Нема производа у корпи
четвртак, 13 децембар 2018

МЛАДИ ДОКТОРАНДИ У НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКИМ ПРОЈЕКТИМА

МЛАДИ ДОКТОРАНДИ

У НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКИМ ПРОЈЕКТИМА

Шанса за „нај” академце      

 

Стотину младих који су ове године уписали докторске студије могу да добију посао на научним пројектима. На конкурс Министарства просвете, науке и технолошког развоја, до средине децембра, могу да се пријаве најбољи докторанди, са просеком изнад девет, а на тај начин пружа им се шанса да раде на научноистраживачким пројектима у државним институтима и факултетима.

Овај конкурс је наставак пројекта који је започет у марту, када је Министарство позвало најбоље младе истраживаче да учествују у научноистраживачким пројектима. Од планираних хиљаду већ је почело да ради њих 850. Међу њима су и Јелена Маринковић и Милан Стефановић. Ангажовани су на научним пројектима у Институту Винча, у установи која им пружа широк спектар истраживања. За конкурс су, кажу, сазнали од професора.

– За конкурс сам сазнала од ментора Дејана Марковића, професора са дечје превентивне стоматологије Стоматолошког факултета. Мој ментор, поред тога што се бави наставом и здравством, велики je ентузијаста у примени науке у стоматологији. И окупља нас, младе људе, који делимо његова интересовања. Што се самог пројекта тиче, ја сам ангажована на винчанском пројекту. Руководилац пројекта је Вукоман Јокановић. Пројекат се бави дизајнирањем нано-материјала за њихову примену у медицини. Наравно, за мене је важно што сам део пројекта, јер је директно повезан са темом мог доктората – објашњава Јелена Маринковић, докторанд Стоматолошког факултета Универзитета у Београду и истраживач приправник у Винчи.

Запослење јој је јако важно: – Винча није само институт од националног значаја, већ мулидисциплинарни систем, који запошљава око хиљаду људи, између осталог физичаре, хемичаре, биологе, генетичаре и лекаре. И самим тим даје широк спектар могућности у истраживању.

Јелена каже да планира да се бави науком, конкретно применом материјала, науком о материјалима и применом у стоматологији.

Милан Стефановић, докторанд Биолошког факултета и истраживач приправник у Институру Винча у лабораторији за радиобиологију и молекуларну генетику, имао је малу дилему, јер је морао да бира између конкурса, односно посла преко пројекта и стипендије. Изабрао је сигурнију опцију, која му омогућава финансијску стабилност и самосталност и да се у потпуности посвети научноистраживачком раду.

Каже да је његово поље истраживања хумана молекуларна генетика.

– Бавим се анализом мултипле склерозе, клиничким параметрима мултипле склерозе у асоцијацији са одабраним генетичким варијантама.

Услови за рад у лаболаторији за радиобиологију и молекуларну генетику су сјајни. Лабораторија је опремљена најновијом опремом, која је неопходна за наша молекуларногенетичка истраживања. Људи на руководећим функцијама имају јасан план и програм, који нам омогућује да са нашим пројектима идемо у будућност. Имам прилику да радим са људима који су веома дисциплиновани и изузетно стручни за област којом се баве – истиче Милан.

Жеља му је да заврши студије и као доктор наука настави да се бави истраживачким радом.

Н. Синановић

 

 

 

ФИЛОЛОШКА ГИМНАЗИЈА У БЕОГРАДУ

Час о Црњанском

 

Поред излагања врсних познавалаца и тумача књижевне и језичко-стилске вредности дела Милоша Црњанског, пажња на округлом столу, кроз излагања средњошколских професора, усмерена је на „примењене садржаје – како се Црњански изучава у школама, који садржаји и методи су прихватљиви, а шта би требало променити

Милош Црњански спада у најзначајније српске писце, чије нас дело увек изнова инспирише и с радошћу му се враћамо. Од рођења Црњанског прошло је 125 година, али протекло време нимало није умањило актуелност и лепоту његовог дела.

Јубилеј великог писца обележен је 7. децембра у Филолошкој гимназији у Београду, где је одржан округли сто „Час о Црњанском”, на коме је учествовало око 30 просветних посленика из Завода за унапређивање образовања и васпитања и универзитетских и средњошколских професора из Србије и Републике Српске. Циљ округлог стола, како је организатор најавио, био је да се „књижевно дело Милоша Црњанског изнова сагледа са књижевнонаучног, лингвистичког и методичког становишта, у контексту културолошких и педагошких промена, које су донеле последње деценије”. Тематски, скуп се одвијао у два дела: у првом су проучаваоци дела Милоша Црњанског изложили научна саопштења, а радове су представили и професори из неколико гимназија у Србији. У другом делу скупа одржана је секција „Црњански у настави књижевности за основне и средње школе.

Учеснике је поздравио др Душко Бабић, директор Филолошке гимназије, која је организатор импозантног скупа, заједно са Заводом за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) и Филолошким факултетом Универзитета у Београду.

– Кад изнова читате писца великог ранга, какав је несумњиво Милош Црњански, увек имате осећај да се појављују нека тежа питања и неки простори у које до тада још нисте закорачили. Његова дела увек траже интелектуални напор, али и емотивни, да искористите оно најбоље у себи, што сте научили из књига или сте искусили у животу, и да то примените на оно што сте код Црњенског „нашли – рекао је директор Филолошке Душко Бабић, захваливши представницима ЗУОВ-а што су дошли међу професоре и ђаке.

