Нема производа у корпи
четвртак, 18 октобар 2018

УОЧИ 49. МЕЂУНАРОДНОГ СУСРЕТА РАДОСТ ЕВРОПЕ: ДАНИ ВЕСЕЉА И ПРИЈАТЕЉСТВА

УОЧИ 49. МЕЂУНАРОДНОГ СУСРЕТА РАДОСТ ЕВРОПЕ: ДАНИ ВЕСЕЉА И ПРИЈАТЕЉСТВА

 

Нек` планета блиста

Највеселији, традиционални Међународни сусрет деце Европе „Радост Европе” одржаће се од 2. до 5. октобра у Београду, у организацији Дечјег културног центра Београд и под покровитељством Града Београда. За овогодишњи сусрет малишана из читаве Европе припреме трају скоро читаве године, како би програм био што маштовитији, лепши, поучнији и свим учесницима остао у трајном памћењу.

Овогодишња манифестација, под слоганом „Нек’ планета блиста”, посвећена је заштити животне средине. То је једна од приоритетних тема која повезује децу света, развијајући код њих еколошку свест и одговоран однос према планети Земљи и њеним ресурсима.

У програму ове манифестације песме и радости, учествују деца из осамнаест земаља од 7 до 14 година из Белорусије, Босне и Херцеговине, Бугарске, Јерменије, Кине, Литваније, Мађарске, Македоније, Немачке, Пољске, Румуније, Русије, Словеније, Србије, Турске, Украјине, Црне Горе и Чешке. Њих ће угостити домаћини – ученици београдских основних школа ,,Раде Драинац”, ,,Васа Чарапић”, „Бранко Радичевић”, ,,Јован Миодраговић”, „Лаза Костић”, „Данило Киш”, ,,Свети Сава”, „Иво Андрић”, „Војвода Мишић”, ,,Краљ Александар I”, ,,Скадарлија”, „Борислав Пекић”, ,,Ђура Јакшић”, „Милан Ђ. Милићевић”, ,,Јајинци”, ,,Старина Новак” и ,,Љуба Ненадовић”. Боравећи у домовима вршњака, за који су се домаћини добро припремили, али и учествујући у свим програмима манифестације, деца су у прилици да се међусобно упознају, много тога новог сазнају и успоставе трајна пријатељства.

– Ово је заиста леп догађај и за ученике и за школу. Већ дужи низ година домаћини смо деци из европских земаља. Прошле године су то били Грци, а ове Пољаци. Одржали смо родитељске састанке са породицама које ће угостити децу, а они су изразили огромно задовољство што ће се њихова деца упознати и дружити са вршњацима. Читаве семице, наши ученици – домаћини пратиће своје другаре на бројним манифестацијама, а посебан дочек спремамо и у школи, каже Мирјана Слобода, директор основне школе „Скадарлија”.

Посебно треба нагласити да је Дечји културни центар Београд приредио занимљив програм, на којем ће се деца дружити кроз игру, музику и плес. Тако ће се земље – учеснице манифестације представити на карневалу у центру града, концертима „Сусрети пријатељства” у Дечјем културном центру Београд, затим на изложби Међународног ликовног конкурса, спортско-рекреативном програму на Ади Циганлији и свечаном концерту у Центру „Сава”, за који се посебно припремају.

Круна најрадоснијег сусрета деце Европе и ове године биће традиционални гала концерт, који ће се одржати 5. октобра у Центру „Сава”.

Гледаоци ће имати прилику да уживају у најразличитијим врстама сценских наступа деце из осамнаест земаља учесница, али и да на једном месту сагледају различите приступе у раду са децом од најтрадиционалнијих до савремених.

С. Радовановић

 

АНТРФИЛЕ:

ЧЕП ЗА ХЕНДИКЕП

Публика која буде посетила концерте под симболичним називом „Сусрети пријатељства”, који ће се одржати у сали „Донка Шпичек” Дечјег културног центра Београд 4. октобра, моћи ће да подржи акцију „Чеп за хендикеп” тако што ће за ову прилику донети чепове за рециклажу.

 

 

 

КАТАРИНА АЛЕКСИЋ, САВЕТНИК ЗА Е-ПРОСВЕТУ У МИНИСТАРСТВУ ПРОСВЕТЕ, НАУКЕ И ТЕХНОЛОШКОГ РАЗВОЈА

 

„Рушимо зидове – мењамо свет

Дигитална писменост је неопходна, зато што су деца у простору интернета као глинени голубови. Зато морају добро да знају где се налазе, која су правила понашања и заштите. И шта су ауторска права, да све што постоји на интернету јесте нечије, као и у стварном животу...

Дигитализација нашег образовног система увелико се одвија и тренутно је највећи фокус на програмирању. Од ове године, у пилот-фази, у неким школама користе се и први електронски уџбеници, за које одскора имамо и званичне стандарде квалитета. Од јануара Министарство просвете, науке и технолошког развоја има нови сектор – Сектор за дигитализацију у просвети и науци, који се састоји од три целине, Групе за дигитализацију у науци, е-Просвете (група која се бави информационим системом и различитим сервисима, који постоје у оквиру Министарства) и Групе за дигитализацију у образовању.

У потоњој је као саветник ангажована и Катарина Алексић, која се труди да своје дугогодишње наставничко искуство преточи не само у праксу, већ и у нове образовне политике. Са њом смо разговарали о бројним новитетима које дигитализација доноси, а са којима се од ове године суочавамо кроз све аспекте нашег образовног система.

