Нема производа у корпи
уторак, 18 јун 2019

ДАН ДЕВОЈАКА У ИНФОРМАЦИОНО-КОМУНИКАЦИОНИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА

ДАН ДЕВОЈАКА У ИНФОРМАЦИОНО-КОМУНИКАЦИОНИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА

Ширимо хоризонте, мењамо ставове

 

Од укупне студентске популације у Србији 56 одсто су девојке, али их је на студијама информатике и електронике само 26 одсто, а у области инжењерства 36 одсто. Једино на студијама математике девојке чине већину, са 55 одсто, и тај податак је охрабрујући. Још већи проблем је чињеница да је бављење тим професијама теже и мање приступачно девојкама, а проценат се креће између 15 и 20 одсто.

С друге стране, у Европи су ти проценти још нижи, то је област у којој смо далеко испред земаља Европске уније, где само 17 одсто ИКТ стручњака чине жене, речено је на манифестацији коју је Министарство трговине, туризма и телекомуникација организовало поводом Међународног дана девојака у ИКТ-у, под слоганом „Ширимо хоризонте, мењамо ставове”.

Тај дан успостављен је 2010, на иницијативу Републике Србије, са идејом већег укључивања девојчица и девојака у тај сектор.

Председник Владе Србије Ана Брнабић поручила је да су управо оне наша будућност и нешто највредније што Србија има и да ће држава учинити све како би створила прави оквир за њихово образовање, да остану у Србији и помогну да наша земља постане лидер у ИТ сектору.

До сада је око 357.000 девојака и младих жена учествовало у више од 11.000 прослава у 171 земљи широм света.

– Иако је Србија боље позиционирана у односу на европски просек, сматрамо да учешће жена и девојака у ИКТ-у није довољно и да је потребно подстицати их да се определе за нове технологије, како у том сектору тако и у другим областима где се оне примењују, с обзиром на то да говоримо о пословима будућности – оценила је државни секретар у Министарство трговине, туризма и телекомуникација Татјана Мандић.

Захваљујући великим залагањима државе, од опремања образовних установа, преко информатичког описмењавања од најранијег доба, до ширења свести о важости родне равноправности у свим сегментима друштва, постојећи тренд раста наставља се и у Србији и на годишњем нивоу износи 7,4 одсто. Предвиђања су да ће родни баланс бити успостављен можда тек 2050. Обраћајући се присутним ученицама, њих око 300 из 12 основних школа у Србији, државни секретар нагласила је да само оне могу учинити да се то деси много раније.

Премијер Ана Брнабић нагласила је да Влада има два приоритета – дигитализацију и образовање – који су предуслов за остварење свих циљева. Зато је у претходних неколико година учињено много, када је реч о повезивању школа на интернет. Ове године биће уложено још 10 милиона евра у увођење брзог бежичног интернета у првих петсто школа, новитет су и дигитални уџбеници, програмирање као обавезни предмет у петом разреду основне школе, повећан је број специјализованих ИТ одељења у гимназијама, побољшана инфраструктура и отворени многи научни паркови...

– Родна равноправност у свим сегментима друштва, па тако и у ИТ сектору, за нас је веома важна. Влада Србије је прави пример за то, јер у Канцеларији за електронску управу и развој 60 одсто запослених су жене и на то смо поносни – рекла је Брнабић.

Уручене су и награде победницама на конкурсу „Девојке у ИКТ-у за бољи свет, на којем су учествовале ученице основних школа у Србији, на теме „Које жене из области СТЕМ науке те инспиришу и „Како би променила свет користећи ИКТ. Прво место освојила је Нађа Станковић, из ОШ „Краљ Александар I из Пожаревца, другу награду добила је Марина Катанић, ученица ОШ „Јован Цвијић из Лознице, а трећу Ирина Обрадовић, из ОШ „Бошко Ђуричић из Јагодине.

Специјална гошћа Марта Аврамовић, студенткиња софтверског инжењерства Електротехничког факултета у Београду, говорила је о њеном изуму – помоћном уређају за слепе и слабовиде „слепом штапу – и путу који је прошла као млада девојка иноватор.

Клавирски ЛП дуо, који чине Соња Лончар и Андрија Павловић, представио је хибридни клавир. Тај електро-механичко-дигитални механизам омогућава везу акустичних клавира са рачунарима и осталим електронским уређајима, а развијен је током рада на пројекту Квантна музика, публика је имала прилику да ужива у виртуозном извођењу врсних музичара.

Кликер центар представио је курсеве из веб-програмирања; Центар за промоцију науке појам СТЕМ наука, односно природних наука, технологије, инжењерства и математике, а Национални контакт-центар за безбедност деце на интернету своје активности.

У дискусијама су учествовале Весна Бенгин, из Биосенс центра Универзитета у Новом Саду, Милица Ђурић Јовичић, директор Фонда за науку, Aна Гавровска са Електротехничког факултета у Београду, Катарина Ђорђић из Телекома Србија, Јелена Савић Рапунзел, професионална гејмерка, Зоја Кукић, члан Иницијативе „Дигитална Србија и суоснивач Стартита, Ивана Миленковић из удружења „Друг није мета и Kaтарина Анђелковић из Фондације „Петља.

Н. Ивановић

 

АНТРФИЛЕ:

ТЕТКА КАО ИНСПИРАЦИЈА

– Пријавила сам се на конкурс, јер ме је привукла прилика да анимирам и илуструјем видео, иако ми тема није била блиска. Истраживањем по интернету о статусу жена у науци и техници кроз историју и данас порасло је и моје интересовање за читав пројекат, а са друге стране, издвојила се слика о мојој тетки, која је, мени далеких, осамдесетих година уписала Електротехнички факултет у Београду. Дипломирала је као инжењер термоенергентских система, а потом и „потврдила београдску диплому на студијама у Италији.

Тренутно ради као инспектор медицинских уређаја у једној немачкој фирми, што није типично женски посао. Инспирисао ме њен труд, па и успех у тој области – каже Нађа Станковић, ученица осмог разреда ОШ „Краљ Александар I из Пожаревца и победница конкурса. Једног дана, волела би да се бави дизајном игрица.

 

 

 

 

ТЕМА БРОЈА: НАСИЉЕ ПОД ШКОЛСКИМ СВОДОМ

Аутор теме: Весна Андрић

 

ДА ЛИ СЕ СИСТЕМСКЕ МЕРЕ ДОСЛЕДНО ПРИМЕЊУЈУ И У ПРАКСИ

Случај који упозорава

 

Несвакидашњи немили догађај у Седмој гимназији у Београду – у којој је наставник најпре ударио шамар ученици, а потом њен друг из одељења узвратио наставнику – запрепастио је јавност. Тај случај поделио је јавно мњење, једни су се сврстали на страну професора, други на страну ђака. И медијски написи ишли су у правцу „навијања” за једну или другу страну и тражења кривца, док је по страни остало питање зашто се раније није реаговало, када је више него јасно да су односи између поменутог одељења и наставника одраније били нарушени.

Тај догађај био је повод да просветни радници поново упозоре како од појединих ученика трпе страховите притиске, како су свакодневно изложени вербалном и психичком насиљу, те да нису ретки примери да се на сличан начин понашају и родитељи. Због тога су многи имали разумевања према поступку наставника, коме је „пао мрак на очи”, јер је, према његовој верзији самог догађаја, био испровоциран понашањем ученице, која га је не само вређала и омаловажавала, већ и уштинула за образ.

Наставници тврде да им постојећи прописи везују руке, да немају начина да се супротставе проблематичним ђацима, те да би свако иницирање дисциплинске одговорности могло да их кошта посла. Наводе и да систем штити ученике и даје им превелика права, а да данашње генерације занемарују обавезе. С друге стране, надлежни одбацују те наводе, илуструјући то низом мера, које се системски предузимају како би се проблем насиља у образовним установама свео на најмању могућу меру.

Сведоци смо да је у претходном периоду донето низ прописа. Међутим, остаје питање да ли се оно што је написано на папиру доследно примењује и у пракси? На нека од тих питања покушали смо да одговоримо у теми броја.

 

 

 

 

ПОВОД ЗА РАЗМИШЉАЊЕ, А НЕ ЗА ПОДЕЛУ И „НАВИЈАЊЕ”

Ко је анђео, а ко ђаво

 

Школа као институција мора да реагује, да инсистира на поштовању прописа и да се сви учесници школског живота доследно придржавају њихових обавеза, упозорава на неправилности и на време тражи решења...

