Нема производа у корпи
четвртак, 18 октобар 2018

ЈЕДАНАЕСТИ ОКТОБАР, МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕВОЈЧИЦА

ЈЕДАНАЕСТИ ОКТОБАР, МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕВОЈЧИЦА

 

У Србији се води рачуна о родној равноправности

Иако су последњих четрдесетак година широм света начињени значајни помаци да се обезбеди једнако квалитетно образовање и за дечаке и за девојчице – разлике у постигнућима међу њима су смањене, повећан је и број жена у традиционално „мушким занимањима” – у многим државама родни јаз и даље постоји, и то не само у области образовања.

Ради промовисања права девојчица и повећања свести свих грађана о неравноправности на које девојчице наилазе, због саме чињенице да су девојчице, Уједињене нације су 2012. године установиле 11. октобар као Дан девојчица. А један од циљева је оснаживање девојчица да се приликом одабира будућих професија руководе личним интересовањима, способностима и талентима, а не стереотипном поделом на „мушка” и „женска” занимања.

– Подела на „мушке” и „женске” школе углавном долази од предрасуда, које су последица недовољне обавештености деце и родитеља. Средње стручне школе – кроз промоцију занимања, додатне информације о занимањима и условима школовања – могу много да допринесу да предрасуде нестану. Потребно је да се девојчице и дечаци за занимања опредељују на основу интересовања и знања о томе шта школа коју уписују нуди. Кроз пројекте и промоције потребно је децу и родитеље упознати са занимањима, али и позвати их да посете средње стручне школе, како би се боље професионално оријентисали – каже Бојана Стевановић, директор Машинске школе „Радоје Дакић” у Раковици.

Она сматра да се у школама у Србији веома води рачуна о родној равноправности, да наш образовни систем даје подједнаке шансе и девојчицама и дечацима, а кроз наставне и ваннаставне активности негује се дух толеранције и равноправности. Додаје и да уџбеници – кроз текстуалне и сликовне садржаје – данас много више, него пре десет или двадесет година, подржавају родну равноправност.

И Мерица Буј Бјелогрлић, директор ОШ „Олга Петров” из Падинске Скеле, сматра да девојчице данас у односу на дечаке у школи нису ни у привилегованом нити у неравноправном положају. Време се, како каже, мења, а самим тим и девојчице.

– Иако се ништа не може генерализовати, мој је утисак да су девојчице постале агресивније, нарочито у седмом и осмог разреду, у вршњачким односима некада су суровије и од дечака. То је посебно приметно у њиховој комуникацији на друштвеним мрежама. Оне теже прихватају правила понашања и облачења, рекла бих да је у томе пресудан утицај медија и ријалити програма – истиче Буј Бјелогрлић.

С друге стране, истиче да су девојчице у предности у односу на дечаке по школским оценама. Постижу боље резултате и у природним и у друштвеним наукама, више се труде и имају већа очекивања, што је, према мишљењу наше саговорнице, последица чињенице да девојчице раније сазревају.

Нека истраживања показују да наставници неуспех чешће виде као карактеристику дечака и последицу њихове лоше концентрације, неадекватног понашања и незрелости, што се рефлектује и на њихова школска постигнућа. Али ако су девојчице ревносније, дисциплинованије и успешније у школи, како је могуће да на крају заврше на мање плаћеним пословима, док су на шефовским позицијама мушкарци? Питање за истраживаче, али и друштво у целини, и један од разлога зашто је важно да се о положају девојчица не говори само на њихов дан.

В. А.

 

АНТРФИЛЕ:

РАЗБИЈАЊЕ СТЕРЕОТИПА

Данашња школа више иде наруку девојчицама, потврђују бројна истраживања. Тако су, на пример, према школском успеху и резултатима на завршном испиту девојчице у Србији успешније од дечака. Истраживачи указују да је доминација девојчица резултат различитих стереотипа, подстицаја и порука, а долазе не само из школе, већ и из околине. Бољи успех девојчица одражава њихов целокупан став према школским обавезама, јер су оне виђеније као неко ко боље, одговорније, редовније и амбициозније учи. С друге стране, школски успех дечака не садржи увек само оцену знања, већ и њиховог понашања.

