Нема производа у корпи
четвртак, 01 август 2019

ДАН СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ, 24. МАЈ

ДАН СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ, 24. МАЈ

Буђење свести да смо Словени

 

У календару државних празника добили смо још један нови ан – Дан словенске писмености. Према одлуци Владе Републике Србије славиће се 24. маја у знак сећања на Ћирила и Методија, осниваче словенске књижевности и творце првог словенског писма. Дан словенске писмености и културе слави се и у Русији, Украјини, Бугарској, Северној Македонији, Чешкој... Обележен је бројним манифестацијама и у Србији, први пут као државни празник.

Филолошки факултет Универзитета у Београду прославио је тај Дан свечаном академијом, а учесници скупа указали су на значај словенског заједништва.

Проф. др. Рајна Драгићевић, председник Савеза славистичких друштава Србије, истиче значај тог празника и акценат ставља на словенство, односно буђење и јачање свести да смо Словени.

– Дан словенске писмености је највећи празник словенских култура и јако је добро што је уведен као државни празник у нашој земљи. Требало би га прослављати тако што би се у први план ставило оно што је заједничко за све словенске културе – нагласила је Драгићевић.

Према њеној оцени, словенски народи су склони да себе доживљавају као европске народе или народе чије земље припадају одређеним регионима – а оно на чему се мало ради и у школском систему – то је развијање свести да припадамо словенским земљама и словенским културама. То је занемарено.

Проф. Филолошког факултета у Београду Рајна Драгићевић сматра да би 24. мај требало организовати тако да буде посвећен српској, али и осталим словенским културама: српској култури у контексту словенских и словенским утицајима у српској култури.

– Његова главна улога треба да појача сарадњу, јер не сарађујемо довољно, и да радимо више на узајамним повезивањима на свим пољима науке, књижевности, језика, фолклора и писмености. Ова манифестација на Филолошком факултету посебна је прилика да се на једном месту окупе професори и студенти који предају славистику и да се чује словенска реч – поручила је Драгићевић.

Проф. др Вучина Раичевић, председник Славистичког друштва Србије, истакао је значај просветитељског рада браће из Солуна, Ћирила и Методија, који су донели хришћанство и писменост. Празник Ћирила и Методија установљен је пре 156 година, 1863. године у Русији, а убрзо након тога празник су прихватили и остали словенски народи, подсетио је Раичевић.

– У Србија се Дан писмености ове године прославио први пут и у обележавању тог датума учествовале су просветне, културне и државне установе. Бројне манифестације у словенским земљама поводом овог празника карактерише консолидација напора у очувању културног наслеђа и културног идентитета словенских народа – оценио је Раичевић.

У име декана Филолошког факултета празник је честитала и проф. др Љиљана Бајић, продекан за наставу, уз речи да дани словенске писмености представљају израз свести о заједништву, нашим блиским културним и историјским везама, о јединству словенске књижевности и повезаности словенских језика, начину на који поимамо свет и на који живимо. Утолико је овај празник за све нас значајнији, јер је постао државни празник, нагласила је Бајић.

Јелена Комарица

 

АНТРФИЛЕ:

ЗНАЧАЈ И СИМБОЛИКА

Министарство културе и информисања пре две године покренуло је иницијативу за измену и допуну Закона о државним празницима, којом би Дан Ћирила и Методија постао Дан словенске писмености и културе и државни празник који се обележава радно. Идеју су подржали Матица српска, Српска православна црква и Филолошки факултет у Београду.

– Дело Ћирила и Методија је историјски значајно што је створило предуслове да словенска писменост и књижевност изађу на велику историјску сцену, јер до тада Словени нису имали кодификовано писмо – предочио је Владан Вукосављевић, министар културе.

Према његовим речима, 24. мај прилика је и да се подсетимо значаја писмености, заштите језика и писма. – Празници служе да нас на симболичан начин подсете на неки феномен, догађај, морални, етички или историјски стандард – поручио је министар културе.

 

 

 

 

НАША ТЕМА: ЛЕКТИРА ПОД ЛУПОМ СТРУЧЊАКА, НАСТАВНИКА И ЂАКА

 

ШТА УЧЕНИЦИ ОБАВЕЗНО ТРЕБА ДА ПРОЧИТАЈУ ТОКОМ ШКОЛОВАЊА

Тема која изазива полемике

 

Ретке су теме у просвети које до те мере могу да поделе јавност као што је то случај са школском лектиром. Свака реформа образовања задирала је и у програм књижевности, који је неретко био на мети критика одређених кругова. Једни су незадовољни бројем дела из националне књижевности, други се жале управо на доминантан национални корпус, трећи тврде да одређена књижевна дела промовишу дискутабилне вредносне судове. Има и оних који замерају доминацију мушких ликова, верујући да у лектири, и читанкама уопште, треба да постоји родна равноправност, а неки би, пак, да се у школским програмима нађе ангажована књижевност.

Иако стручњаци тврде да се на списку лектире налазе искључиво књижевна дела врхунске уметничке вредности, често се чују замерке управо из школа да су поједина дела превазиђена, претешка за разумевање узрасту коме су намењена, те да све зависи од вештине наставника да ђаке заинтересује да их прочитају. Ђаци се хронично жале да су им обавезне лектире досадне и старомодне. Моћног савезника деца имају у скраћеним верзијама књига, али и интернету, који нуди велики број сајтова са препричаним садржајем и анализом дела.

Да ученици нерадо читају није нова вест. На оскудне читалачке навике, посебно средњошколаца указало је више ранијих истраживања. У једном од њих показало се да 14 одсто ученика првог разреда средње школе није прочитало ниједну препоручену лектиру док је више од 70 одсто ђака у току школске године (у којој је истраживање рађено) прочитало књиге које нису обухваћене наставним програмом.

Акуелна реформа образовања иде у правцу осавремењавања лектире, што су биле жеље и наставника и ученика, али се не одустаје од намере да књижевна дела која су темељ српске и светске књижевности морају да се прочитају током школовања. Свидело се то некоме или не. Ученици обавезну лектиру треба да схвате као наставни садржај који се мора савладати, као што је то случај са градивом других предмета, а на наставницима је да их својим приступом заинтересују и усмере.