– Можда сам пристрасна, али чини ми се да се група у којој сам, она за дигитализацију у образовању, бави најлепшим делом процеса који се сада интензивно спроводи. Сам назив новог сектора јасно говори да је Министарство просвете опредељено да се озбиљно бави дигитализацијом на свим нивоима, а рад моје групе обухвата све оно што подразумева дигитализација у основним и средњим школама, дакле у доуниверзитетском образовању.

Тренутно су у основној школи реформисани први и пети разред. У првом је уведен нови предмет Пројектна настава.

– Он се реализује уз помоћ информационо-комуникационих технологија. У суштини, реч је о веома сложеном методу који треба да схватимо као „кишобран метода, у којем се најчешће користи метода решавања проблема и тзв. настава заснована на истрази.

Не кажем истраживању, јер је истраживање научни метод. Овде смо у потрази за подацима, информацијама, тако да ученицима наставник обично постави неколико почетних питања да им, метафорично, „баци удицу. Од њих се очекује да нађу одговоре на почетна питања, а онда они сами постављају нова питања на која поново сами одговарају. Тако све дубље улазе у одређену тему.

У пројектној настави је важно да тема буде холистичка, да функционално повезује оно што деца уче из свих других предмета. Примера ради, уместо да питамо дете „Који је главни град Србије?, боље је да питамо „Зашто је Београд главни град Србије?. То је једно отворено питање, са битном разликом у приступу проучавању теме.

У реформисаном петом разреду најзначајније је увођење информатике као обавезног предмета. И премијер је, поводом годину дана рада Владе, баш ово истакла као њен највећи успех.

– Информатика у основним школама тренутно је заступљена са једним часом недељно, а обухвата три крупне наставне теме. Једно је сама информационо-комуникациона технологија, која се бави применом рачунара – за обраду слике, текста, видеа... – кроз време се садржаји усложњавају.

Друга тема је дигитална писменост, зато што су деца у простору интернета као глинени голубови и морају добро да знају где се налазе, шта тај простор подразумева, која су правила понашања и заштите. Да не говоримо да морају да знају и шта су ауторска права, да све што постоји на интернету јесте нечије, као и у стварном животу, и да морамо да укажемо на то које су сличности између физичке и виртуелне стварности, за коју више и не знамо да ли је паралелна, јер је потпуно испреплетена са свакодневним животом.

Тема дигиталне писмености, наравно, обухвата и неке основне појмове о здрављу, везане за кичму, очи, положај тела, за сате, односно време које дете треба да проводи испред рачунара.

Трећа тема је програмирање. Оно није усмерено да сва деца постану програмери, то није амбиција Министарства просвете, већ да се развије логички начин размишљања ученика. Програмирање је више него згодно за такву врсту активности, јер дете пред собом има неки реални проблем, треба да га разуме тако што ће да га разложи до најситнијих компонената чију структуру и начин функционисања познаје, а да онда то и преточи у неки рачунарски програм.

Наравно да логичко размишљање не мора де се развија само кроз програмирање, али је важно да знамо да је у 21. веку програмирање релевантно за квалитет живота који ће ученици имати у будућности. Размишљамо о рачунару као о паметној справи, иако знамо да то уопште није. Дете га често доживљава као врсту магије и сматра да не може да достигне оно што може машина. Међутим, ако схвати како технологија функционише, има већу шансу да само мења свет, а не да буде конзумент онога што му други људи нуде.

Шта нас даље очекује у основним, а шта у средњим школама?

– Већ смо усвојили курикулум за наставак информатике у шестом разреду, а ускоро ће се радити план и програм наставе и учења за седми и осми разред. Што се тиче средње школе, идеја је да наредних година око 40 одсто ученика после основног нивоа школовање наставља у гимназијама. Зашто је то тако? Будућност је прилично неизвесна и волели бисмо да деца имају корпус знања који ће их учинити когнитивно агилним, људима који ће моћи да се прилагоде новим пословима и технологијама, новим начинима гледања на пословање, економију...

Образовање је пред највећим изазовом икада – школујемо децу за занимања која не постоје нити имамо икакву идеју каква ће то она бити у будућности. Дакле, у гимназијама се реформише први разред, већ је пре две године усвојена промена наставе и учења. Деца данас програмирају и то чине у алатима који су модерни и свежи, па наставници имају све могућности да досегну зацртане исходе учења.

Често се поставља питање опремљености наших образовних институција. Колико је неопходно да школе буду обезбеђене најсавременијом технологијом?

– Знамо да технологија врло брзо застарева и да је велики напор да се све школе опреме најмодернијим уређајима. И економије које су то учиниле закључиле су да превелика улагања немају потпуно оправдање. Учење у школи је социјални конструкт. Окупе се деца и наставници да уче једни од других и једни са другима. Технологија ту треба да послужи као продужена рука наставника, да ван школе допре до ученика којима је помоћ потребна, да оствари тај образовни контакт. У самој школи технологија је ту да се боље разумеју образовни процеси, ако се говори о структури ћелије може да се погледа видео на ту тему, ту је проширена стварност, за шта постоје бесплатне апликације... Виртуелну реалност још немамо у школама, али и после ње већ иде нешто друго, као што је мешана реалност, са холограмским приказима и сличним алатима.

Истраживањима је процењено да је за мотивисање детета и иницирање виших мисаоних процеса код ученика довољно три минута и 53 секунде у виртуелном окружењу, а да све преко тога инхибира дете и „увлачи га у тај свет. Када, након тог периода, скине наочаре, дете је под јаким утиском и жели да разговара о ономе што је видело. Имали смо пример, дете се кроз виртуелну реалност „спусти у разрушене градове Сирије на неколико минута, чиме заиста и емотивно и вредносно може да схвати шта значи рат. Тако се оно може „одвести и на површину Марса и на многе друге локације и у друге амбијенте.Технологија пружа много, али увек морамо да будемо свесни где је граница и докле је то добро за најмлађе, а када почиње да буде само себи сврха.

