Нема производа у корпи
уторак, 23 април 2019

ЗАВРШНА ГОДИШЊА КОНФЕРЕНЦИЈА ЦЕНТРА ЗА ПРОМОЦИЈУ НАУКЕ У ОКВИРУ ПРОЈЕКТА САЈЕНТИКС

ЗАВРШНА ГОДИШЊА КОНФЕРЕНЦИЈА ЦЕНТРА ЗА ПРОМОЦИЈУ НАУКЕ У ОКВИРУ ПРОЈЕКТА САЈЕНТИКС

Ка одговорнијем СТЕМ образовању

 

Током последњих пет деценија приступ настави много се променио, пре свега захваљујући технологији, али и променама у педагогији и методологији учења, које су настале као израз нових потреба модерне цивилизације. Данас су нам све више потребни стручњаци који су дубоко у науци, посебно у природним и техничким наукама, како би људско друштво решавало изазове који стоје не само на путу развоја, већ и опстанка на планети Земљи.

Већ неко време Европска унија спроводи бројне програме да унапреди образовање за такозване СТЕМ дисциплине (STEM – Science, Technology, Engineering, Mathematics), како би млади у што ранијем узрасту развили интересовање за њих и касније се лакше опредељивали за студије и усавршавање у тим областима. Један од таквих је Сајентикс (Scientix – scientix.eu), који је део програма Хоризонт 2020. Национална контакт-организација у Србији је Центар за промоцију науке (ЦПН), који је трећи пројектни циклус завршио међународном конференцијом Ка одговорном СТЕМ образовању”, 22. и 23. фебруара у Београду.

О пројектима и ресурсима који су развијени од 2009. године, када је Сајентикс инициран, говорила је менаџер др Агуеда Грас Веласкез, шеф Одсека за научну едукацију и управитељ научног програма Европске школске мреже (European Schoolnet), која је координатор пројекта.

Посебна пажња данас се посвећује одрживом развоју, па је у току подршка увођењу наставе биоекономије у школе, а бројни други ресурси већ одавно су на располагању и наставницима за усавршавање, истакла је она. Реч је о масовним онлајн курсевима (MOOC), које организују European Schoolnet Academѕ, фондација AMGEN, али и наставници за своје колеге (Teachers for Teachers), навела је Веласкез, и истакла како се данас СТЕМ областима, као неизоставни део, придружује и уметност, која може поспешити креативност, посебно у учењу заснованом на истраживањима.

Пример тога је и европско такмичење Art&Science за младе од 13 до 18 година, у коме могу да учествују и ђаци из Србије.

На веб-порталу europeanschoolnetacademy.eu могу се наћи различити онлајн извори, као и списак актуелних и будућих курсева, на које се могу пријавити и наши наставници.

Бројни домаћи и страни предавачи поделили су искуства из њихових средина, а посетиоци конференције могли су да учествују у радионицама посвећеним СТЕМ. Представљени пројекти из области формалног и неформалног научног образовања помогли су и гостима и домаћинима да упореде степен развоја науке и виде где су у односу на друге и шта је то чиме убудуће могу да обогате сопствену праксу. Конференција је осмишљена као платформа за размену информација и идеја за практичну имплементацију различитих пројеката у настави СТЕМ предмета, као и за припрему пројектних апликација и других видова повезивања и умрежавања.

О значају Сајентикса за Србију говорио је Добривоје Лале Ерић, руководилац за међународну сарадњу у ЦПН-у, а активности на националном нивоу представиле су Марјана Бркић и др Тања Аднађевић.

Током протекле две године одржано је око 40 програма, у којима су осим ЦПН-а учествовале и партнерске организације и Сајентикс амбасадори, 28 наставника из целе земље, који су предано радили на ширењу свести о значају и релевантности СТЕМ дисциплина у савременом образовању, као и на представљању могућности које тај програм пружа за унапређење наставе, чуло се на конференцији. Посебна пажња посвећена је преношењу искустава из пројекта, као и подстицању других наставника да се знањем укључе у заједницу и допринесу активностима.

О спровођењу Сајентикса у њиховим земљама говорили су гошћа из Пољске др Агата Грожђик, са Института за геофизику тамошње академије наука; из Хрватске Тина Марковић (CARNET) и Кристина Дувњак (Биотека); Маја Виденовић (Пријатељи образовања, Северна Македонија); из Румуније др Богдан Поповићи са Универзитета у Букурешту; Шина Лаурсен (Експериментаријум из Данске); Младен Шљивовић из зајечарске Гимназије и многи други, током више паралелних сесија и бројних радионица и предавања.

Можда не знамо која ће све занимања постојати у будућности, али предвиђа се да ће она бити базирана на вештинама из СТЕМ области, нагласила је др Аднађевић, док је Шина Лаурсен елаборирала потребу родне равноправности у свим научним гранама, као и рушења предрасуда да су само дечаци инжењери, а да су за девојчице резервисане друштвене науке. Наводећи пример како ниједна жена досад није закорачила на Месец, истакла је да се ради на институционалном рушењу културолошких предрасуда, чему треба да допринесу и европске смернице, које се данас уграђују у рад свих институција.

Дувњак је посебно говорила о приступу учењу кроз директније ангажовање ученика (Learning by Doing), a Шљивовић је представио пројекат каријерног вођења којим разбија предрасуде о великим научним именима, приближавајући их ученицима као људе од крви и меса, кроз време у ком су живели и контекст њиховог научног рада. Тиме се, запазио је, деца мотивишу да и сама допринесу науци, а руши се несигурност да они сами не могу да буду достојни њихових узора – научних гиганата.

Сајентикс се спроводи у оквиру H2020 и чини највећу виртуелну мрежу СТЕМ наставника. Портал пројекта нуди бесплатне ресурсе за наставу, вебинаре и друге курсеве, а корисницима омогућава да се умреже и остваре сарадњу с колегама из читаве Европе. Центар за промоцију науке је национална контакт-тачка у периоду од 2017. до 2019. и ради на ширењу дијалога о значају СТЕМ у настави, као и могућностима његовог унапређења.