 

 

 

 

КЊИЖЕВНА ДЕЛА У НАСТАВНИМ ПРОГРАМИМА

Литература мора да прати савремено време

 

Иако део просветне јавности своје неслагање са избором лектире пребацује на терен комисија, за које се верује да у њима седе људи који никада нису ушли у учионицу, пракса показује да то није тачно

Када се појави предлог програма наставе и учења српског језика и књижевности сви постају књижевни критичари и методичари. Овако Дејана Милијић Субић, заменица директора Завода за унапређивање образовања и васпитања, одговара на питање зашто јавност увек бурно реагује на промене у лектири и зашто је ово питање толико интересантно. Ни актуелна реформа која је започела прошле године у првом и петом разреду основне школе и првом разреду гимназије није прошла без расправе о списку лектире, па су надлежни због негативних коментара дела јавности и професора књижевности одустали од идеје да се детективски романи Агате Кристи читају у оквиру изборног дела.

Није ово једини пример да су се поједина књижевна дела, предвиђена у наставним програмима, нашла „на тапету”, нити је наша земља по томе специфична. Почетком године буру незадовољства у Хрватској изазвала је одлука да се са списка обавезне лектире избаце наслови попут „Ане Франк”, „Малог Принца” и „Јежеве кућице”, односно Селинџеровог „Ловца у житу” у гимназијском програму. Стручна јавност била је незадовољна што на том списку недостају дела савремене књижевности, али и што је наставницима дата слобода да самостално бирају шта ће се из тог корпуса читати у оквиру изборног дела. Епилог је била одлука Министарства образовања да наставници попуњавањем анкетног листића препоруче књижевна дела која би се читала у изборној лектири.

Што се тиче програма књижевности у Србији, досадашњи реформски потези нису изазвали отпоре у школама. Према речима Јасмине Станковић, представнице Друштва за српски језик и књижевност Србије у Националном просветном савету, програми показују да се сугестије из праксе углавном уважавају, мада је, како каже, тешко наћи два практичара који би се сложили око баш сваког дела. Сматра да изборност која је дата наставницима решава то питање.

– Наравно да ће увек бити незадовољних наставника који сматрају да је променом једног књижевног дела урушен цео „кодекс” . Али нико никада није забранио наставницима да ученицима препоруче за читање и дела изван програма, а нарочито дела која су већ у програму била. Не постоји идеалан програм. Постоје само озбиљне и добре намере чланова комисије које су и научно и стручно засноване. Сваки програм би требало пратити и исправљати у одређеним временским интервалима – истиче Дејана Милијић Субић.

Курс реформских потеза се наставља у новим програмима за други и шести разред осмолетке и другом разред гимназије (по којима ће ђаци учити од јесени). У Заводу за унапређивање образовања и васпитања напомињу да је тешко прецизно описати све промене, с обзиром да књижевна дела нису просто убацивана и избацивана. Неки наслови су пребачени из обавезног у изборни; нешто је прерасподељено по разредима; у неким случајевима се раније читао одломак, а сада цело дело; поједина књижевна дела су планирана за пребацивање у наредне разреде, али је о томе рано говорити јер програми нису завршени.

Дејана Милијић Субић као кључно истиче то што су сва дела која припадају такозваном великом канону и даље у програму наставе и учења. Напомиње да су сви значајни српски писци и даље у програму, неки са измењеним делима, јер су те промене настале управо због „ослушкивања” гласова наставника. Тако је, на пример, „Јазавац пред судом” Петра Кочића замењен „Јабланом” који је ученицима близак. Уведена је словенска митологија (уз занимљиву књигу „Каљави коњ”Весне Алексић).

Уз народне епске песме (које су задржале временски след) изабрана су дела из савремене књижевности (обично у изборном делу програма) како би се ученицима олакшало „кретање” кроз историјске епохе и како би могли поредити историјске догађаје са њиховим одјецима у народној епици, али и са вредновањем из угла савременика (Светлана Велмар Јанковић, Борислав Пекић...). У изборни део ушли су и савремени писци за децу, награђивани, или веома популарни: Дејан Алексић, Игор Коларов, Урош Петровић, Јасминка Петровић...

Како је у гимназији остао књижевоисторијски приступ у изучавању (изузетно захтеван у другом разреду јер „путовање” кроз свет књиге почиње у бароку, а завршава се реализмом) креатори програма су се потрудили да изборни део буде оно „зрно мотивације” и да ученицима покаже како су управо „далеке епохе” утицале на савремене писце.

– У гимназијама је задржан књижевноисторијски приступ после дугог и озбиљног разматрања. Један од разлога је и увођење екстерне матуре коју ће први полагати садашњи ученици другог разреда који се школују по старом програму. Такође, и сви ученици у средњим стручним школама имају програм заснован на истом приступу. Штавише, стандарди који су одређујући и обавезни су за писање исхода (па, даље, и препоручених садржаја) јасно прописују да после завршеног општег средњег образовања ученик „наводи основне књижевноисторијске и поетичке одлике стилских епоха, праваца и формација у развоју српске и светске књижевности и повезује их са делима и писцима из обавезне лектире школског програма.” Ово је морала бити полазна основа и за нове програме – објашњава Милијић Субић.

Уз обавезна дела Захарија Орфелина, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Јована Стерију Поповића... па све до реалиста, у изборном делу гимназијског програма су писци који су писали или о тим временским раздобљима, или су користили поетичка начела одређених епоха.

– Да би се разумео барок као епоха и успоставила веза са савременим доживљавањем света, наставници могу понудити ученицима упознавање са делима савремене књижевности која одражавају барокни дух времена или поглед на свет, као што је поезија Милосава Тешића („Прелест севера – Круг

Рачански Дунавом” / „Као лађа на пучини” или роман Радослава Петковића „Судбина и коментари”. Потпуније разумевање барока и његово својеврсно „оживљавање” у нашој савремености може се постићи читањем прича Милорада Павића „Силазак у лимб” и „Изврнута рукавица” – објашњава Милијић Субић.

Аспект романтизма који се односи на тематизовање мрачних понора човекове душе, страшног, језовитог и фантастичног ученици ће савладати читањем поеме „Гавран” Едгара Алана Поа. Уколико постоји потреба или интересовање за продубљивањем ове теме, наставници могу дати прилику ученицима да прочитају и поему Лазе Костића „Спомен на Руварца” која се атмосфером, ритмом, а донекле и темом, надовезује на Поову поему. Ова тема се у прози може обрађивати на примерима приповедака Едгара Алана Поа „Пад куће Ашерових”/ „Маска Црвене смрти” или романа „Франкенштајн” Мери Шели, а у савременој књижевности на примеру романа „Страх и његов слуга” Мирјане Новаковић.