Како је онда могуће за школу да исцрта те границе преко којих не треба ићи?

– Када је технологија потребна? Наставник мора да буде здраворазуман. Ако има добар час који реализује без технологије, а деца одлично разумеју о чему се ради, активна су, конструишу знање – нема потребе технологијом компликовати добар час.

Међутим, постоје тачке у наставном програму где ученици имају слабија постигнућа и ту треба интервенисати технологијом. Она је још једна алатка и има оправдање само када њом постижемо оно што без њене употребе не би било могуће.

Није она зато да се правимо важни и да је користимо где нема потребе. Ако желите да „срушите зид учионице и децу доведете у контакт са вршњацима или стручњацима из другог града или државе, онда без технологије то нећете моћи, морате да је користите.

Нико не зна одговор шта је најбоље или најгоре, али искуство и здрав разум нам показују шта је то у учионици оправдано, а на шта коришћењем технологије губимо време. Модерни алати су ту да олакшају конструкцију знања, да помогну у вишим нивоима апстракције, да визуелно допринесу да настава буде што очигледнија. Сматрам да би било добро када би сви наставници информатике у пројектној настави ученицима омогућили да сву технологију која им је потребна сами „направе. Увек кажемо да ученици треба сами нешто да осмисле, али са друге стране сасвим је у реду и да се бавимо reinventing-ом – новим „проналажењем познатих решења, јер је свакако тешко очекивати да неко са девет или једанаест година буде иноватор, који ће променити свет.

У Стратегији образовања до 2020. године технологија се највише спомиње у контексту обуке и образовања наставника.

– Тренутно се израђује нова стратегија, која препознаје дигитално и видећемо у њој уважавање потенцијала које технологија има и њено укључење у процес учења. Што се тиче легислативе, постоје препоруке и смернице које је израдио Национални просветни савет, а Министарство усвојило. То је свеобухватни приступ употреби ИКТ-а у образовном процесу, а имамо и оквир дигиталних компетенција „Наставник за 21. век, у ком се свако може пронаћи – где смо и какве су нам дигиталне компетенције. Као и сваки оквир, он нам даје назнаку и шта је то што не знамо, а треба да научимо.

Од прошлогодишњег пилот-пројекта врло брзо смо, чини ми се, стигли до напредних образовних сервиса, који се очекују у наредном периоду.

– Прошле године имали смо пилот-пројекат еПросвета, који је прерастао у групу у оквиру Сектора за дигитализацију, и сада се бави креирањем различитих дигиталних образовних сервиса. Са Министарством културе и информисања радимо на изради мобилних апликација, које ће ученицима из читаве Србије омогућити приступ дигитализованим артефактима националних музеја, па тако пре екскурзија ученици већ могу да се упознају са оним што ће видети на некој дестинацији. Нама је важно да они могу да направе разлику између виртуелног и доживљаја уживо, као и да буду спремни да разумеју о чему ће им кустос говорити на лицу места.

Већ је у изради десетак апликација, а у плану је наградни конкурс за наставнике, на пример „Час у е-музеју... Такође, биће ту и платформа са отвореним образовним ресурсима, један „хаб где ће наставници, уколико желе, моћи да пронађу све што им је потребно за коришћење технологија у наставним активностима. Постоји много алата и ресурса који могу да послуже и као модел и мотивација за наставнике. Успостављање тих сервиса очекује се до краја године. Планирамо и платформу за онлајн учење, али о њој можемо да говоримо тек од јануара 2019.

Да поменемо и специјализована ИТ одељења, за упис у које је ове године владало огромно интересовање међу информатичким талентима.

– У току је висококвалитетна ускостручна обука за наставнике који у тим одељењима предају ученицима са посебним способностима за рачунарство и информатику. Семинаре реализују универзитетски професори и наставници из Математичке и Рачунарске гимназије, који већ дуго раде по том наставном програму и имају много искуства.

Упркос снажном акценту на програмирању и информатичким знањима и вештинама, неопходно је да кажемо да нам није намера да сва деца обавезно постану програмери, већ да сутра, уз друге стручњаке, међу њима – само да поменем пример – буду и лекари, који разумеју како би аутоматизација могла да допринесе, рецимо, бољој дијагностици... – свим постојећим процесима у оквиру неке друштвене области.

Дамир Јелисавчић

 

АНТРФИЛЕИ:

ЕВРОПСКИ „СЕЛФИ

Желимо да се све школе одговорно понашају према опреми која се користи, тако да смо у употребу увели алат за самопроцену „Селфи, који је израдила Европска комисија. Од ове године обавезан је за све школе у Европској унији, а ми имамо срећу да смо учествовали у његовој пилот-фази.

Битно је рећи да нико са стране, неовлашћено, не види резултат одређене школе, а кроз сам алат школа види шта о технологији мисле ученици, наставници, управа... „Селфи” нам показује како све групе у школи доживљавају употребу технологије и рачунарске опреме и на крају процеса добијамо анализу, која показује шта све треба унапредити, око чега се мишљења слажу, а где се разилазе...

ИСКУСТВА ДРУГИХ

Подсећајући и на пројекат „Школе за 21. век, о којем смо већ опсежно писали, наша саговорница оцењује: – У свему томе видим добре ствари, за децу пре свега, али и за наставнике, који су изложени новим методама, што им помаже да разумеју како се парадигма у образовању мења у 21. веку. Дигитализација нам јесте у фокусу и јесте пут којим читав свет иде, али ми нисмо богата држава и морамо да будемо врло опрезни и паметни, да учимо из искустава других држава – богатијих, али и оних које су од нас сиромашније, а ипак успешне у дигитализацији образовања.