Д. Јелисавчић

 

АНТРФИЛЕ

НЕДЕЉА СТЕМ ОТКРИЋА

Као заједничка међународна иницијатива више европских образовних мрежа и организација, Недеља СТЕМ открића одржава се и ове године, од 22. до 28. априла. Овог пута тема је посвећена најбољим примерима коришћења иновативних ресурса, а акценат је на њиховој ефикаснијој и креативној употреби у процесима истраживања и учења.

 

 

 

 

ДРЖАВНИ ЗАВРШНИ ИСПИТ ЗА СРЕДЊОШКОЛЦЕ ОД 2021.

Матура – улазница за факултет

 

Сви ће полагати матерњи језик и математику, зато што је то провера језичке и математичке писмености, као општих компетенција. Додаје се и трећи општеобразовни предмет за гимназијалце, а за средње стручне школе стручни део, којим се провера стандард компетенција

Већ неко време из образовног система стижу најаве о јединственој државној матури на средњошколском нивоу, која би требало, на неки начин, не само да уједначи критеријуме знања свршених средњошколаца, већ и да буде својеврсна замена за пријемне испите за академски наставак школовања. Бројна питања већ пристижу из редова ђака и њихових родитеља, а недоумице имају и на факултетима.

Министарство просвете покренуло је израду новог механизма, јединствене средњошколске државне матуре, завршног испита који би требало да отвори нову димензију сагледавања успеха средњошколаца на крају тог циклуса школовања, али и да омогући већи обухват уписа на високошколске установе.

– Цео тај процес јесте изазов, али неке ствари морају да се реше. Ми данас немамо праве информације о ефикасности средњег образовања, где су ученици кад заврше школу, колики је ниво њиховог знања. Свако у својој школи проверава постигнућа ученика, користећи критеријуме који се могу знатно разликовати. Школско оцењивање има више функција, поред нивоа знања одсликава и напредак ученика и његову активност у настави. Матурски испит на крају једног нивоа образовања даје информацију о знањима ученика и на нивоу школе и на националном нивоу. Образовни систем сад има јасне информације после основне школе: колики је просечан број поена по школи, по предмету, да ли је то изнад или испод националног просека... Свака основна школа има свој ПИН број помоћу кога у бази Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања добије сажет извештај где се јасно види колико је њено одступање од националног просека, да ли је испод или изнад, колико се са оцењивањем поклапа резултат остварен на малој матури, односно завршном испиту. Што је већа разлика, значи да школско оцењивање није уподобљено са постигнућима ученика на испиту – каже за Просветни преглед Марија Крнета, руководилац Групе за средње, опште и уметничко образовање у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.

Концепт матуре полази од предлога да сви полажу матерњи језик и математику, зато што је то провера језичке и математичке писмености, као општих компетенција. Поред тога додаје се и трећи општеобразовни предмет за гимназијалце. То је обавезни део матуре, истиче наша саговорница.

– За средњу стручну школу додаје се стручни део, који проверава да ли су ученици овладали компетенцијама које су им потребне за тржиште рада. Треба проверити да ли умеју да апликују медицинску терапију, ако је та струка, да ли знају како се књижи и раскњижава, ако је економска школа, да ли енергетичар познаје своју струку... – све оно што јесте стандард занимања, компетенције које треба да има. То је обавезни део матуре за средњу стручну четворогодишњу школу. У уметничким школама постојаће и даље део полагања у коме ученици свирају, певају, сликају, дизајнирају...

То су важни делови матуре и све се сабира. Факултет прописује шта се бодује за селекцију и према томе шта им је све потребно за упис жељеног факултета ученици ће те области имати у изборном делу.

– У наредном периоду ће се интензивно радити са факултетима ради прописивања критеријума за упис будућих студената. Потребно је изнаћи најбоље начине како вредновати делове матуре, и опште и стручне за селекцију будућих студената.

– Образовање у средњој стручној школи има две функције – образовање за свет рада и за наставак школовања. Гимназијско образовање има само један циљ оспособљавање за наставак школовања. Академска заједница тренутно више вреднује опште образовање за наставак школовања. Факултети су традиционално окренути општем образовању. Прошле године поједини факултети при упису кандидата вредновали су такмичења из општеобразовних предмета, а не из подручја рада којима припадају. Рецимо, Фармацеутски факултет бодује такмичења медицинских школа – али из математике, објашњава Крнета.

– Реч је, пре свега, о томе како факултети да препознају матуру, која треба висококвалитетно да се реализује. У њој, свакако, треба да учествује и универзитет, на различите начине – кроз ауторство задатака и тестова, пре свега. Очекујемо активно учешће представника факултета у раду комисија за израду испитних материјала, тимова за прегледање... Када се матура у потпуности уведе као што је случај у Хрватској или Словенији као сличним системима, који су потекли из истог као и наш образовни систем – више неће постојати пријемни испити ни на једном факултету, изузев академија на којима увек треба да се демонстрира неки практичан рад – додаје.

Очекивано је да, по новом систему, факултети годину дана пре матуре изађу са критеријумима селекције и уписа шта ће бодовати. Тако би сваки ученик знао шта треба да спрема и који је то трећи део матурског испита који треба да изабере како би уписао жељени факултет. Ако жели да конкурише на више разнородних факултета, онда би за матурски испит морао да дода више специфичних делова. Рецимо, ако жели да конкурише за разнородне факултете (на пример друштвени и технички), треба да полаже одређене предмете за оба. Да би ученици донели праве одлуке у вези са изборним делом матуре и избором факултета, потребно је подстаћи и професионалну оријентацију у средњим школама, упозорава стручњак нашег Министарства.

Нови систем матурског испита за крај средње школе треба да омогући проходност у систему високог образовања. Треба регулисати процедуре за студенте који желе да мењају студије, односно на који начин поново конкуришу на друге факултете.