Случајеви да је ученик ударио наставника или наставник ђака у школама се дешавају спорадично, али јавност не памти да је учионица била место у којој је безмало дошло до опште туче наставника и ученика. Још је невероватније да се такав инцидент догодио у једног београдској гимназији, јер се сматра да тај тип школе уписују добри ђаци, а да су слични проблеми махом присутни у средњим стручним школама, и то по правилу „мушким”.

Синдикати годинама указују да су наставници изгубили ауторитет и да су константно на мети напада и ученика и њихових родитеља, а сваки случај насилног понашања у коме су наставници били жртве завршавао се захтевом да се просветним радницима додели статус службеног лица. И последњи догађај у Седмој гимназији врло брзо се у делу просветне јавности пребацио на терен неодговорних ученика и превеликих права која уживају, што је било и својеврсно оправдање за поступак наставника физике, који је ученици, која га је провоцирала, ударио шамар.

– Не бих се сложио са констатацијом да наставници оправдавају сам шамар. Подршку колега сам више схватио као одраз солидарности и разумевања за ситуацију у којој се нашао професор Звонко Обрадовић, јер скоро да не постоји наставник кога у каријери није на неки начин омаловажавао ученик или родитељ. Колико год био погрешан, Звонков шамар ученици морао би бити отрежњујући за српску просвету, јер насиље у школама јесте присутно, и то не само вербално, већ и физичко, и само је питање да ли се за њега сазна или га школе вешто прикрију – сматра Александар Марков, председник Форума београдских гимназија.

На питање каквим су инцидентима изложени наставници, Марков каже да је тешко уопштавати ту тему. Указује да само у Београду постоји више од 15 гимназија и да је свака од њих прича за себе.

– Инциденти, попут овог из Седме београдске гимназије, на срећу, ретки су и изоловани случајеви, али су наставници често изложени различитим видовима притисака родитеља, ученика, па и директора. Када је реч о родитељима и ученицима, притисци обично долазе пред крај полугодишта и школске године. Тада се прети инспекцијама, утицајним пријатељима, али и насртајима на наставнике и њихову имовину – прича Марков.

Ученици, додаје, данас немају проблем да опсују пред наставником, запале цигарету у његовој близини, чак и да се побију или насрну на наставника. Марков тврди да ђаци знају да су у сваком смислу заштићени и да ће последице бити минималне, у најгорем случају имаће смањену оцену из владања.

Теза о презаштићеним ученицима помиње се последњих петнаестак година, на основу чега се стиче утисак да је свака просветна власт променама закона заправо ишла наруку ђацима, дајући им све више права, а притом занемарујући њихове обавезе. Међутим, пажљиво читање прописа указује на другачији закључак. Укор је само једна од могућних васпитно-дисциплинских мера. Најдрастичнија санкција у средњим школама је искључење из школе. Што се тиче основних школа, проблематичан ученик може бити пребачен у другу осмолетку, али не и искључен, јер је основно образовање обавезно.

Биљана Лајовић, специјалиста школске психологије, која се дуго година бави проблемом превенције насиља у школама, подсећа да Закон о основама система и образовања недвосмислено прописује да су дискриминација, насиље, злостављање, занемаривање, понашање које вређа част, углед и достојанство забрањени и шта су теже повреде обавеза ученика. Прописано је да свака установа сопственим актом мора уредити понашања и међусобне односе свих који су укључени у рад установе, као и шта се сматра лакшом повредом обавеза ученика. Дефинисано је поступање у случају кршења прописа: васпитно-дисциплински поступак, које васпитне и васпитно-дисциплинске мере се доносе у којој ситуацији, које активности друштвено корисног и хуманитарног рада могу да се одреде и спроведу, у којим ситуацијама и условима. Прописи су донети са циљем да се лоше понашање детектује и промени.

– Са друге стране, имамо васпитни рад који се у овој области може односити, између осталог, на: заједничко доношење правила о понашању у одељењу, у школи; активности које се спроводе када се правила не поштују; начин надокнаде учињене штете; примену вршњачке медијације; план подршке; план заштите. Све то показује да је понашање ученика област која је веома систематично и детаљно уређена, али је и школи дата аутономија да у складу са њеним специфичностима обогати васпитни рад. Да би дало позитивне ефекте, потребно је да се доследно примењује. То би довело до веће ефикасности и бољег васпитног рада у школама тако да не можемо да кажемо да су наставницима „везане руке”. Остаје питање због чега се то не чини – указује Лајовић, напомињући да искуство говори да у школама у којима сви, односно скоро сви, поштују прописе и примењују одговарајућа сазнања из области психологије и педагогије и других наука имају значајно боље резултате, када је реч о васпитном раду.

Последње измене „кровног закона увеле су већу одговорност родитеља, који могу и пред судом одговарати за прекршаје које у школи начине њихова деца. Досадашња пракса сведочи да школе нерадо користе ту законску могућност. Оправдања су различита – од тога да наставници немају поверења у правосудни систем, да школе то избегавају, како не би дошле на лош глас, а има и мишљења да таква решења просветне раднике стављају у позицију да „ратују са родитељима ђака уместо да сарадњом покушају да превазиђу проблеме.

Чланом 84. ЗОСОВ-а (Закон о основама система образовања и васпитања) прописана је одговорност родитеља, која се односи на различите обавезе, које морају да испуњавају, када је у питању једно од основних права детета – право на образовање и развој. Школа подноси захтев за покретање прекршајног поступка, односно кривичну пријаву, када се родитељ неодговорно односи према упису детета у припремни предшколски програм или школу, као и њиховом редовном похађању, правдању изостанака у прописаном року и на одговарајући начин. Посебно је наведена обавеза родитеља да активно учествује у свим облицима васпитног рада, као и да је одговоран за повреде забране, теже повреде обавеза ученика и непоштовање правила установе. Обавеза родитеља је да надокнади материјалну штету коју ученик начини – образлаже Биљана Лајовић.

Напомиње да је важно да родитељи знају на који начин школа реагује, када они не поштују одређене обавезе и одговорности, али и да школа поштује прописе и увек поступа у складу са њима. Пропуштање чињења умањује ефекте васпитног рада саме установе и запослених.

Александар Марков се слаже да и најбољи закон нема никаквог смисла, уколико се не примењује или се селективно примењује.

Питамо га како објашњава да највећи број ученика има примерно владање, а са друге стране слушамо да је насиља све више.

– Вођење васпитно-дисциплинских поступака према ученицима често је прилика да се и наставник „дисциплинује”. Како би избегли непријатне сусрете са родитељима или адвокатима ученика, које родитељи све чешће ангажују у одбрани њихове деце, наставници иду линијом мањег отпора и не пријављују насилно понашање. Међутим, дешава се да се неким ученицима, који имају утицајне родитеље, намерно гледа кроз прсте. Осим тога, директори често, да би сачували углед школе, избегавају да предузимају драстичне мере према ученицима, како школа не би дошла на лош глас – објашњава Марков.

Он се слаже да би за почетак требало почети доследно и неселективно примењивати актуелне прописе и охрабрити наставнике да пријаве кршење закона, а да не стрепе од одмазде ученика, родитеља, па и директора.

– Нажалост, живимо у друштву у којем је наставник уплашен за сопствену безбедност, а уз страх за безбедност ту је и борба за егзистенцију. Док се таква клима не промени, плашим се да ни решење није на видику. Пораст насиља је системски проблем и не може се решавати само у школи – наводи Марков.

И ту долазимо до кључног проблема који је, чини се, остао по страни у случају који се збио у Седмој гимназији. Уместо да се расветли шта је довело до инцидента, у јавности се одмах прешло на причу ко је анђео, а ко ђаво. Сви су тражили кривца, насиље које се десило с једне и друге стране је релативизовано. У појединим коментарима на друштвеним мрежама шамар ученици је оцењен као „васпитна мера, неки су сматрали да је наставник требало да јој лупи још један, а да је на исти начин казне и родитељи. Било је чак и предлога да се вратимо у ранија времена, када су наставници имали одрешене руке да физички кажњавају ђаке, када процене да је то оправдано. С друге стране су они који мисле да професору, који је учесник овог догађаја, није место у школи, да би требало увести посебне провере просветних радника при запошљавању, да ђаци нису криви, јер су малолетни, а наставник је одрасла особа…

– Поделе у јавности око тумачења целог догађаја и кривице указују на жалосну чињеницу колико смо као друштво изгубили капацитет да хладне главе разумемо и решавамо проблеме. Ако непосредни учесници догађаја не могу хладне главе да сагледају како су допринели да се нешто тако деси, поставља се питање зашто су многи, који су коментарисали тај догађај, упали у ватру и са толико страсти налазили кривицу само на једној страни, а другу страну аболирали сваке одговорности. Мислимо о томе, јер је то такође део ширег проблема и само је питање шта треба да се деси да бисмо сви, што би деца рекла, „мућнули главом и дозвали се памети – истиче Александар Бауцал, професор Филозофског факултета у Београду.

