Нема производа у корпи
уторак, 26 јун 2018

ДИГИТАЛНА ТРАНСФОРМАЦИЈА УЧЕЊА

КОНФЕРЕНЦИЈА „НОВЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У ОБРАЗОВАЊУ И СКУП МИНИСТАРА ПРОСВЕТЕ РЕГИОНА У БЕОГРАДУ

 

Дигитална трансформација учења

Готово сви послови будућности захтеваће дигиталне вештине, а скоро половина становништва Европске уније нема за то неопходна знања. Стање у региону је још лошије, а земље Западног Балкана труде се да ситуација крене набоље.

Зато је Србија за наредну школску годину припремила серију дигиталних уџбеника и едукативних материјала, а ради се и на опремању 2000 дигиталних учионица – открио је министар просвете Србије Младен Шарчевић на регионалној конференцији о дигиталној трансформацији образовних система, која је у Београду, у организацији Британског савета, окупила министре просвете земаља Западног Балкана.

Планирано је и увођење електронских дневника и аналитике у свим школама, а не само као пилот. Намера је и да се учитељски факултети унапреде до нивоа педагошких и да се формирају мастер програми како би они који сада предају само до четвртог разреда, а каквих у нашем систему има највише, могли да уђу у предметну наставу, додао је Шарчевић.

Министри су овом приликом дефинисали заједничке препоруке региона за дигиталну трансформацију образовног система, које ће бити представљене 10. јула на Самиту за Западни Балкан у Лондону, а који се одржава у оквиру Берлинског процеса.

Дигитализација образовног система подразумева увођење дигиталних вештина уз алгоритамско размишљање и кодирање, развој дигиталних вештина наставног кадра, ресурсе за дигиталне вештине, програме за континуирану едукацију предавача, уз ангажман послодаваца у развоју образовног система.

Као једну од мера унапређења дигиталне писмености Велика Британија је 2016. у основне школе увела микро-рачунарску платформу Микробит, која се користи за савременију наставу у многим предметима, подсетила је Клер Сирс, директор Британског савета у Србији, говорећи о пилот-пројекту кроз који је Микробит дониран за 60 школа региона. То ће ускоро обухватити још њих 90, да би у будућности ови рачунари стигли у све школе Западног Балкана.

Састанак министара био је увод у међународни конференцијско-сајамски скуп „Нове технологије у образовању, који је одржан 8. и 9. јуна у Београду, како би се учитељима и наставницима представила нова искуства о употреби технологије у образовању, развоју дигиталног садржаја, алгоритамском размишљању и програмирању. Манифестација је окупила око 3500 наставника, као и друге бројне заинтересоване. Скуп су подржала српска министарства за области просвете и телекомуникације, Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва и Центар за промоцију науке, уз драгоцено партнерство с компанијом Мајкрософт.

После интернета у свим школама, циљ је обезбедити и дигиталне наставне сервисе, рекла је овом приликом Татјана Матић, државни секретар Министарства трговине, туризма и телекомуникација. Ове године издвојено је двеста милиона динара за опремање локалне рачунарске мреже у 200 основних и средњих школа у Србији, подсетила је.

Амбасадор Велике Британије у Србији Денис Киф илустровао је важност дигиталне писмености чињеницом да је у његовој земљи од 2015. дигитална индустрија расла за више од 20 одсто годишње.

Досад су бриљантни умови стварали нове бриљантне људе, а сада су нам потребни паметни тимови, како бисмо решавали комплексне проблеме са којима се свет суочава – приметио је Саша Лазовић, помоћник министра просвете задужен за технолошки развој, који је због тога указао на потребу дефинисања нове парадигме образовања, у складу са временом.

Мајкрософт учествује у прилагођавању образовања потребама 21. века – ИТ платформе које развија, као и едукативни програми које спроводи, осмишљени су да учине информатичко знање доступним и интересантним, рекао је на отварању конференције директор Мајкрософта за Србију Жељко Вујиновић.

