Нема производа у корпи
среда, 19 јун 2019

НОВИ ПРАВИЛНИЦИ О ЕКСКУРЗИЈИ И НАСТАВИ У ПРИРОДИ

НОВИ ПРАВИЛНИЦИ О ЕКСКУРЗИЈИ И НАСТАВИ У ПРИРОДИ

Едукација и дружење уместо шопинга и дискотеке

 

Екскурзије и настава у природи имају превасходно образовно-васпитни карактер и враћање таквог смисла ђачким путовањима један је од кључних разлога за доношење нових правилника о њиховој организацији и спровођењу. Убудуће у првом плану требало би да буду едукација, дружење и спортско-рекреативне активности, уместо да се екскурзије своде на шопинг, дискотеке или играње најмлађих ђака на ливади већи део дана.

Правилници о организовању и начину реализације ученичких путовања у основним и средњим школама недавно су ступили на снагу и примењиваће се од наредне школске године, а образовне установе које су процедуру већ започеле према старим прописима по њима ће је и завршити.

У иностранство су раније могли да иду ученици трећег и четвртог разреда средње школе, а сада ће ту прилику имати само матуранти, док ће свим осталим ђацима бити на располагању бројне дестинације по Србији.

– У Правилнику за основну школу урађена је регионализација Србије, како би се избегла досадашња пракса да се током школовања више пута иде на иста места, на пример, на Златибор и Копаоник, јер то због велике потражње повлачи и скупљу услугу. Природно је да ђаци, када су мали, оду на Дивчибаре, али и да у осмом разреду посете Врање и кућу Боре Станковића, Источну Србију… Важно је да се екскурзија брижљиво планира у складу са планом наставе и учења и узрастом ученика – каже Весна Недељковић, помоћник министра за предшколско и основно образовање.

Наглашава да ће у сваком разреду ђаци имати прилику да обиђу неки од осам региона: Аутономну Покрајину Војводину – Бачку, Банат и Срем; Западну Србију са Таром; Југозападну Србију – Златибор, Златар, Увац; Централну Србију – Шумадију и Поморавље; Ибарско-копаонички крај; Јужну Србију – Ниш и Врање; Источну Србију са Ђердапом и Београд и околину. Ученици седмог и осмог разреда моћи ће на екскурзију или излет да оду и у Републику Српску. Преко Дрине моћи ће и средњошколци, једном у току школовања.

– Република Српска за нас није иностранство, јер са њима имамо потписан Споразум о специјалним везама ради бољег упознавања културе, заједничке историје, културне баштине – објашњава Недељковић.

Додаје да школе могу да организују и студијска путовања, али са јасно образложеним циљем и да то мора да одобри надлежна школска управа. На тај начин, на пример, ученици, припадници националних мањина, имаће прилику да посете матичне државе. Као и сва друга, и та путовања морају бити саставни део годишњег плана рада школе, а било какви индивидуални аранжмани наставника, који су заправо класична туристичка путовања, строго су забрањени, наглашава помоћник министра.

У новим правилницима посебна пажња посвећена је садржајима ђачких путовања, који се остварују на основу школског програма и саставни су део годишњег плана рада школе. Тако би основци, од првог до четвртог разреда, требало да се упознају са природно-географским каракеристикама подручја у које путују, са флором и фауном, да посете заштићена природна подручја – националне паркове, резервате, споменике природе... – да више сазнају о културној баштини кроз обилазак музеја, културно-историјских споменика, етно-села, спомен-кућа знаменитих људи…

Екскурзије у другом циклусу образовања треба да омогуће упознавање са природним лепотама, природно-географским и друштвено-географским одликама Србије – планине, реке, језера, бање, биљни и животињски свет, заштићени природни објекти и национални паркови, становништво, народи и етничке заједнице у Србији. Ђаци треба да обиђу праисторијске, античке, средњовековне, нововековне и локалитете савременог доба, међу којима су Лепенски вир, Винча, Сирмијум, Виминацијум, затим бројни манастири, Смедеревска тврђава, Голубац, Нишка тврђава, Петроварадинска тврђава, Орашац, Топола, Ћеле-кула, Таково, Тршић, Бранковина, Текериш, Шумарице… Они који живе ван Београда долазак у престоницу треба да искористе да виде Дом Народне скупштине, Народно позориште, Београдску тврђаву, Опсерваторију, бројне музеје, цркве, Ботаничку башту „Јевремовац”, Зоолошки врт…

Да би се организовала настава у природи потребна је сагласност најмање 80 одсто ученика истог разреда, односно 60 одсто за извођење екскурзије. Међутим, правилници предвиђају и могућност да се настава у природи, односно екскурзија организује за ученике одељења у којем писмену сагласност да најмање 60 одсто родитеља. Вишедневна путовања уговарају се најмање на бази пуног пансиона, а једнодневна могу бити и без оброка. За свако путовање дуже од једног дана обавезно је и присуство лекара.

Нови правилници акценат стављају и на детаљну припрему за путовање, како ђака тако и њихових родитеља и наставника. Припрема ученика подразумева да се унапред упознају са местом у које одлазе, условима живота у којима се организује настава у природи, односно екскурзија, облицима и садржајима рада, начином превоза и понашањем у току пута, потребним књигама, прибором, одећом, обућом и појединим спортско-рекреативним активностима које ће се тамо реализовати. Ђаци, подељени у групе уз помоћ наставника, припремају кратке реферате о областима и местима која посећују.

Посебна пажња посвећује се делу припреме у коме се наставник са ученицима договора о правилима понашања током извођења наставе у природи и екскурзије. Припрема родитеља подразумева организовање родитељских састанака и пружање информација о основним географским карактеристикама и климатским условима краја у коме се организује настава у природи, односно екскурзија, времену одласка, дужини боравка, цени, документацији коју треба припремити, условима смештаја, исхрани, здравственој заштити, условима живота и рада ученика, о могућностима комуникације са децом, пише у правилнику.

И наставници су обавезни да се детаљније упознају са крајем у који ће водити ђаке, као и да се са колегама у школи договоре о организационим питањима од значаја за извођење екскурзије и наставе у природи.

Иако је и у претходним прописима стајала обавеза да се након изведеног путовања подноси извештај директору, наставничком већу и родитељима, у пракси се то није поштовало. Надлежни сада инсистирају на томе, како би се при наредним екскурзијама избегла евентуална лоша искуства. Ти извештаји биће узимани у обзир и приликом прегледа школа од просветних саветника, истиче Весна Недељковић.

В. Андрић

 

Антрфиле:

СЛОБОДНО ВРЕМЕ

Школе, ако имају одговарајуће услове, као и установе које су специјализоване за остваривање квалитетних програма за децу и ученике у слободном времену, са посебним усмерењем на спортско-рекреативне активности – могу да буду центри за реализацију наставе у природи.

