Нема производа у корпи
среда, 12 децембар 2018

ПОЧЕЛО ЛИЦЕНЦИРАЊЕ ДИРЕКТОРА ОБРАЗОВНИХ УСТАНОВА

ПОЧЕЛО ЛИЦЕНЦИРАЊЕ ДИРЕКТОРА ОБРАЗОВНИХ УСТАНОВА

Да школама руководе професионалци

 

Петнаест година након што је у Закон унета обавеза лиценцирања директора предшколских установа и школа, првих пет директора установа из Лознице, Свилајнца, Велике Плане, Шапца и Ваљева полагали су испит за стицање лиценце. Пред комисију Министарства просвете прва је изашла Весна Живановић, директор Основне школе „Николај Велимировић” из Шапца, која је нагласила да је овај догађај признање за читав колектив којим руководи. Испит је, каже, личио на студентски. Члановима комисије представила је резултате истраживачког рада, који ће служити за унапређење наставне праксе, и образложила портфолио, у којем је требало да документује оствареност стандарда компетенција директора.

– Кроз портфолио смо прошли читав живот школе, колико се то могло за сат времена. Сви директори много раде, али када све ставите на папир, то вам даје могућност да сагледате шта је урађено, шта је добро, шта је могло боље и које су смернице за даље унапређење рада – рекла је Живановић након полагања испита.

За Марију Старчевић, директора Предшколске установе „Дечје царство” из Велике Плане, највећи изазов је био да уз текуће послове припреми неопходну документацију. Тема њеног истраживачког рада је испитивање ставова васпитача о сарадњи с родитељима, што сматра важним аспектом рада предшколске установе. Партнерски однос са родитељима, добра сарадња унутар колектива, поштовање прописа, коришћење алтернативних модела финансирања у сарадњи са различитим институцијама, невладиним огранизацијама и амбасадама – све је то неопходно да би директор могао бити успешан.

– Директор школе мора да буде лидер, да има менаџерске способности, да са запосленима и ученицима развија позитивну атмосферу. Етос школе треба да буде добар, то је најтеже постићи. Од директора се очекује да буде и менаџер и педагошки руководилац. Овај други посао је мени тежи, али имам два помоћника и стручне сараднике, који ми помажу. Ја се више бавим обезбеђивањем услова за добро функционисање школе, али и педагошки рад свакако је важан – истраживачки рад је и један од услова за стицање лиценце – наводи Бранко Голоскоковић, директор Техничке школе у Ваљеву.

Менаџерски посао и педагошки рад за првог човека ОШ „Јован Јовановић Змај” из Свилајнца Игора Димића неодвојиве су улоге директора. На испиту за лиценцу презентовао је резултате истраживања о факторима који утичу на ученичка постигнућа при преласку из разредне у предметну наставу. Наредни корак је израда акционог плана, како би се истраживачки налази преточили у праксу.

Министар просвете Младен Шарчевић поручио је да је за образовне установе од изузетног значаја да имају квалитетне директоре.

– Од директора школа много зависи. Ако су то људи који професионално раде свој посао, добри педагошки руководиоци, одлични менаџери…, онда смо на правом путу. На овај начин дугорочно се прави стратегија квалитетног руковођења установама – рекао је министар, који се уочи полагања испита за лиценцу састао са поменутим директорима.

Шарчевић је позвао квалитетне просветне раднике да се пријаве за директоре школа, напомињући да су захтеви за ту функцију подигнути, али да је, с друге стране, предвиђено низ повољности, од тога да им се чува радно место током два мандата до високе позиције у будућим платним групама и разредима. Додао је да ће и колективу бити важно ког кандидата подржава, јер са бољим директором имају веће шансе да раде квалитетније и дођу до неког од педагошких звања, који ће им омогућити и боље место у платним групама.

Похађањем и завршетком обуке 362 директора образовних установа стекла су услов за полагање испита за лиценцу, што је око 20 одсто од укупног броја директора у Србији. То су директори који руководе установама, које су у екстерној евалуацији оцењене највишим оценама. Након првих пет, полагање испита ће бити сукцесивно настављено, како се буду пријављивали, а очекује се да сви директори који су тренутно на функцији дозволу за рад добију до краја 2021. године.

Закон предвиђа да је изабрани директор, који нема положен испит за лиценцу, дужан да га положи у року од две године од дана ступања на дужност.

Похађање обуке и полагање испита за стицање лиценце за директоре који су изабрани на ту позицију је бесплатно, односно средства за ту намену обезбеђују се у буџету локалне самоуправе. Кандидат који не обавља послове директора сам сноси трошкове. Цена обуке још није утврђена, а испит за лиценцу кошта 15.000 динара.

В. А.