 

 

 

Професор др Иванка Поповић, нови ректор Универзитета у Београду

 

Кључан је однос државе према образовању

За успешан образовни систем неопходни су компетентност и адекватан друштвени положај просветних радника. Не може се занемарити ни однос породице и младих према образовању... Од 2019. очекујемо да ће Србија постати такозвана програмска земља у Еразмус+ програму, чиме ће се за наше студенте, наставнике и сараднике отворити већи број мобилности

Стратегија развоја Универзитета у Београду (УБ), чије ће доношење бити један од приоритета у мом раду, обухватиће многобројне аспекте деловања Универзитета и његових чланица. Иако су сви подједнако важни, посебан нагласак ставила бих на обезбеђивање основних услова за рад чланица Универзитета. То су минимални инфраструктурни услови и минималан број кадрова. Неколико факултета УБ има неадекватне услове, односно недовољно простора за рад и очекујем да ћу током свог мандата заједно са представницима факултета започети реализацију договора, који је постигнут са Министарством просвете, науке и технолошког развоја, каже у интервјуу за Просветни преглед проф. др Иванка Поповић, нови ректор Универзитета у Београду.

Указује да је Закон о о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору отежао рад неких факултета, којима су пензионисани кључни ненаставни кадрови, као што су секретари или финансијски руководиоци. Поповић очекује да држава има слуха да се у тим случајевима обезбеди континуитет радних места и наглашава да све чланице УБ имају озбиљан проблем мањка ИТ кадрова.

Рекли сте да је дошло време за преиспитивање ефеката болоњског процеса у Србији. То су најављивали и Ваши претходници, али чини се да се није много урадило. Шта ће нова управа УБ конкретно преузети и на који начин се могу мерити ефекти болоње? Да ли по ефикасности студирања, запошљавању дипломаца?

– Преко информационог система Универзитета редовно пратимо успешност студирања. Имамо податке о предметима где је пролазност премала. Та „уска грла” су позната и неопходно је да их не само констатујемо, већ и да реагујемо и превазиђемо проблем. Студијски програми су дизајнирани за могућности просечног студента. Ако се на неком предмету појави редовна мала проходност, не може се говорити о неангажовању студената, већ о неадекватно конципираном предмету. Када кажем неадекватно конципиран предмет, мислим или да је преобиман или да је поступак вредновања знања студената непримерен.

Такође, неопходно је да се уради реевалуација ЕСП бодова, који су додељени појединачним предметима на студијским програмима. Приликом конципирања студијских програма за потребе прве акредитације високошколског образовања то је урађено на основу претпоставки о потребном ангажовању студената. Пилот-програми на неким факултетима показали су да су те процене углавном биле добре. Ипак, неки предмети су преобимни или понекад и недовољни за број ЕСП бодова који им је додељен. Потпуно је нормално да се студијски програми унапређују и повратне информације од таквих евалуација врло су корисне за оптимизацију студијских програма.

У Вашем програму рада, пре него што сте изабрани, напоменули сте да је одговорност на наставницима да подстакну студенте у савладавању градива и захтеваних вештина. Значи ли то да су и они одговорни, да не кажемо, криви, што је услов за буџетско финансирање 48 ЕСПБ?

– Одговор на Ваше питање није једноставан. Један део је везан за чињеницу да претходно школовање најчешће недовољно припреми студента за студије. Наши бруцоши у превеликом броју не знају да уче, да распореде време и приоритете. Без тих вештина студенти не могу да студирају очекиваном динамиком. Такође, поставља се питање мотивисаности студената да ефикасно заврше студије, ако не постоји адекватно тржиште рада. Наравно, то не значи да наставници и сарадници не треба да унапреде наставни процес. Настава мора да буде више од класичних екс катедра предавања, студенти у наставном процесу морају да буду много више ангажовани кроз самосталне активности.

Ако смо, како сте рекли, као држава одустали од концепта „година за годину”, на коме је да то промени? На универзитетима, студентима или држави?

– Ваше питање надовезује се на претходно и не може се брзо решити. Сви учесници у процесу образовања морају дати свој допринос. Ипак, кључан је однос државе према образовању. За успешан образовни систем неопходни су компетентност и адекватан друштвени положај просветних радника. То се првенствено односи на наставнике у основном и средњем школству. Не може се занемарити ни однос породице према образовању и обликовању односа младих према образовању. Школа не може да замени породицу у основном васпитавању младих, може само да буде подршка у том процесу.

У Вашем програму указали сте на још један проблем – да наставницима недостају наставне квалификације, а да су они пре свега стручњаци у својим областима. У том контексту на Универзитету је покренута обука наставника кроз програм ТРАИН.

– Програм ТРАИН покренут је уз помоћ белгијске Фондације краља Бодуена и од 2013. године успешно се изводи по узору на престижне европске универзитете. Поред Универзитета у Београду, он се изводи и на универзитетима у Новом Саду, Сарајеву и Универзитету Црне Горе. ТРАИН је намењен млађим члановима академске заједнице и има за циљ да унапреди капацитете и вештине потребне за рад на факултетима и институтима. Програм се одвија кроз седам модула и кроз њега је прошло неколико стотина наставника и сарадника УБ. У будућности кроз могућност електронског учења желимо да повећамо доступност тих обука.