 

 

 

 

ТЕМА БРОЈА: ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ

Аутор: Наташа Ивановић

 

НЕНАСИЛНО РЕШАВАЊЕ КОНФЛИКАТА

Емоције за „мост” пријатељства

 

Скоро да нема детета школског узраста које се није сусрело или бар присуствовало некој сцени вршњачког насиља. Болна тема, нажалост увек актуелна, захтева пуну пажњу и ангажман целокупног друштва – од породице и школе, преко осталих релевантних институција, до шире заједнице.

Иако статистика говори да је оно у опадању, вршњачко насиље не може се искоренити, али се може свести на разумну меру, првенствено радом на освешћивању ученика и превенцији.

Зато се у школама организују тимови, који се активно баве том темом, о њој се разговара на часовима разредног старешине, организују се трибине и форум театри, акције које дечју енергију усмеравају на спорт, као један од „лековa” против насиља, покренути су СОС телефони. Ипак, као један од најефикаснијих начина борбе показало се вршњачко учење.

Иако директни учесници у ситуацијама насиља у школи – било као жртве, насилници или посматрачи – ученици често не знају како да реагују, па чак ни да препознају његове различите облике, од игнорисања и омаловажавања, преко вербалног насиља, до физичких напада. Страх од насилника, али и од могућности да буду изоловани и извргнути руглу, као и непознавање метода и техника ненасилног решавања конфликата, често доводи да другари из одељења подрже насилника или се не ставе у одбрану жртве, чак и против сопствених уверења.

Едукација је неопходна и родитељима, који неретко из страха да њихово дете не постане жртва насиља („Боље да он удари, него да њега туку” или „Мора да научи да се брани”), нехотично стварају малог насилника. С друге стране, породице често не знају како да се ухвате укоштац са проблемом када је жртва насиља њихово дете, не желећи да продубљују конфликт, па децу шаљу у школе „с кнедлом у грлу”.

Стално стручно усавршавање, размена искустава и радионице, на којима ће научити како практично решавати конфликте у учионици, потребни су и васпитачима, учитељима и наставницима, директорима и стручним службама. Од њих се не очекује само да спрече конфликт и заштите жртву, већ и да код ученика развију емпатију и свест о свим лошим последицама насиља.

Осим практичних знања и познавања метода којима се конфликти решавају ненасилним путем, за то је неопходна снажна емоција и жеља да међу ученицима од првог дана, свакодневно, граде односе пријатељства, толеранције и саосећања.

 

 

 

 

ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ:

УЧЕЊЕ ВЕШТИНА ПРОСОЦИЈАЛНИХ ОБЛИКА ПОНАШАЊА

Дружење, а не подсмех, оговарање и туча

 

Одељењске старешине на сваком родитељском састанку требало би да родитељима сугеришу колики је значај дружења и повезивања деце, у школи и ван ње. Учествовањем у заједничким активностима, она ће с лакоћом прихватати вршњаке, помагати једни другима, како би могли да постигну заједнички циљ у игри, некој спортској активности, учењу

Насиље се дешава у школи за време одмора, пре почетка или на крају наставе, на путу од школе или на самој настави – опасност постоји у свакој ситуацији где нема надзора одраслих. Када се вршњачко насиље деси међу ученицима нижих разреда, најчешће су то ситуације такозваног првог нивоа – код дечака обично физички контакт (гурање, саплитање, шутирање, гађање), а код девојчица вербално малтретирање (оговарање, вређање, називање погрдним именима, искључивање из групе), које се теже открива и доказује. Физичко насиље је највидљивије и најлакше се може утврдити, а деца о томе имају свест, па у старијим разредима све чешће прибегавају неким другим, новим облицима, односно различитим врстама дигиталног насиља. Оно је у почетку невидљиво за све, осим за жртву, а проблем је што га ни жртва често не доживљава на прави начин, као стварност, јер је виртуелног карактера.

– Иако се ситуације електронског насиља углавном дешавају ван школе, неопходно је да се наставници укључе и у њихово решавање, јер се таква понашања и односи међу децом преносе и на школу и утичу на комплетну климу у одељењу – објашњава Катарина Миловановић, учитељица у београдској ОШ „Иван Горан Ковачић” и један од аутора семинара „Да друг другу буде друг – одељење као тим за превенцију вршњачког насиља”, који је осмислила и реализује га заједно са колегиницом Драганом Аничић.

Починилац свих облика насиља, осим физичког, такође често није свестан повређивања других, и то чини без намере. У том смислу неопходно је код ученика континуирано развијање свести о последицама неких понашања, која на друге остављају снажне последице, независно од стварне намере.

Далиборка Поповић, професор Природно-математичког факултета у Крагујевцу и Државног универзитета у Новом Пазару, наглашава да суштина превенције тог проблема јесте у учењу вештина просоцијалних облика понашања. Када је реч о деци која су по природи повучена, те због тога могу изгледати рањивија, њихово оснаживање подразумева подизање самопоуздања и охрабривање да већ у случају почетних непријатности потраже помоћ, било од вршњака и наставника или од родитеља. Најзгодније школске прилике за то су часови одељенског старешине, а на наставнику је задатак да креира топлу атмосферу међу децом, и током часова, али и на свим осталим видовима слободних школских активности. Они могу организовати различите креативне и интерактивне тематске радионице, на којима ће ученике усмеравати на прихватање других, развијање другарства, сарадње, емпатије... Групни и радионичарски рад веома су погодни облици, у њима сваки ученик може да изрази своје снаге и вредности и тако увећа ниво самопоуздања, што ће временом постајати све снажнији заштитни фактор од вршњачког насиља.

Дете које трпи насиље вршњака лако се може препознати. Оно је плашљиво, повучено, ниског самопуздања, знаци патње најчешће су видљиви. Сваки долазак у школу за њих представља опасност, осећају сталну забринутост и страх, са којим не умеју да се изборе. Зато је важно да их наставник уочи и озбиљно схвати и најмању назнаку проблема.

Једну од неретких ситуација вршњачког насиља илуструје пример групе ученица, које су добиле задатак да ураде пројекат из природе и друштва. Радиле су га у стану код једне од њих. Када су се вратиле кући, почеле су на вибер групи да коментаришу изглед стана. Писале су како је намештај у стану стар, како другарица нема нов рачунар ни своју собу, чак је једна од њих фотографисала тоалет и слику поставила у групи, у којој су били сви ученици из одељења, осим те девојчице, коју су из ње избацили. И остали су се придружили коментарисању и подсмевању, и то је трајало до касно у ноћ. Сутрадан, у школи, неки су је избегавали, неки су јој се смејали иза леђа, а неки добацивали ружне коментаре. О свему што се десило девојчица је сазнала од једне другарице, а потом обавестила учитељицу.