Ова компанија је током два дана представила иницијативе и програме које спроводи, као и алате и решења за примену технологија у образовању.

– Образовање је основ за бољу будућност и одрживи развој друштва и економије, а иницијативе Мајкрософта у Србији имају циљ да код деце и младих развију критичко размишљање и решавање проблема уз помоћ савремене технологије, у складу са захтевима дигиталног доба у коме живимо – додао је.

Д. Јелисавчић

 

 

 

 

 

МАЈНКРАФТ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

 

Бесконачне могућности играња

„Нове технологије у образовању биле су добра прилика да се промовише рачунарска играчка платформа Мајнкрафт, која је у својој едицији прилагођеној образовању постала доступна и на српском језику. Наставници на сајту education.minecraft.net могу да нађу приручнике за употребу платформе у настави хемије, биологије, математике, књижевности, програмирања и техничког образовања.

На радионицама посвећеним овој популарној игри показано је како деца и млади на креативан начин могу да науче не само да буду корисници, већ и да учествују у креирању технолошких решења.

Мајнкрафт пружа пројектно окружење за учење које подстиче интеракцију и идеје, развијање вештина које припремају ученике за савремено радно окружење, тако што их скоро дупло ефикасније подучава решавању проблема и критичком размишљању. Око трећине наставника широм света користи га за посебне пројекте и предавања, кажу статистике, а више од 10 одсто наставника свакодневно учи и игра Мајнкрафт са својим ученицима.

 

 

 

 

ТОДЕ НИКОЛЕТИЋ, ПЕСНИК И ДРАМСКИ ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ

 

Пустоловине вечитог дечака

На путовањима стичем нова искуства, која ме и инспиришу да стварам. Са сусрета са децом одлазим препун импресија. „Хране ме њихова знатижеља, искреност, загрљаји, емоције које размењујемо. Деца поштују мој труд и узвраћају ми новом енергијом, од које крилатим и путујем даље у литерарну мисију

Један од најактуелнијих, најизвођенијих, али и најактивнијих савремених стваралаца за децу, песник и драмски писац Тоде Николетић аутор је 45 књига за децу и младе. Заступљен је у читанкама, енциклопедијама, антологијама и монографијама. Аутор је и више од 500 песама на чије стихове је написана музика и оснивач и почасни гост великог броја фестивала за децу. Ипак, најпре се издваја по томе што га и лично познаје огроман број деце из земље и региона, његових другара, чије успехе и животне путеве прати до одрастања и којима поименце посвећује песме, јер је, како се сам представља – песник на точковима.

Готово да нема детета у нашој земљи које, осим што зна добар део Вашег опуса за децу, није имало прилику и да Вас лично упозна. Недељно, у просеку гостујете на три-четири места. Знате ли, бар отприлике, колико сте школа до сада обишли на песничким дружењима са малишанима?

Присутан сам на највећим манифестацијама и културним догађајима, и домаћим и изван наше земље. Путујем, забављам малишане и пружам им могућност да уживају, али их и мотивишем да стварају и истражују своју душу. Свака школа, сваки град, село, нова је пустоловина, ново сазнање и спајање са културом и начином живљења одређеног подручја. Када би нека справа могла да израчунати моје кретање, мислим да је једнако као да сам неколико пута облетео Земљину куглу.

Да ли су такве посете за Вас тек обичан радни дан или са сваког сусрета понесете део емоција, које касније „уграђујете у песме и драме за децу?

На путовањима стичем нова искуства, која ме и инспиришу да стварам. Са сусрета са децом одлазим препун импресија. „Хране ме њихова знатижеља, искреност, загрљаји, емоције које размењујемо. Импресивно је видети са колико радости и жара учествују у поетском театру и колико се поистовећују са написаним штивом. Деца поштују мој труд и узвраћају ми новом енергијом, од које крилатим и путујем даље у литерарну мисију.