Др Златко Грушановић, директор ЗУОВ-а, напоменуо је да Заводу – услед бројних обавеза око реформе гимназија, програма и других послова – преостаје тек око 20 одсто времена да се бави овако лепим „стварима, али су увек спремни да помогну и подрже сваки корак који води ка унапређивању образовања. Председник Организационог одбора и модератор др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду, представио је програм округлог стола, и притом указао на научноистраживачки пројекат Филолошког факултета који има за циљ да укаже на значајне проучаваоце српске књижевности 20. века.

Веома инспиративно било је излагање др Милоша Ковачевића, професора Филолошког факултета у Београду и Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, који се бавио местом Милоша Црњанског у језичкој типологији модерних романа српске књижевности. Према речима др Ковачевића, језичка типологија модерних романа заправо је категорија која је код нас скоро у зачетку. Њу је први пут поставио Душан Јовић 1985. године, у књизи „Језички систем и поетска граматика”. Све до смрти Александра Белића, 1960, није се могло говорити о било каквој категоризацији романа на језичкој основи, зато што је Белић инсистирао да је језик књижевности једнак књижевном језику.

До 1970-их, напоменуо је др Ковачевић, сматрало се да мимо нормативног језика не може постојати језик књижевности, али су се након тога појавиле три струје у српској књижевности. Зачетник једне од њих је Милош Црњански (уз њега и Добрица Ћосић са „Коренимаи Добрило Ненадић с књигом „Доротеј). То је струја такозваног стилистичког типа српске књижевности или „полифонијског романа, који у основи све типове језика своди на један. Али он никако не може да буде подударан са књижевним језиком, него мора бити језик саме књижевности.

– Црњански је прави творац текстуалне стилистике код Срба. Његове „Сеобе су почетак текстуалне стилистике – рекао је Милош Ковачевић, истакавши и да Црњански потпуно ништи логичку интерпункцију. Надоградњом логичке интерпункције и преводећи је у стилистичку, он гради текстостилистику, односно прави текстуални приступ језику књижевности. Од када је штампана прва књига „Сеобаније било ниједног писца за кога би се могло рећи да је претходник Црњанском и да се поетски језик преноси на језик прозе. Од 1929. до деведесетих година 20. века, до Милорада Павића, Црњански је нека међашна фигура. Од Вука па до 21. века језик књижевности није имао утемељитеља мимо Милоша Црњанског, закључио је проф. Милош Ковачевић.

О презимену Црњански у творбеном контексту српског језика говорио је др Михаило Шћепановић, професор Филолошког факултета у Београду. И сам писац је постављао питање „ко зна ко смо били, како смо име добили и зашто?”. Трагајући по српским презименицима, Шћепановић је у првом попису становништва у новој Југославији, 1948. године, пронашао податак да се презиме Црњански јавља у Негославцима код Вуковара, укупно код 13 породица. У осталим пределима српског говорног простора то презиме се налази само у рубним деловима Војводине. То потврђује тврдњу Павла Ивића да су презимена на ов, ев, ив и ски задржана као последица миграционих померања ка рубним просторима српске језичке, односно говорне територије.

Док је „пабирчио по изворима и речницима, наилазио је на податке да у народу постоји надимак Црњан и Црник (каже се, на пример, Јоване Црњанине, Бошко Црњо). У пишчевој ближој и даљој породици било је попова и официра. Реч црњац, у српском именослову, означавала је надимак за калуђера, а Црња (Црњани) калуђерско село. Презиме Црњански у основи има придев црн, а придодат је суфикс ски, рекао је Михаило Шћепановић.

Тема др Бојана Јовановића, научног саветника, гласила је „Поетика блискости далеког Милоша Црњанског”. Оно што је кључно за разумевање поетике Црњанског, која је израз пишчевог погледа на свет, др Јовановић је одредио синтагмом „блискост далеког. Посебно га је занимало који су били психолошки поводи да се догоди преображај у самоме писцу, што је он сам описао у тексту објављеном 1920. године, по наговору Богдана Поповића, као објашњење „Суматре. Наиме, описујући путовање возом од Загреба до Београда и чекање у Новом Саду да наставе пут – у тој неизвесности Црњански доживљава емоционални преображај. Од првобитног трагичног осећања живота и бесмисла, које је донео Први светски рат, он почиње да осећа природу на другачији начин, и у њему се враћа осећање смисленог живота. У таквом расположењу, 1920. године, написао је чувену песму „Суматра”.

– Оно што је постало поетски релевантно за стваралаштво Милоша Црњанског то је да идеје можда и нису толико важне колико је важан њихов доживљај. Његова поетика је кључна за разумевање не само његових песама, него и романа, путописа... То је поетика „блискости далеког. Наиме, Црњански је осећао повезаност између догађаја који су изван његовог видокруга са неким далеким просторима, који су били разлог његовом осећању туге – рекао је Јовановић.

Раном, експресионистичком фазом стварања Милоша Црњанског (између 1918. и 1922) бавила се у излагању др Бојана Стојановић Пантовић са Филозофског факултета у Новом Саду. Она је указала на неке феномене који се тичу везе раног стваралаштва Црњанског, поготово прозног, са немачким експресионизмом. Поред збирке „Приче о мушком”, то експресионистичко језгро чине и „Маска, „Лирика Итаке, „Дневник о Чарнојевићу и путописна проза „Писма из Париза.

Након пленарног дела одржане су две одвојене секције. На оној којом је председавала проф. др Бојана Стојановић Пантовић, поред излагања универзитетских професора и представника ЗУОВ-а, искуствa у тумачењу Црњанског и његовог дела пренело је и неколико професора београдских гимназија.