– Да бисмо помогли и оснажили такво дете, неопходно је изградити међусобно поверење, како би нам се оно обратило за помоћ. Деци треба стално наглашавати, када се нађу у конкретној ситуацији, да о томе треба да обавесте запослене у школи, а учитељ ће предузети све неопходне мере да реши проблеме због којих се осећају угрожено. Пре свега, са децом је потребно разговарати о конкретном догађају. У наведеном примеру, на часу грађанског васпитања реализована је радионица на тему Електронско насиље. Ученици су сазнали шта оно подрузумева, да се најчешће врши преко друштвених мрежа, које су последице и начини конструктивног коришћења дигиталних технологија. Након тога гледали смо кратак филм (јасан пример електронског насиља), у коме се такође група деце подсмева другу због лошег материјалног стања. Ученици су тако увидели грешке, како и зашто су повредили осећања њихове другарице. Схватили су да су лоше поступили, да она то није заслужила и да су ненамерно и без размишљања били учесници електронског насиља. Уз извињење другарици, деца су дала предлог да јој свако на групи, у коју су је вратили, напише неку лепу поруку. Сазван је и ванредан родитељски састанак и о свему су обавештени родитељи ученика – објашњава Катарина Миловановић, и додаје да је сарадња са породицом и стручним сарадницима у школи од великог значаја.

И Далиборка Поповић, која је докторирала на теми „Значај сарадње породице и школе у превенцији вршњачког насиља”, наглашава да породица и школа морају бити раме уз раме у решавању вршњачког насиља, једног од горућих проблема у одрастању и развоју деце. Уместо уобичајене одвојене одговорности, фокус деловања помера се ка подељеној одговорности и партнерском деловању за све што се детету дешава. Програм стручног усавршавања „Сарадња васпитно-образовне установе са породицом у превенцији вршњачког насиља”, чији је аутор, управо је усмерен на оснаживање компетенција васпитача, наставника, стручних сарадника и директора за иницирање сарадње са родитељима и заједничко деловање у тој области.

Одељенске старешине на сваком родитељском састанку требало би да родитељима сугеришу колики је значај дружења и повезивања деце, у школи и ван ње. Учествовањем у заједничким активностима, она ће с лакоћом прихватати вршњаке, делити са њима, помагати једни другима, како би могли да постигну заједнички циљ у игри, некој спортској активности, заједничком учењу и слично.

Важно је да родитељи разумеју њихову улогу и одговорност у развијању просоцијалног понашања деце, на шта им такође указују одељењске старешине. Ипак, често се дешава да родитељи добронамерне сугестије наставника протумаче као критику и пребацивање одговорности за понашање ученика само на породицу, што може да доведе до њиховог дистанцирања од школе. Зато је веома корисно да о значају повезивања интереса породице и школе и родитељској одговорности у превенцији вршњачког насиља, на састанцима говори стручњак, који не ради у школи и долази из неког другог система, како би родитељи били пријемчивији за проблематику и преузимање одговорности за понашање њиховог детета. Неутрална улога стручњака, који се обраћа родитељима, може дати веома добре резултате, посебно када и он сам долази из редова родитеља. Остали родитељи већи степен поверења имају у појединце са којима су „на истој страни – објашњава Далиборка Поповић.

Ипак, често се дешава и да се родитељи насилника такође агресивно стављају у заштиту њиховог детета. С друге стране, и родитељи детета које је било жртва насиља могу да реагују бурно, што може довести до продубљивања конфликта.

Далиборка Поповић каже да субјективност и стајање на страну детета не значи и да је то у његовом најбољем интересу, напротив. У таквим ситуацијама од наставника, као професионалца, очекује се, пре свега, да заштити децу, а да родитељима помогне да објективно сагледају ситуацију и да се заједно усмере на тражење решења, а не на оптуживање. Наставник то може постићи тако што ће родитеље саслушати, разумети њихову забринутост и понудити им могућност изолованог или заједничког деловања, како би се проблем решио. Важно је да родитељи препознају посвећеност наставника и његову усредсређеност на најбољи интерес детета. Зато наставник никада не треба да критикује личност детета, већ његове поступке и да родитеље усмерава, а не даје готове савете.

Деца која присуствују сценама насиља често нису свесна тешких и психичких и физичких последица које оно може имати на жртву, а, с друге стране, плаше се да реаговањем и стављањем у одбрану друга и сама могу постати жртве насиља или бити изопштена из друштва. Зато су и њима неопходне смернице и оснаживање, како би победили страх и поступили исправно.

У случају да присуствују физичком насиљу између вршњака, потребно је да покушају да га прекину вербално, без физичког укључивања у сукоб и стајања у одбрану једне стране, јер то може довести до ескалирања сукоба и већих последица. Ако вербални покушај не успе, деца сведоци треба да потраже помоћ одраслих. У школи од наставника или других запослених, а ван школе од било кога ко први може да притекне у помоћ. Након прекидања физичког насиља, о томе морају да обавесте некога у школи, као и у случајевима када постоји сумња или сазнање о постојању осталих облика вршњачког насиља.

Драгана Аничић објашњава да се деца, посматрачи насиља, могу поделити у неколико група. Ту су: поборници (који подржавају насиље, али не учествују у њему активно); пасивни поборници (који воли насиље, али то не изражавају отворено); непристрасни посматрачи (посматрају шта се дешава, али не заузимају став) и могући бранитељи (не воле насиље и требало би да помогну, али то не чине).

Ученици који посматрају насиље склонији су да стану на страну насилника, који уживају одређени углед међу вршањацима, него на страну жртве. Неретко и сами постану учесници насиља, из страха да ће им се насилник осветити. Њих треба оснажити да конструктивно реагују у датим ситуацијама – да о томе не ћуте и да се не плаше да ће испасти тужибабе, да пријаве проблем одраслима, да не покушавају да се обрачунају са насилником, али да га не подржавају.

Имали смо ситуацију када је у школском дворишту неколико дечака играло фудбал, али у игру нису желели да приме друга, који не тренира и не познаје правила игре. Био је тужан и осећао се одбачено, али је и даље покушавао да се игра са њима, али су га упорно одбијали. Дечак је о томе обавестио учитељицу на часу одељењске заједнице. Како бисмо деловали превентивно, да конфликтна ситуација не би прерасла у насиље, решили смо је уз помоћ фер-плеј мапе. Фер-плеј мапа има облик фудбалског терена, са јасном симболиком играча. У централни део терена сместили смо проблем, на головима су учесници конфликта, ту је и резервна клупа (остали ученици) и помоћни судија (одрасли који помаже у решавању проблема). Учитељ је помогао ученицима да дефинишу проблем и уз помоћ питања их усмеравао да препознају потребе, осећања и захтев (молбу) обе стране у конфликту. Кроз те четири фазе, деца су сукоб јасно сагледала и решила, разумели су друга, његове потребе, ставове. Та активност помаже усвајање приступа за конструктивно решавање конфликта и проналажење решења којим су задовољне обе стране. Ученици сами предлажу могућа решења и усвајамо најбоље. Једно од могућих је да другу објасне правила игре, да му помогну да их што пре усвоји и да убудуће приме у игру сваког ко жели да се игра. Он ће се потрудити да правила научи и да буде што бољи – појашњава Драгана Аничић.

Да би деца била спремна да говоре о вршњачком насиљу, важно је са њима градити односе поверења, морају да знају да ће, када се обрате некоме у школи, бити потпуно заштићени као сведоци дешавања и да их нико неће сматрати тужибабама.

За стварање такве, сигурне и позитивне, климе у одељењу задужени су учитељи и наставници, првенствено разредне старешине.