Са овог изборног списка професори ће, у сарадњи са ученицима, бирати осам дела.

Иако део просветне јавности своје неслагање са избором лектире пребацује на терен комисија, за које се верује да у њима седе људи који никада нису ушли у учионицу, пракса показује да то није тачно. Комисију за српски језик од првог до четвртог разреда чине представници Друштва за српски језик и књижевност, методичари наставе језика и књижевности са Учитељског факултета и учитељи који су се доказали у пракси. Сви они, такође, морали су да се одазову на јавни позив ЗУОВ-а јер је то један од услова. Сличан је пример и за други циклус образовања, као и за опште средње образовање (Друштво, методичари са Филолошког факултета, наставници и професори који предају српски језик и књижевност у одређеном разреду). У ЗУОВ-у кажу да се чланови комисија пажљиво бирају. Неки чланови се ротирају, како би се омогућило различито гледиште, док су неки стални, да би се обезбедио континуитет.

Да би се једно књижевно дело заменило другим обично је потребно мишљење практичара из школа. Реч је о текстовима који, по сведочењу учитеља и наставника нису прилагођени узрасту ученика, или их они тешко усвајају. Рецимо, примедба је да је „Алиса у земљи чуда” презахтевна за ученике у првом циклусу образовања па ће их пре одбити него заинтересовати.

– Сва књижевна дела, која често препоручују методичари са факултета, прво се читају (уколико су непозната члановима комисије), па се накнадно доноси одлука. Неки пут су спорови дуги и тешки, али да би књижевно дело нашло своје место, потребан је консензус. Када је реч о програму наставе и учења за гимназију, обично се бирају књижевна дела која су награђивана релевантним признањима, а која одговарају захтевима теме. То, практично, значи да чланови комисије морају пуно и озбиљно да читају како би се посао успешно привео крају – објашњава Дејана Милијић Субић.

Јасмина Станковић, која је и професор српског језика и књижевности у београдској Основној школи „Ћирило и Методије”, сматра да су промене у лектири биле неопходне. Задовољна је са оним како је то урађено у до сада реформисаним разредима. Напомиње да су нови програми задржали оно што представља темеље наше и светске књижевности, али су донели и неопходне измене које су у складу са временом. Осим обавезне лектире, остављена је велика изборност наставницима да бирају три дела са понуђеног списка од десетак до петнаест наслова, која садрже наслове класичне и модерне књижевности. Станковић мисли да је комбинација дела класичне и модерне књижевности неопходна у свим разредима, јер је развој друштва учинио нека дела превазиђеним или неразумљивим данашњим генерацијама. Указује да лектира мора имати књижевну и васпитну вредност, али и блискост данашњим ђацима.

Треба ли лектира да подилази укусу ученика и да ли је то пут да би се поспешиле њихове оскудне читалачке навике?

– Избор лектире не треба да подилази укусу ученика! Наравно, не сме ни да их одбије. Неки пут је важније само одшкринути врата света књижевног дела и препустити ученицима одлуку да ли ће их отворити и ући. Из искуства знам да се многи ученици враћају непрочитаним делима једном када одрасту – каже Дејана Милијић Субић.

Јасмина Станковић се слаже да лектира не треба да подилази укусу ученика у потпуности јер је свет књижевности сложен као и сам живот, и у том смислу је улога професора огромна.

– Данашње време и модерне технологије имају своје предности које професори могу на прави начин да искористе. То се односи на доступност лектире свим ученицима и могућност да се о сваком делу разговара на основу више различитих аспеката, користећи групни рад и представљање тог рада на истраживачким задацима – истиче Станковић.

Она сматра да читалачке навике ученика у огромној мери зависе од породице, али да и улога школе није занемарљива. Преко 1.200 ученика на недавном Републичком такмичењу Књижевна олимпијада основних и средњих школа показује како се успешно може популарисати књижевност.

 

АНТРФИЛЕИ:

ДИГИТАЛНИ СВЕТ СЛИКЕ

На питање може ли лектира да парира времену у којем одрастају данашње генерације, Дејана Милијић Субић одговара – може и мора. Наводи резултате опсежног истраживања, рађеног у земљама ЕУ, по којима дигитализација није умањила читање књига.

– Једноставно, реч је о друкчијем „језику”. Када схвате да књижевност има места (неодређености) која сваки поједини читалац мора да попуни сопственом имагинацијом, да сам замисли ликове, пејзаже (па и мирисе, боје и звукове, ако је креативнији), схватиће да је дигитални свет слике много једнозначнији. Ипак, да бисмо дошли до тога, морамо много радити у раном детињству. Пример родитеља са књигом у рукама даће прву позитивну поруку. Стога је једно од најједноставнијих решења – поклонити детету сликовницу и причати му приче, а не оставити га са „паметним” телефоном или испред компјутера или телевизора – поручује Милијић Субић.

Јасмина Станковић додаје да модерне технологије „не смеју бити препрека, већ средство да се новим генерацијама књижевност приближи”, а улога професора је „увек пресудна”.

 

ПОДЕЛА И ТЕКСТОВИ У НАСТАВЦИМА

У јавности постоји неразумевање поделе на домаћу и школску лектиру, која је некада била укинута, а сада је враћена. Стручњаци објашњавају да се све што се чита у школи (и изван ње) сматра лектиром. Подела на тзв. школску и домаћу проузрокована је дужином књижевног дела, односно временом које је потребно да је ученик прочита. Све оно што се може прочитати у току школског часа и што може „стати” у читанке сматра се „школском” лектиром. Управо да би вратили ученике самосталном читању, поново је уведена домаћа лектира у коју спадају сва књижевна дела која ће ученици читати код куће јер им је за то потребно време.