Идеја излагања др Наташе Анђелковић, саветника координатора ЗУОВ-а и научног сарадника на Институту за књижевност, била је да прикаже поступак карневализације у „Дневнику о Чарнојевићу и „Другој књизи Сеоба. На примеру те две књиге показала је да у модернизму нема чврстог жанровског одређења, већ долази до споне, прожимања књижевних жанрова. Поступак карневализације у романима Црњанског – заједнички је садржилац.

Излагање др Вукосаве Живковић, професора Земунске гимназије, „Праелементи у Сеобама Милоша Црњанскогпроистекло је из њене жеље да унесе новине у наставу и да ученике инспирише да истражују и буду креативни.

– Из године у годину, када се бавимо „Сеобама, понављамо оно што је већ речено. У једном тренутку пожелите да будете иновативнији. Тако сам добила идеју да ђацима дам другачији задатак – да у роману посматрају четири праелемента (вода, ватра, земља, ваздух), чији су појавни облици небројени. То није био лак задатак, мада је постојало обиље материјала. Са једне стране, ђаци улазе у универзалну симболику тих елемената, којима врви дело, а са друге, почињу да откривају друге низове значења, која су, пре свега, дубоке, значајне архетипске слике – рекла је др Живковић.

Мр Валентина Вукмировић, такође професор Земунске гимназије, представила је (путем презентације) методологију проучавања романа „Сеобе, као једну од могућности тумачења дела, али је напоменула да њени ученици пишу семинарске радове о Црњанском, раде PowerPoint презентације, пишу реферате, а неки и матурске радове. Наставу књижевности повезује и са ликовном уметношћу, музичком, ставља је у историјски контекст.

Занимљив рад, „Гротеска и град у Роману о Лондону”, прочитала је др Александра Жежељ Коцић из Филолошке гимназије. Један детаљ из тог обимног рада говори да у роману писац слика туробну стварност Лондона. Његов најискренији становник књаз Рјепнин не успева да се ослободи стања свепрожимајућег немира, свестан да се импресионистички простори испуњавају срећом или несрећом.

Приказане су и две књиге о Милошу Црњанском. О књизи Славка Леовца „Романсијер Милош Црњански говорио је др Ненад Николић, професор Филолошког факултета у Београду. Истакао је да је Леовац представио заокружени романсијерски опус Црњанског, али и да књига оцртава уметнички профил писца у његовим раним данима и његов суматраизам, па све до „Романа о Лондону”.

Професор др Мило Ломпар говорио је о књизи Николе Милошевића „Роман Милоша Црњанског, који је подигао Црњанског на ранг какав до тада није имао. Према Милошевићевом схватању, Црњански је имао највише авангардног слуха и својим делом је закорачио, добрим делом, у постмодернизам.

Светлана Илијић

 

АНТРФИЛЕИ:

УТИСЦИ УЧЕНИКА

„Милош Црњански у настави књижевности за основне и средње школе, тема је завршне секције, којом је председавала др Зона Мркаљ, професор Филолошког факултета у Београду. Она је истакла да прво треба савладати теорију да би се бавили књижевним делима на начин који је пријемчив ученицима. „Све оно што се данас чуло на секцијама подстакло нас је да још дубље ронимо”, рекла је др Мркаљ.

Др Милена Милисављевић из Ваљевске гимназије говорила је о ваннаставним активностима, које су им помогле да ученици боље схвате Црњанског и његово дело. А др Александра Кузмић из Филолошке гимназије указала је на разнородне утиске ученика о делу Милоша Црњанског. Неки писца прихватају, а другима је мучан и досадан. Андрић им је једноставнији за разумевање. Мр Славица Малић из Гимназије Бања Лука има добро искуство јер је, како је истакла, на логичан начин, успела да пренесе ученицима идеје Црњанског, обрађујући са њима „Дневник о Чарнојевићу, „Сеобе и „Суматру.

На основу дискусије, закључено је да се мора више водити рачуна шта одређени узраст ученика може да „узме од писца и да се у програм „ставионо дело које им је приступачније.

 

ПОВРАТАК У БЕОГРАД

Професор Ломпар подсетио је да се Црњански вратио из емиграције у Београд 1965. У октобру исте године у великој сали Коларчевог народног универзитета приређено је прво књижевно вече посвећено писцу. О интересовању за тај догађај говори податак да је у сали било око 1150 посетилаца. Недељу дана касније, на истом месту, одржано је друго књижевно вече, са око 940 посетилаца. Уводну беседу о Црњанском држао је Никола Милошевић. Он је посматрао његово стваралаштво у целини и није стављао акценат на суматраистички период, како се то обично у интерпретацијама чини. Милошевић је сматрао да је „Друга књига Сеоба најбоља књига Милоша Црњанског, врх савремене српске романсијерске продукције.

 

 

 

ДРАГУТИН МИЛИЧИЋ, ДИРЕКТОР СРЕДЊЕ ТУРИСТИЧКЕ ШКОЛЕ НА НОВОМ БЕОГРАДУ

Атрактивни образовни профили и пракса за пример

 

Ученици наше школе имају добре услове за практичну наставу, јер имамо изузетну сарадњу с туристичко-хотелијерском индустријом. На располагању им је велики број елитних хотела, ресторана и туристичких агенција, па не изостају и резултати које постижу

Туризам се данас сматра глобалним економским феноменом и привредном граном од изузетног значаја за сваку земљу. Отуда и велико интересовање малих матураната за упис у туристичке школе, а једна од њих је Средња туристичка школа на Новом Београду, која због квалитета наставе постиже одличне резултате у раду. Врло често се чује да су ученици ове школе, уз помоћ наставника, освојили неку значајну награду или признање, а посебно када је реч о куварима, чија је машта неисцрпна у припремању разноразних кулинарских ђаконија. Све ово је повод за разговор са Драгутином Миличићем, директором Средње туристичке школе на Новом Београду.