Матурски испит није само испит за ученике, него је испит и за средње и за високо образовање. Показаће колико се квалитетно образују ученици у средњим школама, али и колико су универзитети спремни да уједначе критеријуме и студијске програме. Матура треба да обезбеди квалитетну селекцију, која ће омогућити да заиста најбољи кандидати упишу најтраженије студијске групе. Осигурање квалитета испита зрелости је захтев који се мора испунити и који ће бити одговор на све изазове. Добар тест и поштовање испитних процедура гарант су уважавања матуре у образовној јавности и шире.

У Министарству просвете предвиђају да ће обухват ученика у гимназијама и даље расти. Оне су веома тражене и у њима је већ највећи број ученика, а просечан број ђака по одељењу је око 27.

Такође, државна матура је испит и за приватно средње образовање у Србији, напомиње Крнета. Колико њихових ученика студира, колико се уписује на државне или приватне факултете, колико је на буџету... – све то и много више биће видљиво у анализама извештаја матурских испита, каже.

А како се одвија цео процес и у којој је фази тренутно? Велику помоћ у овом послу, започетом овог месеца, Србија има из ИПА пројекта из претприступних фондова. Постојаће више од 200 радних група, које треба да реализују специфичне задатке и остваре одређене резултате. За почетак, оно најважније – збирке задатака за припрему матуре.

– Ту су и процедуре како да се све спроведе безбедно, да сви раде у истим условима, да одрже састанке, округле столове на универзитетима, да се уради селекција критеријума, да сви истородни факултети траже иста знања... За сваки образовни профил, такође, треба направити стручне делове матуре, много је тога пред нама. У наредне две и по године треба да спроведемо и пробну матуру, да видимо како то изгледа на узорку, а потом да имамо симулацију и на целој популацији ученика, да ученици неколико месеци пре праве матуре опробају знање – открива за наш лист Марија Крнета.

Пројекат сада креће и има три компоненте: припрема средњег образовања, припрема високог образовања и обуке свих актера у процесу реализације матурског испита. Почиње читав низ састанака радних група и комисија, како би се донела подзаконска акта у средњем образовању и на факултетима, која дефинишу све испитне и селекционе процедуре.

Министар Младен Шарчевић формирао је и посебну Комисију која брине како да се прошире капацитети Испитног центра Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, како да се обезбеде потребни људски и материјални ресурси, како да се ради с јавношћу... У њу су укључени представници државних и приватних универзитета, КОНУС-а, Владе Србије, родитеља, по позиву ће учествовати и ученици. Једно време ће да се анализира све што се у систему дешава – и оно што је пројекат урадио и шта још треба да се уради а циљ је да се цео процес нигде не „заглави”, да све компоненте иду паралелно и да се успешно доведе до краја, открива Крнета и наглашава:

– Велики је изазов, баш зато што је реч о сарадњи два нивоа образовања – једног који је аутономан и једног који је у већем делу централизован, али веома разуђен. Много је образовних профила и програма, само за талентеогроман је број, а камоли у средњем стручном сегменту. Кључ свега је како да прелаз из једног дела у други убудуће буде складан и континуиран.

Први корак је израда збирки задатака за припрему матуре, а потом следи проба завршног испита који је, по речима наше саговорнице, најзначајнији инструмент за мерење нивоа знања ученика на крају средњег нивоа школовања, који пребројава ученике у систему и који их води ка високом.

Прва генерација ђака која ће завршне испите полагати по новом концепту ове школске године похађа другу годину средње школе. Пред њима је довољан период припреме и знања и спремности на бројне потенцијалне новине. Времена има, спремности за рад такође.

Д. Јелисавчић

 

АНТРФИЛЕ:

СОФТВЕР

Веома важна компонента целог процеса, па и образовног система, јесте софтвер, који обрађује резултате државне матуре. На основу њих можемо добити различите извештаје, који се враћају у Министарство, и служе за унапређење система. Већ сада знамо који су најтраженији образовни профили у средњем образовању, где је највише ученика конкурисало за једно место, где је највећи просечан успех... Осим оног што је видљиво на сајту Министарства, имамо и низ извештаја који помажу у планирању. Тако ће бити и убудуће. Имаћемо извештаје на нивоу установа, као и на нивоу система, како средњег тако и високог.

Оно што је важно – све се види! И квалитет, како се нека школа подиже, како нека друга пада, исто је и за универзитете, јер када све добро видимо и сагледамо, онда можемо и да се мењамо да будемо бољи, сматра Марија Крнета, руководилац Групе за средње, опште и уметничко образовање у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.

 

 

 

 

АНА ЖИВКОВИЋ, ПРОФЕСОР ЕНГЛЕСКОГ У НИШКОЈ ОШ „ЧЕГАР”, ДОБИТНИК СВЕТОСАВСКЕ НАГРАДЕ ЗА ПРИМЕНУ ИКТ-A У НАСТАВИ

Без доброг наставника нема доброг часа

 

Технологија неће заменити наставнике, али начин подучавања мора да се прилагоди начину на који данашњи ђаци уче. Ако мотивишемо ђаке, да буду активни у стицању знања и користе технологију као алат за учење, добит ће бити двострука – часови ће бити занимљивији, а знање трајније

Наставник 21.века мора да буде флексибилан, да уме да се адаптира према потребама ученика, спреман да се стално усавршава и да себи поставља питање: „Да сам ја ђак, да ли бих са радошћу ишао на сопствена предавања?”, прича у интервјуу за Просветни преглед Ана Живковић, професор енглеског језика у Основној школи „Чегар” у Нишу, добитник Светосавске награде за 2018. годину.

Највеће просветно признање само је једна у низу награда, које је наша саговорница добила у последњих неколико година, а које су је сврстала у ред најбољих иновативних едукатора у свету. Ана каже да ужива у послу којим се бави, а као највећи успех сматра што је успела да део њеног ентузијазма пренесе на ђаке, али и на колеге.