 

АНТРФИЛЕ:

ШТА СЕ ПОЛАЖЕ НА ИСПИТУ?

На испиту за стицање лиценце оцењује се квалитет истраживачког рада у коме кандидат приказује резултате примењеног истраживања и препоруке за унапређивање образовно-васпитне праксе. У другом делу комисија процењује степен остварености стандарда компетенција за директора, а у трећем кандидат представља и образлаже портфолио директора, који садржи доказе о остварености стандарда.

 

 

 

ИНДИВИДУАЛНИ ОБРАЗОВНИ ПЛАН 3 У РАДУ СА ТАЛЕНТОВАНОМ ДЕЦОМ

Ветар у леђа даровитих ђака

 

У београдској Основној школи „Јован Поповић” успешно се ради са ученицима изузетних способности у разним областима. Та пракса резултат је рада вредних и мотивисаних наставника са ђацима, који су талентовани и жељни учења. У тој осмолетки по ИОП-у 3 тренутно се школује 11 ученика

Иако је Законом из 2009. предвиђено увођење прилагођеног и индивидуализованог начина рада с ученицима изузетних способности, та мера током протеклих година коришћена је само спорадично и са извесном резервом. Рад са даровитим ученицима у школама најчешће се своди на додатну наставу и припрему за такмичења, а број ђака који се школују по ИОП-у 3 изузетно је мали.

Неразумевање, отпори, страх од непознатог… само су неки од разлога зашто наставници избегавају да раде по ИОП-у 3, уз најчешће уверење да ће се „даровити и сами снаћи”. Отуда и податак да инклузија у нашим школама углавном подразумева израду ИОП-а 1 и 2 за ученике са тешкоћама у развоју, док је број ИОП-а 3 скоро занемарљив. Статистика показује да је током прошле школске године по ИОП-у 3 у осмом разреду радило само 39 основаца у Србији, док их је годину дана раније било 89.

А како изгледа када се споје вредни и мотивисани наставници са ђацима који су талентовани и жељни учења и рада показује пример београдске Основне школе „Јован Поповић”, у којој се по ИОП-у 3 тренутно школује 11 ученика.

– Почетак израде ИОП-а 3 у нашој школи пропраћен је ентузијазмом наставника. Прва препрека, која нас је успорила, била је питање тачности идентификације ученика као даровитих или само успешних са добрим радним навикама и добрим школским постигнућима. Идентификација је тешка, јер не постоји системски приступ, нити се једним тестом може утврдити даровитост. Процена обухвата низ техника и метода и ту је улога стручног сарадника пресудна. Друга препрека је непознавање саме проблематике, када је реч о функционисању даровите деце, а самим тим и тешкоће у изради плана подршке за њих – каже психолог школе Милица Поповић Милојевић.

Иако је већ постојала одговарајућа клима у школи да започну са увођенем ИОП-а 3, „ветар у леђа” добили су кроз размену стручних знања и искустава са братском ОШ „Песница” из Словеније. Драгоцена је била и подршка Сање Татић Јаневски, из Завода за унапређивање образовања и васпитања, са којом школа континуирано сарађује по том питању. Наша саговорница, која је и руководилац Тима за инклузивно образовање, истиче и подршку директора школе Ивана Ћилерџића, као и да су од велике помоћи била два стручна скупа, која је школа организовала на тему рада са даровитим ученицима.

– Рад са даровитима замишљен је као истраживачки и креативан процес и то не само ученика, већ и за њихове наставнике. Са децом се ради током наставе, диференцирана настава показала се као најбоље решење, али и кроз ванннаставне активности, као што су секције, додатна настава... Такође, ти ученици се често укључују у различите облике ваннаставних и других активности – каже Милица Поповић Милојевић.

Додаје да је даровитих ђака увек било, али да је рад са њима био стихијски, док ИОП 3 подразумева унапред осмишљен план, у складу са образовним потребама, интересовањима и способностима конкретног ученика. Тај план спроводи се поступно, ради се евалуација, а у зависности од резултата мењају се и приступ и методе рада.

– ИОП 3 није да детету дате три задатка више на часу. Даровитима није битан број задатака, па чак и да им задате теже задатке. Они траже другачије задатке, који буде њихову природну радозналост, у којима могу да испоље креативност и нова решења. Израда ИОП-а 3 додатни је напор за наставнике, али се ниједан наш наставник због тога није бунио. Чак су рекли да и сами уче од својих ученика. Мој је утисак да су наставници више мотивисани да раде ИОП 3, јер су резултати видљивији. Дете је задовољно, напредује, тражи да ради…, док рад по ИОП-у 1 и 2 може да буде веома фрустрирајући за наставнике, јер резултат може да дође касније, после годину-две – сматра Поповић Милојевић.