Осим поезије, деца су Вас упознала и кроз бројне драме, које се изводе на готово свим дечјим позоришним фестивалима.

Оно што деца посебно воле, када је моје стваралаштво у питању, јесу драме. Од прве, „Краљевски фестивал, па до најновије „Осми патуљак, а написао сам их стотинак, траје та сценска магија. Писане су модерним језиком и стилом, па се млади глумци лако поистовећују са ликовима и постају јунаци свога доба, што је врло важно за развој деце. Неке од тих драма су на репертоарима великих позоришта: новосадског Позоришта младих, Народног позоришта у Крушевцу, Дечјег позоришта у Крагујевцу. Изводе их и позоришта из Београда, Ниша, Пирота, Кикинде, Бањалуке, Зенице, Бјеловара, Колашина и многа друга... И предшколске установе с радошћу играју текстове намењене њиховом узрасту, а салве смеха и аплауза потврђују ми да је то што радим добро више од бројних награда и признања. Које такође пријају, а добио сам, између осталог, и награду за животно дело. Ипак, најдраже од свих ми је именовање за почасног грађана Мркоњић Града, општине у којој сам рођен.

Неизоставни сте део свих дечјих манифестација и фестивала у земљи и региону. Колико су овакви програми важни за одрастање, и у едукативном смислу, али и када је реч о неизбрисивим успоменама које деца са њих носе?

Све оно што нас одређује као људе носимо из детињства. Треба стварати едукативне просторе, где ће се дете показати у пуном сјају и са том дивном искреношћу. Веома је важно улогу васпитача поверити људима од искуства и великог знања. Погрешно је васпитавати дете помоћу крутих норми и ригидних програма – детету треба дати слободу да сам пронађе одговоре. А креативно стваралаштво најбољи је пут. Играти се и стварати, подстицати стваралаштво и развијати гипкост духа, имати поверења у децу, прилазити им са поздравом Душка Радовића: „Поштована децо и бескрајно их волети, то је оно што је важно. Свака манифестација, фестивал, књижевни сусрет простор је доказивања и креативности. Улагање у културне догађаје тог типа предуслов је за стварање нових великана. Импресивно је видети на фестивалима како све врца од радости и идеја, када се удружи огроман број малишана са писцима, академицима, глумцима и уметницима од угледа и поштовања. Свака слика са таквих догађаја потврда је да лепо живе своје детињство.

И сами сте оснивач једног од њих – Марковданских сусрета, који окупљају и по 2000–3000 деце на дружењу са најзначајнијим ствараоцима за децу код нас.

Марковдански сусрети, који се одржавају у Панонском дечјем граду, многи зовуСрпски Дизниленд. У дослуху са природом, од које се никако не смемо отуђити, деца стварају, истражују, уче, под будним оком неких од најзначајнијих личности наше уметности. Сваке године у загрљај прелепог парка стиже огроман број малишана, са родитељима и менторима, из свих држава са простора бивше СФРЈ. Сви са једним циљем да покажу оно најбоље што у себи носе, кроз сценску игру, музику, плес, писање поезије, сликање, аранжирање, спорт, потрагу за благом, најлепше поруке и друге уметничке жанрове. Редитељ Божидар Калезић, композитори Радослав Граић, Јован Адамов, Драгана Михајловић Бокан, писци Урош Петровић, Слободан Станишић, Роберт Такарич, Мирослав Кокошар, телевизијски уредници и водитељи, глумци, сликари, извођачи забавне и поп музике, само су део те чаролије.

Ваша песма „Уберите цвет за дете ушла је у читанку за пети разред још 1989. године. Да ли се уџбеници у довољној мери допуњавају савременим ауторима или мислите да је боље „држати се класика?