Интересовање за Вашу школу је изузетно велико. Који образовни профили су будућим туристичким радницима најатрактивнији?

– Интересовање за упис у нашу школу заиста је велико. Атрактивност образовних профила, с једне стране, и потребе туристичко-хотелијерске индустрије, с друге, утичу на повећано интересовање за упис. На првом месту су образовни профили кулинарског смера, било да је реч о трећем или четвртом степену, али и за туристичко-хотелијерске техничаре. Важно је да нагласим да је праг знања за кувара (чије школовање траје три године) био чак 70 бодова. Нешто нижи праг знања био је код конобара. Нисам сигуран да је тако висок праг знања био потребан у другим средњим школама који образују ђаке трећег степена. Код већине уписаних ученика наша школа била је прва жеља, затим друга, док је само мањем броју ђака то била трећа жеља.

Какви су услови рада у самој школи, где ученици стичу практична искуства?

– Кад је реч о условима, са којима располаже школа, они су више него добри. Школа има изузетно добре услове, располаже савременом опремом и наставним средствима за извођење свих облика наставе. Ученицима свих образовних профила омогућено је да из стручних предмета, у кабинетима у којима се изводе вежбе, стекну део практичних вештина и знања и зато припремљени одлазе у предузећа туристичко-хотелијерске привреде. Наставници опште образовних предмета имају на располагању две учионице са интерактивним таблама, два покретна видео-пројектора и друга наставна средства. Школска библиотека одлично је опремљена стручним часописима, енциклопедијама и, уопште, литературом прилагођеном узрасту средњошколаца. Имамо и свечану салу у којој се организују предавања гостујућих предавача, свечаности и ваннаставне активности.

Да ли, на основу Ваших сазнања, ученици по завршетку средње школе настављају даље школовање?

– Ученици трогодишњих профила – конобар и кувар – за које постоји велико интересовање и потреба привреде, углавном се одмах запошљавају, док је мањи број оних који желе да наставе школовање. За разлику од њих, ученици четворогодишњих образовних профила настављају школовање на високим струковним школама и факултетима, који су програмски сродни нашој школи. Да заиста бринемо о нашим ђацима потврђује и чињеница што Тим за каријерно вођење у нашој школи преко одељењских старешина прикупља податке и формира базу података о кретањима наших ученика после завршетка школе.

Школа остварује и сарадњу са привредом. На који начин се она одвија?

– Нећу претерати ако кажем да имамо изузетну сарадњу с туристичко-хотелијерском индустријом и да наши ученици имају добре услове за реализацију практичне наставе. Ученицима свих образовних профила на располагању је велики број хотела, ресторана и туристичких агенција. Школа има сарадњу с Туристичком организацијом Србије и Туристичком организацијом Београда. У многим значајним догађајима, које се организују у граду, учествују и наши ученици у пратњи професора, сарадњу бих оценио одличном. А од сарадње са привредом и квалитета практичне наставе зависи и квалитет стечене квалификације.

Где ученици Туристичке школе најчешће одлазе на праксу и каква су њихова искуства?

– Циљ практичне наставе је примена теоријских знања у реалном свету рада, учешће ученика у конкретним практичним ситуацијама и обављање задатака мање и веће сложености. Добро организована пракса сигурно ће изнедрити квалификован и мотивисан кадар, који ће у будућности одговорити захтевима привреде. С таквом праксом ученици ће проширити знања и вештине, повећати интересовање за даље усавршавање и оспособити се за самосталан рад у професији којом ће се бавити. Школа веома води рачуна да изабере репрезентативне угоститељске и туристичке објекте, где ће ученици обављати праксу и стицати и усвајати знања и вештине из струке за коју су се определили.

Тамо где постоји могућност за сарадњу потписује се Уговор о пословној сарадњи. Тај уговор регулише обостране обавезе и права за спровођење обавезне професионалне праксе прописане наставним планом и програмом. Да ли је потребно рећи да ученици стичу изузетна искуства, ако наведемо да су у претходном периоду били у прилици да стичу знања у еминентним хотелима: Crowne Plaza, Square Nine, Le Petit Piaf, Holiday Inn, Slavija Lux, Slavija, Park, Prag, Life Design, City Code, Falkensteiner... Ту су и ресторани: Центар „Сава”, Дом Војске Србије, Gran Maestro, Tрпеза; туристичке организације Београда и Србије, као и туристичке агенције Master Holidays, Felix, Контики...

Ваша школа остварује и успешну међународну сарадњу. На који начин се она одвија и са којим земљама?

– Школа је у последњих десет година остварила успешну међународну сарадњу. Пројекат са колеџом из Ланкастера „Westin у пракси”, уз подршку Британског савета, подразумевао је размену наставника и ученика, као и семинаре за професоре стручних предмета. Заједно са колегама из Ланкастера организовали смо два округла стола у Центру „Сава” на тему „Сарадња школе и привреде”. Други пројекат „Тур. рег” финансирала је aустријска агенција Култур-Контакт. Партнер на пројекту била је школа из aустријског града Филаха. Пројектом је предвиђена размена ученика и наставника, семинари и заједнички одлазак на сајам туризма у Берлину. Посебно да истакнем успешан наступ наших ученика у Грацу на Сајму школа из нашег подручја рада, где су представили пројектни задатак заједно са ученицима из Филаха под називом „Сличности и разлике у верском туризму Аустрије и Србије”.