Он сматра да су, што се тиче самог догађаја у Седмој гимназији, обе стране допринеле да се ствари отму контроли. Напомиње да је улога наставника да дефинише критеријуме оцењивања и да оцени знање ученика, али та улога подразумева да наставник има обавезу да оправда оцену и буде доследан у примени критеријума оцењивања. Добар наставник, каже, није онај ко је благ или строг у оцењивању, него онај који користи оцене као део учења тако што објасни ученицима критеријуме оцењивања и појединачне оцене и на тај начин им помогне да разумеју шта су научили, а шта би додатно требало да разјасне.

Према речима нашег саговорника, добар наставник поштује достојанство сваког ученика и не користи оцену као демонстрацију своје моћи или као својеврсну казну за понашање ученика које сматра неадекватним.

Бауцал наводи да је обавеза ученика да поштују наставника и његово достојанство, али да имају и право да на одговарајући начин траже од наставника да им образложи оцену. Ако ученик на пристојан начин од наставника тражи да му помогне да разуме зашто је добио одређену оцену, наставници то не треба да схвате као израз непоштовања, већ као део њихове професионалне обавезе.

– У овом случају, иако не знамо све детаље, можемо да кажемо да су и ученици и наставник доживели заједнички пораз. Ко је на који начин допринео да се ствари отму контроли треба да буде предмет разговора и анализе на нивоу школе. То је једини начин да сви који су уплетени извуку неку поуку из овог догађаја, како би се смањила вероватноћа да нам се врло брзо понови иста ствар у некој другој школи – наводи Бауцал.

Указује да сви који коментаришу овај догађај треба да воде рачуна да ли њихови коментари помажу актерима да разумеју своју одговорност или им одмажу, тако што целокупну кривицу пребацују на једну или другу страну.

– Стварајући навијачку атмосферу, у којој се лако склизне у претеране генерализације да су садашње генерације ученика „страшне”, или да су сви наставници „насилници”, ми само доливамо уље на ватру уместо да помогнемо да се из овог догађаја нешто научи, како нам се не би понављао – поручује психолог Александар Бауцал.

Биљана Лајовић се слаже да догађање у Седмој гимназији захтева другачији приступ од стављања на било чију страну.

– Свако треба да буде одговоран за своје понашање. Наставник као професионалац мора својим компетенцијама на квалитетан начин да управља одељењем. Сви ученици, без изузетка, треба да се понашају у складу са својом улогом, родитељи су обавезни да сарађују редовно са школом, а школа треба да прати рад и остваривање образовно-васпитног процеса. Уколико свако од њих не обавља своје активности, неопходно је да се реагује на време. Дакле, да се не дозволи да нека понашања постану уобичајена, већ да се одмах реагује, да свако сноси одговарајуће последице и добије прилику за исправку. Важно је да свако од оних који су били укључени на било који начин (или нису били укључени, а било је неопходно) у догађање о коме је реч, у складу са својом позицијом, односно улогом одговара за оно што јесте или није учинио и у складу са тим сноси одговарајуће васпитне, васпитно-дисциплинске, односно дисциплинске мере. У постојећим прописима постоји основа за то – каже Лајовић.

Какав ће бити исход читаве приче у овом тренутку се не зна. У току је дисциплински поступак против наставника, за кога је једна од могућих санкција отказ, а паралелно се води и васпитно-дисциплински поступак против два ученика. Али од исхода тих поступака много је важније да школа сагледа шта је узрок проблема, за који смо чули да тиња годинама и да и у овом, али и свим будућим случајевима реагује правовремено. Илузорно је очекивати да ће пример поменуте гимназије бити за наук и другима, док год се проблеми релативизују и скривају под тепих. Општа атмосфера у друштву, поремећен систем вредности, породични проблеми – све се то рефлектује на школу и сигурно је да она не може бити једина одговорна. Али школа као институција мора да реагује, да инсистира на поштовању прописа и да се сви учесници школског живота доследно придржавају обавеза, упозорава на неправилности и на време тражи решења.

Ако успостави јасна правила, којих ће се без изузетка придржавати, родитељи ће временом морати томе да се прилагоде. Јер не треба заборавити, при избору школе родитељи желе да им деца похађају безбедне школе, а на управама образовних установа је да о томе воде рачуна, а не да из страха од губитка ђака или популарности без покрића спуштају критеријуме и подилазе родитељима и ученицима.

 

Антрфиле

ОЗБИЉНА АНАЛИЗА

– Ако пажљиво читамо закон и пратећа подзаконска акта (а школе имају обавезу да донесу и сопствена општа акта у овој области) сагледавамо да ученицима нису дата превелика права у школи, јер су уз сва права прописане одговорности и обавезе, као и последице неиспуњавања обавеза и занемаривања одговорности. Школа, али и родитељи су обавезни да прате да ли се те обавезе испуњавају и да реагују. Важна је улога одраслих: родитеља и наставника, који на квалитетан начин треба да испуњавају васпитну улогу и да, осим осталог, примењују, промовишу и сами поштују правила. То можемо и да учимо и научимо, како бисмо позитивно утицали на развој деце и ученика. Посебно важна, можда и најважнија питања, која можемо да поставимо, да се над њима замислимо, али и да покушамо да одговоримо су: због чега доследно не примењујемо одговарајуће поступке, када било ко не изврши своју обавезу; због чега нема јединственог васпитног деловања и добре сарадње школе и породице; због чега нема конструктивног постављања граница. То је посебна тема која захтева систематичну, озбиљну анализу – указује психолог Биљана Лајовић.

 

Антрфиле

РЕТОРИЧКО ПИТАЊЕ

Има ли у просвети места за оне који сматрају да се треба вратити на некадашњу праксу да наставници „лемају ученике, кад процене да за то има основа, што су коментари који су се могли прочитати на друштвеним мрежама?

– Ово питање схватам више реторичким. Сматрам да смо сви, или бар већина нас, свесни да насиље рађа насиље. Међутим, више ме брине што као друштво нисмо у стању да схватимо да су наставници залог за будућност и што, сходно томе, не гледамо на њих као на узоре, већ их сводимо на обичну послугу, која ће нам забављати децу, док ми не завршимо пословне и приватне обавезе – оштар је у коментару професор Александар Марков.

 

Антрфиле

СТАТИСТИКА ЗА БРИГУ

Резултати једног од последњих, најобимнијх и најдуготрајнијих истраживања, које је рађено у оквиру пројекта „Школа без насиља”, од 2005. до 2013. године, сведоче да насиљно понашање ђака према наставницима, али и наставника према ученицима, није ретка појава. У књизи, коју је објавио Институт за психологију Филозофског факултета, изнети су забрињавајући подаци о степену насиља у основним школама, а може се претпоставити каква је била ситуација у средњим школама, које нису обухваћене истраживањем.

Статистика сведочи да је чак трећина основаца у том периоду од запослених у школи доживела неки облик насиља, а тренд пораста угрожености растао је са узрастом ученика. Повећаном ризику од насиља била су махом изложена деца која су учествовала у вршњачком насиљу или су били жртве насилног понашања наставника. Ученицима се најчеће дешавало да их наставник вређа, а један број је доживео и да их наставник удари.

Ни насиље ученика према наставницима тада није била ретка појава. Половина ученика виших разреда основне школе била је сведок вербалног, а сваки десети и физичког напада на наставнике. Потврду дају и наставници – сваки пети осетио се угроженим претњама ученика. Две трећине запослених проценило је да је вербално насиље ученика према наставницима проблем у њиховој школи, а трећина је изјавила да је проблем и физичко насиље.

С обзиром на то да великих истраживања у међувремену није било, питамо социјалног психолога Драгана Попадића, професора Филозофског факултета у Београду, за утисак колико је насиље у школама данас присутно, да ли га има више или мање него раније?