– Савремени приступ превенцији вршњачког насиља уместо кажњавања промовише одржавање ненасилне атмосфере, јер развој толеранције и алтруизма представља активан процес, а не само продукт ненасиља.
У свакој ситуацији сви одрасли, који учествују у васпитно-образовном процесу, представљају модел понашања за ученике. Стварање позитивне климе у одељењу задатак је свих наставника, па је веома важно да имају јединствено деловање и ауторитет изграђен на поштовању. У комуникацији са ученицима треба да полазе из односа поверења, да са њима усвоје правила понашања и дефинишу последице кршења правила, да буду доследни у свему, да нису селективно попустљиви у односу на неке ситуације и ученике, да уважавају личност и мишљење сваког детета и раде на очувању њиховог достојанства, на развијању другарства и сарадње међу ученицима. То ће, све заједно, допринети осећају већег самопоуздања и сигурности ђака. Такав однос наставника према ученицима може се посматрати као заштитни фактор у превенцији вршњачког насиља, јер се рефлектује и на међувршњачке односе – каже Далиборка Поповић.

 

Антрфиле 1

ПРОТОКОЛ И КОМПЕТЕНЦИЈЕ

Уколико се догоди насиље, нарочито када је реч о старијим ученицима и средњошколцима, и наставници се често плаше да се супротставе насилнику, па је подршка потребна и њима.

– Наставници и запослени одговорни су за безбедност деце у школи у сваком тренутку. Зато је неопходно стварање заштитне мреже и стратегија деловања у превентивном и интервентном смислу. То подразумева да наставник у сваком тренутку ученика мора да заштити од свих облика насиља, злостављања и занемаривања. Ако постоје ситуације у којима то не може сам, помоћ тражи од осталих запослених у школи, а уколико неке ситуације вршњачког насиља то захтевају, позива и полицију. Наставници су дужни да поступају према Протоколу за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања и да се континуирано стручно усавршавају, да би усвојили и унапређивали компетенције за превенцију вршњачког насиља – каже Далиборка Поповић, професор Природно-математичког факултета у Крагујевцу и Државног универзитета у Новом Пазару.

 

Антpфиле 2

ДЕЦО, НИСТЕ САМИ

Детету које је било жртва вршњачког насиља неопходна је помоћ, како би превазишло страхове и школску средину поново доживљавало као пријатељско место.

– Код вршњачког насиља, по правилу, већа пажња посвећује се починиоцу, него жртви, у смислу предузимања активности које ће спречити даља таква понашања. Зависно од трајања, доживљаја и последица насиља, пружање подршке жртви, да превазиђе страх и поврати самопоуздање, има различито трајање. Помоћ се огледа у разговорима са децом, из којих они треба да закључе да нису сами у борби са тим проблемом и да разумеју на који начин треба да реагују у случају да поново буду изложена непријатељским облицима понашања вршњака. У тај процес треба да буде укључен Тим за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања, педагошко-психолошка служба, родитељи ученика, читаво одељење коме ученик припада. Дакле, поред усмерености школе на директно оснаживање жртве, сходно специфичностима дешавања и последица вршњачког насиља, од школе се очекује да родитељима и осталим ученицима пружи помоћ, како би разумели колико је значајна њихова подршка и начин на који то треба да чине – каже Далиборка Поповић.

 

Антрфиле 3

ЈАСАН ПЛАН ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

На основу Протокола, школа у Годишњем плану и програму дефинише заштиту ученика од насиља и формира Тим за безбедност у школи. Јасно се формулише план интервенције у случају насиља, а запослени су дужни да га се придржавају.

Интервентне мере у школи подразумевају: уочавање и тренутно прекидање насиља, смиривање ситуације и пружање помоћи жртви; обавештавање родитеља; разговор и рад са жртвом и са насилником, уз прављење васпитног плана подршке и за једно и за друго; конструктиван приступ решавању проблема и изрицање интервентних мера и реституција.

Установа је дужна да реагује на свако сазнање или сумњу о насиљу и да води одговарајућу евиденцију. У зависности од врсте и нивоа насиља, укључује се унутрашња заштитна мрежа (директор, стручни сарадници, вршњачки тим, Тим за заштиту) и спољашња заштитна мрежа (полиција, центар за социјални рад...). За све учеснике насиља (жртва, насилник и посматрачи) прави се васпитни план подршке, са тачно дефинисаним активностима, временском динамиком, носиоцима активности и евалуацијом предузетих мера.

– Саваком се деси да погреши, али је важно да добије прилику да грешку исправи. Потребно је деци објаснити шта је реституција, важно је да буде примерена узрасту и њиховим могућностима и да се односи искључиво на то да се грешка не понови, а не да дете буде кажњено – каже Катарина Миловановић, учитељица у ОШ „Иван Горан Ковачић” у Београду.

 

 

 

 

МОЈ УГАО: ДРАГАНА СТЕВАНОВИЋ, ПЕДАГОШКИ САВЕТНИК У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ „БУБАЊСКИ ХЕРОЈИ” У НИШУ

Форум театар као пут из зачараног круга

 

Веома је важно да се зна редослед поступања у одређеним ситуацијама, како би се насиље зауставило и спречило. Да би се постигла позитивна промена у понашању појединца, неопходна је искрена и отворена сарадња са родитељима

Пред очима деце свакодневно се приказују неприкладни садржаји, између осталог и вести о насиљу, које медији готово свакодневно објављују, а које је велики проблем и међу децом школског узраста. Она расту у окружењу које је постало сурово, познанства и вршњачки односи су површни, дружење се своди на преписке путем друштвених мрежа и заједничко играње игрица. Као резултат, у пракси имамо слабу комуникацију међу вршњацима, одуство емпатије, емоција, отуђеност и губитак осећаја за групу, заједницу, колектив.

У пракси је веома заступљено првенствено вербално насиље, које се додатно шири путем друштвених мрежа и представља велики проблем, који деца преносе и у школу. Склона су да лако користе ружне и увредљиве речи, да омаловажавају вршњаке. Ситуацију чини сложенијом и озбиљнијом и промоција вербално агресивне комуникације, па и физичког насиља, редовно присутна у медијима. Нажалост, деца таква понашања усвајају као социјално пожељна, па се све чешће у школи сусрећем са вулгарним речником, који користе у комуникацији.

Честа је појава да родитељи саветују децу да ономе ко их удари узврате истом мером. На тај начин подстиче се насиље, ствара се зачарани круг, а деца не уче како да се на прави начин одраслима обрате за помоћ.

Као практичар, сматрам да је веома важно препознати проблем на најранијем узрасту и радити на њему заједно: родитељи, школа и остале институције, уколико је потребно. Веома је важно да се зна редослед поступања у одређеним ситуацијама, како би се насиље зауставило и спречило. Да би се постигла позитивна промена у понашању појединца, неопходна је искрена и отворена сарадња са родитељима, која увек резултира позитивним променама. С друге стране, ако родитељи негирају проблем и не желе да се суоче и пораде на њему, заједно са школом и другим релевантним институцијама, нема позитивне промене.