Светосавску награду сте добили за примену ИКТ-а у настави. Све је почело 2013, кад сте ђаке питали имају ли рођаке у иностранству, како бисте се уз њихову помоћ повезали са наставницима енглеског. Како је то изгледало на почетку?

– У јануару 2013. схватила сам да моји ђаци немају пуно могућности да разговарају на енглеском са неким коме је то матерњи језик и да сам ја заправо једина особа са којом разговарају на страном језику. Мали број ђака путује са родитељима на летовање у иностранство, где могу да користе оно што су на часовима научили. Зато сам их питала за рођаке у иностранству, да уз њихову помоћ контактирамо са наставницима енглеског у школама у иностранству и тако међусобно вежбамо комуникацију. Истражујући на интернету, открила сам да постоји сајт „Skype in the Classroom” (који је сада део портала Microsoft Educator Community – http://education.microsoft.com ), на коме наставници из читавог света траже партнере за различите пројекте. Осим повезивања са вршњацима из школа широм света, преко тог сајта можете ићи на виртуелне екскурзије или позвати госте – експерте да ђацима представе њихово занимање или област којом се баве.

Како изгледа комуникација преко Скајпа?

– У прво време Скајп сам користила са ученицима старијих разреда, јер они већ имају довољно велики фонд речи за несметану комуникацију. Дешавало се да су они стидљивији, који се ретко јављају за реч на уобичајеним часовима, желели да приђу камери и поставе питање. Касније сам почела да укључујем и ученике млађих разреда, најраније у трећем разреду, кад крене читање. Сада су овакви часови најчешће у оквиру дигиталне секције, па долазе сви заинтересовани, чак и ђаци из разреда којима не предајем.

На који начин на часовима енглеског Ваши ученици повезују знања из других предмета?

– Кроз ИКТ у настави могуће је повезати градиво више предмета и практично научено применити. Практична примена, тј. функционално знање веома је битно, јер ми наставници спремамо ђаке за будућност, која је неизвесна. Чак постоји податак да ће се 65 одсто наших данашњих ђака бавити занимањима која још нису ни измишљена. Навешћу неколико примера како ја то радим: кроз игру Mystery Skype, у којој је циљ открити локацију партнерске школе, моји ђаци су постављањем да/не питања на енглеском уједно вежбали и географију и сналажење на мапи света. Виртуелне екскурзије – до националног парка Јелоустон у Америци, Египатског музеја у Каиру или зоо-врта у Лисабону – биће упамћене, јер су ученици активирали њихово знање историје и биологије, а истовремено и вежбали постављање питања на енглеском језику.

Наставници се често жале да су ограничени планом и програмом и да им остаје мало времена за иновативан рад. Ви, ипак, успевате да радите другачије.

– Слажем се да је план и програм преобиман и да је два часа недељно, колики је фонд часова посвећен учењу енглеског језика, мало да би се све постигло. Нема много времена за вежбање на часу и зато је важно мотивисати ученике за самосталан рад код куће.

Када се помене коришћење савремених технологија у настави углавном чујемо коментаре да школе немају довољан број рачунара, да је веза са интернетом слаба... Међутим, Ви тврдите да је за иновативан рад потребан један рачунар, приступ интернету и добра воља... Како уопште изгледа Ваша учионица?

– Без доброг наставника нема ни доброг часа – макар школа била опремљена најсавременијим уређајима. Технологија неће заменити наставнике, али начин подучавања мора да се прилагоди начину на који данашњи ђаци уче. Ако научимо ђаке да буду активни у стицању знања и да користе технологију као алат за учење добит ће бити двострука – часови ће бити занимљивији, а знање трајније. Истина је да нам школе нису опремљене. У мојој школи тренутно интернет постоји у само у две учионице, у којима је по 10 рачунара, али сналазимо се тако што смо направили распоред, па се мењамо. Било је и ситуација када сам доносила сопствени лаптоп или пак држала час у наставничкој канцеларији (где такође имамо интернет везу), јер нисам желела да пропустим сјајне прилике за часове за које сам била сигурна да ће их моји ђаци дуго памтити. Кроз пројекат „2000 дигиталних учионица”, у коме сам тренер и у коме учествује још 18 мојих колега, недавно смо добили опрему, тако да ће сада бити лакше за рад – јер немам свој кабинет, већ мењам учионице.

Да ли је мобилним телефонима место у школи? Да ли их Ваши ученици користе на часовима?

– Наши ученици, такозвана Зед генерација, рођени после 2000. године, одрастају у ери свеприсутности интернета и не памте време без рачунара, мобилних телефона или друштвених мрежа. Они су дигитални домороци, како их је назвао амерички теоретичар Марк Пренски, а ми наставници и родитељи смо дигиталне придошлице. Забраном коришћења смарт телефона ништа се не добија – ученици ће их користити када нису у школи, и то само за забаву и игрице, ако им не покажемо да може и другачије. Као што деци објашњавамо како се правилно прелази улица и којих правила морају да се придржавају као учесници у саобраћају, исто тако морамо да им објаснимо и правила безбедног понашања на интернету и да их подстакнемо на смислену употребу тог огромног потенцијала за учење.

На часовима их користимо по потреби, на почетку часа као загревање кроз апликацију асоцијације или када обнављамо вокабулар кроз онлајн квиз Kahoot. Од мене су добили препоруку да могу самостално да уче енглески преко смарт телефона кроз апликацију Duolingo.

За Ваш рад добили сте бројна признања, између осталог, Мајкрософт Вас је 2015. прогласио за иновативног наставника, а 2017. сте изабрани за најмаштовитијег предавача на Мајкрософтовој конференцији у Торонту? О чему сте говорили на том скупу и шта Вам значе та признања?