– Пошто у периоду који је испитиван није било великих промена у односу на период пре 2005. године, очекујем да је слично и сада. Сматрам да није толико велики проблем уколико се ексцесно насиље деси, већ шта се ради после тога. Увек се деца могу потући, на пример, али је питање да ли се то заташкава или се о томе разговара у школи и са родитељима. Мој је утисак да насиља нижег интензитета чак има и мање него раније, мада то зависи од школе до школе. Основни је проблем да ли се – након онога што се догодило – предузимају и одговарајуће мере. И кад је у питању вршњачко или насиље наставника или кад насиље доживљава наставник. Уколико оне изостану, то показује да ни једни ни други не знају где су стварно границе, иако оне постоје „на папиру”. А кад су границе нејасне, онда се не зна ни докле може да се иде у таквом понашању – без санкционисања – објашњава др Попадић, аутор књиге „Насиље у школама”.

 

Антрфиле

АНГАЖОВАЊЕ СПОЉНИХ САРАДНИКА

Министар просвете Младен Шарчевић најавио је ангажовање 74 спољна сарадника – саветника за заштиту од насиља, који ће бити изабрани на основу предлога просветних саветника. Како објашњавају у Министарству просвете, њихов задатак биће пружање стручне саветодавне помоћи установама образовања и васпитања, а у циљу унапређивања превентивних и интервентних активности у заштити ученика од насиља.

– Они ће пружати подршку установама у планирању превентивних активности и у примени процедура у решавању конкретних ситуација. Ти људи већ су запослени у установама образовања и васпитања, имају искуство и постигнућа у области заштите од насиља и у сарадњи са школским управама помагаће колегама, којима је помоћ потребна, у зависности од конкретних потреба. Планирано је да спољни сарадници прођу више обука, ради унапређивања компетенција за квалитетно и професионално пружање стручне помоћи – наводе у Министарству.

Иначе, од фебруара 2012. године унутар Министарства просвете постоји и Јединица за превенцију насиља, која координира све активности превенције насиља у образовном систему.

 

 

 

 

ИСКУСТВА ИЗ ХРВАТСКЕ И СЛОВЕНИЈЕ

Темељ образовања – нулта толеранција на насиље

 

У Хрватској се интензивно ради на акционом плану за превенцију насиља у школама, који треба да буде донет у јуну. У Синдикату образовања, науке и културе Словеније кажу да се залажу за нулту толеранцију према насиљу

Немили догађај код нас актуелизовао је питање у којој мери образовни систем штити наставнике од агресивних ученика и јавности, али и подсетио на сличан инцидент у Хрватској прошле године. Професор Средње техничке школе из Чаковца Фрањо Драгичевић, према писању медија, насрнуо је на двојицу ученика, пошто је, како је сам изјавио, био испровоциран њиховим безобразлуком. Тај случај подигао је буру у Хрватској. На страну професора стале су његове колеге, али и велики број људи из читаве Хрватске.

Решени да се солидаришу са Драгичевићем, наставници су на друштвеним мрежама, користећи хаштаг #ијасамфрањо, почели да објављују њихова непријатна искуства. Углавном анонимно, описивали су мучне сцене које су доживели у школама од ђака, а медији су се данима бавили проблемом на који хрватски наставници већ дуго указују.

Жељко Стипић, председник Синдиката запослених у хрватском школству „Препород”, каже да случајева у којима је дошло до нежељене реакције учитеља или наставника има, али да су „неупоредиво чешће просветни радници жртве насиља ученика и њихових родитеља”. Он сматра да је професор Драгичевић избегао отказ само захваљујући великој подршци, коју је добио преко медија и друштвених мрежа, а потом и на просветном скупу, одржаном у Загребу под слоганом „За сигурну школу”.

– Све што се догађало појединци из просветне администрације и просветне инспекције доживели су као својеврсни пораз. За њих је то било повлачење под притиском, који су заједнички извршиле две Фејсбук групе и Синдикат „Препород”. Да су појединци из редова просветне власти успели у настојањима да колега Фрањо добије отказ, сигуран сам да бисмо данас имали значајно више сличних случајева. Тада би се ученицима послала јасна порука како се трајно решити непожељног наставника – сматра Стипић.

Он каже да наставници у Хрватској нису заштићени у мери у којој би требало. Из Синдиката хрватских учитеља поручују да проблем насиља у школама треба решавати систематски, а не ад хок, од случаја до случаја.

– Синдикат хрватских учитеља 2014. године покренуо је иницијативу да се у Кривичном закону статус учитеља изједначи са статусом службеног лица и да се пооштре одредбе према починиоцима насиља над учитељима. Кривични закон је 2015. допуњен одредбом према којој учитељи и здравствени радници не треба више да подносе приватне тужбе у случајевима казнених дела присиле и претње, него се за исте покреће поступак по службеној дужности, односно по предлогу. На тај начин осигуран је виши степен заштите просветних и здравствених радника – објашњава Сандра Кимовец из Синдиката хрватских учитеља.

Средином прошле године Кривични закон је измењен ради ефикасније заштите здравствених радника, у случају напада на њих, али предлог да тиме буду обухваћени и запослени у систему образовања није прихваћен.

– Али ми ћемо користити сваку прилику да поновимо наше захтеве, а они су затворска казна у трајању од три године, због спречавања обављања посла, и пет година, због наношења телесне повреде – каже Стипић.

Крајем прошле године, поводом пораста насиља у школама, Синдикат хрватских учитеља, Независни синдикат запослених у средњим школама Хрватске и Независни синдикат науке и високог образовања затражили су од министра науке и образовања Блаженке Дивјак да сазове састанак на којем би се расправљало о том проблему и направиле смернице за даље кораке, у циљу превенције и смањења насиља у школама.

– На том састанку договорено је да Влада Републике Хрватске крене са израдом акционог плана за превенцију насиља у школама. У изради плана учествују представници синдиката, Министарства науке и образовања, удружења основношколских и средњошколских директора, представници Уницефа, Хрватског удружења социјалних педагога, Хрватског психолошког друштва, Хрватског педагошког друштва, правобранилац за децу и представник полиције. На акционом плану интензивно се ради кроз радне групе и треба да буде донет у јуну – објашњава Сандра Кимовец.

Међутим, Жељко Стипић није задовољан реакцијом Министарства, сматра да је „недовољна и млака”. Додаје да у поменутој радној групи није било места ни за кога од организатора протеста подршке професору Фрањи.

У Синдикату образовања, науке и културе Словеније, пак, кажу да се од почетка деловања залажу за нулту толеранцију према насиљу. Према њиховом мишљењу, вртићи и школе морају бити места на којима се сви осећају добро и у којима нема простора за насиље. То је, додају, један од неопходних темеља квалитетног образовања.

– Темељно демократско право детета је да школа за њега буде стимулативно и сигурно место, али исто право на сигурно и стимулативно радно окружење имају и наставници. Уверени смо да јавност треба да буде упозната са инцидентима насиља над наставницима, а наставнике и друге раднике у вртићима и школама морају подржати стручно особље, директори школа и све институције које треба да преузму свој део одговорности, и то не само на папиру, већ и у стварности – истиче Тања Модријан, из Синдиката образовања, науке и културе Словеније.

Напомиње да је у скорије време у медијима било написа о анонимним пријавама против просветних радника, који су били оптужени за насиље, али су се те пријаве показале као нетачне.

– Као Синдикат упозорили смо да су такве пријаве недопустиве, јер често наносе непоправљиву штету запосленима у вртићима и школама – неки се након дугог боловања због психолошких последица никад и не врате на посао. Суочени са све већом учесталошћу онлајн насиља у образовним установама, позвали смо Министарство да одлучно одговори и обезбеди одговарајуће правне основе, које ће запосленима у вртићима и школама да омогуће да се правилно носе са таквим насиљем – каже наша саговорница.

Напомиње да нулту толеранцију на насиље заговара и Министарство за образовање, што је записано и у Закону, а Завод за школство Републике Словеније 2016. објавио је смернице за превенцију насиља у вртићима и школама.

– Поред системских решења, Министарство ставља велики нагласак на даље образовање и оспособљавање професионалаца у области обезбеђивања сигурног и стимулативног окружења за учење. Пример је пројекат „Само с другима”, који укључује 10.000 запослених у образовању. Заједно са Националним институтом за образовање, полицијом, нашим Синдикатом и другим заинтересованим странама, Министарство организује консултације, како би пронашли заједничка решења за ефикасније понашање у обезбеђивању сигурног и стимулативног окружења за учење. У Министарству су припремили и посебну веб-страницу посвећену јавности, а посебно стручном особљу, школском менаџменту и родитељима, како би на једном месту могли добити корисне информације и како би се обезбедило сигурно и стимулативно окружење за учење – наводи Модријан неке од примера како је у Словенији решено питање заштите од насиља у образовним установама.