На питање како објашњава што је ИОП-а 3 мало у Србији, она одговара да се наставници генерално плаше новина и вероватно сматрају да је најважније да даровиту децу спремају за такмичења. Та деца најчешће и добијају награде на највишим ранговима такмичења, али то не мора да буде правило.

– Ипак, треба бити опрезан у раду са њима и водити рачуна о социјализацији. Деца најчешће препознају ко је у њиховом одељењу даровит, али наставници морају да воде рачуна о приступу, како да направе атмосферу да се не јави завист међу ученицима и да даровити не буду етикетирани. У томе је помоћ стручног сарадника веома важна – наглашава Поповић Милојевић.

На питање како реагују родитељи, чија деца раде по ИОП-у 3, истиче да су реакције позитивне. Неки кажу да су и сами приметили даровитост код детета, други су изненађени кад то чују од наставника. Родитељи су отворени за сарадњу, с тим што неки подржавају да њихово дете развија таленат и кроз активности ван школе, а други се ослањању само на оно што се ради у школи.

– Било је случајева да родитељи прокоментаришу шта ће дете даровито за ликовну уметност да ради с тим у животу, а ја им кажем да је то дар и да са тим могу све. Ако се не пронађу у неком другом пољу, то ће увек имати у рукама – прича нам Јелена Савић, наставница ликовног у ОШ „Јован Поповић”.

Питамо је да ли дели став неких колега да је рад по ИОП-у 3 изузетно захтеван и да подразумева вођење обимне документације. Она каже да јесте захтевно, али да јој је рад са даровитом децом најдражи, јер „нема веће среће када некоме дате ’ветар у леђа’ или му помогнете да се таленат изнедри”. Јер, како објашњава, код неке деце даровитост се испољи још у раном узрасту, а код неких касније. Наводи пример ученика који је тек од петог разреда почео да се интересује за ликовно, а данас је као осмак на нивоу ученика трећег или четвртог разреда неке уметничке школе.

У овој осмолетки не поштује се стриктно време за секције и додатну наставу. Тако је, на пример, кабинет наставнице ликовног увек отворен, па њени ђаци сваки слободан тренутак проводе у уметничком раду. Није реткост и да се остане после радног времена. Задаци из математике решавају се и по неколико сати, а млади уметници цртају и сликају… Приредбу за Дан школе осмислили су сами ђаци, а наставници су били ту да их подрже. Наставница Јелена преноси нам коментар једне ученице, која је рекла да су ти тренуци за њу били нешто најлепше у животу.

Питамо је да ли јој смета што има исту плату као и њене колеге које се толико не ангажују. Каже да је љута на неке друге ствари, које нису креативне и за које мисли да су сувишне, али да о финансијској добити не размишља. Највећа јој је сатисфакција када су ученици срећни и задовољни.

– Нисам за то да се успешност наставника везује за успешност ученика на такмичењима. Улога учитеља је веома важна, а у млађим разредима немате такмичења највишег ранга, сем градског из математике. Нека деца могу да освоје награде и без додатног рада са наставницима, а негде је то резултат заједничког рада. Можда би пре требало размишљати да се награде наставници који у одељењу имају ученике са ИОП-ом 1, 2 и 3 – сматра психолог Милица Поповић Милојевић.

Весна Андрић

 

АНТРФИЛЕ:

БРЗИНСКА СНАГА

У школи „Јован Поповић” тренутно се реализује пет ИОП-а 3 из математике, исто толико из ликовне уметности и, што је посебно занимљиво, један из физичког васпитања.

– На почетку и на крају школске године радимо иницијална моторичка тестирања ради праћења моторичког развоја ученика од петог до осмог разреда. Један ученик је на крају петог и почетком шестог разреда показао изузетне способности у свим активностима везаним за брзинску снагу. Добро је скакао удаљ из места и трчао на 30 метара. Занимљиво је да ништа није тренирао. Направили смо план, он је вредно радио и већ у шестом разреду победио је на општинском и градском такмичењу. У међувремену почео је да тренира атлетику, а паралелно радимо у школи, и из месеца у месец он напредује – објашњава своје искуство наставник физичког Милош Ивановић.

 

 

 

ГОСТ ФЕСТИВАЛА НАУКЕ: ДР ГРЕГ ГЕЈЏ, НЕУРОНАУЧНИК И ИНЖЕЊЕР

Проповедање научног јеванђеља

 

Сматрам да се стварни прогрес остварује кроз инжењерске науке. Разумевање електричних особина мозга је веома важно. Али ту су у синергији и генетски аспект, хемијски... – огромно је поље. Ако разумете инжењерство, лако ћете разумети и биологију

Интересантан стицај околности направио је од Грега Гејџа научника, по сопственом признању – сасвим случајно – и од тада је у мисији приближавања науке најразличитијим групама заинтересованих, почев од оних који немају никакво научно образовање, посебно најмлађих.