 

 

 

ТРОЈЕ НАСТАВНИКА ИЗ СРБИЈЕ НОМИНОВАНИ ЗА НАГРАДУ GLOBAL TEACHER PRIZE

 

Свестраност која помера границе

Татјана Марковић Топаловић из Шапца, Катарина Вељковић из Крагујевца и Драган Кувељић из Пријепоља учествују у надметању за Глобалну награду за наставнике, која се додељује за импресиван допринос професији. Победник се бира у децембру у Дубаију, а награда је милион долара

Србија има наставнике који могу да се такмиче са најбољим наставницима у свету. Они не само да имају знања, која стално богате и унапређују, већ са ученицима раде и више него што се од њих очекује. Ентузијасти су који уносе новине у наставу и својим примером инспиришу ученике да испоље све њихове способности и таленте, да откривају, истражују, стварају...

Троје наставника из Србије, Татјана Марковић Топаловић, Катарина Вељковић и Драган Кувељић, који су номиновани за награду Global Teacher Prize (Глобална награда која се додељује најбољим наставницима у свету), издвојили су се по томе што је њихова настава другачија, разноврсна, креативна, богата, јер у њу уносе мноштво новина, а ученици вредност тога препознају и радо у томе учествују.

Татјана Марковић Топаловић, професор физике у Медицинској школи „Др Андра Јовановић” у Шапцу, истиче да јој је номинација за Global Teacher Prize посебно драга, јер су је номиновале колеге, а проценио стручан и респектабилан жири, под окриљем Удружења „Живојин Мишић”. То удружење на најквалитетнији начин подржава образовање у нашој земљи и даје пример какав би однос према образовању требало неговати.

За 26 година рада у просвети имала је прилику да ради у три школе – Шабачкој гимназији, Школи примењених уметности и Медицинској школи, које су потпуно другачије оријентисане у захтевима и потребама ученика према физици. Неки наставници, како каже, то би доживели као велику тегобу, али она је то прихватила као образовну предност и вредност.

– Негујући различитост ученика, била сам у ситуацији да „моју” физику прилагодим диверзитету ученика. Са једне стране, образовала сам интелектуалну елиту, будуће лекаре, професоре, адвокате, научнике, а са друге сарађивала са ученицима који су, пре свега, усавршавали занатске вештине. Била сам спремна на прилагођавање и промене са јасно дефинисаним циљевима и исходима... Највећи искорак, који сам направила у српском образовању, јесте осмишљавање, формирање и артикулација Парка науке у Шапцу, јединог такве врсте у Србији. „Другојачијост” у раду је била у складу са потребама ученика. Не можете очекивати исту перцепцију физике од младих људи чија су интересовања и усмерења у образовању потпуно другачија. Посебни модели наставе су дошли због потребе за синхронизацијом времена у којем живимо и деце која се много брже мењају од нас и лакше прихватају изазове дигиталног времена – истиче Татјана Марковић Топаловић.

У Медицинској школи не постоји кабинет физике, па часове држи у свим учионицама (кроз које преноси различита наставна средства, најчешће кућне израде и понеку научну, родитељску или личну наставну донацију), у школском дворишту, али и у просторима који одишу културом, науком, историјом завичаја (Парк науке, Културни центар, Канцеларија за младе, Народни музеј у Шапцу...). Ове године школа је потпуно реновирана и проширена великим додатним простором, па се нада да ће ту место наћи и опремљен кабинет физике, у којем ће се њени ђаци упознавати са експерименталним радом и предностима наставе физике у медицини и савременим медицинским технологијама, које свој рад заснивају на базним принципима физике.

– Трудим се да ђацима пренесем суштинска базна знања из физике. Наравно да то није увек и код сваког могуће, па им кажем: „Ако до сада нисте заволели физику, ја ћу се потрудити да је не замрзите”. У данашње време тешко је мотивисати ученика – дигиталног „урођеника” 21. века. Настојим да у предавањима направим равнотежу између традиционалног и дигиталног, уз стално усмеравање ученика на интегрисану наставу и сагледавање проблема са аспекта више наука, а не само физике – каже професор из Шапца.

Идеја за настанак Парка науке била је да ученици савладају неке наставне јединице на отвореном, у учионици без зидова, пролазећи кроз исто истраживачко и историјско промишљање кроз које је пролазио научник који је испитивао тај научни феномен. Међу инсталацијама, које се налазе у Парку су, на пример, Глобус на отвореном (Дан и ноћ на глобусу –ДИНГ, на којем ученици могу да прате смену дана и ноћи, годишњих доба, локално подне, меридијан, дане равнодневице), Едукативна фонтана, Њутново клатно, Питагорина теорема, модел натријум-хлорида, Графенска учионица... Деца су радознала и радосна када уче на отвореном, у друштву и на другачији начин. Живот је напољу и баланс у промени образовног ентеријера данашњој деци је неопходан, каже наша саговорница.

Занимљив рад са ученицима одвија се и у Друштву љубитеља физике FIZIXI, које постоји у Медицинској школи од 2002. године. Ту су се, на Дан школе, могла чути занимљива предавања, попут: „Клима ли се клима” (посвећено нашем климатологу Милутину Миланковићу), „За нас је Рендген мала беба”, „Мала дневна физика”, „Ајнштајне, зете, како си”... Ученици су имали обавезу да истражују теме из више аспеката и направе презентацију. У току припреме предавања вежбали су и демонстрирали адекватне експерименте и, заправо, постали претеча онога што се популарно зове Научно позориште. Марковић Топаловић седам година водила је и Летњу школу науке за ученике млађих разреда основне школе, која је имала осам радионица, а све су биле подршка предмету Свет око нас и припрема за изучавање хемије и физике у вишим разредима основне школе...