– Тако смо избегли увођење одломака из обимнијих дела и поставили захтев да ученици (вођени истраживачким задацима које ће им дати наставник) самостално откривају свет књижевности. Управо зато је у млађе разреде уведено читање дела у наставцима. У трећем, као и у првом и другом разреду, читају се текстови у наставцима, а то подразумева да се на неколико планираних часова, према плану који учитељи самостално осмисле и одговарајућом динамиком, читају и анализирају наведена дела. У трећем разреду у питању су два текста: репрезентативна народна бајка Баш-Челик и прича за децу „Од читања се расте” Јасминке Петровић (чија се радња одвија у осам дана – од понедељка до понедељка, те се текст може лако поделити и у самој настави, тако што би се, на пример, на часу читала два „дана,” односно два дела приче или би се два/три дела задавала ученицима за читање код куће, како би на часу било довољно времена за њихову обраду и повезивање са претходно прочитаним) – објашњава Дејана Милијић Субић.

 

 

 

 

ЂАЦИ ЖЕЛЕ ДА СЕ ПОИСТОВЕТЕ СА КЊИЖЕВНИМ ЛИКОВИМА

Волели би дела која ће их и насмејати

 

Ђаци кажу да су дела из лектире примерена њиховом узрасту, јасна су им и тумаче их без проблема. Међутим, сматрају да би било боље да има више књижевних дела у којима могу да се поистовете са јунацима, да се ставе у њихову кожу. Тада им је дело занимљивије и лакше га тумаче

Јагма за „домаћом” лектиром у школским библиотекама је давна прошлост. О томе сведоче искуства неколико школских библиотекара, који су нам рекли да се на прсте могу избројати редовни читаоци лектире. Остали ђаци се сналазе на друге начине – књиге позајмљују из јавних библиотека или их имају код куће, неки не читају уопште, а за велики број ученика „спасоносно решење” су скраћене верзије књижевних дела на интернету.

Ђаци са којима смо разговарали се слажу да дела из лектире примерена њиховом узрасту, да су им јасна, разумљива и да их тумаче без проблема. Међутим, имају и примедбе:  

– Било би боље да има више књижевних дела у којима можемо да се поистоветимо са јунацима, да се ставимо у њихову кожу. Тада је дело занимљивије и лакше се тумачи. Желела бих да у лектири, али и у читанкама има више комедија. Заинтересованији смо за рад када нас дело и насмеје и орасположи, осим тога што нешто научимо. Такве књиге нам остају у сећању за цео живот – каже Мина Стаменић, ученица седмог разреда ОШ „Никола Тесла”.

Она сматра да одломци књижевних дела у читанкама, али и сам избор текстова углавном не подстичу ученике да самостално читају јер то посматрају као обавезу и имају негативно мишљење и пре почетка читања. Изузетак су драмски текстови.

– Било би одлично да уместо лектире, попут породичних обичајних народних песама, имамо прилику да на часовима представимо књиге које волимо да читамо. Верујем да би то подстакло ученике да читају више и то не би посматрали као обавезу већ као задовољство – поручује Мина, која вршњацима препоручује књиге „Лето кад сам научила да летим” Јасминке Петровић, „Све моје глупости”, и „Хајдук у Београду” Градимира Стојковића и „Пети лептир” Уроша Петровића

Са Мининим избором слаже се и њена другарица из одељења Миљана Гољовић, која такође верује би се млади читаоци пронашли у поменутим насловима и да они заслужују да буду на списку школске лектире.

– Избор лектира је скоро увек усклађен нашем узрасту, дела су разумљива и занимљива. Свиђа ми се то што постоји пуно момената у којима се кроз читање расплачем или слатко насмејем. Наравно, понекад се нађе и нека књига или песма која деци није довољно јасна или интересантна. Било би лепо да буде више лирских песама. Концепт читанки је добар, мислим да има сасвим довољно свих књижевних врста. У тој разноврсности би требало свако дете да нађе оно што му се највише свиђа и зато читанке и лектире подстичу децу да читају – сматра Миљана.

На питање шта јој је драже, мобилни телефон или књиге, одговара да воли да чита, али и да истражује на интернету. Данашње генерације основаца су, како каже, рођене у време развитка технологије па је нормално да сва деца користе интернет и проводе доста времена уз рачунаре и телефоне.

– У 21. веку нико не може побећи од модерних технологија, али је књига нешто посебно. Док читате књигу, ви стварате, маштате, додајете боје и мирисе, једноставно активно учествујете. Нема ничега бољег од добре, старе књиге, бар за мене – истиче Нађа Николић, ученица првог разреда Тринаесте београдске гимназије, иначе редован учесник и освајач награда на Књижевној олимпијади.

Више јој се допада избор лектире у средњој школи него у основној, а уживала је читајући „Хајдуке”, „Поп Ћиру и Поп Спиру”, „Еп о Гилгамешу” и „Лајање на звезде”, коју је у изборну лектиру уврстила њена наставница српског језика. Нађа би ову књигу радо видела на списку обавезне лектире. Љубитељ је и епске народне поезије, коју је читала са уживањем, а омиљена песма јој је „Диоба Јакшића”.

– Морам да нагласим да има и неких књига које нам нису разумљиве због језика на ком су написана, а то отежава и читање и тумачење. То је, рецимо, случај са делима Марина Држића, која јесу занимљива и поучна, али је језик неразумљив – истиче наша саговорница.

Сматра и да би ђацима било занимљиво уколико би могли сами да изаберу једну лектиру и на часу изнесу своје утиске о њој. Верује да би то мотивисало и друге ученике да неке од тих наслова прочитају. Додаје да су међу њеним вршњацима најпопуларнији жанрови трилер, мистерија и научна фантастика.

 

АНТФРИЛЕ

ПРЕПОРУКЕ ЗА АНДРИЋА

Генерално ми се свиђа избор књижевних дела у читанкама. А да ли избор утиче на вољу за читањем, рекла бих да то зависи од сваког ученика понаособ. Уколико се неком допадне одломак из читанке, то позитивно може да утиче на њега да самостално, без морања прочита цело дело. Мени се изузетно свидео „Декамерон и волела бих да прочитам целу књигу. Избор из дела Иве Андрића бих такође истакла и похвалила све његове приповетке из читанки – каже гимназијалка Нађа Николић.