Специфичност која га издваја од других популаризатора науке јесте што, осим инспиративног сценског наступа, његов рад ђацима и студентима, али и озбиљнијим научницима аматерима, омогућава да се баве експериментима, како назив његове научне компаније сугерише – у сопственом дворишту.

Са професионалним залеђем у електротехници основао је предузеће кроз које је спојио две пасије. Наиме, као суоснивач „Мозгова из дворишта (Backyard Brains), производи низ научних алата и апарата који су приступачни и лако употребљиви, могу да дочарају механизме функционисања нервног система и приближе принципе неуронаука чак и у кућним условима. Као повратник на Фестивал науке, он спрема нова изненађења и атрактивне сценске демонстрације тих справица и „уради сам неуронаучних експеримената.

За време председника Барака Обаме, од Беле куће добио је признање, титулу „Шампиони промене за допринос популаризацији и развоју науке.

О томе шта га покреће у раду, посебно популаризацији науке, објашњава у разговору за наш лист.

– Није све само у приказивању инструмената. Велика је и богата заједница научника аматера, који увелико доприносе овом пољу, а фестивали омогућавају да „упалимо варницу код студената, како би студирали (неуро)науке и дошли до неких значајних открића. Много је случајева у којима су аматери дали велики допринос некој научној дисциплини.

Други пут долазим на Фестивал науке, био сам већ пре три године, и приказаћу неке од најинтересантнијих ствари које су се десиле у науци током читаве 2018.

Како бисте боље разумели науку као професију, наглашавате да сте провели много времена у учионицама, ђацима, дочаравајући науку.

– За мене је био веома важан део одлазак у школске учионице и „проповедање научног јеванђеља.

Како је дошло да од електроинжењера постанете научник, и то веома успешан?

– Још раније, посебно после основних студија, док сам радио као електроинжењер – што је трајало читаву деценију – био сам страствени обожавалац науке. Али, начин на који смо је учили кроз школовање сводио се на памћење чињеница. Мени је и то било занимљиво, волео сам да знам како ствари функционишу, али нисам помишљао да би то могло да ми једног дана постане професија.

Једном сам налетео на нека научна предавања за јавност, конкретно из физике, док сам живео у Хагу. У оближњем Лајдену (најстаријем холандском универзитетском седишту, оп.а.) посећивао сам научно-популарна предавања и „одувало ме је што то нису биле само књишке чињенице, већ померање граница, покушаји нових открића, објашњавање како наука функционише...

Ту сам се сретао и разговарао са студентима постдипломцима, који се нису чинили много старијим од мене, били су ми као колеге али, сматрао сам, њихов посао је много интересантнији, него што је био мој тада. Бавио сам се осмишљавањем и производњом електронике и софтвера, а њихов рад је чинио огромну разлику, покрећући науку напред.

Тада сам схватио да желим другачију каријеру, да се бавим науком и истраживањима. То је била преломна тачка за мене, одлучио сам да наставим са студијама на постдипломском нивоу. Годину дана сам тражио праву установу и аплицирао и тако завршио на програму неуронаука на Универзитету Мичиген. Случајно сам „налетео на ту дисциплину, тако што сам обилазио лабораторије на различитим програмима, одлучан да наставим студије нечега што има везе са инжењерством и у чему могу и практично да допринесем.

Приликом посете једној од лабораторија видео сам пацова са имплантом у глави, који је био повезан на његов кортекс. Сваки пут када би померио шапу чуо би се тај пуцкави звук његових неурона, што су заправо били електрични импулси. Дотад нисам имао идеју да је то мозак и да тако раде неурони, шаљући електричне импулсе, који могу и да се сниме. Схватио сам тада да заиста желим да постанем неуронаучник и наредних шест година провео сам студирајући.

Како у Вама данас сарађују научни и инжењерски дух?

Важно је рећи да је инжењерство, као моја прва област, системска наука, део STEM дисциплина (Science, Technology, Education, Math), тако да ми сам прелазак у другу науку није био проблематичан. Ако погледамо само списак Нобелових награда, из области неуронаука, свуда постоји сарадња између те науке и неке области инжењерства, још од тандема Хоџкин и Хаксли из 1963, када су је добили за откриће механизма реаговања нервних ћелија.

Сматрам да се стварни прогрес остварује кроз инжењерске науке. Разумевање електричних особина мозга је веома важно. Али ту су у синергији и генетски аспект, хемијски... – огромно је поље. Ако разумете инжењерство, лако ћете разумети и биологију, али процес је ретко обрнут. И нисам усамљен у овом што радим – данас имамо мноштво инжењера који су „прешли у неуронауке.