Универзитет је усвојио Стратегију интернационализације, док сте били проректор. Има ли резултата и да ли смо ближи циљу да се удвостручи број страних студената на УБ? Колико их сада има и из којих региона највише?

– Стратегија интернационализације је дала смернице како ћемо развијати интеракције академске заједнице УБ и страних институција. Сматрамо да су УБ и град Београд атрактивна дестинација за стране студенте. У редовној смо комуникацији са Министарством просвете, науке и технолошког развоја и сарађујемо на обезбеђивању услова за долазак страних студената, као што су визни режим и смештајни капацитети. То су основни предуслови за њихов долазак. Такође, улажу се напори да се оснаже капацитети факултета у новом акредитационом циклусу и одржи понуда студијских програма на енглеском језику, углавном на мастер и докторским студијама. У овом тренутку имамо око 5000 страних студената, од којих је половина из региона бивше Југославије.

О мобилности се доста говори, али је мањем броју студената доступно да отпутују на неки универзитет и тамо заврше део студија. Као бивши проректор за међууниверзитетску и међународну сарадњу, како оцењујете могућности за мобилност студената и наставника?

– У читавој Европи уочено је да је недовољан број студената обухваћен мобилношћу. Из тог разлога следећи седмогодишњи буџет ЕУ предвиђа значајно повећање средстава намењених мобилности преко Еразмус+ програма. Програм не предвиђа завршавање студија у другој земљи, већ једносеместрални боравак и студирање на другој високошколској установи. Од 2019. године очекујемо да ће Србија постати такозвана програмска земља у Еразмус+ програму, чиме ће се за наше студенте, наставнике и сараднике отворити већи број мобилности. Код нас је мобилност, нажалост, у овом тренутку везана и за одлив младих људи, који се по повратку са размене због немогућности запошљавања лакше опредељују за одлазак из земље.

Весна Андрић

 

АНТРФИЛЕИ:

ВРХУНСКА НАУКА НИЈЕ СОЦИЈАЛА

Како коментаришете потез Министарства просвете које је на пројектима ангажовало 1000 младих истраживача?

– То је био неопходан потез којим се већи број младих људи уводи у науку. Надам се да ће се убудуће редовно сваке године у пројекте укључивати одређени број младих истраживача. Жељно очекујемо расписивање новог пројектног циклуса и постављање услова успешности пројеката. Неопходно је да овој групи младих научника, као и онима који су већ ангажовани, покажемо да наука, посебно врхунска наука, није социјала, већ врло захтевна и компетитивна делатност, која тражи пуну посвећеност и ангажовање.

ФИНАНСИРАЊЕ

Ускоро ће на дневни ред доћи питање финансирања високог образовања. Какав ће бити Ваш став?

– Финансирање високог образовања је изузетно важно, његовом решавању мора се приступити са великом пажњом. Садашњи модел свакако није адекватан и превазиђен је. Било које ново решење – пре него што се усвоји – мора да буде пажљиво испитано, симулирано и проверено. Надам се да ће држава имати довољно слуха да чује и искористи богато искуство академске заједнице из ове тематике.

БИОГРАФИЈА

Иванка Поповић је завршила Технолошко-металуршки факултет у Београду, где је магистрирала и докторирала и прошла све степенице до звања редовог професора. Бави се истраживањима о деградацији и стабилизацији полимера, кинетици полимеризације, рециклажи полимера, као и одрживим развојем. Била је ментор преко 50 дипломских, завршних и мастер радова, осам магистарских и шест докторских дисертација. Аутор или коаутор је више од 85 научних радова, објављених у међународним или националним часописима. Има богато искуство у руковођењу. Била је продекан на Технолошко-металуршком факултету, декан од 2006. до 2012, као и проректор Универзитета у Београду у два мандата – најпре за науку, а потом за међународну и међууниверзитетску сарадњу.

 

 

 

СЛИКАР И МУЛТИМЕДИЈАЛНИ УМЕТНИК, ДОКТОР ДИГИТАЛНЕ УМЕТНОСТИ ДУШАН ЈОВОВИЋ

 

Изнад свега Србија у срцу

Не постоји разлика између традиционалне и модерне уметности базиране на дигиталној уметности, све почиње из основа уметности, из класичних дисциплина, филмске уметности, сликарства, музичке уметности итд. Морате све да познајете да бисте касније користили различите интерактивне алате у самој егзекуцији дела. Кад погледате моје радове, видите спој традиционалног и модерног, јер да би неко савладао дигиталну уметност, прво мора да савлада основе класичне уметности.

Душан Јововић повезао је дух традиције и модерног времена, покренуо пројекат Културизација, „оживео” Николу Теслу и одушевио Београд. Изложбом у Паризу, интерактивним пројектом „Мозаик Великог рата” изазвао је велику пажњу медија, један је од чувара српске баштине на Косову и Метохији, заљубљеник у моторе, брзину, београдски староградски дух, у уметност без „ограничења”, а изнад свега у своју земљу у којој је остао да живи, ради и ствара.