 

 

 

 

МОЈ УГАО: АЛЕКСАНДРА ДРАКУЛИЋ, БИБЛИОТЕКАР БЕОГРАДСКЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „НИКОЛА ТЕСЛА”

Да читање не буде обавеза него радост

 

Како год да је састављен списак лектире, над свим књигама које су се на њему нашле нужно се надноси облак обавезности. Свакако кад дете нешто мора да уради, уживање у уметничком тексту одлази у други план и ако је читање, само читање лектире, везе између детета и књиге полако се тање како време пролази

Када се помене реч лектира, чије је значење у основи идентично с речју читање, прва асоцијација, нажалост, није ни књига ни читање, него обавезност.

Проблеми лектире су вишеструки и не тичу се нужно ни самих дела ни њихових аутора, већ у њиховој основи постоји проблем односа према читању. Како год да је састављен списак лектире, над свим књигама које су се на њему нашле нужно се надноси облак обавезности. Свакако кад дете нешто мора да уради, уживање у уметничком тексту одлази у други план и ако је читање, само читање лектире, везе између детета и књиге полако се тање како време пролази. Обавезност има два стране; истина је да обезбеђује да ученици с једне стране у већем броју прочитају известан број књига, али с друге стране, у пољу необавезности остаје једно дивно уметничко царство у које нажалост многи од њих неће крочити зато што „не морају”.

Као што свака активност у којој ученик ужива постижући натпросечне резултате и у којој се афирмише, мора да се заснива на континуитету, иста континуирана делатност треба да буде и читање. Код деце којима је читање постало навика, нема проблема са лектиром. Дете које чита с временом стиче свест о томе да му, иако није обавезно, читање омогућује да стигне у неке интелектуалне и емоционалне светове до којих нема пута без читања. Деца нам свакодневно сугеришу да су се њихови видици и сазнања променили и траже другачији приступ.

Однос према књизи и читању мењао се током времена. Крај 20. и почетак 21. века време је које у центар пажње доводи читаоца, који више није само истраживач и тумач, већ активан стваралац значења текста. Дело има онолико значења колико има читалаца. Деца имају потребу управо за овим активним стваралачким учешћем у процесу читања као једном живом процесу стварања значења, иако нису у стању да га теоретски дефинишу.

У том смислу од великог значаја за повезивање деце и књига су различити програми и конкурси које за децу организују Библиотека града Београда, Вукова задужбина, Дечји културни центар, издавачке куће, прилози о књигама за децу на телевизијама (прошле године деца из наше школе учествовала су у снимању прилога о књигама Гордане Главинић на РТС-у) и на Радио Београду, у Политици за децу, која помно прати дечје стваралаштво и стваралаштво за децу, програми за децу на Сајму књига и слично. Од немерљивог је значаја жива комуникација с дечјим писцима који су свесни њеног значаја.

Осавремењавање лектире није одлучујући фактор у развијању читалачких навика, које не може променити ниједан револуционарни потез. Љубав према књизи и њено развијање код деце дуг је и континиран процес састављен од много различитих активности. Кад кажу да им је нешто незанимљиво или досадно, деца врло прецизно аргументују своје ставове, али прихватају сугестије да нека дела која чине канон дечје и националне књижевности једноставно треба да буду прочитана како би се створио контекст и могућност поређења онога што чини тај канон и савремених дела која настају док једна генерација одраста. Недавно смо у Дечјем одељењу „Чика Јова Змај” Библиотеке града Београда поводом представљања књиге Александра Вуча „Зимзелена змија” присуствовали одличној радионици посвећеној надреализму на којој су деца могла да доведу ово дело у везу с романом „Алиса у земљи чуда”, који су радили у оквиру школске лектире. Деца су била одушевљена кад су могла да се укључе у разговор с писцима, професорима и библиотекарима на ову тему управо зато што су прочитала роман. Кад на неком примеру могу да виде сврху своје делатности, деца неће сматрати ту делатност као обавезу, већ као прилику за самоизграђивање и афирмацију.

 

АНТРФИЛЕ

БЕЗ СТРАХА

Мислим да књига и читање не треба да се плаше тога што је данашње дете окружено савременим средствима комуникације која значајно утичу на врсту дечје перцепције и на потребу за брзином. У процесу образовања треба да искористимо ову чињеницу као предност и упутимо ученике да уз нашу помоћ истражују и сами стварају значење текста и конструишу своје знање у целини.

 

 

 

 

О ИНКЛУЗИВНОМ МОДЕЛУ ОБРАЗОВАЊА СА МАРИНКОМ ПЕТКОВИЋЕМ, НАЈБОЉИМ ЕДУКАТОРОМ

Без стигме и стереотипа

 

Прилагођена настава треба да омогући свим ученицима, а посебно онима са сметњама у развоју, једнак приступ знању и вештинама, који подстичу њихов даљи раст и развој

Покрет за инклузију заснован је на чињеници о неопходности поштовања основних људских права свих грађана, а не само особа са сметњама у развоју, и потребе да друштвене институције не одлучују где ће се особа школовати само на основу критеријума и мишљења о његовој различитости од већине. Одлуке треба да доноси појединац или његова породица, а улога институција је да сваком члану друштва обезбеди једнаке могућности. Управо биографије познатих научника потврђују тај став на коме почива инклузивни модел образовања, каже за Просветни преглед Маринко Петковић, професор физике и хемије, који већ скоро две деценије ради у Школи за основно и средње образовање „Милан Петровић” у Новом Саду.

Стивен Хокинг је пример успешног модела, али и храбрости његових наставника да у традиционалан начин образовања уведу и особе које би биле скрајнуте и послате на неко друго место – наводи он и додаје како би у супротном данас сигурно били ускраћени за знања и објашњења феномена „црних рупа” и структура „дубоког свемира”, али и предности комуникације уз употребу асистивних технологија, које су великом генију омогућиле да свима покаже евентуалне границе и могућности науке.

Посматрајући ИОП са социјалног аспекта, наш саговорник – аутор три уџбеника из физике и хемије за шести, седми и осми разред, као и бројних стручних радова о прилагођавању наставе – подсећа да је ученицима са сметњама у развоју приближен модел редовног образовања и учествовања у заједничким активностима. Један од ретких радова из области упоредног испитивања постигнућа ученика из типичне популације и ученика са сметњама у развоју, како каже, показао је да су сва деца паметна на свој начин, али да те ресурсе користе различито. Модели образовања могу бити исти, али приступи и методе се морају разрађивати и специјализовати за свако дете посебно, а употреба ИОП само је мали корак ка остварењу тог циља.