Духовито истичете да, као неко ко долази са средњег запада Сједињених Држава, волите да људима практично показујете занимљиве појаве, уместо да само причате о њима. Донели сте у Београд мноштво Ваших проналазака.

– Донео сам, пре свега, један мали уређај који мења огромну лабораторијску справу, која је попут повећег панела и која кошта 40.000 евра. Њиме могу да снимим електричне импулсе мозга. Конкретно на једном примеру снимам сигнал из моторног кортекса, дела задуженог за покретање мишића. Тај једноставни сигнал пролази кроз кичмену мождину и стиже до ефектора, односно мишића у руци. Помоћу малог уређаја можемо да снимимо поруку из мозга и да „чујемо бележење тог сигнала када контрахујемо мишић.

То је неуронаука, а неуроинжењерство је оно што можемо да урадимо са тим сигналом, када га преусмеримо у одговарајући уређај, који је заправо интерфејс (посредник, спрега) између мозга и машине. У овом случају то је уређај са клештима попут ракових, и ту усмеримо снимљени сигнал нашег мозга, којим управљамо – да се затворе или отворе.

Други пример је када, на нечију руку, на мишић, накачимо електроде. Оне ће директно у њега спровести снимљени сигнал, чиме ћемо га стимулисати и, независно од одлуке те особе, померити.

Осим визуелне атрактивности оваквих експеримената, каква би била њихова дубља примена?

Примена оваквих уређаја може бити значајна код пацијената који су, на пример, парализовани, а до покрета би сигурно дошло јер сигнал долази споља, егзогено.

На Фестивалу науке снимаћемо на овај начин електричне импулсе мозга, радићемо електрокардиограм (ЕКГ), снимаћемо акциони потенцијал Венерине мухоловке и покушати да утврдимо како та биљка зна да се затвори када је инсект дошао у клопку, радићемо експерименте са бубашвабама...

Осим што су забавни за гледање, ови екесперименти би у будућности могли да допринесу терапијским третманима за оболеле од Паркинсонове и Алцхајмерове болести, као и других неуролошких обољења.

Како сте остварили та открића и како је дошло до успеха компаније коју сте основали?

Док сам још био на докторским студијама, схватио сам да ђацима на предавањима и даље можемо само да причамо како мозак ради, али и да је опрема коју имамо у лабораторији превише гломазна и прескупа да бисмо могли да је користимо у учионици.

На највећој светској конференцији из ове области, Neuroscience, представили смо 2009. године постер-презентацију „А 100-Dollar Spike”, где смо осмислили уређај који би, уз буџет од свега 100 долара, био способан да бележи електричне импулсе нерава, замењујући тако огромне и непрактичне лабораторијске апаратуре. На неки начин били смо инспирисани пројектом „Лаптоп за сто долара, који се одвијао скоро у исто време.

Били смо изненађени колико је наш рад за кратко време привукао пажњу научне јавности – часописа Сајенс и највећег неуронаучног онлајн подкаста, на пример. Такође, објављивали смо радове у цењеним стручним часописима и тако се наш пројекат из сенке наметнуо, избио у први план. Основали смо 2010. компанију Backyard Brains и данас је водимо по угледу на неку академску институцију, где, осим пословној страни, велику пажњу посвећујемо и научној и образовној.

Уместо са старијим студентима, постдипломцима, радимо више са онима на основним студијама, где је циљ сваког њиховог пројекта експеримент, који може да буде објављен у часописима и да буде од користи и студентима и наставницима.

Шта је све могуће са опремом коју праве „мозгови из дворишта?

Наши експериментални комплети могу да се користе на свим образовним нивоима, од основног, преко средњег до високог, од снимања нервних импулса, до бележења ЕКГ-а, ЕЕГ-а, ЕМГ-а и сличног, помажући заинтересованима да схвате како наш нервни систем ради. Посебно су значајни опити на бескичмењацима, код којих је могуће директно радити на самим нервима, што је значајно за боље разумевање њихове функције, а није изводљиво у експериментима са људима.

У стању смо да радимо и са биљкама и да снимимо како комуницирају, што је веома слично људским и животињским реакцијама, иако немају неуроне (баш као ни амебе и други једноћелијски организми).

Са овим приступачним алатима можете се сада бавити било којим научним проблемом који вам падне на памет, објављивати о томе стручне радове, каквих данас стално има на десетине, а који су резултат кућних експеримената. То је једна од ствари за које нисам ни претпоставио да ћу радити, када сам започињао докторске студије – да ћу учествовати у ширењу неке врсте „грађанске науке. Надам се да ћу у будућности, и више него до сада, наставити да радим са децом, школама и едукаторима.