Завршио је сликарство и графички дизајн, а потом магистрирао и докторирао дигиталну уметност на Универзитету уметности у Београду. У разговору за Просветни преглед Душан Јововић открио је занимљиве детаље из каријере, али и планове за будућност. Током основних студија савладао је дигитализацију, нове медије, бавио се и обрадом фотографије, програмирањем, интерактивним медијима, филмом, радио је у позоришту „Бошко Буха” као технички директор, где се активно бавио поставкама представа.

Одакле интересовање за дигиталну уметност?

– То је једна од највећих индустрија света, која ми је омогућила да веома лепо живим од онога што волим да радим и што ме испуњава, а уједно нисам имао „ограничења”, што је била једна од кључних ствари. Овим послом бавим се последњих двадесет година. Формирао сам групу ARTBEAT, која ради највеће пројекте у области опремања музеја, интерактивног дизајна, великих догађаја, као што је, на пример, „Теслин времеплов”, настао као пројекат који су иницирали челни људи из компаније Телеком Србије. Пројекат је захтевао озбиљно истраживање и напредне технике дигиталног ,,оживљавања” Тесле. Очигледно је да смо успели да направимо нешто јединствено и посебно, јер је резултирало и озбиљним признањем. „Теслин времеплов” у Берлину био је међу пет најбољих пројеката у Европи у области науке и образовања за 2017. годину. У Ровињу смо за „Теслин времеплов” добили Зеленог лава, прву награду за најбољи пројекат. Радио сам за велике компаније, као што су Coca-Cola, Nike, Ralph Lauren, Гаспром, јер ми они, пре свега, дају одрешене руке за моје идеје и наравно буџет за реализацију.

Која је разлика између традиционалне и модерне уметности базиране на дигиталној уметности­?

– Не постоји разлика, све почиње из основа уметности, из класичне драматургије, медија као што су филм, телевизија. Морате све да познајете да бисте касније користили различите интерактивне алате у самој креацији. Кад погледате моје радове, видите спој између традиционалног и модерног, јер да би неко савладао дигиталну уметност, прво мора да савлада основе класичне уметности. Најпознатији редитељи су завршавали сликарство. У Русији прво мораш да завршиш глуму да би се бавио режијом. Основа за дигиталну уметност је ликовност. У дигиталној уметности имамо и анимацију, па је потребно и познавање драмског језика.

Каква Вас то сила вуче на Космет?

– Манастири и цркве на Косову и Метохији су попут „живих музеја” и духовни центри, који никада нису престајали са радом, а сви знамо да вековима немају најбоље комшије, које су долазиле и одлазиле и никада ништа добро иза себе нису оставили. Фреско-сликарство, које је свој врхунац достигло у средњем веку управо на овим просторима, за мене је јединствен и непоновљив извор инспирације и надахнућа.

Да ли се бавите образовањем младих у Србији?

Предавао сам као асистент на Факултету примењених уметности у Београду, а касније и као професор на различитим приватним факултетима, нажалост врло кратко. Као професор морате бити ангажовани потпуно на факултету на ком предајете, да бисте студенте могли да изведете на прави пут, како бисте имали ангажовану улогу на тржишту. Значи, да сте студентима посвећени стално, па сам због обима посла престао да се бавим професуром.

Каква је способност људи у Србији да препознају праву, квалитетну уметност?

Када су питали руског сликара Василија Васиљевича Кандинског какав је смисао тога што слика када ће идеју разумети само један одсто популације, рекао је да не жели да се додворава широким јавним масама. Он прави филозофско дело са свим канонима за које је потребно предобразовање. Зато сматрам да су образовање и култура кључни за опстанак нације. Данас имамо најтужнију варијанту уметности, а то је додворавање публици. Уметник снижава своје дело да би свако могао да га разуме. Дошли смо у позицију, попут оне из кинеске пословице, у којој један зна да броји до два, а други до четири, па се разговор обавезно води на нивоу до два.

Јачање породице и институција пресудно је за образовање младих у Србији и одрастање у здравом духу. Институције као што су музеји, институти, активан рад са младим људима, упознавање нових технологија... пресудни су фактори за образовање, као и улагање државе у стручни кадар, који не сме да буде површан, већ најбољи могући.

Започели сте снимање документарно-играног филма „Газиводе, путеви Јелене Анжујске”, шта ближе можете рећи о том пројекту?

– Окупио сам међународни тим истраживача, који су у дубинама језера Газиводе открили остатке двора чувене српске средњовековне краљице Јелене Анжујске, кулу звонару из 13. века, две средњовековне цркве, девет римских некропола, школу за даме, а то је само део открића и споменика, који сведоче о средњовековној, али и много даљој историји овог тла.