– Моја прича са Мајкрософтом почела је када сам 2014. изабрана за представника у Skype Master Teacher програм, који је тада имао само 26 наставника из читавог света, а ја сам била једина из Србије. „Улазница” за тај програм био је мој Скајп час са вођом експедиције Мисија 31, Фабијаном Кустоом, унуком чувеног Жака Кустоа, који нам се јавио са дна океана из подводне лабораторије Акваријус близу обале Флориде. Тај час забележили су и сниматељи компаније Скајп и тако смо се нашли у њиховом промотивном споту. Онда сам 2015. била представник Србије на Мајкрософт глобалном форуму у Редмонду, у Америци, међу 300 иновативних наставника из света, а 2017. су ме позвали да будем предавач на истом таквом скупу у Торонту. Говорила сам управо о мојим искуствима са коришћењем Скајпа и других Мајкрософт алата, али и о упорности и мотивацији за ђаке кроз лични пример, и то упркос свим отежавајућим околностима, којима нисам дала да ме поколебају.

Излагање на енглеском језику, и то на таквом скупу, за мене је био изазов и излазак из зоне комфора. Колеге које су гласале за мене на том скупу препознале су то у мојој причи, па сам зато добила признање „Fellows Award for Best Envision Session”. Сва та међународна признања и Светосавска награда сада за мене су као медаље за спортисте – подсећање да то што радим иде у добром смеру и мотивација је за даљи рад.

На чему тренутно радите ?

– Тренутно сам укључена у два међународна пројекта. Овом приликом позивам колеге из Србије да се прикључе. Први је повезивање ђака од 7 до 11 година са вршњацима из других земаља преко платформе Empatiko, са циљем да се разбију предрасуде и развија емпатија. Када се регистујете преко тог линка (http://bit.ly/goempatico ), систем ће вам наћи партнерску школу, по принципу преклапања унетих слободних термина за видео-позиве. Предложени су и сценарији за час, мада о темама за разговоре можете и директно да се договарате са колегом из партнерске школе. Други пројекат, на који сам веома поносна (јер га као координатор за Србију водим трећи пут), јесте глобални фитнес-изазов „Мисија X – тренирај као астронаут” ,који организују ESA (Европска свемирска агенција) и NASA. Идеја тог пројекта, у коме учествују деца из читавог света, јесте промоција спорта и здравих стилова живота, јер ученици на часовима физичког васпитања треба да ураде вежбе које заиста раде астронаути, када се спремају за лет у космос.

Осим вежби дата су и објашњења за извођење огледа из природних наука, који имају везе са боравком у свемиру, исхраном астронаута и функционисањем робота на међународној свемирској станици. Све пријављене екипе школа представљају тим Србије, а више информација може се наћи на сајту http://astro-serbia.weebly.com.

Шта до сада сматрате Вашим највећим успехом?

– Уживам у ономе што радим, највећим успехом сматрам што сам успела да на ђаке, али и на колеге, пренесем део мог ентузијазма. Ђаке стално подсећам да је учење енглеског језика битно за даљу каријеру. Никад се не зна, можда баш неко од мојих ђака у будућности постане морски биолог или астронаут, јер су на мојим часовима путем Скајпа причали са људима који се баве тим занимањима и заинтересовали се за те области. Чињеница да сам инспирисала и колеге, који не предају стране језике, да се опробају са коришћењм Скајпа веома ме радује. Планирам да кроз акредитоване семинаре и даље делим моја искуства.

Весна Андрић

 

Антрфиле:

СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ

Имали сте прилику да контактирате са колегама из других држава. Шта њих мучи, шта они мисле о образовном систему у њиховим земљама?

– Из разговора са колегама из других земаља сазнала сам да је ситуација слична и код њих – нажалост, професија наставника није цењена у друштву, а ни адекватно плаћена, затрпани су администрацијом, па им остаје мало времена за рад са децом, под притиском су да резултати на завршним испитима буду што бољи... Допало ми се што у неким земљама у току једног дана ученици имају само два до три предмета, која уче фокусирано кроз блок-наставу. Тако могу, на пример, у истом дану да сазнају нешто ново и то ново градиво да одмах и увежбају. Према мом мишљењу то је боље него шест различитих часова у истом дану.

 

 

 

 

ПРОФЕСИОНАЛНА ОРИЈЕНТАЦИЈА – КАКО ДО ИЗБОРА БУДУЋЕГ ЗАНИМАЊА

Не уписују школу родитељи, већ ђаци

 

Уобичајено је да се пре саветодавног разговора спроводи тестирање за професионалну оријентацију – објашњавају у Националној служби за запошљавање, уз закључак да, на основу података са тестова и интервјуа, психолог и млада особа заједнички сагледавају могуће опције избора средње школе и занимања

Избор будућег занимања једна је од најтежих и најозбиљнијих одлука како за основце тако и за средњошколце. Онима који нису начисто где да наставе школовање прва адреса треба да буде школски психолог. Ипак, родитељи некад из незнања прескачу школу као ресурс и обраћају се Националној служби за запошљавање, у чијим филијалама постоје стручњаци који се баве професионалном оријентацијом. Кроз њихове центре за информисање и професионално саветовање годишње прође око 1700 младих – највише основаца, потом средњошколаца, али такође им се јављају и студенти који желе да одустану од уписаних студија и изаберу неки други студијски програм.

Чешће нам се обраћају ученици основних школа, односно њихови родитељи. Велики матуранти углавном се јављају сами. Дилеме које имају су разноврсне: има изразито неодлучних између две или три могућности, неки још не знају шта их занима, други брину да ли ће успети да упишу жељену школу или студије, а има и оних који се питају шта им највише „лежи” између неколико опција – објашњавају за Просветни преглед у Националној служби за запошљавање.

Тестирање за професионалну оријентацију се заказује. Интересовање родитеља и младих у ово доба године је велико, па се расположиви термини брзо попуњавају. Само тестирање за ученике осмог разреда траје око три и по сата, а четири за ђаке завршних разреда средњих школа. Након што ураде тестове интересовања, личности и способности следи саветодавни разговор, којем – када је реч о основцима – обавезно присуствују и родитељи.