Дамир Јелисавчић

 

АНТРФИЛЕИ:

ПИТАЊА КОЈА ПОМЕРАЈУ ГРАНИЦЕ

Следеће године за МИТ прес „Мозгови из дворишта издају књигу, која је заправо лабораторијски приручник, водич кроз експерименте, који треба да подучи како се они изводе, како се постављају права питања, што мислим да је најтежи део научног рада. Постоји неограничени број питања које пред себе можемо да поставимо у научном раду, а само она права способна су да померају досадашње границе. Циљ нашег курикулума је да деца размишљају као прави научници!

 

НЕУРОНАУКЕ

Са чак девет предавања на платформи ТЕД, Грег Гејџ један је од најзаступљенијих говорника, а за њих је урадио и наменски серијал о неуронаукама. Као део биологије, област неуронаука данас је међу најпопуларнијим дисциплинама, а том успеху знатно је допринео и рапидни развој технологија, посебно дигиталних. Предмети истраживања неуронаука су структура, функције, генетика и еволуција, развој, биохемија, физиологија, фармакологија и патологија нервног система, а посматрајући човека – с циљем изучавања његовог целокупног понашања (бихевиорална неуронаука) као и разумевања одигравања менталних процеса и улоге можданих структура (когнитивна неуронаука).

Осим шоу-програма на бини у Хали 5 Београдског сајма, Грег Гејџ ће се са публиком Фестивала науке сретати и на свом штанду у Хали 3.

 

 

 

ВАЗДУХОПЛОВНА АКАДЕМИЈА ПРИХВАТИЛА ДУАЛНИ МОДЕЛ ОБРАЗОВАЊА

Уче летачке вештине, али и да поправљају авионе

 

Имају десет образовних профила за потребе цивилног и војног ваздухопловства. Ученици „занат пеку” у компанијама ЕР Србија, ЈАТ техника, Аеродом Београд

Како расклопити и склопити мотор авиона, отклонити различите кварове на летелици, али и прве летачке вештине ученици Ваздухопловне академије савладају већ у средњој школи. Са предзнањем, које понесу из школских клупа, касније лако долазе до посла. Због тога не чуди велико интересовање за ту средњу стручну школу, једину у земљи, али и у окружењу.

Ваздухопловна академија је истовремено и једина средња стручна школа у Србији која је потпуно прешла на дуални модел образовања.  Имају десет дуалних образовних профила, који образују кадрове за  потребне цивилног и војног ваздухопловства.

Већина средњих стручних школа у Србији има један или два образовна профила по дуалном моделу, а остали функционишу по старом моделу.
Директор Ваздухопловне академије Горан Цвијовић каже за Просветни преглед да су од 2017. године увели дуални модел образовања и да је у последње две године огромно интересовање малих матураната за све образовне профиле које имају.

– Колико је интересовање за све образовне профиле у нашој школи најбоље говори податак да је за свако место конкурисало пет кандидата. И ове и прошле године уписали смо по 198 ученика, што је максимум који школа може да прими – каже Цвијовић.

За школу влада велико интересовање и кандидата из  региона,  па међу ђацима имају децу из Црне Горе, Македоније, Републике Српске. Ученици  „занат пеку” у компанијама ЕР Србија, ЈАТ техника, Аеродом Београд, а тренутно школа преговара и са Утвом у Панчеву да део праксе деца имају и у тој фирми.

Једино ученици нижих разреда – прва и друга година – практичну наставу имају у радионицама у школи. Они основна знања о летелицама стичу од практичара са великим искуством.

У једној од радионица на располагању им је авион, где се симулира летење. У другој  их чека расклопљен мотор ваздухоплова, а и сав алат потребан да се расклопи и склопи мотор авиона.

У радионици је све на свом месту, алат је беспрекорно сложен на зиду. Директор појашњава да ђаке прво науче да алат мора бити уредно сложен. Гедоре, шрафцигери, клешта... имају своју сенку на зиду и, када се заврши посао, свака сенка мора бити прекривена.

То је основа коју мора да научи сваки авио-механичар. Авион који је био на поправци или редовном сервису не сме да изађе из ханагара, уколико свака сенка за алат није покривена.

– Замислите шта може да се деси, ако би неко заборавио шрафцигер у мотору авиона. Таква грешка не сме да се догоди – прича Цвијовић и додаје да се по обављеном послу прво проверава да ли је алат правилно спакован.
Ученици који заврше Ваздухопловну академију имају отворена врата за наставак школовања на свим техничким факултетима, али и могућност да се запосле. Могу да раде на војним и цивилним аеродромима, у јединицама Војске Србије, хеликоптерској јединици МУП-а, у ЈАТ техници, ЕР Србији.