У нашој школи радимо разноврсне превентивне активности, које имају за циљ да сузбију насиље. Организујемо трибине, предавања и радионице, у сарадњи са осталим институцијама.

Један од начина борбе је и организовање форум театра. Кроз скуп игара и вежби учесници дефинишу проблеме, који их лично дотичу, а тичу се заједнице којој припадају. Након тога креирају се кратке форум сцене, у којима је проблем конкретно приказан. Следи форумовање, у ком се приказују сцене и активира публика. Након што се дође до закључка, према сценарију, по коме актери нису успели да се изборе са ситуацијом, почињу са извођењем сцене поново. У сваком тренутку у другом извођењу било ко из публике може да каже: „Стоп.” и преузме улогу.

Суштина те методе није да одмах покаже исправан одговор, већ да открије сва могућа решења, која се даље могу применити. Порука до које ученици долазе јесте да, када се нађу у ситуацијама насиља, треба да буду проактивни, осећају се спремнијим и имају више самопоуздања приликом решавања конфликта.

Школа као институција труди се да делује на негативне појаве у складу са законом и њеним могућностима, али то није довољно. Потребна је шира друштвена акција у промовисању позитивног понашања и правих вредности.

 

 

 

 

ТЕХНИЧКА ШКОЛА, УЖИЦE

По мери ученика и окружења

 

У школској 2019/2020. будућим ученицима биће на располагању девет образовних профила, од којих је један потпуно нов, интердисциплинарни и учи се у малом броју школа у Србији – Техничар за дигиталну графику и интернет обликовање

Техничка школа у Ужицу, која постиже изванредне резултате у раду са ученицима, још од оснивања – давне 1960. године – има јасне циљеве у друштву – школовање кадрова према потреби привреде и јавних служби. Данас, уз напредак технологије и друштва, школа сигурно позиционира њено место у систему образовања и предњачи у савременом школовању стручних и квалификованих средњошколаца по мери тржишта рада. Визија школе је јасна: квалитетна школа, по мери ученика и окружења, у којој сви напредују.

Тренутно школу похађа око девет стотина ученика, у тридесет четири одељења, која су подељена на пет подручја рада: Машинство, Електротехника, Металургија, Графичарство и Обрада дрвета.

– У школској 2019/2020. будућим ученицима биће на располагању девет образовних профила, од којих је један потпуно нов, интердисциплинарни и учи се у малом броју школа у Србији – Техничар за дигиталну графику и интернет обликовање. Обрада графичких садржаја у информационим технологијама, креирање веб-садржаја и моделирање тренутни су императив у модерном друштву, па тако за тај образовни профил влада велико интересовање. Велико интересовање је и за образовне профиле Електротехничар информационих технологија и Техничар за роботику – каже Драган Туцаковић, директор школе која у просветној заједници слови за веома успешну.

Teхничка школа једна је од првих која је применила дуално образовање. О томе каква су њихова искуства, директор Туцаковић каже:

– Дуално образовање и иновативни модел учења успешно имплементирамо већ трећу годину, а у сарадњи са приватним сектором и компанијама из нашег краја. По мери индустрије решавамо проблем недостатка радне снаге, настојимо да смањимо незапосленост и оспособљавамо стручне кадрове. Кроз јавно-приватно партнерство са компанијама, од школске 2016/2017, уписујемо образовни профил Оператер за израду намештаја, а у сарадњи са дрвном индустријом нашег краја. У школској 2017/2018. години формирано је одељење образовног профила Оператер за прераду метала, према иновативном моделу образовања, а усмерено на школовање кадрова потребних компанијама из ужичког краја –„Импол Севал ваљаонице алуминијума” и „Ваљаонице бакра” из Севојна.

Тренутно се по том моделу и профилу образују два одељења, а у наредној школској години планиран је упис и новог. Досадашња искуства веома су позитивна, школа са дуалним системом образовања постаје свуда позната и препозната као најбољи пример праксе.

На питање каква је сарадња школе са привредом, Туцаковић каже да је привреда главни партнер без којег систем не би функционисао.

– Ослушкујемо потребе, истражујемо, пратимо, али и на захтев привреде радимо на изради образовних профила, који ће ученицима омогућити да уче у реалним условима, а компанијама да добију квалитетне, поуздане и квалификоване раднике на тржишту рада.

Компаније које постану партнери учествују и у креирању наставних планова, а ученици различитих профила стичу вештине и знања потребне за рад. – Можемо се похвалити партнерством са водећим компанијама на тржишту у региону, то су: „Импол Севал” и „Ваљаоница бакра Севојно”, фирме из дрвне индустрије – „Атлас”, „Матис”, „Гинко”. Свакако, вишеструко значајан крајњи исход образовања, које подразумева партнерство са привредом, јесте сигурна понуда запослења за ученике у једној од четрнаест компанија у којима се практични процес и одвија – објаснио је директор Туцаковић.

Занимале су нас и пројектне активности школе, пре свега због изузетних резултата које постижу у раду.

– Ми смо савремена школа која је учешћем у великом броју пројеката и применом информационо-комуникационих технологија постала синоним за висок степен квалитета образовања. Имамо велико искуство у увођењу нових образовних понуда у сарадњи са социјалним партнерима. Ове године смо партнер у великом пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја који има за циљ размену искустава између школа. Техничка школа из Ужица у фебруару ове године окупила је представнике електротехничких школа из читаве Србије, који су били на обуци „Учимо заједно да нам школе буду боље”. Задатак школе био је унапређење школских ресурса за реализацију наставе и учења у подручју рада електротехника кроз размену искустава, знања и примера добре праксе.

Ученици Техничке школе освајају бројне награде и признања. Директор Туцаковић, који је и сам био ученик те школе, поноси се запаженим резултатима.

– Школа већ традиционално осваја бројне награде и признања. Тако и наши ученици редовно доносе добре пласмане и дипломе са републичких такмичења. Оно што је необично за једну средњу стручну школу јесте чињеница да наши ученици освајају најбоља места и на такмичењима из општеобразовне групе предмета. На републичком такмичењу Књижевна олимпијада сваке године имамо представнике, па тако и ове године имамо чак три ученика на такмичењу из књижевности у Сремским Карловцима. Такође, ученик наше школе једини је из региона који се пласирао на републички ниво такмичења из енглеског језика. Успех ученика Техничке школе на такмичењу за најбољу технолошку иновацију на територији Србије био је изузетно запажен. Tри тима Техничке школе пласирала су се међу 21 најбољим средњошколским тимом из Србије. И на регионалном такмичењу машинских школа ученици наше школе остварили су изузетан успех у области моделирања машинских елемената и конструкција и компјутерске графике. Сва тројица ученика остварила су пласман на републичко такмичење.

– Поред изузетних успеха ученика и њихових вредних ментора – наставника, вреднује се и успех читаве школе. Тако нас је у априлу ове године Фондација „Академик” наградила повељом „Михајло Пупин” за промоцију концепта дуалног образовања, иновације и технолошки напредак у области наставе.