Тамара Јанковић, мајка два средњошколца, за Просветни преглед каже да је разговор са стручњацима из Националне службе за запошљавање био од непроцењиве важности. Старији син је дошао са идејом да жели да упише занимање из области електротехнике или телекомуникација, па је препорука стручњака била нека врста потврде да је на правом путу. Међутим, ћерка није имала чак ни ужи избор средњих школа, што је показало и тестирање, па је заједнички избор, који се показао као оправдан, био друштвени смер гимназије.

– Није свим ученицима потребно детаљно тестирање психолошким мерним инструментима. Наше искуство показује да највећем броју младих недостају информације о свету рада и образовања. Многе школе организују такозване реалне сусрете са различитим занимањима, одржавају сајмове образовања и слично. Групни, радионичарски рад са младима, који се спроводи у многим школама, веома је користан, ученицима помаже да почну да размишљају о себи, својим интересовањима, склоностима и „јаким странама”. Заправо их активира да почну да преиспитују себе спрам света рада и образовања. Уколико постоје тешкоће у учењу, раскорак између жеља и могућности, изразита неодлучност и слично, упутно је да дете поразговара са школским психологом. Уобичајено је да се пре саветодавног разговора спроведе тестирање за професионалну оријентацију (тестови професионалних интересовања, тестови општих и специфичних способности, тестови личности за младе одговарајућег узраста) – објашњавају у Националној служби за запошљавање, уз закључак да, на основу података са тестова и интервјуа, психолог и млада особа заједнички сагледавају могуће опције избора средње школе и занимања.

Иако деца и родитељи често очекују да ће након спроведене професионалне оријентације добити конкретну информацију, коју средњу школу да упишу, стручњаци указују да психолог може да помогне да се сагледају различити каријерни избори, у складу са подацима добијеним током тестирања и разговором са младом особом, али коначну одлуку треба да донесе будући средњошколац или студент.

– Нико није предодређен да буде успешан само у једној врсти посла. Свако од нас, уз одговарајући труд, учење, стицање вештина, могао би бити успешан у низу занимања и послова. Како би се направили добри, промишљени каријерни избори, лична одговорност и мотивација изузетно су значајни. Када је реч о избору средње школе, млада особа треба да буде активна, мотивисана, емотивно и интелектуално присутна током састављања листе жеља – саветују стручњаци из НСЗ.

А управо је листа жеља камен спотицања у великом броју породица. Уколико немају јасну представу чиме би у будућности желели да се баве, деца се неретко опредељују за школу коју ће уписати друштво из краја. Бира се и најближа школа, неком је критеријум да је школа „лака” или „популарна”, а често се дешава да листа жеља одражава амбиције родитеља, а не реалне шансе ђака.

– Неки родитељи из најбоље намере покушавају да утичу на избор њихове деце, предлажу им занимања која се уклапају у породичну традицију или су, према њиховој процени, тражена на тржишту рада. Дешава се да родитељи желе да се дете определи за образовни програм у области информационо-комуникационих технологија, премда оно нема склоности ка математици и програмирању, нити интересовања за те области рада. Други пример је инстистирање родитеља да се млади определе за профиле у области медицине, иако су, на пример, преосетљиви и без праве мотивације да раде са пацијентима. Међутим, чак и ако реално процењују могућности детета, родитељи би требало да се суздржавају од директног утицаја на њих да изаберу одређени профил у средњој школи или студијски програм. У супротном, могу изазвати отпор – упозоравају у НСЗ.

На питање како излазе на крај са случајевима када дете изрази жељу за једним занимањем, а притом каже да се родитељи противе, у НСЗ кажу:

– Покушавамо да најреалније могуће сагледамо ситуацију, с обзиром на резултате тестирања, податке добијене током разговора, као и објективне могућности уписа и рада у одређеном занимању. Интересовања, личне преференције ученика, као и њихове способности и вештине не могу се занемарити. У неким ситуацијама постоје здравствена ограничења, а неки пут су бодови препрека за упис у жељене школе. У сваком случају, не уписују родитељи школу, већ ђаци. Њихове жеље, интересовања и склоности, ако су праћени одговарајућим способностима – радним навикама, резултатима у школи – морају бити узети у обзир – саветују у НСЗ.

Указују и да је улога родитеља драгоцена, јер они могу да пруже бројне корисне информације. Да деци омогуће да попричају са неким ко се бави занимањем за које су она заинтересована, да их, ако могу, одведу и на конкретно радно место… Ђаци често не размишљају довољно о радним местима, реалном радном окружењу и ситуацији на тржишту рада.

– Важно је да се млади оспособе да сами доносе каријерне одлуке. Уколико се деца одлуче за опцију за коју родитељи желе, важно је да то не буде искључиво родитељска, већ и њихова лична одлука, да је доживљавају као своју, а не као наметнут избор. Млади би свакако требало да чују мишљење одраслих, а потом да сами донесу одлуку – поручују у НСЗ.

Дугогодишњи психолог, а сада и директор ОШ „Светозар Марковић” Ивана Орлоицки, каже да је професионална оријентација саставни део годишњег програма рада школе и школских психолога. Подсећа да су пре неколико година све школе биле укључене у пројекат професионалне оријентације, реализован уз подршку ГИЗ-а, који омогућује да се кроз петофазни модел ученицима олакша да донесу одлуку о будућем занимању. Захваљујући том пројекту школе су оснажене да спроводе активности ради што бољег информисања ученика, попут организовања сајмова образовања, као и да ђацима омогуће реалне сусрете са светом рада.

– Што се тиче самог тестирања, психолози могу да користе два стандардизована теста – тест професионалних интересовања и тест професионалних опредељења, које је одобрило Друштво психолога. У оквиру поменутог пројекта добили смо и тест помоћу кога ученици сами могу да процене њихова интересовања. Моје искуство показује да није сваком ученику потребно да уради поменуте тестове. Ја сам најпре користила тријажни упитник, да испитам да ли су се ученици определили шта ће да упишу, какве дилеме имају... и на основу тога сам одабрала групу са којом сам више радила и ученике водила у Центар за информисање и професионално саветовање – објашњава наша саговорница.