„Изабрати оптимизам у данашње време у просвети није лако, али је, заиста, ствар избора”, каже професор физике, а просветним радницима Србије поручује: – Пробудите своје ученике, мотивишите их, будите поносни, достојанствени, браните своју струку и стручност у сваком тренутку свог бивствовања, јер „ниси губитник док не одлучиш да одустанеш”.

Катарину Вељковић, професора програмирања и математике у Првој крагујевачкој гимназији, за поменуту награду такође је предложило Удружење „Живојин Мишић”, које ју је 2016. године, на предлог њених колега, одабрало да буде један од најбољих едукатора Србије. Према речима проф. Вељковић, за њу је велика одговорност да настави да унапређује наставничку праксу, радећи на себи и проналазећи нове приступе у учењу, који свима одговарају. Осим њених ученика, истиче да су јој и колеге највећа подршка у свему што ради.

Жељу да почне да истражује у настави и прилагоди је потребама ученика описује речима: – Сваком наставнику бар једном се десило да му ученици поставе питање: Зашто ја то учим? Чему ми то служи? И мени се то десило на почетку каријере, пре 14 година. Нисам желела да их оставим без одговора, јер исто то је и мене мучило. Видим да им није све било јасно. Ученици су програмирање доживљавали као нешто апстрактно и јако компликовано, као линије текста на црном екрану, којима не виде сврху... Размишљајући како то да превазиђем, пронашла сам истраживање Симора Пејпрта са МИТ универзитета, који је демонстрирао метод учења где ученици кроз игру решавају различите проблеме из реалног живота. Мој избор био је робот. На моју иницијативу, школа је добила првог робота, чиме се ученицима пружила прилика да стечена знања из програмирања, кроз игру и тимски рад, практично примене на том уређају.

Подстакнута поменутим истраживањем и коришћењем робота, који је постао „асистент” у настави, проф. Прве крагујевачке гимназије успела је да прилично сложено градиво приближи ученицима. Резултат је да они сами креирају нове програме за робота, почев од најједноставнијих до сложенијих, а затим тестирају рад апликације (свог дела) на роботу. На тај начин развијају и предузетничке вештине, неопходне младима у данашњем друштву. На часовима, било да је реч о обради или утврђивању градива, Катарина Вељковић „користи” квизове, развој и употребу апликација, интерактивне радионице, пројектне задатке и слично, где ученици имају активну улогу и примењују знања и вештине које су стекли како на њеним тако и на часовима других наставника (из физике, инжењерства и математике).

– Оно што је за мене најважније, технологију не користим као алатку, него као нови концепт учења. Акценат овог концепта је – учење на покушајима и погрешкама (не само у програмирању, него и у конструкцији, али и у постављеној стратегији решавања), користећи технологију (робот) за тестирање решења. Нагласак је и на разноврсности у решењима – објашњава проф. Вељковић и додаје:

– Јако је важно, када се даје проблем и када га ученици решавају, да то буду аутентични и мултидимензионални проблеми који ће имати више од једног решења. Решавајући проблем на свој начин, ученици постају власници задатка. Сложеност проблема (који се мора уситнити на више задатака) захтева тимски рад. Ученици су принуђени да сарађују. Свако од њих пронађе своју улогу: као дизајнер, програмер, конструктор... Сами дођу до тога у чему су најбољи. И сви реше проблем на различит начин, и свако решење разликује се од мога. Нема класичног подучавања у коме наставник објашњава ученицима шта је, на пример, мотор и како он ради. Они сами откривају шта све мотор треба да садржи да би могао да покреће... Учествују у процесу доношења одлука и разумевању комплексних проблема у које су укључени.

Катарина Вељковић указује да различити начини стицања знања воде ка бољем и дубљем разумевању наученог. Она је за ученике школе креирала и е–учионицу. То је простор у коме је знање њима надохват руке, у окружењу које им је блиско – од лекција, квизова, интерактивних радионица, форума, упитника... Место где они могу да сарађују једни с другима, оцењују једни друге, уче једни од других. Од велике је помоћи посебно оним ученицима који због болести дуже времена изостају са наставе.

За Глобалну награду за наставнике Драгана Кувељића, професора разредне наставе у Основној школи „Милосав Стиковић” из Пријепоља, такође је предложило Удружење „Живојин Мишић”. Носилац је и признања Најбољи едукатори Србије 2014. Њему то много значи јер је, како истиче, потврда да је његова намера да нешто промени, и тиме буде подршка и модел другима, била примећена и добила на значају.

Учионица у којој учитељ ђацима држи наставу веома је инспиративна за рад и по томе како је уређена и опремљена, и по веселим бојама које деци маме осмех на лица. Због тога нашег саговорника питамо да ли се у таквом амбијенту лакше усмерава рад малишана и њихова пажња „држи” будном.

– Оно што бих истакао је да пажњу усмеравам на то како се деца осећају, а не само шта знају. На почетку дана свако дете доврши реченицу: Добро је то што..., а лоше је... Тако дајемо на значају осећањима која собом носе и на која утичемо добром и радном енергијом. Циљ ми је да школа буде место ефикасног учења, а учење пријатно искуство. Деца седе за округлим столовима, како би могла да комуницирају и сарађују. До сазнања и вештина долазе кроз личну активност. Постављам им задатке који ће их инспирисати на креативност, истраживање и закључивање... Да би се „десило” учење, трудим се да будем добар мотиватор, да пробудим њихову радозналост за тему и створим позитивну атмосферу. Сам рад, унутар малих група, је жива дискусија, размена идеја, неслагање и убеђивање, а онда, када се усагласе, закључке размењују у великој групи, у заједничком кругу на „тргу ветрењача” – објашњава Драган Кувељић.