Петковић сматра да би наредна истраживања требало да подстакну да се мишљења о образовању типичне деце и оних са сметњама у развоју на свим нивоима ослободе стигме и стереотипа за добробит свих нас. На исти начин прилагођавање наставног садржаја мора да буде разумно, како би нови садржај и наставне теме имале основе предмета који се предаје.

– Модерна времена донела су изједначавање способности свих. На основу постигнутих резултата рада деце у школи, проистекла је подела на оне „који могу” и оне „који не могу”. У прошлости „различити” су имали специјални третман у образовању, у виду специјалних школа, и на тај начин били изоловани и изложени подсмеху других – објашњава Петковић, уз напомену како би прилагођена настава свим ученицима, а посебно онима са сметњама у развоју, требала да омогући једнак приступ знању и вештинама, који подстичу њихов даљи раст и развој.

Инклузивни модел образовања обухвата скуп педагошких мера чији је циљ да се свако дете развија према способностима и темпу који му одговара, а наш саговорник у том случају указује и на другачију визију редовног образовања – хетерогеност уместо хомогености.

С обзиром на то да инклузивно образовање подразумева потпуно укључивање ученика са посебним потребама у одељења са осталим ученицима, уз пружање додатне подршке наставника или посебно ангажованог асистента, професор Петковић скреће пажњу и на могућност рада са малим групама ученика, или чак индивидуално, што значи да наставници морају бити обучени за такав вид наставе.

– Сви треба да откривамо начине и да развијамо методе за свако дете посебно. Развој сваког детета најкомплетније се одвија кроз активности у неселективној социјалној и физичкој средини, која обилује највећим бројем изазова. Сматра се да је инклузија деце у редовне васпитно-образовне програме један од најбољих начина да се њихов развој подстиче и побољшава – наглашава Маринко Петковић. С друге стране, како објашњава, присуство деце која имају потребу за посебном подршком подстиче васпитаче и учитеље да примењују различите методе и стратегије у раду, што се позитивно одражава на сву децу.

Примена индивидуализованог приступа у раду са ђацима омогућава наставнику да подучава у зависности од потреба, интересовања и способности сваког ученика и да креира активности, тако да се свако дете, иако постављено пред изазов, осећа успешним.

Према мишљењу саговорника Просветног прегледа, подстицање и развијање социјалне интеракције међу децом са и без тешкоћа у развоју, као и користи, које и једни и други имају од тог процеса, јесте основни смисао инклузије. Да би деца лакше прихватила разлике, потребно је да се организују занимљиве активности, које подстичу на истраживања као што су могућности сопственог тела, предмета, места и особа које их окружују. Примера ради, користећи сва чула, откривају заједничке особине и на тај начин уче да су и слични и различити, да их индивидуалне особености чине оним што јесу и да је „у реду” бити другачији. Уз помоћ таквих активности деца могу открити да сви имамо исте потребе, нарочито – да будемо прихваћени.

Један од начина да се подстакне социјална интеракција јесте примена стратегије кооперативног учења, у којој деца раде заједно, како би постигла одређени циљ и обавила одређене задатке. Ученици увиђају да су међусобно повезани и да сви чланови групе преузимају заједничку одговорност – објашњава Петковић и истиче да током коопреативног учења деца развијају и вежбају социјалне вештине као што су преузимање вођства, доношење одлука, комуникација и способност решавања конфликтних ситуација.

А, када је реч о програмима обуке за наставнике у редовним и специјалним школама, они су према искуству нашег саговорника, који је добитник награде за најбољу методичку иновацију, показали добре и лоше стране. Наставницима у редовним школама недостаје знање и искуство о деци са посебним потребама, док неки наставници у специјалним школама немају довољну обуку за предмете које предају. Исти је случај и у средњим школама.

М. Вуковић

 

АНТРФИЛЕ

МЕТОДИКА И ЛИЦЕНЦА

– Многи факултети на којима се оспособљавају наставници пружају мало могућности чак и за површно упознавање са питањима, која се тичу образовања деце са посебним потребама. Често студенти са педагошких смерова уопште нису упознати са проблемима у раду са том популацијом деце – каже Петковић и као изузетак апострофира наставни план основних студија на Учитељском факултету у Београду, који предвиђа да студенти слушају Методику благо ометених у развоју на четвртој години студија. Тај програм осмишљен је на основу искуства из специјалних, а не редовних школа. Томе у прилог иде и нови Закон о основама система образовања и васпитања, који је увео лиценцу за наставнички рад, којом се, између осталог, захтева и одређен број обавезних сати стручног усавршавања за сваког наставника у специјалним или у редовним школама.

 

 

 

 

У КОЈОЈ МЕРИ КУЋНИ ЉУБИМЦИ УТИЧУ НА ПРАВИЛНО ОДРАСТАЊЕ НАЈМЛАЂИХ

Разговори са поверљивим пријатељима

 

Стидљивом детету, које не ступа лако у везе са вршњацима, животиња у дому много тога може да промени набоље. Пре свега, стални је извор радости, са животињом малишан може да се игра, али она за њега често има и улогу неке врсте поверљивог пријатеља. Помно ће га слушати и никад му се неће успротивити или му упутити критике

Након Другог светског рата откривен је велики терапијски значај који животиње имају на хоспитализовану децу, децу која болују од тежих или хроничних болести. Тако је кућни љубимац постао и један од легитимних „лекова” за душу и тело. Сви лекари би га „преписали” и деци и одраслима, а психолози сматрају да брига о љубимцима усрећује и смирује човека и да он на тај начин изнова проналази своју сврху. Уз то, добија и приврженост какву је још могуће добити само уз негујућег родитеља у раном детињству.

Најлакше је животињу унети у кућу, посебно ако је реч о неком неодољивом клупку меке длаке, мачету, псићу, зецу. Одрасли некад исхитрено подлегну дечјем наговарању, да им купе или с улице покупе будућег кућног љубимца, често не размишљајући унапред које ће одговорности тек да уследе. Иако су животиње, посебно док су још мале, углавном неодољиве, оне ће неминовно веома брзо да порасту. Да би одрасли деци показали одговорно понашање, унапред морају да буду свесни да псић или маче нису жива играчка која тек тако лако, кад једном досади, може да се одбаци. Дакле, о одлуци да се домаћинство дели с неким кућним љубимцем претходно треба добро да се размисли. Тек ако је родитељ сасвим сигуран да ће имати могућности да се брине о још једном члану, јер животиња то треба да постане, у стан се усељава одабрани кућни љубимац. Зашто је то важно?