Ни Светосавске награде, које додељује Министарство просвете, науке и технолошког развоја, нису заобишле школу, али ни директора Туцаковића, који је то признање добио прошле године за изузетан допринос концепту дуалног образовања и повезивања привреде и школе.

О томе колико је е-учење важно за ученике Техничке школе, и коме се посвећује изузетна пажња, саговорник Просветног прегледа каже:

– Електронско учење је изузетно значајно у области образовних профила који се баве електротехником, информационим технологијама и графичарством. Трудимо се да увек идемо у корак с трендом у технолошком свету и да ученике на тај начин оспособљавамо да раде у реалним и модерним условима. Ученицима је од прошле године у школи омогућен рад на најновијој рачунарској опреми, а у сваком кабинету доступан је интернет, као и платформе за рад. Професори школе још од 2013. године раде помоћу електронске платформе, тиме и сами дају пример општег информатичког образовања и тренда. Пројекат „VIVET” нуди могућност електронског учења кроз виртуелно симулирање праксе. Интернет симулацијом смањује се могућност ризика, а ученици се припремају за реалан посао.

Питали смо овог агилног директора који су даљи планови, кад је реч о образовању и васпитању ученика.

– Школа има јасан циљ и дефинисану улогу, како у образовном систему, дуалном моделу, тако и у образовању кадрова према потреби привреде и тржишта рада. Наставићемо да пратимо тржиште, да и даље сарађујемо са компанијама и пратимо њихове потребе, а радићемо и на настанку нових образовних профила који задовољавају те потребе. Императив у раду Техничке школе поред иновација у образовању остаје и висок ниво квалитета наставе, као и константно усавршавање запослених и омогућавање ученицима стицања најбољег нивоа средњошколског образовања.

Александра Радовановић

 

АНТРФИЛЕ

ВРХУНСКИ РЕЗУЛТАТИ

– Успех неке школе мери се по томе колико је успешан сваки њен ученик или запослени. Свака диплома, свако радно место, напредовање у каријери, али и свака зарађена пензија, све су то показатељи њеног успеха. Стога се надам да неће звучати нескромно ако кажем да су укупни резултати, које је за овај значајан број година у раду остварила Техничка школа у Ужицу, такви да је сврставају у сам врх средњих стручних школа које школују ученике техничких занимања – подвлачи директор Драган Туцаковић.

 

АНТРФИЛЕИ:

ИНТЕРНЕТ ПЛАТФОРМА

– У претходној години постали смо партнер на значајном међународном пројекту „VIVET” – Виртуелне праксе у области средњег стручног образовања. Пројекат „VIVET” подржан је од Европске комисије кроз програм Еразмус+, и у пилот-фази пројекта радимо на прављењу интернет платформе и анимације, у којима ученици могу да се упознају са практичним радом у фирмама, али и виртуелно. На пример, aпликација садржи комплетан процес производње у фабрици метала, па ученик – пролазећи кроз такву виртуелну праксу – може проћи кроз сва ризична места и опасности на раду – објашњава Туцаковић.

 

 

ЉУБАВ ПРЕМА КЊИЗИ

– Ученици који уписују нашу школу првенствено су заинтересовани за техничке науке, али у нашој школи вредно и неуморно раде и наставници који им откривају лепоту уметности писане речи. Професори Стручног већа српског језика и књижевности годинама покушавају да одговоре на питање наших ученика: „А зашто су нама машинцима, електротехничарима, металурзима и графичарима потребна знања из књижевности?”. Несебично се трудимо да код њих развијемо љубав према читању књига и покушавамо да им помогнемо да у себи открију неодољиву читалачку радозналост, која ће им открити тајне непознатих и далеких светова. Тежимо да истраже лепоту писане и изговорене речи, њену дубоку мисаоност и искреност, а да забораве на лажи и извештачености, које се врло лако откривају – каже директор Техничке школе.

 

 

 

 

ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА: НИКОЛА БОЖИЋ, ПРОГРАМСКИ ДИРЕКТОР У ИСТРАЖИВАЧКОЈ СТАНИЦИ ПЕТНИЦА

Како ка школи будућности?

 

Школа будућности не треба да покушава да ученике и студенте научи свему што следи, јер то није могуће. Школа будућности треба све да припреми да буду самостални, способни да се адаптирају, да одговоре свим изазовима... Школа будућности треба да учи, пре свега, како се учи

Брзина промена данашњег друштва, и локално и глобално, доводи да је све теже предвиђати његове потребе у средњорочном, а посебно дугорочном периоду. Само последњих десетак година, од појаве првих паметних телефона, наши животи толико су се променили да би за гледаоце популарне научне емисије са краја двадесетог века „После 2000” све ово изгледало као научна фантастика.

Образовање служи да долазеће генерације припреми да се укључе на цивилизацијски и историјски ток развоја, да разумеју основне концепте који функционишу у природи и друштву, да свесни прошлости могу да сагледавају будућност, али и да се припреме за нове, непознате изазове, који ће тек да се појаве. Ако је брзина развоја друштва, технологије и њихове повезаности толика да је тешко погледати у наредну деценију, а камоли у наредни век, поставља се питање какво образовање данас треба да имамо да бисмо долазеће генерације припремили да буду способне за опстанак и развој.

И академска заједница и светски привредници предвиђају да ће у наредних двадесетак година бар 30 одсто свих актуелних професија бити замењено технологијама (извештај CIO, 2016). Ипак, за разлику од Индустријске револуције, која је довела да машине замењују физичку радну снагу, ова данашња ће довести до замене високообразованих људи. Управо због тога питање о будућности образовања постаје још важније.

Треба имати на уму да образовном систему треба око 16 година, у просеку, да неког појединца припреми да буде квалитетан професионалац и да наредних, најмање, 40 година буде успешан и продуктиван. Како се технологије убрзано мењају и развијају, кроз образовни систем све је теже обезбедити вештине и знања да прате технолошке промене кроз деценије живота. Образовни програми тренутно каскају у читавом свету бар једну генерацију за данашњим потребама на тржишту радне снаге.

У овом веку знања производи се велика количина података. Тако се процењује да ће 2020. године сваки човек производити 1,7 МБ података у секунди (Извештај DOMO, 2018.). У последње две године произвели смо 90 одсто свих података од настанка цивилизације. Tо указује да образовање више не може бити засновано на фактографском знању. Не можемо повећавати обим школског градива да бисмо пратили друштвене промене и технолошке иновације.

Сетимо се да је формат школе настао крајем 19. и почетком 20. века. Школски разреди и боравак у школи осмишљени су као начин социјализације дечака и девојчица, који у то време нису имали контакта са много вршњака. Школско звоно и седење у клупама једних иза других имало je улогу да дисциплинује будуће раднике и припреми их за рад у фабрикама и радно време. Понављање чињеница и знања из књиге или главе професора имало је за циљ да се на нове генерације пренесу дотадашња знања и вештине. И све то је било довољно да се иде напред.