Сарадња са школом из Љубљане подразумевала је међусобне посете ученика и професора. Трогодишњи пројекат са стручном гимназијом из града Оребра из Шведске имао је за циљ разговоре и размену мишљења о мултикултуралности и хуманитарним активностима. Пројекат је финансиран из средстава фонда Европске уније опредељених за партнерства и сарадњу школа. У току су активности на пројекту културне размене са школом из Напуља, из Сегедина и Пуле у области гастрономије. Међународна партнерства имају вишеструки значај за нашу школу.

Све што сте навели захтева добро обучен наставни кадар. Колико се пажње посвећује стручном усавршавању наставника?

– Велику пажњу и важност посвећујемо стручном усавршавању запослених. Стручно усавршавање један је од фактора квалитета наставног процеса. На седницама стручних већа говорим о важности континуираног усавршавања и напредовања у струци. Стручно усавршавање није само законска обавеза, већ првенствено потреба сваког наставника да ради на себи, јачајући компетенције које ће подићи ниво професионализма и стручности. Градски секретаријат за образовање и дечју заштиту школи рефундира средства за те потребе, а додатно школа из сопствених средстава финансира све захтеве професора.

Александра Радовановић

 

АНТРФИЛЕИ:

ПРЕГРШТ НАГРАДА И ПРИЗНАЊА

– Ученици, и не само они, већ и одрасли воле да буду похваљени, воле да се надмећу и доказују. Дајемо шансу свима који желе да се надмећу, да искажу таленат, креативност и стручне компетенције на разним такмичењима. Осврнуо бих се само на такмичења из нашег подручја рада у последње четири године, где су наши ученици постигли завидне резултате:

Сребрна и бронзана медаља у категорији бариста (Међународно такмичење које организује АЕХТ – Асоцијација европских и хотелијерских школа 2015); прво место на Републичком такмичењу угоститељско-туристичких школа из агенцијског и хотелијерског пословања (Врњачка Бања 2015); били смо победници Кухињског калфе (2015. и 2016); освојили смо и прво место на Републичком такмичењу четвртог степена угоститељско-туристичких школа (кулинарски техничар) (Нови Сад 2015); треће место на 12. Републичком такмичењу кувара (Крагујевац 2015); прво место на Републичком такмичењу угоститељско-туристичких школа из агенцијског и хотелијерског пословања (Београд 2016) и треће место на 13. Републичком такмичењу угоститељских школа у категорији Услуживање по менију (Београд, 2016).

Освојено је и треће место на Републичком такмичењу угоститељско-туристичких школа из агенцијског и хотелијерског пословања (Београд 2017); прво место на 14. Републичком такмичењу угоститељских и туристичких школа Србије (категорија Припремање и доношење јела пред гостом – фламбирање у Београду 2017).

Било је ту још признања и захвалница, које смо добили као појединци или школа као институција.

 

ВИЗИЈА

Шта планирате у наредном периоду?

– Одлуке доносим у сарадњи са колективом, имамо реалистичне планове, који ће допринети остваривању постављених циљева и визије. Наставићемо да подижемо квалитет наставног процеса, безбедност ученика, међународну сарадњу, као и даље унапређивање сарадње с привредом. Други планови зависе од подршке ресорног Министарства и градског Секретаријата за образовање. Реч је о добијању простора за отварање школског ресторана и изградњу још једног спрата, чиме би се створили бољи просторни услови за рад и боравак ученика, али и да у наредним годинама пређемо на једносменски рад.

 

 

 

КАКО ДО КВАЛИТЕТНОГ РУКОВОДИОЦА ОБРАЗОВНЕ УСТАНОВЕ

Директор школе (ни)је Супермен

 

„Први међу једнакима” мора да буде педагошки лидер, да има одличан увид у то како се настава држи, које наставне методе наставници користе, да ли је и из којих области наставницима потребно стручно усавршавање... Запосленима треба да даје прилику да буду аутономни и креативни, али и одговорни и тимски играчи, али и да зна да препознаје проблеме и налази решења

Од директора се очекује да буду добри менаџери, да нађу новац за школске потребе и кад га нема, опреме учионице и кабинете савременим наставним средствима, да осигурају квалитетну наставу, успоставе добре односе у колективу, сарађују са ученицима и родитељима, балансирају између доносилаца одлука и наставника… да буду љубазни и предусретљиви, поштени, да немају миљенике у колективу, да први дођу на посао, а оду последњи, да личним примером буду узор колегама… Мора ли директор школе да буде Супермен, како би постигао све наведено, или је и он људско биће, са врлинама и манама, као и сви други?

Златко Грушановић, некадашњи директор београдске ОШ „Вук Караџић”, а данас први човек Завода за унапређивање образовања и васпитања, себе је видео у лику другог филмског јунака.

– Док сам био директор у школи, осећао сам се као шериф на Дивљем западу, који има два револвера у коме нема метака, а мора да води свој град (школу) на најбољи могући начин. Признаћете да то није лако, па зато директор није и не може бити крив за све. Познајем много колега који су годинама уназад радили одлично свој посао, и сада га раде одлично, и није ми јасно одакле потиче озлојађеност на директоре, који су често у школама само „први међу једнакима”. Наравно да има лоших директора, као што има и лоших наставника, али ми волимо да све уопштавамо, па често од те уопштене озлојађености не видимо колеге који стварно воле и добро раде свој посао – коментарише Грушановић.