– Дете које одраста уз љубимца развија и осећање емпатије не само према животињи, већ и према свету који га окружује. Ако већ као мали научи да треба да се брине о неком ко је често беспомоћан, без људске помоћи, ту спознају лакше ће проширити и на друге представнике фауне и флоре, али и људе око себе. Поседовање животиње често дете зна да заинтригира да се упусти у подробније проучавање царства животиња. А једна спознаја, зна се, често отвара и друга, нова спознајна поглавља – каже Катарина Гвоздић, психолог.

На основу односа старијих према животињи деца процењују људске квалитете тих особа, које би требало да им служе као узор. Деси ли се да родитељ накнадно процени да нема довољно средстава, времена, нерава за одржавање кућног љубимца, и олако га се реши, малишану тако показује неодговорно понашање. Ако заиста објективно не може да се брине о псу, мачки, папагају, неопходно би било да нађе решење где ће да га удоми. Претходно би с дететеом требало о томе отворено да разговара и објасни му да ће љубимац бити збринут. Иако тешка срца, малишан ће схватити разлоге, само уколико су веродостојни, лаж ће брзо прозрети. Најгоре што може да се догоди јесте да се пас или мачка једноставно пусти на улицу да се сам сналази. Статистика каже да сваки десети становник Београда има пса луталицу, односно да у престоници Србије тренутно безглаво лута више од сто педесет хиљада кучића без господара.

Међутим, оног тренутка кад родитељ одлучи да се дом дели с псом или мачком, животињама за које се и одрасли и деца најчешће везују, треба да зна да је донео праву одлуку. Јер, многобројни су разлози добробити животиње за неког предшколца.

Гвоздић објашњава да љубимци деци олакшавају различите аспекте њиховог развоја, између осталог осећање дужности и одговорности. Наравно, одрасли никако не треба на дечја леђа да навале сувише велику одговорност, очекујући да – оног часа кад је у кућу ушао кућни љубимац – малишан сместа о њему треба да почне и да се брине. Он за тако нешто још није способан и, чак и кад би хтео, ту улогу не може да преузме. Тако, на примр, неком трогодишњаку треба дозволити да у чиније сипа храну, промени воду, петогодишњаку да четка длаку или чисти простор где животиња спава или једе, остало ипак морају да обављају старији. Тек кад дете уђе у тинејџерске године од њега треба очекивати да, на пример, изведе пса у шетњу. Зато и јесте толико важна одлука која се животиња удомљава, јер мачка може живот да проведе у затвореном простору, док је псу неопходно да макар два пута дневно изађе напоље.

– Стидљивом детету, које не ступа лако у везе са вршњацима, животиња у дому много тога може да промени набоље. Пре свега, куца или маца стални је извор радости, са животињом малишан може да се игра, али она за њега често има и улогу неке врсте поверљивог пријатеља. Пас је, зато што се везује за децу, несумњиво животиња која је најбољи избор У већини случајева дешава се да се између детета и пса развије нераскидиво пријатељство, такво да ће га дете памтити читавог живота.

Животиња ће га помно слушати и никад му се неће успротивити или му упутити критике. Љубимац је за дете и нека врста сигурности, али и средство које ће му помоћи да се лакше отвори и с већом лакоћом ступи у разговор с другом децом, чак и одраслима. Брига око љубимца дете учи емпатији, саосећајности. Оно учи да помаже другоме, да брине и несебично излази у сусрет његовим потребама. Бринући о љубимцу, оно ће учити и да се брине о себи. Поштујући и волећи љубимца, поштоваће и волети себе, указује наша саговорница и додаје:

– Психичка стабилност детета биће много боља са љубимцима. Већ само мажење љубимца детету доноси смирење, разгаљује га и релаксира. Љубимцу се може и изјадати без да му упада у реч и даје беспотребне савете. Једноставно је ту за власнике увек, и немали број људи га оправдано сматрају чланом породице. Љубимци су јак штит од свакодневног и изненадног стреса. Малишани у комуникацији са љубимцем често глуме родитеље и покушавају да васпитавају и дисциплинују куцу или мацу. Тако љубимца уче да их слуша, а радећи око њега, и сами се уче дисциплини. Корист је двострука.

Студије показују да кућни љубимац детету може да помогне и у учењу. У појединим истраживањима од предшколаца се тражило да вежбају читање прво пред одраслима, а потом пред псима. Испоставило се да су девојчице и дечаци, у нижем узрасту, знатно опуштенији кад наглас читају псима, без обзира (или баш због тога) на то што кучићи не само да их не разумеју, већ их неће опомињати, кад нешто погреше. Спремнији су да текст понове и неколико пута, док га не савладају, ако их слуша четвороножац, а не нека старија особа.

Оно што је такође значајно, наглашавају истраживања, дете које одраста уз животињу има јачи одбрамбени систем и у будућности је у мањој опасности да пати од алергија или чак астме. Свакако, то правило важи за већину деце, али увек има изузетака, оних малишана који су унапред генетски предодређени за одређена обољења, посебно кад је о алергијама реч. Зато је на одраслима да, између осталог, пре него што донесу коначну одлуку да ће узети кућног љубимца, претходно провере с лекаром да ли је дете већ алергично на длаку пса или мачке или перје птице. Не треба у кућу примити животињу и тек накнадно схватити да детету почиње да цури нос и да му сузе очи од алергијске реакције. Боље је унапред му објаснити да му здравствено стање не дозвољава да живи у кући с псом или мачком, него узети љубимца и потом га неком дати, кад се дете већ везало за четворношца или двокрилца.

За разлику од сеоске деце, која неминовно одрастају уз различите домаће животиње, малишани у градским срединама немају ту привилегију. Уместо да их родитељи воде у посету зоолошком врту, можда мали „зверињак” могу да им обезбеде у дому. Срећом да је последњих деценија и у нашој средини, која је дуго гајила неповерење и благи отпор према животињама које се чувају у стану, сада сасвим другачији однос. Некад су комшије „луделе” и чак пријављивале станаре који држе кућне љубимце, али данас је то ређи случај. Благонаклоно се гледа кад из лифта изађе млада мама, која једном руком за руку држи четворогодишњакињу, а у другој поводац на чијем је крају неки псић враголан.