Додаје да је атмосфера на часу радна и опуштена. У учионици гаје рибице и цвеће, а имали су и птице, хрчке и корњаче. Деца не устају када износе своја запажања, нити када неко улази у учионицу. У тоалет одлазе без питања.

– Веома ми је важно да им помогнем да развију самопоуздање и створе позитивну слику о себи. За сваког ученика водим образовни досије. То су докази о њиховој признатој компетенцији – истиче наш саговорник.

Одговарајући на питање зашто су централни круг у учионици назвали „тргом ветрењача”, подсећа да живимо у турбулентном времену у коме су свакодневно присутне промене – једни граде зидове, а други ветрењаче.

– Ми смо за промене. Зато смо за грб наше групе, којој смо дали име „Машта”, одабрали ветрењаче, а учионица је „Маштаоница”... Деца се труде да буду што оригиналнија у својим одговорима и коментарима. Проналазе различите аргументе, својствене дечјој логици датог узраста. Такмичење нам је страни појам, осим када је спорт у питању. Настојим да им наметнем „такмичење са самим собом”, да дају највише што могу и да сваким даном буду све успешнији.

Методе које Драган Кувељић користи у настави су – активне, интерактивне, кооперативне, учење кроз игру и искуствено учење, а очекује да резултат буде функционално знање, примењиво у животним ситуацијама.

– Паузе правимо само када је време за ужину. Ритам смене активности одређује њихова заинтересованост за дату тему. На школско звонце већ одавно се не обазиремо. Наш циљ није само реализација садржаја, већ достизање исхода и развијање међупредметних компетенција – каже Кувељић. Указује и на то да су нас економска криза и тежак живот удаљили од правих вредности. А оне које негују у одељењу су: здравље, образовање, слобода, равноправност, љубав, другарство, истина, правичност, одговорност... Листинг тих вредности су истакли на највидљивијем месту у „Маштаоници”. Упућује их да образујући се могу бити бољи људи, стварати боље и праведније друштво, учинити себе и окружење богатијим.

Посебна радост за ученике је када њихов учитељ организују летњу школу, јер тада путују код својих другара из неког другог места или их дочекују у свом граду. Ове године били су гости ђачке групе „Звончићи” из Новог Сада и њихове учитељице Дијане Малиџе. Заједно су обишли многе културне, природне и историјске знаменитости Новог Сада и Београда. То је за децу немерљиво искуство, нешто што ниједан класичан час не може да надомести. У непосредној близини Пријепоља је село Сопотница, са предивним водопадима. Ту деца бораве са учитељем и по неколико дана, а гости су им познати писци и глумци за децу.

Тешко је у један текст ставити све оно чиме се бави Душан Кувељић. Споменућемо само да је, у коауторству са колегиницом, стручном сарадницом Нецом Јовић написао две стручне књиге („Како стварати пријатну атмосферу за учење” и „101 одговор на 101 питање о томе шта сваки наставник треба да зна”). Као део тима радио је и на изради читанки за пети и други разред, а био је и коаутор неколико акредитованих обука за наставнике.

– Трудим се да мојим ученицима будем модел. И не само њима, него свуда и на сваком месту својим понашањем показујем да сам учитељ. Поносим се тиме и срећан сам што сам присутан у сећањима мојих ученика – истиче учитељ Драган Кувељић. Колегама у Србији упућује поруку да буду храбри и упорни, спремни да и сами уче и мењају свет у коме живе заједно са децом. Да буду свесни одговорности и да квалитетом рада чувају част и достојанство професије којом се баве.

Сватлана Илијић

 

АНТРФИЛЕИ:

ЛАБОРАТОРИЈА НА ОТВОРЕНОМ

Према речима Татјане Марковић Топаловић Парк науке је својеврсна лабораторија на отвореном или, како она воли да каже, тродимензионални уџбеник на отвореном. То је највећи методички и дидактички искорак у њеној професионалној каријери. Парк данас има 27 инсталација, које су директно усмерене на наставни план и програм физике, биологије, географије, хемије, астрономије, математике и историје.

ПРИПРЕМА ЗА ЖИВОТ

– Сматрам да комбинација ИКТ-а и методичких, дидактичких, педагошких и људских принципа даје добре резултате у процесу учења и може бити добра припрема за будући рад и живот ученика у савременом интеркултуралном друштву. Улога наставника је комплексна. Он не сме да буде пуки предавач, већ планер и организатор наставног процеса, ментор ученицима и да сарађује са њиховим родитељима и другим наставницима – каже Катарина Вељковић.

ЛОГИСТИКА БЕЗ КОЈЕ СЕ НЕ МОЖЕ

– Ако је школа она која нас припрема за живот, онда је логично да учимо тамо где ћемо живети. Деци је веома интересантно кад учимо ван учионице. Учимо у просторијама Дома културе, Музеја, на раскрсницама и у трговинама, у порти манастира Милешеве, Градској библиотеци...

Учећи о употреби прибора за јело и о здравој исхрани, ишли смо и у ресторан. Једном речју, све културне, привредне, историјске дестинације су наши ресурси. Ипак, главни ресурс на који се ослањамо, наравно, су родитељи ученика. Они су логистика без које не бисмо могли да функционишемо – истиче учитељ из Пријепоља.