– Представници компанија, у којима су ђаци на пракси, имају увид колико су дипломци Ваздухопловне академије квалитетан кадар, да ли су стручни, колико могу  и знају да раде – наглашава Цвијовић.

Љубав према авијацији, али и могућност брзог запошљавања били су пресудни да Никола Лечић упише Ваздухопловну академију. Ученик је другог разреда на смеру авио-техничар за електронску опрему ваздухоплова за војно ваздухопловство.

– Волим војску и авијацију. Зато сам и уписао ову школу. Желео бих после средње школе да се запослим у војсци и наставим да се бавим авијацијом – каже Лечић.

За војно и цивилно ваздухопловство нису заинтересовани само дечаци, већ и девојчице. Интересантно је да су у прошлогодишњој генерацији најбољи авио-механичари биле две девојчице.

У избору средње школе дилему није имала ни Ања Димитријевић, ученица другог разреда на смеру авио-технчиар за електронску опрему ваздухоплова за војно ваздухопловство.

– Након завршене средње школа имамо могућност да наставимо школовање, али и да се запослимо у струци. То је пресудило да мој избор буде Ваздухопловна академија – каже Ања.

Дуални модел образовања – учење кроз рад – примењује се у 84 средње стручне школе у Србији, а по том систему школује се у овом моменту више од 4200 ученика.

Већ две године дуално образовање спроводи се као пилот-пројекат у средњим стручим школама у Србији, а његова потпуна примене почеће од школске године 2019/20. године.

У школама у Србији тренутно постоје 32 дуална образовна профила, а у систем је укључено око 600 компанија у којима ученици уче кроз рад. У Министарству просвете кажу да је интересовање компанија било много веће, али да је строге критеријуме, које налаже Закон о дуалном образовању, испунило њих 600.

С. Т.

 

АНТРФИЛЕИ:

ВОЈНЕ И ЦИВИЛНЕ ПОТРЕБЕ

У Ваздухопловној академији за потребе војске ученици се школују кроз пет образовних профила: авио-техничар за ваздухоплов и мотор, авио-техничар за електронску опрему ваздухоплова, авио-техничар за електроопрему ваздухоплова, мехатроничар за ракетне системе и мехатроничар за радарске системе.

За потребе цивилног ваздухопловства постоји пет дуалних образовних профила: авио-техничар, мехатроничар за транспортне системе аеродрома, техничар ваздушног саобраћаја, техничар ваздушног саобраћаја за спасавање и техничар ваздушног саобраћаја за безбедност.

 

НОВИНЕ

Од ове школске године у средњим стручним школама у Србији уведено је дванаест нових образовних профила по дуалном моделу. Нови профили уведени су у складу са потребама тржишта рада и то у области информационих технологија, машинства, грађевине, производње и прераде хране, хотелијерства, туризма. У креирању националног модела дуалног образовања Србија има велику подршку Швајцарске, Немачке и Аустрије.

 

 

 

ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ У ПРИРОДИ ПОДСТИЧУ ПРАВИЛАН РАЗВОЈ ДЕЦЕ

Камен уместо мобилног

 

Шумска обданишта у свету постоје већ деценијама. Уместо да буду ограничена на затворен простор и, кад то време дозвољава, игру у дворишту, малишани под надзором васпитача слободно лутају на чистом ваздуху, истражујући безброј могућности које им се нуде под ведрим небом

Шумско обданиште, вртић на отвореном или „waldkindergarten” – још је један назив који се уврежио, а долази из Немачке – установа је намењена предшколцима с врло јасним правилима. Уместо да нека девојчица или дечак дане проводи у ограниченом простору неког вртића, кад нису с породицом, они уживају напољу. Наравно, у зависности од краја у коме постоје, ти шумски вртићи организују се у шуми, на обронцима планина, покрај језера, око речних токова. Под надзором васпитача, који брижљиво воде рачуна о групама малишана које су им поверене, деца се подстичу да искажу сва умећа неопходна да се снађу у природи. Без обзира на то да ли пада киша, или грми и сева, цича је зима, предшколци се прилагођавају временским околностима.

Идеја о таквој врсти вртића у природи постоји од педесетих година прошлог века. Иако је замисао настала, како извори кажу, у Шведској и Данској, обданишта под ведрим небом у Немачкој су здушно прихваћена још 1968, а држава их је озваничила 1993. године. Сада таква обданишта постоје и у Великој Британији, Јапану, Јужној Кореји, али и у Канади и Сједињеним Америчким Државама. Идеју о васпитавању предшколаца на отвореном прихватиће и друге земље, можда и Србија, која би деци у том узрасту заиста могла да понуди веома разноврсне вртиће тог типа.