Сведочанство о томе како је живела и владала једина српска владарка проглашена светицом садржаће делове играног и документарног филма. Расветлиће и зашто је мајка светог краља Милутина, прабака Душана Силног, и после осам векова и даље интригантна, и зашто је била испред времена, не само свог, већ и нашег.

Као посебна сензација пројекта је могућност да су истраживачи открили место на које су пренете мошти Јелене Анжујске, за којима се деценијама трага.

Каква је будућност дигиталне уметности у Србији?

– То је једна од озбиљних дисциплина у свету – сви знају шта је Холивуд, да је то једна од најскупљих грана постпродукције, где се дигитална техника користи дуго – али код нас још није узела замах. У нашој земљи потребно је умрежити образовање, подршку државе и квалитетан кадар, како би стране компаније биле заинтересоване да дођу на наше тржиште.

Јелена Комарица

 

АНТРФИЛЕИ:

САН И ЈАВА

Јеси л' чуо да ће сутра падати динари с неба? – Нисам.

А је л' верујеш да има тица што доносе колаче? – Не верујем.

Јеси л' чуо да има негде где је стално лето? – Нисам.

А је л' верујеш да у радију живе мали људи? – Не верујем.

Па, марш онда из нашег сокака, кад не умеш да сањаш.

–Мика Антић је рекао кључну ствар која краси сваког уметника. Правим уметницима није у првом плану зарада. Мислим да је „игралиште” људског ума простор без граница, где се могу креирати невероватне ствари – каже Душан Јововић.

ХЕРОИНА ВЕЛИКОГ РАТА

Поводом обележавања 100 година од завршетка Великог рата излагали сте у Паризу. Ваши утисци са изложбе?

– Пројекат је подржало Министарство културе Владе Србије. Кључан је портрет Милунке Савић, који у себи садржи програмиране кодове који реагују на таблет и телефон и покрећу аутентичне снимке из Великог рата. Материјал који сам одабрао чине филмски снимци, који су настајали у најтежим и најневероватнијим условима. За мене је посебно емотиван и значајан снимак преласка српске војске преко планина Албаније и тренутак када краљ Петар Први покрива своје замрзнуте војнике. Пројекат је премијеру доживео у Паризу, реакције публике биле су невероватне. Мало који народ има овакву колекцију аутентичних снимака Великог рата.

ВРЕМЕПЛОВ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

Поводом обележавања 160 година од рођења Николе Тесле, једног од највећих светских научника, јединствени мултимедијални догађај премијерно је одржан у Кнез Михаиловој улици у Београду, откривајући на сасвим необичан начин несвакидашњи начин живот и дела Николе Тесле. Значај његових открића, као и његове мировне и филантропске мисли и становишта. Прва дигитална представа посвећена Тесли била је приказана путем 4Д пројекције. Користећи најсавременије дигиталне технологије, уметнички пројекат „Теслин времеплов” наставак је популаризације науке кроз омаж великану без којег би данашњи начин живота био незамислив.

 

 

 

ПРОГРАМ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ЗА ОСНАЖИВАЊЕ ПОРОДИЦА, РОДИТЕЉА И МЛАДИХ

 

Помоћ за преживљаваље „лудих година”

Млади се на радионицама уче како да се одупру притиску вршњака, да смање агресивност и друге облике асоцијалног понашања, а родитељи како да поставе границе и на прави начин покажу љубав и подршку својој деци

На путу одрастања, период адолесценције, који прате и психичко и телесно сазревање деце, један је од најтежих, и за тинејџере, али и за њихове родитеље. И поред све бриге и посвећености, често се дешава да више не препознају своје дете и не умеју да изађу на крај са његовим „бубицама”. С друге стране, дете ни само не зна како да се избори с проблемима које „луде године” носе, снажним емоцијама и притисцима вршњака и друштва којима су изложени.

Како би помогли и једнима и другима, Канцеларија УН за борбу против дроге и криминала (UNODC) у Србији и Министарство просвете, науке и технолошког развоја покренули су Програм оснаживања породица, за родитеље и младе узраста од 10 до14 година, којим су обухваћени сви важни проблеми који се у том периоду јављају. Идеја је била да се помогне изградња корисних вештина код родитеља, младих и породица за превенцију и однос према ризичном понашању, које може водити ка почетку експериментисања или коришћења психоактивних супстанци и других проблема у понашању тинејџера. Такође, на радионицама се јачају вештине за обављање родитељске улоге и изграђивање снажне породице.

Различите тематске целине обрађују се кроз седам троделних, једносатних сесија: током првог сата одржавају се одвојене радионице за децу и за родитеље, а потом се групе спајају на заједничкој, породичној сесији.