Интересантно је како песма, као најбољи емисар песникове душе, сама крчи свој пут до јавности. Мени се догодило као младом писцу, занесењаку поезијом, да ми песма прво уђе у читанку за пети разред, а да тек након годину дана објавим прву књигу. Неизмерно сам био срећан и истовремено збуњен чињеницом да се налазим у уџбенику из којег деца уче, раме уз раме са Душком Радовићем, Арсеном Диклићем, Десанком Максимовић, Бранком Ћопићем и другим великанима књижевности. Осим моје бескрајне радости била је то потврда да добро радим. Да верујем у то што пишем.

Неопходно је у уџбеницима водити рачуна о класицима, али их и обогаћивати новим ствараоцима, јер и данас их има сјајних, али непримећених од састављача уџбеника.

Какву сте Ви литературу читали као дете и чије сте препоруке слушали – учитеља, родитеља или другара?

Моје одрастање пратила је сјајна литература. У то време књига је била прозор у свет. Пустоловина надохват руке. Имам утисак да је сиромаштво утицало да више читамо, да размењујемо књиге, стрипове, сликовнице... да је данашња доступност свега мало „убила ту знатижељу. Не знам да ли је тада постојало дете које није знало за Ла Фонтена, Марка Твена, Жила Верна, Бранка Ћопића, Лазу Лазаревића, Мату Ловрака, Ференца Молнара... Експанзијом медија, телевизије, интернета мењају се читалачке навике. Деца су препуштена будалаштинама, којима их мами даљински управљач.

Наташа Ивановић

 

АНТРФИЛЕИ:

 

ТРЕБА РАСТИ ДО ДЕТЕТА

Стиховима и наступом остварујете невероватну блискост са децом, као да погађате „тачно у мету. Да ли управо та размена енергија доприноси да останете вечити дечак и да их тако добро разумете?

У овој списатељској игри сви дајемо и добијамо. Све је лепа и позитивна енергија која оплемењује. Мој животни кредо је да треба расти до детета. Треба учити од детета. Треба волети као дете. Деца су најслађи извор који напаја душу. Зато немам времена да остарим. Не журим да одрастем. Заправо, дечја љубав ми не да да одем из детињства. А после детињства, као што би рекао Мика Антић, то је као сутрадан после празника.

 

КРАЉЕВСКИ ФЕСТИВАЛ

Ваш драмски текст „Краљевски фестивал најигранији је позоришни комад за децу и добитник бројих награда.

„Краљевски фестивал извело је више од 1000 ансамбала за 30 година. Извођен је на пет континената, што је чудо само по себи. Прво извођење било је у Културном центру у Кули, у режији великог Петра Ујевића, који је од текста направио спектакл. Текст је и настао на његов наговор, после једне књижевне вечери, кад ме је, одушевљен мојим казивањем поезије, замолио да напишем нешто за театар. Нисам ни слутио, када је текст настао, да ће бити најизвођенија драма у Србији и региону. Имао сам част и привилегију да присуствујем на 200 премијера. И сваки пут, кад сам мислио да је све речено о тој драми у редитељском смислу, наилазио сам на нешто ново и оригинално. То нас заправо упућује на различитост и лепоту стваралаштва. Поносан сам што је тешко наћи град или школу код нас која га није изводила, а извођен је и у Братислави, Чикагу, Торонту, Москви, Пекингу, Ђенови, Камберу, Едмонтону...

 

КАД СТИХОВИ МАМЕ НОТЕ

Ваши стихови радо се изводе на рецитаторским смотрама, али и на музиким фестивалима, у аранжманима бројних композитора за најмлађе.

Као што сам већ напоменуо, песма сама крчи свој пут до коначног облика, било кроз ноту, казивање, инспирацију за илустрацију или драмску игру. Она је средство којим се усавршавају сви они који имају жељу и дар да се баве уметничким радом. Бројни су прваци смотри рецитовања са мојим песмама и просто ме терају, када чујем то цвркутање, да пишем за њих. Неколико књига поезије је драматизовано, на неке су урађени мјузикли, а већина је заступљена на музичким фестивалима дечје забавне песме. Велика је част када вам песме компонују: Радослав Граић, Јоца Адамов, Ладо Леш, Ференц Ковач, Габор Ленђел и бројни други. Из тих извођења невиних дечјих песама израсла су многа велика музичка имена којима се данас дивимо.