Радили добро или лоше директори ће убудуће морати да оправдају звање лидера установа на чијем су челу. Након 15 година, од када је унето у прописе, у Србији је почело лиценцирање директора предшколских установа и школа, чиме се, према речима министра просвете Младена Шарчевића, дугорочно прави стратегија квалитетног руковођења установама. Тренутна слика, међутим, далеко је од идеалне, чега је свесна и просветна власт. Управо је министар изнео податак да је у Србији 40 одсто директора који не раде добро свој посао, алудирајући на ниске оцене у спољашњем вредновању квалитета рада образовних установа.

– Наши директори најчешће су наставници који су бачени у ватру да се сами сналазе у административним пословима, делегирању, формирању и вођењу тимова, педагошко-инструктивном увиду, одлучивању… Не постоји никакав систем регрутације директора – да се, рецимо, ангажован, способан, креативан и посвећен наставник препознаје, „гаји” и усмерава ка директорској позицији, да се обучава и кали на месту помоћника директора, на пример, и када постане директор, да то буде његова професија са свим знањима и вештинама, које је системски добио – каже Јелена Теодоровић, професор на Факултету педагошких наука у Јагодини.

Она је била и координатор ТЕМПУС пројекта, у оквиру ког је направљен мастер програм „Лидерство у образовању”, управо као одговор на ситуацију да се од директора много тражило и очекивало, а ништа се није нудило у виду подршке. Тај мастер програм, који у Србији реализују универзитети у Крагујевцу и Новом Саду, уз помоћ колега са универзитета у Београду и Нишу, заснован је на Стандардима компетенција за директоре установа образовања и васпитања, врло је применљив у школама и добра подршка за испит за лиценцу, који сви директори морају да полажу.

Теодоровић указује да су пред директорима школа велика ограничења. Због забране запошљавања у јавном сектору, они морају прво да преузимају технолошке вишкове, али и кад могу неког новог да запосле то је, тренутно, само на одређено време. Друго ограничење је што су директору „везане руке” око људи који раде у организацији и није у могућности да отпусти оне који не раде добро. Наводи да је један директор то сликовито упоредио са ситуацијом у којој се од селектора фудбалске репрезентације траже резултати, али му се не дају одрешене руке да бира тим, врши замене кад жели и слично.

– Директори су прилично спутани начинима на које могу да троше новац. Ту су буџетске линије, које морају да се поштују, па немају много простора да улажу у оно што мисле да треба. Имају веома мале плате у односу на друге у јавном сектору: директор школе са хиљаду и више ученика и више од сто запослених има плату око 60.000 динара. У образовању нема система одговорности, то јест награда и казни. Квалитетан наставник не разликује се од лошег, па је тешко мотивисати људе да раде, што директорима ствара проблеме – наводи Теодоровић.

Да би директор био квалитетан, према речима наше саговорнице, мора да буде педагошки лидер – да има одличан увид у то како се настава држи, које наставне методе наставници користе, да ли је и из којих области наставницима потребно стручно усавршавање. Мора и интелектуално да стимулише запослене, да им даје прилике да буду аутономни и креативни, али и одговорни и тимски играчи. Треба да зна да управља процесима у организацији – да препознаје проблеме, да заједно са другима налази адекватна решења, претаче их у планове, које надгледа и прати. Мора и да делегира послове, формира и развија тимове, вреднује ефекте. Директор је и особа која школу повезује са спољашњим светом – родитељима, локалном заједницом, послодавцима, другим образовним установама.

– Код директора, наравно, важне су и личне особине – висока интелигенција, посебно социјална интелигенција, упорност, истрајност, предузимљивост, одлучност. Мора да овлада понашањима и вештинама које се уче, а које директора припремају за веома захтевне задатке у организацији – каже Јелена Теодоровић.

А шта кажу руководиоци образовних установа који су квалитет доказали кроз високу оцену установе којом руководе у процесу екстерне евалуације и који су се залагањем и резултатима истакли у колективима и срединама у којима живе и раде?

Јадранка Пешти, директор Средње техничке школе „Милева Марић” у Тителу сматра да је та функција изузетно захтевна.

Ако се само летимично погледа Правилник о стандардима компетенција директора или Закон о основама система образовања и васпитања, у делу који се односи на директоре, очигледно је да се од њих очекује невероватно много знања и способности. Као и врлина, стручних, развојних, акционих и социјалне компетенције, менаџерска знања и вештине. Доброг директора треба да красе бројне особине – отвореност, комуникативност, стручност, одговорност, посвећеност, ентузијазам и још многе друге. Ипак, кључна је љубав према настави, учењу и ученицима – сматра Пешти.

Упитана шта јој је у протеклих 18 година, колико руководи школом, било најтеже, одговара да су тешкоће и изазови увек присутни, али да јој је и даље понекад проблем да усклади професионални и приватни живот. 

– Прва и основна ствар је да директор схвати школу као организацију. То значи да треба да дефинише циљеве, односно шта жели да постигне у наредном периоду, али не самостално, већ у сарадњи са окружењем. Друга важна ствар је да директор формира тимове, који ће дефинисати све процесе у школи. То су креирање образовне понуде, затим процеси руковођења и подршке, а потом и два важна системска процеса, који се односе на комуникацију и контролу – открива рецепт за успешног руководиоца Драган Туцаковић, директор Техничке школе у Ужицу.