Млади се уче како да се одупру притиску вршњака, да смање агресивност и друге облике асоцијалног понашања, а родитељи како да поставе границе и на прави начин покажу љубав и подршку својој деци. Оно што програм издваја је и начин рада, којим се непрекидно одржава пажња и интересовање полазника. Наиме, интерактивне радионице реализују се кроз најразличитије индивидуалне и групне активности, уз коришћење богатог видео-материјала, којим се подстичу размена искустава у паровима и малим групама, играње улога и дискусија. Организују се и занимљиве игре кроз које се учи, породични пројекти и други облици партиципативног учења.

Пројекат се налази на листи акредитованих прогама Министарства просвете, који немају ограничено временско трајање, као превентивна интервенција, и на располагању је свакоме ко жели додатну едукацију у овој области.

Акредитацији је претходила пилот-фаза, како би се проверило да ли програм, који су осмислили професори Универзитета у Ајови, даје резултате и на нашим просторима. У сарадњи са општинама Звездара и Нови Београд, у неколико циклуса спроведен је у 22 школе. Претходили су му тренинзи за едукаторе – наставнике и стручне сараднике – који су обучавани у вештинама радионичарског рада и потом знања преносили даље. Показало се да је програм изузетно ефикасан, а наставници едукатори, који су имали најбоље резултате, позвани су да буду укључени у додатни циклус едукације, односно тренинг за тренере.

– Сви програми које спроводи Канцеларија UNODC-а, у сарадњи са Министарством просвете, базирани су на доказима и прошли су ригорозну научну евалуацију, па знамо да, ако се спроводе методолошки онако како је саветовано, дају изузетно добре резултате. Програм за оснаживање породице 10-14 не односи се на специфичне маргинализоване групе или на оне које имају повећан ниво ризика – то је програм који је усмерен на општу популацију, као универзална превентивна интервенција. Фокусиран је на максимално развијање одбрамбених вештина адолесцената и, ако га правилно примените, добићете вишеструки ефекат. Не добијате само адолесценте и родитеље, односно породице, који располажу одређеним вештинама да могу правовремено и на прави начин да се одупру употреби или експериментисању с психоактивним супстанцама, већ је програм показао резултате и када је реч о смањењу насиља, јачању академских достигнућа деце и бољег породичног одговора – каже Милош Стојановић, шеф Програмске канцеларије UNODC-а у Србији.

Специфичност програма је и што у рад могу бити укључени, поред родитеља и старатеља, и друге особе које имају неку врсту дисциплинског утицаја на децу или битну улогу у њиховом развоју, попут бака и дека, тетки, ујака...

На трећем, заједничком сату, који је посвећен социјализацији између породице и деце, не обрађују се посебне тематске целине, а, пошто се одржава после наставе и првог сата радионица, атмосфера је мало опуштенија. Обично се обезбеди ужина за децу и кафа за родитеље и тада едукатори у неформалном разговору са родитељима могу да размене искуства и да их посаветују, што се показало као веома добро. Исто тако, родитељима који имају малу децу, односно бебе, омогућено је, уз помоћ локалних координатора у школама, да их доведу у школу и, док траје радионица, оставе под стручним надзором.

Када је реч о реализацији програма, мислило се на све аспекте. Тако је, с обзиром на то да захтева бројне аудио-визуелне материјале, Канцеларија UNODC-а у пилот-фази школама које нису биле у могућности да га спроведу обезбедила пројекторе, компјутере и све што им је недостајало. Такође, био је обезбеђен и материјал, па је пројекат комплетно финансијски покривен.

Краћа верзија програма оснаживања породица тренутно се креира у сарадњи са бројним међународним стручњацима, које координира Канцеларија UNODC-а. Накнадна пилот-фаза, у земљама чланицама УН, очекује се наредне године.

Наташа Ивановић

 

АНТРФИЛЕИ:

СИГУРНА ЗОНА

– Парола која се провлачи кроз читав програм је „Љубав и граница”: како на прави начин показати ту емоцију својој деци, да знају да су у сигурној зони, где заиста могу да се обрате родитељима, када имају проблеме који их тиште. Ти проблеми могу да буду везани за насиље, вршњачке притиске и слично, у животу, школи или средини у којој живе. А одрасли се, с друге стране, уче да буду бољи. Ово није програм за родитеље који нису добри, већ за добре родитеље који желе да буду још бољи – каже шеф Програмске канцеларије UNODC-а у Србији Милош Стојановић.