 

 

 

 

МОЈ УГАО: ДР ЗОРИЦА ЂОКОВИЋ, ДИРЕКТОР ТЕХНИЧКЕ ШКОЛЕ „ДРВО АРТ”

Комуникацијa у школском контексту

 

Коришћењем различитих его стања можемо побољшати вештине у комуникацији, тако нећемо више реаговати аутоматски, тј. из позваног его стања, већ ћемо свесно одлучивати које его стање да користимо, а у складу са ситуацијом или конкретном особом. Чинећи тако, многе конфликте ћемо избећи, а већ постојеће умањити или успешно решити

Трансакциона анализа (ТА) је теорија личности и системска психотерапија чији је циљ лични развој и промена. Веома успешно може да се примени на анализу школског етоса и интерперсоналних конфликата. Она је веома користан инструмент за разумевање односа наставника са ученицима и њиховим родитељима и међу самим ученицима. Како управљати понашањем? Постоји више ТА концепата чије познавање нам олакшава комуникацију и омогућава да избегнемо, ублажимо или успешно решимо конфликтне ситуације. Један од њих је концепт его стања.

Према оснивачу ТА, Ериху Берну, у свакоме од нас постоје три „дела” – која називамо его стањима – који чине нашу личност: „родитељ”, „одрасли” и „дете”. За свако од њих карактеристични су одређени обрасци понашања.

„Родитељ” је его стање формирано под утицајем родитеља или других значајних одраслих особа које су утицале на нечије васпитање. То могу бити и наставници. Дакле, у питању је „туђе ја” од којег смо научили како треба да се понашамо и под чијим утицајем смо формирали параметре вредности. „Родитељ” је ауторитет, захтева послушност. У говору га препознајемо по изразима мора, треба, уради то, немој то да радиш, увек, никад и слично. Може бити негујући и критикујући, позитиван и негативан. Позитиван негујући „родитељ” негује, штити, подржава, реалистичан је. Негативан негујући презаштићује, забрањује и тако онеспособљава за осамостаљивање. Позитиван критикујући поставља границе, дисциплинује, љути се адекватно, разликује особу од понашања, док негативан, критикујући критикује, омаловажава, присиљава, показује презир, окривљује.

„Одрасли” је утемељен у овде и сада, рационалиста, прима и обрађује податке, делује као компјутер. То его стање је корисно за функционисање особе и решавање проблема. Комуницира из позиције међусобног уважавања, води рачуна о свом и туђем интегритету, преговара и договара се. У говору га препознајемо по изразима могуће је, корисно је, мислим, видим или постављању питања како би се дошло до информације.

„Дете” је наше застарело ја, тј. ми као кад смо били дете. Када смо у том его стању, понашамо се детињасто, али то није нужно лоше. По неким ауторима, то је најбољи део нас. Препознајемо га изјавама желим, осећам, вау, баш ме брига, е, баш нећу... То его стање изузетно је важно, јер је оно енергетска база наше личности, из њега долази мотивација. „Дете” може бити адаптирано, бунтовано и слободно. Адаптирано „дете” је прилагођено, лепо васпитано, послушно и уме да толерише фрустрацију (нпр. не омета наставу, иако му је досадно). Бунтовно има негативан став према ауторитету, потребу да доминира и присилу да учини супротно од онога што се од њега тражи. Слободно је аутентично, спонтано, духовито, природно, креативно.

Како ће тећи комуникација и да ли ће доћи до конфликта у великој мери зависи која его стања ће користити особе које комуницирају. С обзиром на број его стања, број комбинација изузетно је велик. Понекад до конфликта долази више због коришћења неадекватног его стања, него због самог повода. Наиме, поједина его стања позивају или провоцирају комплементарно его стање, без обзира на конкретан садржај комуникације. Нпр. ако се наставник ученику тинејџеру обраћа из его стања критичког „родитеља”, велика је вероватноћа да ће добити одговор од бунтовног „детета”, а то веома лако може да доведе до конфликта.

Из праксе директора школе, који је у обавези да води васпитно-дисциплинске поступке, уочила сам да ученици праве инциденте и улазе у конфликтне ситуације само са неким наставницима, док се код других понашају како доликује и да то нема везе да ли је наставник строг или са оценом из његовог предмета. Наставници који имају став да су ученици у школи да би учили и треба да слушају често наступају као негативни критички „родитељ”, што код ученика активира бунтовност води ка конфликту. С друге стране, појава бунтовности веома је карактеристична за период адолесценције, те неки ученици, будући да много времена „проводе” у том его стању, провоцирају наставнике.

Неки наставници избегавају да наступају из его стања критичког „родитеља”, јер га доживљавају као лоше, а заправо неки ученици једноставно траже да им се поставе границе, јер то нису учинили њихови родитељи, те заиста и не знају како треба да се понашају. Такође, неки избегавају да користе своје „дете”, мислећи да ће деловати неозбиљно и незрело, а у ствари слободно „дете” је пречица за опуштену, пријатну и подстицајну атмосферу на часу. За оне који не знају које его стање да користе и када, сигурно је да са его стањем „одрасли” и позитивно негујући „родитељ” у школском контексту скоро никад не могу да погреше.

Препознавање его стања током комуникације много може помоћи у бољем комуницирању и зато треба да обраћамо пажњу из ког его стања шаљемо и одговарамо на поруку. Коришћењем различитих его стања можемо побољшати вештине у комуникацији, тако нећемо више реаговати аутоматски, тј. из позваног его стања, већ ћемо свесно одлучивати које его стање да користимо, а у складу са ситуацијом или конкретном особом. Чинећи тако, многе конфликте ћемо избећи, а већ постојеће умањити или успешно решити.

 

 

 

 

ЈОВАН КУРБАЛИЈА, ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР ВИСОКОГ ПАНЕЛА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ЗА ДИГИТАЛНУ САРАДЊУ

Нови одговори на стара питања

 

Ми, као људи, нисмо се много променили још од Хамурабијевог законика, пре 24 века. Баланс снага и моћи је исти. И даље смо ограничени временом, менталним могућностима... Проблем је биолошких лимита, који су датост и нису се мењали вековима

Под све већим захтевима и притисцима за разматрање и решавање горућих проблема данашњице, генерални секретар Организације уједињених нација Антонио Гутереш у оквиру те институције основао је Високи панел за дигиталну сарадњу. Нека од кључних питања савременог света обухватају безбедност, људска права, једнакост у друштву, дигиталну економију, бројне ризике који су пред будућношћу човечанства...

Један од чланова тог тела, његов генерални секретар, јесте др Јован Курбалија. Као дипломата и оснивач Дипло фондације, међународне организације која је фокусирана пре свега на дипломатију новог доба, али и на све феномене које нам је „доба интернета донело, већ годинама ради пионирски посао савладавања изазова опште дигитализације човечанства. Његово предавање на недавном Дигиталном самиту Западног Балкана у Београду било је шанса да поразговарамо о великим и малим променама модерног друштва, које утичу на глобалне токове, али и на све нас као појединце.

– Од раног периода дерегулисаног интернета и почетних корака његове регулације, сва питања везана су не толико за технологију колико за њен утицај на друштво. Свакодневно читамо да су компаније заинтересоване за нова правила игре, државе такође, и то све више... Такав развој покренут је пре 10, 12 година, међутим сада се убрзава – каже Курбалија.

Генерални секретар УН позвао је на сарадњу, као председавајуће, Џека Маа (кинески бизнисмен, оснивач команије Алибаба и многих других дигиталних) и Мелинду Гејтс (председник Фондације Гејтс, уз супруга Била Гејтса), као и још двадесетак експерата из владиног и привредног сектора, академија, цивилног друштва и стручне заједнице (међу којима је и један од изумитеља интернета, Винт Серф).

– Наш задатак јесте да саветујемо генералног секретара у усмеравању активности Уједињених нација на путу решавања наведених питања, како би и остали учесници у процесима, пре свега приватне компаније и државе, могли да допринесу решавању изазова повезаности технологије и друштва.

И ових дана често се помиње потреба за превазилажењем дигиталног јаза – истоветна ствар која је била у фокусу пре више од деценије, када је тај процес започињао. Чини се да је период за нама показао да није само проблем доступност технологије (од хардвера до софтвера) и извора знања и информација, већ више у јавним политикама и прописима.