Напомиње да у савременој школи комуникација и контрола не могу да функционишу без електронске платформе. На њој су сви документи и обрасци, који су за школу важни, и којима запослени у сваком тренутку и са сваког места могу да приступе на једноставан начин.

– Када ствари поставите како треба, онда директор не мора да буде Супермен, већ му то помаже да у школи буде управљач свим процесима. У систему квалитета, када посматрате неку организацију, идеал је да имате тимску огранизацију, која омогућује да се одлуке доносе где се процеси одвијају. Уколико направите такву организациону структуру, ви као директор имате малу могућност да грешите. Али ако имате централизацију и сами доносите одлуке, то је огромна могућност за велики број погрешака – истиче Туцаковић.

Директор школе, према његовом мишљењу, далеко је од било каквог Супермена. Он је човек као и сваки други, са свим манама и врлинама, а од самог себе се брани процедурама.

– Директор мора да успостави јасна правила, јасне и транспарентне процедуре, да се зна ко је у школи одговоран за који циљ и процес, ко шта ради. То није једноставно. Много година сам био у заблуди, што сигурно мисле и други директори, а то је да добијате одличну школу у оном тренутку када вам неко да паре и када школу опремите савременим средствима. То јесте нужан услов, да би школа била добра, али није довољан – указује Туцаковић.

Најтеже је, каже, радити са људима.

– Када желим да уводим промене, разговарам са запосленима, заједнички се договарамо о њиховим улогама у остварењу конкретних циљева и са њима склапам уговоре. Друга ствар коју користим је анонимни упитник, којим испитујем како увођење промена у различитим областима рада школе утиче на задовољство запослених и да ли сам успешно радио у претходној години. То је велики изазов за директора. Када јавно причате о сопственим грешкама, недостацима у раду и проблемима, доносите одлуку да то превазиђете, а потом и анализирате какве је ефекте то дало, уживаћете углед међу колегама. Мој принцип је да не бих прихватио да будем директор, ако ме не подржава 80 одсто колектива – истиче Туцаковић.

Весна Андрић

 

АНТРФИЛЕИ:

ИДЕАЛНА СЛИКА И РЕАЛНОСТ

На питање колико се портрет просечног директора у Србији поклапа са идеалном сликом, Јелена Теодоровић каже да такав одговор није лако дати, јер су међу студентима мастер програма „Лидерство у образовању” директори школа, који су ентузијасти, жељни знања и спремни да унапреде рад својих школа.

– Видим да и искусни директори понесу са нашег мастера много тога новог, што би могли да примене у својим школама. Пошто су све учили искуствено, неки су се снашли, неки нису, а ми им сада дајемо нешто што је уобличено, систематизовано, подржано истраживањима и науком, кохерентно, смислено, а поред тога и практично. Директорима треба доста знања како да се унапреди настава, како да се више људи укључи, на дубински и суштински начин, у активности у школи, како да мотивишу наставнике – истиче наша саговорница.

 

ПРВЕ ЛИЦЕНЦЕ И У ВОЈВОДИНИ

Уочи овог издања Просветног прегледа организован је први испит за лиценце за директоре установа образовања и васпитања у Аутономној покрајини Војводини. Полагању првог испита за лиценце у војвођанском парламенту присуствовао је и министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић.

Као што смо већ писали, према Закону о основама система образовања и васпитања, директори и кандидати за директоре дужни су да имају положен испит, и то у року до две године од ступања на дужност директора.

 

 

 

УТИЦАЈ ТЕЛЕВИЗИЈЕ НА ПРАВИЛНО ОДРАСТАЊЕ НАЈМЛАЂИХ

ТВ дијета и бајке

 

Некада се сматрало да је телевизија специфичан „прозор у свет”. Данас, у ово време отуђености и све мање интерактивне комуникације, када су родитељи презаузети егзистенцијалним и разноврсним стресовима, телевизија добија још значајније место у породичном дому

Ближе се празници, школски распуст, када ће неки малишани отпутовати, али значајан број остаће код куће. Треба имати на уму да се све чешће говори, а и подаци су „неумољиви”, да малишани предшколског узраста, а касније и школска деца, веома много времена проводе испред екрана. Да ли је то телевизијски или компјутерски, сасвим је свеједно, али чињеница је да се све мање играју играчкама, лоптом, цртају и читају књиге. Па ни комуникација међу децом није баш на завидном нивоу, јер се веома често осећају „комфорније”, па чак и „безбедније”, у електронском друштву. Та појава савременог света има своје лице и наличје.

Некада се сматрало да је телевизија специфичан „прозор у свет”. Данас, у ово време отуђености и све мање интерактивне комуникације, када су родитељи презаузети егзистенцијалним и разноврсним стресовима, телевизија добија још значајније место у породичном дому. Садржаји, које дете упија преко ТВ екрана, често имају васпитни утицај уместо родитеља.

Психолози истичу да су добре стране тог утицаја, како је и научно доказано, што деца која су гледала дечје образовне емисије боље читају и имају развијеније вербалне вештине од деце која гледају само цртане филмове и програме за одрасле. Такође, како не тражи никакву менталну активност, може деловати као ублаживач стреса, како за одрасле тако и за децу. Међутим, ризици од претераног гледања ТВ-а почињу када се изгуби селективност у избору садржаја, а ТВ постане важан готово као да је члан породице.