Наравно да су се многе ствари у друштву промениле, наравно да се и школа мењала. Данас је много интерактивнија, слободнија у односу ученика са ауторитетима, чак је и модел учионице промењен. Ипак те промене су више пратиле савремене токове развоја, али недовољно да би данашња школа (и факултети) били адекватна припрема за будућност која долази.

Један од механизама за унапређење локалног образовног система неке земље може бити потрага за успешним моделом који даје резултате на другим тачкама на планети. Ипак, copy/paste метода није довољна.

Много је разлога због којих је неки образовни систем успешан. Треба имати на уму и културолошке одлике народа и државе, социо-економску ситуацију, породичне односе, климатске и географске карактеристике, историјски развој, однос друштва према образовању и наставницима и професорима, тржиште рада... Све то треба узети у разматрање приликом трагања за моделом који може унапредити неки други локални образовни систем.

Ипак, проблем је много глобалнији. Криза образовних институција је планетарна. Да ли, у ствари, постоје успешни образовни системи, када узмемо у обзир све раније наведено? Дошло се до тренутка да треба мењати основне образовне и академске парадигме. Дакле, много више мора да се уради од благих адаптација, промена програма, чињеница или начина рада. Свуда. У читавом свету.

Кључно је да разумемо да образовање више није само део живота, и то његовог почетка, него постаје део свих животних фаза. Континуирано образовање, стално информисање о области експертизе, рад на сопственим вештинама без прекида, праћење и других области, најважније су особине успешних људи у деценијама пред нама. Диплома више није циљ, али није ни гаранција целоживотног успеха. Само је стални рад и остајање у току са дешавањима и променама гаранција успешности.

Шта нам онда школа може пружити и у ком смеру је треба развијати? Свакако школи остаје да нове генерације упозна са појавама, феноменима, процесима, међусобним везама, основним чињеницама о свету око нас, о природи, о друштву, о технологијиама...

Оно што школа данашњице мора да научи ученике и студенте јесу критичко размишљање, решавање проблема, да су науке интердисциплинарно повезане, вештине међусобне сарадње и вештине комуникације.

Критичко размишљање је срж опстанка данашњег човека. Када научи како да се из чињеница дође до правих закључака, како користећи научни метод проверити одговарајуће претпоставке и хипотезе, како се у мору чињеница изборити са лажним и разумети праве, тада је особа спремна да се избори са свим новим и непознатим изазовима.

Неговање креативности, сагледавање шире слике, размишљање ван оквира особине су које морају да красе савременог човека. Знати дефинисати проблем, сагледати све његове делове и погледати га из различитих углова, а затим креативно решавати проблем, одлика је успешног појединца у времену пред нама.

Фах идиотизам је давна прошлост. Нека врста ренесансности је потреба 21. века. Данас морамо бити добро информисани о различитим областима друштеног деловања, међусобно повезивати чињенице и знања и интердисциплинарно сагледавати стварност.

Рад у тиму треба неговати од малих ногу. Врло је важно да свако буде свестан својих особина, које помажу функционисању групе или групу чине слабијом. Важно је те особине познавати и добро њима управљати и унапређивати их. Вештина рада у тиму може се увежбавати, а тако се постаје способнији за прилагођавање променама, које могу да се десе било када у професионалном животу.

Школа будућности не треба да покушава да ученике и студенте научи свему што следи, јер то није могуће. Школа будућности треба све да припреми да буду самостални, способни да се адаптирају, да одговоре свим изазовима... Школа будућности треба да учи, пре свега, како се учи.

 

Антрфиле:

ВАЖНА ОДЛИКА

Како искомуницирати своје потребе, своја знања, закључке, сопствене ставове врло је важна одлика способних стручњака. На вештинама комуникације – и вербалне и писане, и академске и свакодневне, и админстративне и стручне – мора се свакодневно радити.

 

 

 

 

ПРОЈЕКТНА, ПРОБЛЕМСКА И ИСТРАЖИВАЧКА НЕДЕЉА

Љубазан остани, добар човек постани

 

Активности на сузбијању насиља у школи и некултурног понашања обухватиле су радионичарски рад, игролику наставу, активно учење, уз примену наставних средстава направљених на часовима, али и информационо-комуникационих технологија

Научили смо на обукама да је пројектна настава врста наставе у којој ученици раде на одређеним истраживачким или радним пројектима. То је комплексан приступ настави и учењу, који најчешће користи методе као што су проблемска настава и истраживачки рад. Пројекти могу да буду различити, у зависности од степена школовања и наставних циљева, исхода и садржаја. Трајање пројекта такође је условљено многим чиниоцима, између осталог врстом задатка, узрастом ученика, постизањем жељеног циља...

У Основној школи „Вук Караџић”, из Житковца, у издвојеном одељењу у Моравцу, одавно се баве решавањем различитих наставних проблема путем пројектне наставе. Од ове школске године она је обавезна у првом и петом разреду, али има великог интересовања да се спроводи и у осталим разредима. Једном недељно по један час или сваке друге недеље по два часа, учитељи и наставници са ђацима тематски повезују садржаје различитих предмета, уз обавезну употребу информационо-комуникационих технологија. Пројектна настава планирана је у укупном годишњем фонду од 36 часова, обавезна је за све ђаке и реализоваће се по упутству, које је саставни део програма за први разред основне школе. Уграђује се у концепт тематског планирања и наставник у потпуности има слободу шта ће са чим повезивати и у којој динамици. Теме су у вези са наставним градивом, проширују га, допуњавају, развијају у зависности од интересовања ученика и наставне визије и циља наставника.

У склопу превентивних активности на сузбијању насиља у школи и некултурног понашања, учитељице издвојеног одељења у Моравцу дошле су на идеју да једну наставну недељу у свим разредима (од првог до четвртог), посвете пројекту који су назвале „Љубазан остани, добар човек постани”. Активности планиране за ову недељу обухватиле су радионичарски рад, игролику наставу, активно учење и све то уз примену наставних средстава направљених на часовима, али и информационо-комуникационих технологија.

Сваког дана планиране активности спровођене су прецизно и циљано. Пре почетка те недеље ученици су извлачили имена другова из одељења и на тај начин добили „тајног пријатеља”. „Тајном пријатељу” у току пројектне недеље требало је посветити посебну пажњу, писати му лепе поруке и остављати их на месту где друг или другарица седе, обраћати му се са посебном љубазношћу и, уз нуђење помоћи, направити неки мали поклон – рукотворину и слично, али тако да се не посумња ко је коме „тајни пријатељ”. Ученици су задатак схватили веома озбиљно и свакодневно ширили позитивне вибрације у свим одељењима и читавој школи.

Првог дана у свим разредима један час посвећен је анализирању приче о лепом понашању. У првом разреду то је била прича „Глуве уши”.

„Глуве уши”

(Дедина лекција о лепом понашању.)

Вратио се тата са посла. Моли Анку:

– Анка, молим те, додај ми папуче.

– Извини, ја не чујем, глува сам.

– Где ли сам заборавила наочаре? Анка, потражи ми наочаре – моли бака.

– Ништа не чујем, глува сам.

– Анка! Анка! – зове мама из кухиње. Однеси, молим те, корпицу са хлебом на сто.