– Државе имају изузетан утицај и значај у целој причи, јер су оне представници јавног интереса. У том смислу, морају да направе оквир за развој информационог друштва. Данас се показује да је битно унети више прецизности и јасноће у дефинисање улоге свих чинилаца. Каже се често да све мора да се промени у дигиталном добу, али то није тачно. Држава, у својој основној функцији, штити јавни интерес, безбедност, тржиште и демократију. То је превасходно њена функција, нешто што приватни сектор не може никада – његова улога је да прави новац. Цивилно друштво и медији треба да „праве буку, да истичу и одржавају значај улоге грађана. Делује тривијално, али проблем је што су наједном помешане улоге – Фејсбук је постао регулатор, држава покушава да буде високотехнолошка.

Она не мора, не треба да буде хај-тек, не мора да прави хакатоне и сличне подухвате. Држава је организатор, креира правила игре која сви треба да поштују, треба да има добре законе, отворене и прилагодљиве... Приватни сектор не може да води регулативу. На неки начин све је постало парадоксално, као некакав калеидоскоп, где се све помешало, па ствари треба довести на полазне основе и функције.

Како је 90 посто економије у приватним рукама, наравно да се мора консултовати приватни сектор. Важан фактор је и временско убрзавање процеса. Данас је све скоро тренутно, док државе функционишу много спорије. Међу највећим изазовима данашњице, на пример, јесте како реаговати на догађаје као што је недавни терористички напад на Новом Зеланду... И на сличне, глобално битне ствари и појаве којима смо свакодневно сведоци.

Треће, неопходна је нека врста трговања, размене у друштву. Све је јасније да не можемо да имамо „и јаре и паре. Приватност је битна, али има ограничења, као што су питања безбедности. Наравно да сам за заштиту података, али у одређеним ситуацијама државе морају да приступе подацима зарад јавне безбедности. Дакле, питање је како направити механизме да се то уради на одговоран начин, да не буде злоупотребе. То су ти изазови, тих tradeoff-ова има веома много.

Колико нам је, и као човечанству и као појединцима, тешко да испратимо све те промене?

– Мислим да нам се данас „продаје” промена, о чему год се прича – кључ је у промени. Али то није потпуна истина. Ми, као људи, нисмо се много променили још од Хамурабијевог законика, пре 24 века. Баланс снага и моћи је исти. И даље смо ограничени временом, менталним могућностима... Проблем је биолошких лимита, који су датост и нису се мењали вековима, а који су, по мени, благослов. Ми нисмо превише различити од људи који су тек сишли са дрвета. Мотивација је још иста – продужење људске врсте, страхови, наде, неке ствари које су основне...

Велики је проблем што нова реторика само говори – промена. У реду, али шта треба да мењамо?

Сведоци смо великих етичких и технолошких промена, све до ситнијих, конкретнијих питања, као што су ауторска права и интелектуална својина, слобода приступа информацијама, као и медија, традиционалних и нових, попут интернета... Да ли из досадашњег рада Високог савета, као и из Вашег претходног искуства, ускоро можемо очекивати нека нова конкретна решења за човечанство и његове проблеме?

– Назиру се два правца решавања проблема. Један је са постојећим организацијама, као што је Светска организација за интелектуалну својину, које врше ажурирање правила и принципа, исто као и Унеско у области едукације и многе друге традиционалне организације. Оне све више постају дигиталне, морају да се прилагоде стварности. Други правац је прављење неке врсте глобалног тела, које ће координирати, ускладити различите политике. На пример – како регулисати податке. Они су део људских права, али и економије, хуманитарне заштите, приватности... Исти подаци су потпуно различито виђени из различитих углова. И све те организације или министарства регулишу податке из својих малих ниша, што ствара проблем, јер праве субоптимална решења. Једни донесу правила о приватности, а други кажу да је то противно правилима о трговини, и слично... Наш панел покушава да нађе начин да се усклади виђење свих тих питања из различитих углова.

Шта широка јавност може да очекује од бројних процеса који се укрштају кроз интересе различитих делова друштва – од образовања, развоја технологије и привреде до глобалних токова, у којима треба да се што боље стратешки оријентишемо? Шта нам је, као малој земљи, чинити у овако динамичном светском развоју?

– Пре свега, морамо да будемо за столом када се ствари дешавају, да учествујемо у тим процесима. Не можемо да будемо искључени. Проблем је што већина светских држава и њихових дипломатија нису прилагођени новим захтевима. Ту су, по мом мишљењу, рецимо Данска и још неколико других држава, које интензивно прате информатичко друштво, али већина дипломатија није прилагођена.

Друго, дигитално образовање је битно, али не само кроз STEM област, него и кроз CORE – Creativity, Originality, Responsibility, Empathy (креативност, оригиналност, одговорност, саосећање) – враћање неким кључним вредностима критичког размишљања, етике, у крајњем случају – шта је смисао бивствовања. Јер, дигиталне технологије нас доводе у ситуацију да морамо да проверимо неке досадашње постулате друштва. То није више само технолошко питање, већ нека врста огледала, у коме видимо оно што заиста мора да се мења.

То су питања појединца, државе, нечега чиме су се бавиле државе још од старе античке, кинеске или индијске цивилизације... Она нису превише различита – какав је однос појединца према заједници, која су кључна питања морала, одговорности. Дошао је нови циклус – тражење нових одговора на стара питања. То је та цикличност историје и често се смејем тврдњама – све је ново.

Па добро, шта је то тако ново? Неке ствари јесу, а неке нису. Ми се данас враћамо основним питањима друштва, само кроз технолошку визуру. А како одговорити на питања морала, вештачке интелигенције, индивидуалних ограничења, могућности прављења избора...

Могућност избора је једна од основа европске цивилизације. Било да су то лични, економски, политички избори... Значи, веома важно питање. А друго је оптимизација технологије, као основе просветитељства и модерне. Проблем је што је развој те „оптимизације отишао толико далеко да све више угрожава слободу избора.

Фундаментално питање друштва, које угрожава будућност демократије и наше цивилизације, свега, јесте да – ако теби неко каже, на основу твог онлајн профила, лајкова, шта год да имаш – да би ти требало да гласаш за неку одређену партију, или да возиш одређену врсту аутомобила – могућност да ти то не урадиш постоји, али је у великом броју случајева велики ментални изазов да човек иде против оног што је одредила машина.

Избор, као основа друштва, више неће бити угрожен од диктатора, него од машине. Или од наше способности да се томе ментално одупремо. Већина ће то да прихвати, јер машина „зна боље коју боју кола волите, како би требало да проведете вече у неком граду, ште ћете појести... То је фундаментално питање наше цивилизације.

Чланови панела су битни људи из света технологије, који су направили велике ствари у њеном формирању и коришћењу. Да ли су они, на тај начин, у својеврсном сукобу интереса – стижу из тог миљеа, а треба да буду неутрални?

– Наравно, човек са чекићем у свему види ексер. Али, ја сам пријатно изненађен њиховом одговорношћу и свеобухватним сагледавањем свега што се глобално дешава. Нису комплетно фокусирани само на што више технологије, него воде озбиљне разговоре, уз сукобе мишљења и озбиљна сучељавања ставова. Нема никаквих диктата.

О чему се говорило на управо завршеном скупу у Хелсинкију, на којем су учествовали и чланови Ваше групе?

– Говорили смо о регулативи података, како би требало да изгледа тело које би повезивало политике и стратегије различитих држава, привреде, структурa цивилног друштва... Сад разговарамо да ли то треба да буде унутар или ван Уједињених нација – глобално постоје доста различити погледи. Уједињене нације данас су можда и једина легитимна организација кроз коју сви могу нешто озбиљно да ураде, чују и да се чују.

Дамир Јелисавчић

 

АНТРФИЛЕ:

ПРОМЕНЕ, МУДРОСТ И – СРЕЋА

Шта ћемо са делом човечанства који није заинтересован, или једноставно нема талента или капацитета за праћење или учешће у процесима убрзаних дигиталних промена?

– Неопходно је подстицати економију и развој, али у исто време не заборављати ни оне који немају талента или интереса да се укључе, који нису предузетнички оријентисани. Не значи да они морају бити искључени из друштвеног живота, њихово отуђење је опасно. Када дођу избори, они се прикључују људима који за њих имају само једноставне поруке. Промене су веома дубоке у том смислу, али не кроз поједностављена тумачења – више технологије и све ћемо решити. Оне захтевају ширу друштвену дискусију, доста мудрости и – доста среће.