 

 

 

MЕСТО ДОБРОГ ОДРАСТАЊА: ОСНОВНА ШКОЛА „БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО У БЕЛОМ БЛАТУ

 

Добри духови прошлости

Желимо да задржимо стари дух школе, са пуно емоција и емпатије, да деца знају да је то њихово безбедно место доброг одрастања, развијања и сазревања, у које ће се враћати с осмехом

Већ самим уласком у специфично војвођанско село Бело Блато стиче се утисак да сте стигли у неку паралелну стварност, да сте управо постали део неке старе књиге или, још лепше, неке скоро заборављене бакине приче из детињства. У том месту време као да је стало – окружење одише спокојем, живот једноставношћу, а понашање мештана преноси неке давне вредности.

И по свом положају права је оаза: смештено је у међуречју Бегеја и Тисе, поред највећег слатководног рибњака у Европи, и једино је село ослоњено на Царску бару. Од самог улаза па до изласка, који, опет идилично, краси стара ветрењача, пружа се његов заштитни знак – дрворед сибирског бреста.

Топла добродошлица и у Основној школи „Братство-јединство, културном средишту села: врућа кафа, тек печене кифлице и срдачни домаћини.

Бело Блато формирано је 1866. године. Основали су га подунавски Немци, а људи који су га потом насељавали основали су заједницу, коју сада чини више од 20 различитих националних заједница. Не формалну, већ истинску заједницу, или Европску унију у малом, како с поносом кажу. Словаци, Мађари, Бугари, Срби, Румуни, Немци, Украјинци, Италијани, Албанци, Роми... живе у симбиози, повезани искључиво по људском принципу.

– Овде не говоримо о толеранцији, као врсти трпељивости према некоме, већ о истинском суживоту на једном малом простору. За нас су најважније људске вредности које неко носи, уз жељу да сачувамо све културне и језичке обрасце – објашњава директор школе Милан Недељков.

Искуство од двадесет три године рада са децом која су лишена родитељског старања, као домски педагог, пренео је на нову дужност, на којој се налази већ осамнаест година.

– У школу сам покушао да пренесем тај посебан приступ, посебну емоцију и однос према деци у ком нема калкулација. Све време сте са њима и њиховим проблемима, заједно градите њихове личности. То је врло одговоран посао, а препознао сам да тај сегмент, тај емпатијски приступ, школи недостаје. Не због тога што људи то нису желели, већ нису знали да и тако може да се ради. Иако звучи отрцано, ми смо заиста у школи искључиво због интереса деце, она морају да буду у центру свега. Не само због оцена и школског успеха: ми смо ту да их усмеримо и припремимо за оно што их у животу чека. Када наша деца одлазе на даље школовање, постижу солидне резултате. Наравно, у сегменту школских постигнућа не можемо се мерити са „великим школама, али смо у припреми за живот и све будуће изазове засигурно добри. Као колектив дајемо све од себе да од њих изградимо добре и позитивне личности, кроз посебан вредносни систем, који они осете. Да знају да је школа пријатељско место њиховог боравка, одрастања, школовања и васпитања, у које су увек добродошли – каже Милан Недељков.

Потврде ове приче могу се видети на сваком кораку. Током обиласка школског дворишта, деца му прилазе као најбољем другу, размењују информације по којима се види да се о сваком појединачном детету све зна; школско двориште и мобилијар отворени су за маме са малом децом, а у учионицу на отвореном свраћају и садашњи средњошколци, који се и током летњег распуста ту радо окупљају и друже. Често се организују журке, чији је главни циљ учвршћивање пријатељства, како би и тај важан део одрастања прошли баш ту, у оквиру своје школе.

– Желимо да задржимо стари дух школе, са пуно емоција и емпатије, да знају да је то њихово безбедно место доброг одрастања, развијања и сазревања, у које ће се враћати с осмехом – каже Милан Недељков.

И заиста, поред потпуне отворености за све мештане, у дворишту нема графита ни оштећеног инвентара, јер се деца према школи односе као према свом дому.

Заједно с припремно-предшколском групом, која функционише у оквиру школе, деце има стотину. Та цифра није занемарљива у односу на број становника, који је, нажалост, пао на хиљаду.

Настава се у прва четири разреда изводи на три језика: словачком, мађарском и српском, у комбинованим одељењима, а од петог на српском језику. Осим тога, захваљујући ангажовању Амбасаде Бугарске, ванинституционално је организовано и оснаживање деце у бугарском језику, али и рад на другим предметима, у складу с националним програмом Републике Србије.

Седам језика у Белом Блату је у активној употреби, рачунајући и „белоблатски сленг-језик. То је језик „крадљивац, који узима помало од сваког и формира једну нову морфолошку конструкцију, специфичне динамике и акцентације. То је, како кажу, језик емоција, који долази из срца и који сви разумеју.

– Овде превазилазимо појам мултикултуралности и говоримо о интеркултуралности, јер се наше културе, па и животи наше деце прожимају. Они се зближавају тако што упознају шта њихови другови носе у делу архетипа. Тако их васпитавамо, они носе тај потенцијал, и то је њихова предност. Касније лако могу да остваре комуникацију на било ком месту на планети. А имамо примере да се наша деца у Ирској, Португалији и на разним другим местима у свету врло добро сналазе. Јер њих не додирује то шта је неко по националности, они знају шта значи искрена људска слога – каже директор школе.