– Не чујем, глува сам!

Деда је читао новине, а затим их оставио.

– Анка – позвао је унуку. Шта да ти купим за празник: лутку или неку лепу књигу?

– Лутку! Лутку! – обрадовала се унука. Ону која спава.

Деда је тог тренутка прислонио длан на уво.

– Шта си рекла, нисам чуо?

– Лутку! Лутку!

Деда је беспомоћно ширио руке.

– Ништа не вреди – рекао је тужно.

– Ништа не чујем. Изгледа да сам оглувео на оба ува.

У другом разреду читала се прича „Како се Моћко променио”.

„Како се Моћко променио”

Мали Моћко био је богато дете. Живео је веома лепо и удобно. Имао је све што је пожелео. Једног дана хтео је да одгледа филм о коме је дуго маштао. Кренуо је у биоскоп. Али дечак испред њега је купио последњу карту. Звао се Срећко и био је сиромашан. Штедео је годину дана како би могао да купи карту. Моћко се брзо снашао. Зауставио је Срећка. Убеђивао га је да купи карту речима: – Мораш да ми даш ту карту! На то је Срећко одговорио: – Зашто бих ти дао карту? Ја сам је уредно платио. Моћко је наставио да га убеђује: – Зато што сам ја важнији. Погледај ме! Ја сам богат, а ти сиромашан. Мени све припада. Дај ми ту карту!

Њихов разговор је слушао човек са стране и одлучио да се умеша у разговор. Полако је пришао Моћку, говорећи му: – Дете, ево, ја ћу ти дати моју карту. Ја сам тај филм гледао већ неколико пута. Сав задовољан Моћко је зграбио карту и ушао у салу. Није ни захвалио непознатом човеку. Сео је на место и удубио се у филм. Филм је приказивао богате људе, сличне њему. На крају филма, ти људи остали су без новца, среће и пријатеља... Због охолог понашања сви су их напустили. Само су мислили на новац и нису примећивали никог око себе. Моћко је препознао себе у тим ликовима. Решио је да промени понашање. Увидео је да је био неправедан према Срећку и почео да плаче.

По завршетку филма нашао је Срећка говорећи: – Извини што сам се понашао лоше према теби. Дозволи да те частим сладоледом. Срећко му је пружио руку и прихватио извињење. Од тада су постали добри другари.

Одлазећи, приметио је у гужви човека који му је поклонио карту. Схватио је да је он тај који му је помогао да промени мишљење. Обратио му се речима: – Није било лепо од мене што се нисам захвалио. Извињавам се. Могу ли да вам платим карту? Непознати човек му одговори: – Не треба да платиш. Ја сам срећан што си успео да се промениш, гледајући филм, и да увидиш грешке. Мени је то највећа захвалност.

А у трећем и четвртом разреду анализирана је прича „Како бити добар”.

„Како бити добар”

Пробудио се Драган и погледао кроз прозор – лепо време, Сунце сија, дан је баш леп. Пожелео Драган да буде добар и учини нешто лепо и добро... Мисли он: – Кад би моја сестра тонула у воду, ја бих је спасао! Баш тада зове сека Драгана: – Хајдемо, Драгане, напоље да се играмо! – Пусти ме сада! Размишљам. Отишла сека сама да се игра. А Драган мисли: – Када би моја бака пошла у шуму, па је напали вукови, ја бих је спасио. – Драгане, молим те, скокни до продавнице, купи ми млеко – замоли га бака. – Пусти ме бако! Размишљам. А Драган мисли: – Кад би мој деда пао и сломио ногу, ја бих га одвео у болницу. – Драгане, иди до киоска и купи ми новине – рече деда. – Пусти ме, деда! Размишљам. Уздахнуо деда и полако отишао да купи новине. А Драган дошао до маме: – Мама, како да будем добар?

Насмешила се мама и помиловала га по коси: – Играј се са секом, купи баки млеко, донеси деди новине...

Након читања и анализирања прича, приступило се цртању плаката са поукама о лепом понашању. Ученици су веома креативно представљали оно што су из прича научили. Сви радови сачувани су, усликани и припремљени за објављивање на школској страници и друштвеним мрежама. Мудрост и лепа порука, коју су докучили читањем приче, извиривала је из сваког цртежа.

Другог дана у холу школе ученици су направили изложбу њихових плаката направљених претходног дана, а затим су имали радионицу „И болест се лечи уз лепе речи”. На радионици су направили Кутију добрих намера и напунили је порукама љубазности, лепих жеља и добрих намера. Сместили су је испод плаката о лепом понашању у холу школе тако да сви, који посете школу, могу да се послуже порукама и нацртају себи, или некој драгој особи, осмех на лицу.

Трећег дана уследила је игра „изазова у љубазности”. Формирање круга од ученика првог, другог, трећег и четвртог разреда поспешило је атмосферу заједништва и поверења. Затим је окретањем флаше у средини круга одређивано ко ће коме поручити да уради нешто лепо за друга или другарицу, који седи преко пута у кругу. Изазови су били: Покажи срце, Нацртај нешто лепо, Загрли, Изазови осмех, Рукуј се на необичан начин... Сваки изазов био је пропраћен осмесима, аплаузима и одобравањем свих.

Четвртак је био предодређен за Таблу комплимената, ученици су јој доделили нови креативнији назив – Клавир комплимената. Одштампане табле са по 12 комплимената – Лепа си; Драго ми је да си у мом одељењу; Кад се насмејеш, засија Сунце; Имаш лепе очи... – подељене су по одељењима, али и у холу школе.

Да би проширили изазове у недељи љубазности били су укључени и родитељи. Тако су и за родитеље, који дођу у школу, постављене сличне табле комплимената, које су изазивале осмехе на лицима родитеља ученика. Најсимпатичније је било што баш нико од ученика, родитеља и запослених у школи није оставио цедуљу са комплиментом за себе, већ га је доделио неком другом. То и јесте била једна од поенти и схватања суштине свих активности ове пројектне недеље.

Петог дана откривани су „тајни пријатељи”, али не на једноставан начин, већ кроз игре откривалица. Онај ко је изашао пред одељење имао је задатак да остали присутни што дуже откривају ко му је тајни пријатељ. На пример: Мој тајни пријатељ има смеђе очи и леп осмех, има дугу косу и љубичасте чизме... Поново осмеси, загрљаји и размена поклончића.

Све активности које су одрађене у току недеље забележене су фотографијама и објављене на страници школе на друштвеној мрежи Фејсбук и на сајту школе.

Данијела Стефановић

ОШ „Вук Караџић, ИО Моравац

 

АНТРФИЛЕ:

ПУТ КА ЗАЈЕДНИШТВУ

На крају ове лепе и веома успешне недеље сви су закључили да је лепо расположење, дружење, комплименти и љубазност, пут ка заједништву, повезивању, емпатији и помагању другима. Таква атмосфера пожељна је за дружење, игру, али пре свега за рад и савладавање свих препрека, које стоје пред свима нама.

zbirke

GodineUzleta

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096