По чему се шумски вртићи суштински разликују од осталих установа намењених чувању и васпитавању малишана, који још нису пошли у школу? Пре свега, једном кад зађе у неки честар или се попне уз брдо, на детету је да се, заједно с остатком вршњака, забави оним што му природа нуди. Подразумева се да нико од малишана не носи ниједну играчку, наравно ни било коју технолошку справу попут мобилног телефона, таблета... На делу је машта сваког појединачног детета да од неке гране, корена, камена смисли на који начин да то што је нашао употреби у игри с остатком групе, под будним оком васпитача, који су ту да додатно подстичу дечју радозналост и домишљатост.

Уместо да им забрањују упуштање у вратоломије, као што је пењање уз дрвеће, напротив, одрасли који их надзиру подстичу их да то чине. Искуство показује да већина малишана, свакако оних који се у такву вратоломију сами упусте, успешно обаве задатак и ретко када се повреде. Ако им се и догоди да незгодно склизну низ дебло, обично се то деси само у случајевима кад их, уз одобрење васпитача, прате и поједини родитељи. Кад је у нормалним околностима дете у ситуацији да се само снађе, чини се да је одважније и спретније, него кад га родитељ надзире.

Пошто се шумски вртићи одвијају у природи, без обзира на временске (не)прилике, малишани и зими походе околину градова у којима живе и, чак и на температурама испод 0° Целзијуса успешно обављају све оно што се од њих очекује у таквим ситуацијама. Добро обучени, у непромочивој одећи и обући, уживају у снегу и леду и готово никад се не прехладе и не разболе, искуство је васпитача из таквих вртића. Код деце се подстиче старо начело да је у здравом телу и здрав дух. И не само то. Сваки малишан слободан је да исказује индивидуалност, али и да развија и колективни дух. Јер, кад се у природи нађе на окупу група деце, да би се сви добро осећали, неопходно је да се брину једни о другима и пазе да се нико не осећа искључен из заједнице.

Деца, која су прошла кроз те вртиће на отвореном, кад крену у школу спремнија су за нове изазове са којима се суочавају. Искуства кажу да се лакше сналазе с осталим вршњацима, отпорнија су на задиркивања и изругивањa остале деце, маштовитија су, спремнија на обављање поверених им задатака, самосвеснија, одлучнија, радозналија и без проблема се упуштају у све што им је обавеза у школи. Као да им време претходно проведено у шумском вртићу даје добру основу за савлађивање задатака, које треба да реше, било у школи или у оквиру колектива коме припадају. Таква деца с већим разумевањем сагледавају и свет који их окружује.

У Немачкој постоји на стотине вртића под ведрим небом. Родитељи и старатељи из најразличитијих слојева настоје да децу упишу у таква обданишта. Ти вртићи постали су толико тражени да нема места за сву децу, коју би одрасли волели да упишу. Ништа чудно у овим временима – кад се деца непрекидно „прозивају” да непрекидно гледају у монитор рачунара, мобилног телефона, таблета – родитељи су све свеснији да им деца губе драгоцени контакт с природом. А да се то не би десило, шумски вртићи све су више у моди. Наравно, најважније је како се те установе свиђају деци. Поједини малишани у почетку пружају отпор и збуњени су што удобност топлог дома или „класичног” обданишта треба да замене игром под ведрим небом, али убрзо промене мишљење и касније тешко да би прихватили било коју врсту другог вртића, осим оног у природи.

Александра Радовановић

 

АНТРФИЛЕИ:

ЗИДОВИ ОД СТАКЛА

У Кумамоту, јапанском граду на острву Кјушу, изграђен је вртић који деца једноставно обожавају. Зидови тог обданишта углавном су од стакла, унутрашњост је светла и просто пулсира весељем и радошћу. Унутар обданишта готово да и нема зидова. Деци се пружа могућност да се слободно крећу и истражују неспутани ограниченим просторијама.

 

БАРИЦА, МОЈА СЛОБОДИЦА

Јапанска архитектонска кућа, која се бави пројектовањем установа за децу предшколског и школског узраста, дошла је на сасвим оригиналну идеју, имајући на уму у чему малишани уживају, а одрасли им то углавном ускраћују. Двориште испред овог вртића направљено је тако да се у њему, оних дана кад се сручи пљусак, посебним системом задржава вода и створи се велика бара.

Деца навлаче гумене чизме и – не само уз дозволу, већ и одобравање васпитача – имају прилику да до миле воље гацају по тој бари. И, што је њима најважније, нико их не гледа прекорно и нико им не понавља да сместа престану да се прскају. Напротив. А кад је суво време, двориште је терен за бадминтон, а зими клизалиште.

zbirke

GodineUzleta

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096