БОДОВНА ЛИСТА

– Годину дана након завршетка програма, урађена је евалуација са децом и родитељима који су у њега били укључени. Добили смо фантастичне информације. Рецимо, колико су им корисне одређене вештине које су они научили. Једна од њих је бодовна листа – како да бодујете све позитивне ствари које ваше дете уради у току једног дана, недеље или месеца. Тако можете да дефинишете, заједно са својим дететом, да одређени задатак носи одређени број бодова. На пример, намештање кревета сваког јутра или бацање смећа и слично. Задаци се, наравно, прилагођавају одређеним породичним потребама.

И онда, када дете успешно скупи одређени број бодова, мора да буде награђено, што опет треба да буде јасно дефинисано, јер се ни са тим не сме претеривати. Та награда може бити и продужење останка напољу са девет на пола десет. Родитељи су нам после годину дана од престанка програма рекли да са децом имају много бољу комуникацију и да им је бодовна листа и даље на фрижидеру, као подсетник, и да је користе, а да само мењају и прилагођавају активности – каже Милош Стојановић.

 

 

 

КАКО ДО ПРОДУКТИВНИХ И ТРАЈНИХ ЗНАЊА УЧЕНИКА

 

Стратегије ефикасног учења

Истинско знање заснива се на памћењу наученог током времена и могућностима трансфера тог знања и ефеката стечених током учења на нове ситуације у пракси

Руководећи се Сократовом мишљу – „Знам да ништа не знам” – долазимо до тога да је знање основа за даљу надоградњу и конструисање будућег учења. Знање је не само крајњи производ учења, већ његов темељ. Насупрот нашироко познатом ефекту „Нирбершког левка”, пресипању знања у отворене главе ученика, на шта умногоме подсећа и концепција традиционалне наставе, стоји чињеница да је процес учења и стварања продуктивних и трајних знања далеко сложенији. Имајући на уму да ученици са часова треба да са собом понесу „кофер” у који ће спаковати одређене информације и ускладиштити их до даље потребе за њиховим коришћењем, учитељи и наставници неретко учење поистовећују са меморисањем и од ученика захтевају да учесталим понављањем сачине колекцију чињеница, које ће рутински примењивати. Као резултат такве концепције рада јављају се декларативна и ритуална знања, која ученици не умеју да примене ни у једној другој ситуацији, изван учионичке атмосфере припремљене за сумативно оцењивање.

Истинско знање заснива се на памћењу наученог током времена и могућностима трансфера тог знања и ефеката стечених током учења на нове ситуације у пракси. Као коректив учења напамет и пуке репродукције градива јавља се потреба за осмишљавањем и применом одговарајућих стратегија учења, којима ће се подстакнути мисаона активност ученика. Доктор Анита Вулфолк са сарадницима у „Психологији у образовању II” (2014) истиче да чисту репродукцију меморисаног треба заменити кондиционалним знањем, којим се ученику предочава када и зашто треба да употреби своју колекцију меморисаних чињеница. Процес учења захтева да се ученици когнитивно ангажују и да пажњу усмере на битне и релевантне чињенице. Потребно је да уложе труд, како би информације могли међусобно да повезују, организују, разрађују и обрађују на дубинском нивоу. Предуслов за успешно испуњење тог задатка јесте развијање правилних стратегија учења још од самог почетка школовања.

Синтагма стратегија учења односи се на план, који треба предузети да би се остварили циљеви учења. Често се поистовећује са тактикама учења, али неоправдано, јер тактике су ужи појам, предстаљају одређене технике којима се осмишљава план, а стратегија учења заснива се на примени одређене технике, којом ће се реализовати план за испуњавање одређених циљева и исхода учења. Различити циљеви учења захтевају примену различитих активности и стратегија, којима се долази до активне конструкције знања. На том путу ученици морају упознати више различитих стратегија и конкретних тактика, како би се омогућило формирање кондиционалног знања (заснива се на томе да ученици „знају када и зашто” примењују одређене стратегије). Значај стратегија огледа се у усмеравању пажње ученика на уочавање и селекцију главне идеје, а не мање важних података. Примена различитих стратегија ученицима омогућава да раздвоје битно од небитног, да рекапитулирају и начине сажетак наученог. На тај начин они усвајају навику да садржаје уче смислено, да знања повезују у јединствену и организовану целину, да разумеју када је њихово когнитивно ангажовање престало и када треба да посегну за неком другом стратегијом, како би се поново могли посветити изучаваним материјалима.

Стратегије читања, као што то и сам назив имплицира, јесте посебна категорија стратегије, која се примењује у процесу читања различитих садржаја. Уколико су правилно примењене остварују позитивне васпитно-образовне ефекте, а ученик се постепено учи такозваном стратешком приступању читању. Стратегије које се могу применити током читања су бројне. Навешћемо примере стратегија које смо пронашли у стручној литератури, а које се могу користити код ученика нижег школског узраста.