 

 

 

 

АМБИЈЕНТАЛНА НАСТАВА

И киша може да буде лепа

 

Радост и осмеси, који за време амбијенталне наставе буквално не силазе са лица ђака, требало би да буду довољна мотивација наставницима да је што чешће организују, чак и ако изискује више труда, сматра Лидија Виденовић, позната као учитељица „која држи часове свуда радије него у учионици”, а сада директор Основне школе „Јелица Миловановић” у Сопоту

Опште је место и један од важнијих проблема, којима се баве и образовне институције, али и јавност, чињеница да данашња деца много времена проводе у затвореним просторијама, обично уз телефоне или рачунаре. Када се томе придода учење и неколико сати седења у школи, јасно је да њихова физичка активност и боравак на свежем ваздуху нису довољни за адекватан психофизички развој.

И поред обавезе да обраде обимне програме, школе имају могућност да тај проблем ублаже, и чак им помогну да, боравећи ван учионица, градиво савладају много боље, стичући квалитетна функционална знања. За то је довољно да учитељ или наставник имају ентузијазам и жељу да припреме часове – амбијенталне наставе.

Тај, деци омиљени, облик учења подразумева остваривање планираних програмских садржаја изван школе, у одређеном амбијенту. Деца тако уче откривањем у непосредном животном окружењу, сусрећу се са природном и културном средином, људима који у њој живе и начинима на које на њу утичу.

– Учење изван школе подстиче радост откривања, истраживања и стварања, погодно је за тимски рад, утиче на стварање квалитетних односа унутар образовно-васпитне групе, као и на развој интелектуалних способности ученика. Сваки амбијент може се искористити за извођење наставе, што сам сама одувек и радила, на велико задовољство, и моје и ученика. Препоручила бих свим колегама да ђаке што чешће изводе ван учионице, јер деца најбоље уче оно што живе – каже Лидија Виденовић, позната као учитељица „која држи часове свуда радије него у учионици”, а сада директор Основне школе „Јелица Миловановић” у Сопоту.

Током двадесет девет година учитељског стажа, кад год је имала могућност, наставу је држала у одређеном амбијенту, у складу са садржајем, што је давало изузетне резултате касније, када су ученици прелазили у старије разреде.

Одатле и идеја да, заједно са колегиницама Луцијом Тасић, Маријаном Тешић и Санелом Крстић, искуство преточи у семинар „Учење у амбијенту је најпродуктивније на свету”, за који међу наставницима у различитим срединама влада велико интересовање.

У подручном одељењу у малој сеоској школи Лидија је провела 22 године и та средина надахнула ју је да се посвети амбијенталној настави. Ипак, она није ограничена и изводљива само у руралном окружењу, па је и пре седам година, када је прешла у градску школу, са успехом наставила да је примењује – само у другим просторима.

Наиме, амбијентална настава може се изводити кроз организоване облике подучавања ван школе: излете, екскурзије или школу у природи; као теренска – у школском дворишту, на ливади или њиви, у сеоском домаћинству, али такође и у библиотеци, дому здравља, пекари, пошти, предузећу... или кроз посете биоскопу, позоришту, галерији, музеју... Дакле – на сваком месту.

Док је радила са ученицима млађих разреда, гледајући садржаје које обухвата План наставе и учења, схватила је да се бар једном недељно може организовати учење ван учионице. Искористила је прелепо природно окружење, као и родитеље расположене за сарадњу, који имају пекару, рибарницу, сеоско домаћинство... Придружили су се и пријатељи који раде у различитим предузећима и установама.

– Схватила сам да деца не знају шта све имају у свом домаћинству, а не познају ни суседна села, па сам почела да размишљам како да им приближим те важне ствари. Родитељи који држе пекару и рибарницу понудили су ми да тамо организујемо наставу. Било је потребно само мало воље и добре организације и оба искуства била су изузетна.

Са првацима сам тада радила текст „Хлеб” Владимира Андрића, па сам децу повела да виде како се меси хлеб. Пре тога видела су како се на њиви сеје пшеница, затим и како се меље брашно у воденици.

За посету пекари са родитељем смо договорили да им покаже опрему за рад, као и које ће задатке имати деца, шта да их питамо, о чему да им причамо... Ученицима сам скренула пажњу на правила понашања, како да питају и како да се опходе према радницима пекаре, да мора да постоји дисциплина, да слушају и следе упутства – прича Лидија Виденовић.

Љубазни домаћин повео је децу у обилазак пекаре и дао им упутства како се меси хлеб. Ученици су сами мерили састојке, убацивали их у машину за мешење и посматрали процес настанка теста. Када је тесто формирано, подељени су у групе и добили задатак да направе кифле по инструкцијама пекара. Комисија из пекаре бирала је најлепше комаде, а најуспешнији ученик награђен је пекарским специјалитетима.

– Ђаци су били пресрећни, задовољни и дисциплиновани, јер су били мотивисани за рад. Учећи по моделу, лако су стекли бројна трајна знања – о врстама брашна, здравој исхрани и послу у пекари. За мене је највећи поклон било оно што се десило касније тог дана – фотографија коју сам добила од родитеља једне девојчице, која је, чим је дошла кући, умесила кифлице. Да моја срећа буде још већа, сутрадан их је донела да послужи другове – прича Лидија Виденовић.

Осим што се може изводити на различитим локалитетима, амбијентална настава такође се може прилагодити за рад и у млађим, али и у старијим разредима. Са млађим ученицима организација је лакша, јер се у предметној настави колеге морају договорити и припремити за извођење свих садржаја, односно мора постојати корелација и интеграција међу предметима. А за то је довољно имати ентузијасте међу наставницима. И, наравно, испоштовати одређене законске процедуре.

Наиме, Закон прописује извођење амбијенталне наставе: она се планира годишњим, месечним и дневним плановима рада. Такође, њен садржај и програм налази се у Школском програму, Школском развојном плану и Плану тима за самовредновање. Поред тога, потребна је сагласност директора школе за одлазак ван учионице, као и родитеља, што се у неким школама решава већ на првом родитељском састанку, када се прикупља сагласност за читаву годину. Неопходно је и пратити временску прогнозу, предвидети потребне улазнице и финансије, уговорити посете.

Амбијентална настава користи могућност интердисциплинарног повезивања садржаја различитих наставних предмета, а њена основна предност јесте лакше и брже учење. Да би тако стечена знања била дуготрајна, а ученици показали иницијативу у раду, важно је темељно планирање активности, са јасно осмишљеним циљевима и задацима, садржајно и методички адекватно припремљеним.

Усвајање градива у непосредном окружењу биће још успешније уколико ученици учествују у избору амбијента у коме ће радити, а користи су вишеструке. Тако ће, кроз упознавање природног и културног богатства околине и уочавање природних и друштвених законитости на очигледном примеру детаљно упознати и боље разумети одређени локалитет. Лако ће развити истраживачки дух, али и смисао за лепо, за коришћење ресурса њихове средине; као и осећај бриге за очување природе. Научиће да раде тимски, у групи, да сарађују и размењују мишљење; развиће осећај заједништва и значаја улоге вође групе, а тиме и унапредити лични и социјални развој.

На крају, стећи ће практична знања за превазилажење тешкоћа у свакодневном животу, развити критичко мишљење и смањити понављање грешака.

Све то утицаће и на знатно јачање мотивације за учење код сваког појединца.

Повратне информације и изузетни резултати, које ђаци касније постижу, потврђују да, осим што у њему уживају, такав начин рада лако и брзо доводи до усвајања функционалних, трајних знања.

Наиме, судећи по утисцима колега које је спроводе, амбијентална настава је у 100 одсто случајева код деце активна, односно интерактивна, подстиче их на размишљање, а тако стечена знања продуктивнија су и трајнија. Деца повезују садржаје са околином, доносе закључке, баве се истраживачким радом. Такође, саставни је део пројектне наставе и уско је повезана са интегративном наставом.

– После сваког одржаног амбијенталног часа, кад бих држала час у учионици, деца би ме враћала на дешавања са наставе у спољном простору. Никада немају примедаба, тада им ништа не смета. Дешавало нам се и да покиснемо, али толико уживају у тој врсти учења да је њихов закључак био да и киша може да буде лепа. Њихова радост и осмеси, који за време амбијенталне наставе буквално не силазе са лица, требало би да буду довољна мотивација наставницима да је што чешће организују, чак и ако изискује мало више труда – закључује Лидија Виденовић.