Основни и најчешће истицани недостаци прекомерног гледања ТВ-а су да су таква деца пасивна, склона гојазности, без потребних физичких способности, тешко се концентришу, лошије памте, немају развијене вербалне способности, нити знање како још могу да користе своје време...

Кад је реч о вртићу, у коме малишани проводе значајан део дана, васпитачи запажају да су малишани који много времена проводе испред малих екрана, или се сами играју, често повученији, на шта скрећу пажњу и родитељима, који немају увид у понашање њиховог детета ван куће и породице.

– Из различитих разлога малишан може да промени понашање. На децу може да утиче, рецимо, већи степен буке, строгост захтева, доживљај да није тако важан као код куће, не задовољавају му се тренутно потребе за храном, пићем. Различити односи са вршњацима отварају мноштво прилика за другарство, позитиван развој, али и сукобе. Догађа се да „претворе” мирног предшколца у неког склоног сукобима. Већа је вероватноћа да се то догоди са децом која много времена проводе сама у својој соби, као што би рекао Душко Радовић са ТВ гувернантом, јер заправо нису научили да успостављају комуникацију са другима, каже Вена Јањевић Поповић, психолог.

Према истраживањима стручњака o утицајu телевизије на развој детета, каже се да деца до осамнаесте године, гледајући ТВ, просечно проведу више времена него у било којој другој активности, изузев спавања. У многим породицама ТВ је стално укључен, па је помало лицемерно одређивати време пред ТВ-ом за дете, када то време не постоји ни за одрасле. Сигурно је да телевизија има и предности (за дете ТВ може имати значајну едукативну димензију, јер му пружа додатне информације из света који га окружује или га занима), али и недостатке. Подразумева се да децу не треба потпуно изоловати од телевизије, али ни пружити му је толико да то буде једини начин провођења слободног времена. Односно, гледање ТВ-а треба прилагођавати узрасту детета, а то време никада не би смело бити на штету играња са вршњацима или заједничких активностих са родитељима.

Како су нам рекли у Школи за родитеље, читава породица најпре треба да смањи учешће ТВ-а у целокупном породичном животу. Како би то учинили, морали би да формирају навику да ТВ у њиховој породици не буде стално укључен и да се не гледа било шта, већ оно што је раније одабрано. Било би добро да се ТВ програм проучи заједно са дететом и обележи шта ћете гледати. Такође, треба одредити време када се ТВ може гледати, а када не (на пример, ТВ не може да се гледа, док се обедује, када су присутни гости…). Оно што је заиста много важно јесте да треба избегавати кажњавање деце забраном гледања ТВ-а, осим када то није био непосредан извор непослушности. Родитељи би на одређени период требало да уведу „ТВ дијету”, односно да ТВ искључе на извесно време, како би и сами могли да дођу до резултата таквог потеза. Тачније, да ли је оно у том периоду постало креативније, самосталније, задовољније. Треба му понудити и другачије врсте активности, које ће породицу међусобно зближавати. На пример, одлажење у шетњу, биоскоп, заједничко читање прича, игре у природи...

Стручњаци препоручују да би родитељима саветима – било да је реч о психолозима, педагозима, васпитачима, а касније и учитељима – требало указати како да малишанима што конструктивније организују време код куће.

– Родитеље треба упутити (едуковати) како да малишанима организују време код куће, чиме да их запосле, како да им помогну у игри, какве играчке да им купују, како да обезбеде подстицајну атмосферу за њихов целокупан развој и тиме допринесу да детињство и одрастање њихове деце буде срећно и задовољно. И ТВ програми могу бити избор, али само они који су образовног карактера. Родитељи показују интересовање и жељу за што успешнијим васпитањем сопственог детета, али дешава се да из најбоље намере у потпуности не успевају. Многи, нажалост, не познају своје дете, не схватају његове потребе, „сигнале”, могућности и интересовања. И зато је „помоћ” васпитача и стручног сарадника заиста неопходна, каже Радмила Ђурић, васпитач.

Коначно, стручњаци су сагласни да се подразумева да децу не треба, нити би то било пожељно, потпуно изоловати од телевизије. Али, важно је наћи компромисно решење: мало пасивне забаве неће нашкодити детету (или одраслом) и може умањити стрес, али не по цену да то буде једини начин провођења времена. Чак и када гледате ТВ „само”, на пример, четири сата дневно – то су четири сата проведена у пасивној разоноди.

Нема разлога да деца гледају ТВ пре спавање. Најпре, садржаји у вечерњим терминима углавном су прилагођени одраслима (информативне емисије, акциони филмови...), а неретко су превише стресни и за одрасле, којима су намењени. Садржаји које упијамо пред сан утискују се и утичу не само на квалитет спавања, већ и на нашу општу перцепцију. Зато се за децу пред спавање увек препоручују лагани садржаји и ритуали са родитељима: заједничко причање прича или читање бајки.

Споменка Радовановић

 

Антрфиле

СИГУРНИ У СВОМ ПРОСТОРУ

– Школска или вртићка ситуација битно се разликују од породичне. Догађа се да деце код куће мирно проводе поподне, гледају телевизијски програм који желе, играју се играчкама, нико их не прекида и не узнемирава, све им је дозвољено, осећају се сигурним у свом простору, не долазе у сукоб са родитељима, радо се играју са блиским рођацима и пријатељима, који могу да буду попустљиви у игри са њима. Већина родитеља не очекује да је слика коју види васпитач, када се њихов малишан нађе у вртићу, заправо она која је битно другачија од оне код куће, каже Весна Јањевић Поповић, психолог.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096