Једна од најзаступљенијих стратегија огледа се у употреби мнемотехника, како би ученици лакше запамтили садржаје које читају. На пример, као мнемотехничко средство могу се користити различите илустрације, шеме, риме или стихови. На пример, приликом усвајања правила о писању речце не уз глаголе ученицима се могу понудити следећи материјали:

Када треба усвојити опште правило – да се речца не пише одвојено од глагола – у те сврхе може послужи стрип-прича, чији су јунаци речца не и глагол. Речца не саопштава глаголу следеће: Извини, али бирам како се са глаголима дружим! Невољу не тражи, одвојен од мене много си ми дражи! На то глагол одговара: Не брини, нећемо се саставити, наш спој не би био прави крој!

Како би се нагласило одступање од претходног правила, као средство може послужити илустрација, коју прати текст у стиху:

Реч НЕ издвојити нико не би смео

само из глагола чији је део:

нећу, немам, нисам и немој.

Са осталим глаголима прича је друга,

напишеш ли их спојено, биће велика туга.

Подврста мнемотехника врло корисна за памћење прочитаних информација током дужег временског периода јесте примена акронима. Акроним је облик скраћивања, при чему се реч формира од почетних слова сваке речи у низу. Посебно је погодна примена акронима за памћење набрајања. На пример, приликом обраде наставне јединице „Дуга” у другом разреду, у оквиру наставног предмета Свет око нас, за памћење редоследа боја у спектру може бити корисна следећа реченица, коју смо пронашли у књизи Ане Пешикан „Настава оријентисана на учење” (2013):

Цуре Не              Желе         Злато,                  Само         Траже                 Љубав.

(црвена) (наранџаста) (жута) (зелена) (светлоплава)(тамноплава) (љубичаста)

Водећи се старом латинском изреком Repetitio est mater studiorum (Понављање је мајка учења) долазимо до стратегија које се ослањају на често понављање. Прочитани текст може се понављати визуелно (у виду шеме, графикона, табеле, цртежа, ленте...) или вербално. Када је реч о вербалном понављању, приликом читања ученици се често ослањају на технике подвлачења и бојења. Проблем који може настати јесте подвлачење великог броја чињеница и њихово дословно понављање без разумевања. Да би се то избегло, ученицима се може дозволити подвлачење у тексту, али треба избегавати подвлачење целих реченица, већ само кључних речи, на основу којих ће ученици самостално моћи да осмисле ток свог излагања.

Код визуелног начина понављања могуће је применити различите технике, које се подразумевају, трансформацију текста у неки други физички облик – цртеж, илустрацију, дијаграм, табелу, шему и слично. На пример, приликом усвајања знања о биљкама из окружења могуће је применити методу Венових дијаграма. Пресек два или више кругова резервисан је за заједничке особине, док се у појединачне кругове уписују особине од значаја за само један појам.

Мапе умa корисне су за примену након читања читавог текста. Ученик на тај начин, организујући претходно подвучене кључне речи, стиче увид у комплетну целину и међусобну повезаност компоненти. Могу бити пропраћене не само речима, већ и илустрацијама, које буде асоцијације на кључне појмове. У настави предмета Свет око нас/Природа и друштво мапе ума имају широку примену. 

Различите врсте шема погодне су за представљање догађаја и концепата. Посебна врста шема погодна за разумевање и памћење прича или прочитаних текстова јесте морфологија приче (шема текста или структура приче). Такав начин представљања прочитаног од ученика захтева „испитивање” текста, уочавање узрочно-последичних веза и селекцију правих информација. У настави Природе и друштва погодне су за изучавање историјских догађаја, на пример код садржаја о Првом и Другом светском рату, где је од значаја да ученици разграниче узроке и поводе догађаја, да уоче којим су се хронолошким редоследом одвијали и које су последице ти догађаји оставили за собом.

Александра Филиповић, Јагодина      

 

АНТРФИЛЕИ:

МНЕМОТЕХНИКА

Мнемотехника подразумева уградњу значења оним информацијама које ученику имају мало својственог значења. Тада ученици дају нова значења ономе што треба да усвоје повезивањем са устаљеним речима или сликама.

ЗНАТИ, ЖЕЛЕТИ, НАУЧИТИ

Врло применљива, како у свету тако и код нас, јесте стратегија KWL (Know – знати, Want – желети, Learn – научити) или ЗНЖ. Погодна је за све узрасне групе и наставне садржаје свих наставних предмета. Најчешће се користи у форми ЗНЖ табеле, како би се ученици оспособили да одговоре дају у кратким смисленим тезама, на основу којих ће поткрепити своје излагање. На пример, приликом читања текста „Настанак српске државе и династије Немањића” ученик пре читања текста може попунити прву колону (оно што већ зна о Немањићима, на основу знања о Светом Сави из претходних разреда), а преостале након читања самог текста.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096