Споменка Радовановић

 

АНТРФИЛЕИ:

ПАС НИЈЕ ИГРАЧКА

Мања деца често су склона необузданом и разулареном понашању. Имајући на уму да плишане животиње могу да развлаче до миле воље и да са њима раде шта им се прохте, можда ће поверовати да тако нешто могу да чине и са живим животињама. Зато је важно да, посебно у нижем узрасту, одрасли строго воде бригу да малишан, кад је у друштву мачке или пса, буде непрекидно на оку. Ма како неки куцов био доброћудан и питом, никад се не зна да ли ће дете прекорачити праг његове толерантности, а тада ће пас инстинктивно пожелелти да се одбрани.

 

ЛИЧНИ ПРИМЕР

Много је разлога да узмете кућног љубимца. Људи који су већ проживели доста од живота то посебно саветују и кажу да све ситне фрустрације и емоционалне недоречености може да реши само љубимац, да је живот са њим обавезно квалитетнији и лепши.

Не треба заборавити важност личног примера, јер обично су родитељи ти од којих дете научи како да се брине о љубимцу. Када је пас у питању, млађа деца ће помагати око давања хране и воде, а моћи ће заједно са вама и да га шетају и играју се са њим. Треба се потрудити, имати стрпљења и не одбијати иницијативу детета за тим активностима.

 

ДОДИР КОЈИ СМИРУЈЕ

Сам додир и мажење животиње децу ће аутоматски смирити. Као и одрасли, и деца се окрећу љубимцима, кад су тужна, љута или узнемирена. Љубимци дају магичну и моћну утеху, нарочито када их можете мазити. Њихова је љубав бескрајна. И баш као што је мајмунче у експериментима чувеног психолога Харија Харлоуа трчало код плишане мајке, а не код жичане, када је било уплашено и узнемирено, иако је код жичане мајке била храна, тако и деца неретко трче код љубимца пре него код дадиље или баке и деке, кад им је потребна утеха. Тако љубимац постаје синоним за сигурну и осећајну базу.

 

 

 

 

ФИНАНСИЈСКА ПИСМЕНОСТ ПРИПРЕМА ДЕЦУ ЗА ЖИВОТ

Штедим – више вредим

Кроз пројектну наставу ученици првог разреда, у сарадњи са учитељицом и родитељима, на креативан начин схватили су значај штедње, научили како да баратају сопственим новцем и да најјефтиније купе неке ствари

Учитељица Марија Симић, у форми угледних часова, демонстрирала је пројектну наставу, коју реализује у првом разреда ОШ ,,Светозар Марковић” у Краљеву. Био је то празник, не само за колеге, који су били присутни, већ и за ученике, који су показали да навикнути на такав начин рада са задовољством стичу нова знања.

Циљ пројекта ,,Штедим – више вредим” био је разумевање значаја штедње, развијање финансијске писмености и штедних навика од најранијег узраста ученика. Питање за ученике је било: Како да утичу да боље и више воде рачуна о начинима штедње?

Исходима је предвиђено да након реализације пројекта ученици буду у стању да: разумеју значај штедње; значај рециклаже; примене својство природних бројева при решавању проблемских задатака; преведу једноставне појмове и информације у ликовни рад; цртају на различитим подлогама и форматима папира; користе материјал и прибор у складу са инструкцијама; учтиво учествују у вођеном и слободном разговору; обликују усмену поруку, служећи се одговарајућим речима.

Основни продукти пројекта су ,,касица прасица” од рециклираних материјала и постер-презентација старих новчаница.

Вредновање рада ученика вршило се на основу чек-листа за процену интеракције и повезаности међу члановима групе.

Од ресурса у погледу простора, опреме и материјала коришћени су: учионица, хамер, колаж папир, бојице, пластичне флаше, компјутерске апликације.

У раду су учествовали наставник ликовне културе и родитељи ученика.

Током првог часа ученици су били подељени у групе. Учитељица је водила електронску презентацију ,,Игра меморије – новчанице”. Циљ је био да ученици што пре пронађу парове истих новчаница.

У централној активности водио се разговор о штедњи, кроз низ задатака ученици су утврђивали знања о сабирању и одузимању до 10, као и о бројевима друге десетице, радећи задатке који су осмишљени тако да укажу на значај штедње. Задатке су ученици израђивали у оквиру група.

Завршну активност чинила је игра ,,Купац – продавац”. На столу се налазило неколико истих производа – гумица за брисање – на којима су биле истакнуте различите цене, јер су у различитим књижарама и цене различите. Циљ је био да ученици уоче да куповином гумице која најмање кошта добијају највећи кусур, самим тим и највише уштеде. Ученици су на тај начин утврдили знања о сабирању и одузимању до 10, а уједно и увежбавали основна правила бонтона.

На другом часу, током уводне активности, представљени су родитељи који ће бити гости на часу, како би ученицима помогли да направе њихову штедну касицу. Том приликом демонстрирано је успешно партнерство између школе и породице, као и развијање предузетничких компетенција код ученика.         Као евалуацију рада ученици су имали задатак да на табли исписују једну реч или цртају знак којим би описали часове.

Планирано је да у оквиру теме, која се односи на штедњу, буде приређена и изложба старих новчаница.

Током анализе одржаних часова истакнуто је да је демонстриран систематичан рад са ученицима и истакнуто да је пројекат „2000 дигиталних учионица” велики допринос у подизању квалитета наставе.

 

Катарина Симовић, проф. разредне наставе, самостални педагошки саветник, мастер лидерства у образовању

Марија Симић, проф. разредне наставе

ОШ ,,Светозар Марковић”, Краљево

 

 

 

АНТРФИЛЕ:

„КАСИЦА-ПРАСИЦА”

Како прича не би била само теоријска, учитељица је представила поклон наставнице ликовне културе – штедну касицу – и позвала ученике да почну са штедњом, како би уштеђени новац заједно потрошили на куповину воћа, чиме ће обележили завршетак школске године и све успехе у првом разреду. Допринос су дали и педагог школе, директор и учитељице.

zbirke

GodineUzleta

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096