Овде се поштују сви празници и славе, а у бројним духовним и културолошким манифестацијама свих народа учествује читаво село и сва деца, попут „интернационалних јединица. Културно-уметничка друштва потпуно су испреплетана, па се врло често дешава да, рецимо, у мађарском КУД-у има више Словака и обрнуто. Такође, дечак који није Србин победио је на ликовном конкурсу „Стојећи испред иконе Светог Саве. И то никоме не представља проблем, о томе се не размишља и не разговара, то је саставни део истинског суживота.

У оквиру школе изграђене су и летња учионица и етно-кућа. Различите активности (израда сувенира од трске, дуборез, плетење...), које се у њима организују, децу враћају у време њихових предака. У оквиру проширене делатности школе организују се и едукативне радионице за ученике који долазе на излете и екскурзије. У богато опремљеној етно-кући практично се упознају са предметима коришћеним у свакодневном животу у прошлости, обичајима, па и гастрономијом – по жељи, госте овде често дочекују погачом из традиционалне пећнице и соком од зове.

– Понекад се деси да деца која дођу из града изађу из аутобуса уплакана, не знајући зашто су их довели овде где нема ничег. После радионица одлазе кући такође плачући, фасцинирана једноставношћу, али и реалношћу онога што су видели и радили. Они код нас комуницирају с добрим духовима прошлости – каже директор школе, али и вођа радионица Милан Недељков.

Наводи да деца неретко не знају ни како им се зову и ко су били њихови баке и деке. Онда их замоли да се врате у време када је оно што виде око себе било реално окружење. Потом затражи да му укључе телевизор и донесу хладан сок из фрижидера.

– Зачуде се, јер у то време није било ни струје ни фрижидера. Тада им кроз лепу причу објасним да је за њихове претке телевизор био када њихова бака отвори прозор, а друга бака, која није могла да спава, преприча јој шта се све дешавало током ноћи или дана. Одведем их до трапа, у коме је температура између три и седам степени, захваљујући томе што је укопан и прекривен трском, и објасним да се у њему некада чувала храна. Покажем им старинску пећ у којој се пекао хлеб, објасним да се вода доносила са бунара – каже Недељков.

Радионица „Временска машина наставља се у простору етно-куће. Ту добију задатак да замисле да је 1860. година и да, рецимо, треба да се огласи веридба у селу. Нема разгласа, звучника и интернета, али је зато ту стара чегртаљка, која ствара велику буку и скреће пажњу публике, како би се јавиле срећне вести. Ту је и ручна веш-машина, ручни миксер, старинска машина за разбијање ораха и она за развијање теста, топле „дуње и јастуци пуњени перјем... Овај легат села, за који су мештани приложили експонате, лако буди дечју радозналост, али и емоције и сећања.

Осим што са родитељима имају изграђен однос пун поверења, као у великој и сложној породици, све активности које се односе на живот школе и села у потпуности су испреплетане. Славе се сви значајни школски датуми, прави се традиционални дочек за роде, чланови колектива су редовни даваоци крви, али се, такође, удруженим снагама са мештанима кречи сеоски дрворед, уређује парковни простор, учествује у припреми активности локалних удружења.

Тако, рецимо, у организацији Клуба жена, ученици посећују старе и физички немоћне мештане и односе им колаче, симболичне поклоне за празнике или гардеробу, јер се све донаторске активности организују преко школе. За Слатки дан, гастрономску манифестацију на којој се приказује старо колачарство, већина активности одвија се у школи, па су деца, обучена у ношње, носиоци активности и мали домаћини. Уз помоћ ментора из културно-уметничких друштава, ученици осмишљавају и приказују свадбарске обичаје. Листа школских и сеоских активности у којима учествује комплетно село била би предуга.

Наташа Ивановић

 

Антрфиле 1

ЈЕЗИК КОЈИ СВИ РАЗУМЕЈУ

У школском дворишту, као цвркут птица, преплићу се различити језици. Деца су полиглоте, које првенствено говоре матерњи језик, који не мора да буде језик националне припадности, већ онај којим се комуницира унутар породице.

– Дешава се да Мађар говори доминантније словачки језик, јер му је мајка Словакиња. Наша ученица Милица активно говори словачки, мађарски, бугарски и српски, јер је из породице у којој има припадника свих тих народа. Управо зато говоримо о том нашем специфичном белоблатском језику, који има необичну структуру – каже директор школе Милан Недељков.

Антрфиле 2

ВЕЛИКО СРЦЕ МЕШТАНА

Из Белог Блата у последњих пет година отишло је између петсто и седамсто људи, у потрази за послом. Покушавајући да их у село врате – из кога се, како кажу, одлази са сузама у очима – мештани удружено раде на развоју сеоског туризма, нудећи богату понуду различитих активности, чији је носилац често и сама школа.

– Једна од наших идеја је и да као хумана и племенита средина формирамо хранитељске породице, јер имамо простора за то, а у селу су остали људи који су у релативно доброј физичкој снази и који би се тиме радо бавили – каже Недељков и додаје да су у Бело Блато сви добродошли.

Наводи ко пример ромску породицу, која је ту досељена посредством УНХЦР-а. – Нису ишли у школу, били су неписмени и говорили само ромски језик. Када сам једно од те деце покушао да помилујем по коси, повукло се као преплашени јежић, ненавикло на такав однос. Данас су интегрисани са осталом децом, говоре наш језик и срећни су. Имају „рупе у образовању, које могу надокнадити, али је важно да им људски аспект не недостаје, да су изградили добар однос према раду и научили да редовно долазе у школу.

Антрфле 3

О безбедности школе ревносно брине пас Ринго, који радо учествује и у школским приредбама и прославама. Уместо видео-надзора, са школске ограде ситуацију „снимају” помоћници ћуран Пера и његове другарице. Запослени у школи кажу да до сада није забележен ниједан инцидент.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096