Наташа Ивановић

 

АНТРФИЛЕ:

ПЛАНИРАЊЕ И ОРГАНИЗАЦИЈА

– Ако посматрамо време зачетка наставе, она се изводила у одређеним амбијентима, јер школе нису постојале. Сеоска и градска окружења нису иста. Деца на селу имају више могућности, када је реч о природној средини, док су градске школе предодређене за извођење такве наставе у предузећима, објектима посебне намене, музејима, позориштима, библиотекама. Такође, у градској средини, где је прометно, тешко је водити бригу о безбедности деце, па је важан фактор добро планирање и организација таквог часа – каже Лидија Виденовић.

 

 

 

 

ИЗДВОЈЕНИ ТЕКСТ:

ОСНОВНA ШКОЛA „ЈОСИФ КОСТИЋ” У ЛЕСКОВЦУ

Један дан ван учионице

Чланови Клуба родитеља IV-3 одељења Основне школе „Јосиф Костић” у Лесковцу и учитељица Драгица Антанасијевић организовали су за ученике занимљиве и корисне активности током једног дана проведеног ван учионице.

Директор школе Илија Ђорђевић подржава све пројектне активности у школи, па је тако овога пута обезбедио бесплатан превоз за ученике, родитеље и учитељицу, којима је прво одредиште било место Медвеђа, у близини Лесковца. Тамо су, у Културном центру, ђаци одиграли представу „Немушти језик”, за ученике млађих разреда ОШ „Горња Јабланица”. Куповином улазница публика је помогла хуманитарну акцију малих глумаца великог срца, који ће прикупљена средства уплатити на рачун другарице, којој је помоћ неопходна. Осим развијања емпатије, ученици на тај начин полако улазе и у свет предузетништва.

Потом су посетили школу у Медвеђи, где су их срдачно дочекали директор Славица Ђонић и другари. Њихови вршњаци из школе домаћина, са учитељима, припремили су час на тему „Упознајте наше место и живот и рад људи у њему”. Разменили су плакате на којима су представљене карактеристике њихових места, а гости из Лесковца поклонили су другарима фудбалску и кошаркашку лопту. Одржан је и пријатељски турнир у фудбалу, с идејом да се ученици боље упознају и друже, а организоване су и игре за девојчице.

Власник ресторана „Камелот” Горан Перовић, дирнут хуманошћу лесковачких основаца, позвао их је на ручак, после ког је организована још једна занимљива активност. Наиме, Радоња Додеровић показао је ученицима гусле и испричао им како се праве, најчешће од јавора, док је Душан Додеровић отпевао неколико песама уз тај народни инструмент. И сами су могли да се опробају у музицирању, на том продуженом часу народне традиције.

Пут их је даље водио до Сијаринске Бање, где су у Специјалној болници за рехабилитацију „Гејзер” сазнали како се уз помоћ термалне воде загревају радијатори у згради болнице. Ученици су пажљиво слушали причу и проширили знања о енергетским изворима. Посетили су и базен у коме вежбају корисници те установе. О Сијаринској Бањи, термалним водама и лековитим изворима, о јединственом гејзиру говорио им је Драган Денић, директор Туристичко-информативне организације у Бањи. Обишли су термалне изворе и понели мало воде за баке и деке.

Препуни утисака, али и нових знања вратили су се у Лесковац, а родитељи и учитељица већ планирају нове активности ван школске зграде.

Славица Драгић

 

 

 

 

ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНЕ МЕТОДЕ У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ

Развој графо-моторичких вештина у „малој” школи

 

Најмање трећини деце узраста између пет и шест година, која у припремну предшколску групу долазе из породице, потребна је подршка у савладавању основних вештина. Рад са њима организован је на њима занимљив начин кроз тактилне активности, музику и покрете прстију и стваралачке активности за развијање графо-моторике и фине моторике шаке

Велики број деце са којом радимо, узраста између пет и шест година, на почетку радне године у фази је жврљања, има тешкоће приликом облачења и обувања, хватања ситних предмета, закопчавања рајсфешлуса... Подаци из праксе говоре да је најмање трећини деце која су похађала „малу школу” била потребна додатна подршка у поменутим сегментима и савладавању тих вештина. Наш је задатак био да кроз целовит приступ проблему осмислимо стратегију, која ће допринети побољшању таквих резултата.

Петогодишње искуство нам је указало да је потребно тражити oригиналне начине за подстицај поменутих способности. У сарадњи са стручним сарадником за физичко, осмишљене су активности које помажу развијање крупне моторике. Улога логопеда се остваривала у активностима које су деци помагале да развијају флексибилност шаке, а васпитача у осмишљавању стваралачких активности, које су обједињавале пређашње садржаје.

Применом осмишљених активности у току неколико месеци дечји цртежи показали су да је учињен велики помак. Сумирајући различите импликације, могу се истаћи следеће активности важне за унапређивање истраживаних способности: крупна моторика као база за развијање фине моторике; активности које укључује вежбе кретања прстију; стваралачке активности, које интегришу развијање фине моторике шаке, графо-моторичке вежбе и различите васпитно-образовне области.

Вишегодишње искуство стечено у сеоској „малој школи” указало нам је да деца, са којом се срећемо на почетку сваке радне године, имају слабо развијене графо-моторичке способности и фину моторику шаке. Графо-моторика и фина моторика нарочито су важни приликом припреме за школу, али и за развој других способности детета. На почеку 2016/17. радне године имали смо прилику да видимо дечака који не зна у коју руку да узме понуђену оловку. С обзиром на то да је реч о деци која у припремну предшколску групу долазе из породице, првих месец дана рад заснивамо на активностима које нам помажу да посматрамо њихове способности. У посматрању нам помажу чек-листе и скале процене.

Самосталност посматрамо кроз: облачење, обување, одржавање личне хигијене, самосталност при отварању доручка, при отварању и затварању флашице за воду или других напитака. (Припремни предшколски програм у трајању од четири сата не укључује исхрану у оквиру вртића, већ деца доносе храну и напитке од куће.) Поменуте вештине нам не говоре само о самосталности деце, него и о степену развијености фине моторике шаке. Скале процене користимо да бисмо одредили степен развијености крупне моторике, оне нам дају увид и у дечје способности кретања и одржавања равнотеже у различитим положајима.

Први дани боравка у „малој школи” су период адаптације. Тада планирамо што више физичких активности и тиме задовољавамо дечју потребу за кретањем, умирујемо моторички активнију децу суочену са новом ситуацијом, али и опсервирамо развој крупне моторике код деце.

Пратећи развојну мапу истраживали смо следеће способности: скакање на једној нози; стајање на прстима; стајање на једној нози без подршке 40 секунди; прескакање канапа обема ногама заједно. Праћено је 36 деце, а добили смо следеће резултате: скакање на једној нози успешно је извршило 18 деце (50%); стајање на прстима успешно је извршило 27 деце (75%); стајање на једној нози без подршке 40 секунди успешно је извршило 25 деце (70%); прескакање канапа обема ногама заједно успешно је извршило 22 деце (60%).

Резултати су нас упутили да осмислимо активности које ће укључивати различите облике кретања кроз простор. Деца су се кретала по путањама следећих облика: права линија, вијугава линија, изломљена линија. Подстицаји за развој крупне моторике имали су различите степене тежине (препреке, реквизити) и различите почетне положаје.

Први цртеж, на коме су деца цртала себе, пружио нам је следећа сазнања: од 36 деце троје је у фази шкрабања; 12 у фази главоношца; 20 деце црта људску фигуру која поседује све елементе. Понегде видимо неадекватне пропорције, тешкоће приликом позиционирања елемената на папир и немогућност повезивања елемената у целину.

Установили смо да је трећини деце потребна додатна подршка у развијању графо-моторичких способности и фине моторике шаке. Рад смо организовали кроз следеће активности: тактилне активности, музику и покрете прстију, стваралачке активности за развијање графо-моторике и фине моторике шаке.

Кроз игру и физичке активности деца усавршавају покрете и увежбавају перцептивно-моторну координацију. Руковањем различитим материјалима и коришћењем једноставних алата унапређује се дечја мануелна способност. Пратећи упутства васпитача, деца вежбају слушну и вољну пажњу и памћење.

Стваралачке активности јачају концентрацију код деце. Кроз те активности свако дете пролази индивидуалним темпом и у складу са његовим могућностима. Дете је ослобођено страха од неуспеха. На начин који је деци занимљив, васпитач остварује планиране циљеве и задатке. Овакав начин рада подразумевао је сарадњу васпитача и осталих структура васпитно-образовног процеса.

Вукица Павловић, мастер васпитач, педагошки саветник

ПУ „Перка Вићентијевић”, Обреновац

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096