Често се, како каже, дешава да четрнаестогодишњаци немају изражена интересовања и да школовање настављају у гимназијама. Било је примера да код детета постоји интересовање за одређену средњу стручну школу, али родитељи су радије желели да оно упише гимназију. Јер, гимназије махом уписују ученици са већим бројем бодова, па су за родитеље пожељније, него средње стручне школе. Изузетак су медицинске и неки профили у економским школама, за које је потребан велики број поена.

У ужичкој осмолетки „Душан Јерковић” професионалном оријентацијом почињу да се баве још у седмом разреду. Али често деца и од учитеља добијају информације о одређеним занимањима. Сви осмаци решавају тестове професионалних интересовања и интелигенције, а након обраде резултата и индивидуалних разговора са школским психологом добијају препоруку за три занимања, која би могли да упишу и три која би требало да избегавају. Помоћник директора Мирјана Максимовић каже да се у осмом разреду о овој теми разговара и на часовима одељенског старешине, организују се посете средњим школама, али и представници средњих школа долазе код њих и организују презентације. И такви скупови су веома посећени.

В. Андрић

 

Антрфиле

КАКО ДО ПОМОЋИ?

Тестирање за професионалну оријентацију ученика завршних разреда основних и средњих школа у Националној служби за запошљавање се заказује. Заинтересовани могу пронаћи контакте психолога, који се баве професионалном оријентацијом на сајту НСЗ www.nsz.gov.rs >Mreža>Grad. Унутар страница филијала Националне службе за запошљавање у различитим градовима налазе се контакти психолога под називима: планирање каријере или ЦИПС – Центар за инфомисање и професионално саветовање, којима се могу обратити за помоћ.

 

Антрфиле

ВОДИЧ ЗА ИЗБОР ЗАНИМАЊА

Добар извор информација за будуће средњошколце је „Водич за избор занимања”, који може да се нађе на сајту Националне службе за запошљавање. Водич нуди детаљан опис свих занимања, процену професионалних интересовања и проверу способности. Сва занимања груписана су на основу сличности послова у 10 професионалних области. За сваку од области постоји детаљно објашњење шта ти послови подразумевају, које способности и особине дете мора да има да би могло тиме да се бави. Наведени су и услови у којима се ти послови обављају, тачни називи занимања, односно образовних профила у трогодишњим и четворогодишњим школама. Водич има и мини-упитнике, које дете попуњава, и на основу резултата прави коначан избор.

 

 

 

 

О ИНКЛУЗИЈИ: ИЗ УГЛА МАЈКЕ И УЧИТЕЉИЦЕ

Прича о Ини

 

Апелујем на све колеге и стручњаке који се баве децом са поремећајима у развоју – да се прво посвете родитељима и помогну у њиховој едукацији. Само тако ћемо сви лакше стићи до истог циља. Оспособити дете, другачије од остале деце, за колико-толико нормалан живот и рад и тиме и њему и друштву омогућити да је што мање зависно од помоћи са стране

Сваки пут, када се као просветни радник одлучим да напишем стручни чланак, пишем о искуствима у раду са децом у школи – својим ученицима. Али никада до сада нисам писала како сам та своја стручна знања и искуства, из области развоја и васпитања деце, морала да применим на свом детету, које се, осим физички, у свему осталом много разликовало од вршњака. Истовремено ми је то искуство, искуство са мојом девојчицом, помогло да у раду са својим ученицима и, наравно, њиховим родитељима боље разумем све њихове страхове и дилеме и нађем праве одговоре на многа питања, а понекад и да решим што мисле да је нерешиво.

Кад се суоче са проблемом, многи су углавном због страха, стида или немоћи неспремни, затечени пред новим изазовом. И тада им је потребан неко да отвори пут, прави пут, којим ће њихов најлепши изданак, њихово дете успешно корачати. И управо из тог разлога – страха, немоћи и суочавања са скоро нерешивим проблемом пишем своју причу, причу о својој самоћи у борби у којој не видите крај, а још мање резултат. И ево, моја улога мајке и улога васпитача као професионалца се испреплетала. Тешко је било направити црту између те две улоге, а управо ми је тај изазов давао снаге да истрајем и не одустанем.

Ја, као мајка: Родила се моја Ина сасвим здрава, напредна, нормална девојчица. Месеци су пролазили, радовали смо се сваком њеном кораку и изговореној речи. Било је као у свакој породици, која има четири члана супруг, ја и две девојчице, њена старија сестра и она, наша Ина. До изненада кобног дана за све, који нам је живот преокренуо дословце у 24 сата. Висока температура, необичан одзив на температуру – не знамо, мисли се да је обична вироза (она има само 16 месеци, тако да је у том узрасту све могуће). Живели смо у малом граду, далеко од болнице.

Све се одвијало филмском брзином до коначне дијагнозе – менингоенцефалитис. Страшна бактерија менингокок угрозила је живот нашег детета. У суочењу са истином једва разумемо докторе, да се буквално боре за њен живот, јер је проценат преживљавања таквих пацијената толико мали да се може пребројити на прсте руке. А и ако преживи!? Последице су такве да нико не може да вам да прогнозу у којем ће смеру инвалидност ићи и шта даље. Млади смо, неискусни и затечени. Дрхтимо и седимо поред ње – она је у коми, не одазива се, борба за њен живот одвија се као у филму, кога једва гледаш од страха, жмуриш да не видиш, покријеш уши да не чујеш, а то није филм. А мораш и да чујеш и да видиш. То је твоје дете и чека те и да видиш и да чујеш – увек.

Престали смо да бројимо дане, све је постало вечност. Свако од нас је у својој коми и чекамо да се догоди чудо. И чудо се догодило. Она се пробудила. Радујеш се, а истовремено та сурова стварност спречава те да урлаш од радости. Она те не препознаје, не види и не чује. Не може да узима храну. Шта сад? Одговора нема. То не пише нигде и не учи се нигде. Одакле почети и шта предузети? То нико није могао да предвиди. Да ли ће се њен мозак опоравити и оспособити макар за неке основне функције? Прегледају је стручњаци из свих области медицине – педијатри, неуролози, психијатри, физијатри и психолози. Све углавном без одговора на питање: како ће бити кроз годину или две – и даље. Кроз читав живот, за њу – за нас.

И почело је. Уз бројне рехабилитације Ина је проходала, почела је сама да једе и препознала нас, мене, њеног тату и сестру. А остало је ево овако: трајно оштећен слух, тешко говори, неразумљиво, чести епилептични напади и, наравно, психички моменат. Гледам је и видим да и она осећа да нешто није у реду, па често мења расположење.

Прошле су тако четири напорне године и за њу, и за нас, и за њену старију сестру – којој су такође били потребни пажња, љубав и разумевање. И Ина је већ била спремна за школу. Коју? Треба сада пронаћи право решење, адекватну школу, у којој ће имати сву стручну и техничку подршку да савлада све задатке и, наравно, педагоге, спремне да се боре заједно са нама. И тако одлучујемо да се селимо у Љубљану и уписујемо је у школу за наглуву децу.

Ово сам била ја – мајка. А сада сам ја учитељица – по професији учитељица, која ради са децом узраста од шест година. Стручно оспособљена за узраст у којем је сада моје дете. И шта сада? Повезати се са тамошњим наставним кадром и да сама почнем да учим како да своје дете научим да чита, пише, броји и разуме појмове. А до сада сам хиљаде ђака тако лако и лепо томе научила.

Почињемо са првом лекцијом. До тог кобног дана она је чула и говорила, а сада треба прво почети са вежбама да препозна звук, да учи језик и комуникацију. То је значило да дете мора да чује сваку проговорену реч око десет хиљада пута, да је запамти и правилно употреби. Сурдопедагог Здравко Омерза, у књизи „Наглуво дете”, каже: „Темељни значај за развој наглувог детета, посебно у детињству и предшколском узрасту јесте учење течног говорног језика, јер је то средство комуникације. Зато су потребне посебне вежбе за његово разумевање или боље разумевање говора, који се мора заснивати на искоришћавању његовог вида и остатка слуха”. Тако смо и радили.

Понављали смо по милион пута све речи, појмове, знакове, да бисмо прогурали први, други разред. Ради се у школи, радимо ми код куће, плаћамо специјалне педагоге да помогну и њој и нама. И некако се заврши други разред. Али сада долази нови разред и нови задаци. По два-три дана радимо само на једном задатку и некако га научи. У спавању добије епилептички напад и сутрадан она не зна ништа од онога што смо три дана понављали. Онда се раде ЕЕГ прегледи, сви остали прегледи и тестови. Како је могуће да јуче научену материју потпуно заборави, као да је никад није чула? На ивици сам снаге. Не знам да ли се она већ са нама шали или пркоси или је заиста све избрисано као гумицом. Треба и наставнику објаснити. Тамо има још деце, свако са својим проблемом. Кажу, оваква искуства још нису имали, дете са оволико потешкоћа.

Почели смо бројеве – не иде. Два плус три је проблем. Данима. Сада схватамо, кажу дискалкулија. То је теже развојно оштећење при учењу математике и врло се тешко савладава. Дете у првим годинама школовања има потешкоћу са процесима као што су серијација, класификација, конзервација и инклузија. Сви ти процеси су подлога за обликовање појма броја и основних операција са бројевима. Дете са таквим потешкоћама не може да прати темпо узимања нове материје, а старо градиво не може да утврди и запамти. Таква деца су у том процесу углавном неуспешна.

Уз сву моју стручност и искуство, ни мени више ништа није јасно. Треба ми помоћ и ту је сада зид. Тако је све комплексно. Постављено градиво у том програму Ина мора да савлада. При томе треба водити рачуна о њеном здравственом стању – чести епилептички напади који исцрпљују, уморна је, спава јој се. После тога је нервозна, час има вољу, час нема. А настава тече.

Часови у школи пролазе и разред мора да се заврши. Све моје педагошке способности употребила сам да се градиво савлада и да Ина заврши школу. А преко пута себе имала сам наставнике који једноставно нису имали искуства са дететом које има такве здравствене проблеме и потешкоће у развоју. А требало би да постоји стручни кадар, који ће се ухватити укоштац са тако комплексним проблемом – само као помоћ родитељу који је спреман да све уложи да дете оспособи за живот.

Због свега тога користим ову прилику да апелујем на све колеге и стручњаке који се баве овим послом и сусрећу са таквом децом и њиховим родитељима да се прво посвете родитељима и помогну у њиховој едукацији. Само тако ћемо сви лакше стићи до истог циља. Оспособити наше дете, другачије од остале деце, за колико-толико нормалан живот и рад и тиме и њему и друштву омогућити да је што мање зависно од помоћи са стране, што треба да је и основни циљ наше борбе.

Закључићу ову причу овако: Моја Ина данас има двадесет и три године. Зна све што је потребно да чита, пише, гледа телевизију, иде сама аутобусом у школу. Има ручне спретности да у школи обави све задатке. Врло је вредна, воли ред. Њена соба је њен образ. Чиста, уредна, свака ствар је на свом месту. Увек спремна, кад може, кад нема епилептички напад, да помогне у кући око свих кућних послова. Носи слушни апарат, још тешко изговара речи, али ми укућани сваку њену реч разумемо. Њене моторне способности су врло добро усклађене тако да може сама о себи да води рачуна.

Лепа, добра, радна, са душом трогодишњег детета, чиста и честита, поштена, са бесконачном бригом за мене, њену маму, која се у међувремену разболела од неизлечиве болести. И данас Ина бди изнад моје постеље и боримо се заједно. Опет за живот. Мој. И знам да ћемо успети.

Андреја Мудроња

ОШ „Брезовица”, Љубљанa

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096