 

 

 

 

СТАВ СТРУКЕ: ПРЕДСЕДНИК ПЕДАГОШКОГ ДРУШТВА СРБИЈЕ НАТАША СТОЈАНОВИЋ

 

Улога и значај педагога у школама

Уз предвидиве и планске активности,које су дефинисане законом и подзаконским актима, ситуације у школи су промењиве и често неочекиване, па представљају изазове у свакодневном раду педагога. Непрестани изазови су, свакако, вештина и квалитет комуникације

Подручје деловања рада педагога и активности које свакодневно обавља су неисцрпни. Педагог повезује запослене, ученике и родитеље, директно или индиректно учествује у свим процесима који се одвијају у школи, те својим радом утиче на целокупну школску свакодневицу. Посао који обавља има за циљ побољшање целокупног образовно-васпитног процеса за добробит свих који у њему учествују.

Да ли подручје деловања педагога доводи до „замућене” слике послова које обавља? Да ли је у довољној мери препозната специфичност његове улоге и стварни допринос квалитету рада установа?

Посао педагога обухвата разноврсне, често и веома сложене активности: организовање, подршку и праћење планирања и програмирања рада; пружање различите врсте помоћи и подршке ученицима, наставницима и родитељима; континуирано праћење квалитета рада; припремање извештаја, анализа и предлагање мера за унапређивање рада; руковођење тимовима и комисијама; анализе потреба и осмишљавање стручног усавршавања запослених у установи; посредовање и пружање помоћи у решавању различитих неспоразума и сукоба; вођење различите педагошке документације школе, која се односи на ученике, запослене и спољне сараднике; организовање пројеката, радионица, предавања, увођење иновација у рад школе; самовредновање и вредновање процеса рада појединца, као и рада школе у целини.

Уз предвидиве и планске активности, које су дефинисане законом и подзаконским актима, ситуације у школи су промењиве и често неочекиване, па представљају изазове у свакодневном раду педагога.

Непрестани изазови су, свакако, вештина и квалитет комуникације. Педагог је медијатор у односима између свих актера, односно, на релацијама ученик – ученик, ученик – наставник, ученик – родитељ, наставник – родитељ, родитељ – родитељ, као и наставник – наставник. У свим поменутим односима педагог управља комуникацијом кроз призму својих знања, вештина и ставова, на начин који ће довести до добробити за ученике и исхода којима ће сви учесници бити задовољни.

Изазови су свакодневни и на пољу очекивања од стране наставника у погледу ученичких постигнућа и стварних околности у којима се ученик налази. Изазов су и ставови родитеља, како у погледу очекивања од детета и школе тако и у погледу нарушених породичних односа и потребе за помоћи и подршком. Изазов су и различите пројектне активности, од саме организације и учешћа у реализацији до њеног праћења и вредновања.

У светлу интензивних и амбициозних реформи образовно-васпитног система, у коме се значајно мења парадигма школе и учења, немогуће је избећи реконструисање улоге и позиције педагога као стручног сарадника у систему. Глобалне промене утичу да се школа мења и развија с циљем очувања идентитета друштвено-педагошке функције коју има, те се мења идентитет и перспектива педагога. Поред бројних и различитих подручја рада, који покривају све сегменте функционисања школе, намеће се потреба и за јачањем улоге педагога као сарадника на пољу пружања професионалне помоћи и то, пре свега, наставницима, ученицима, а у последње време значајно више и родитељима.

Поред поменутих послова, педагози се свакодневно баве и подстицањем мотивације, самосталности и одговорности ученика, стварањем идентитета установе у којој раде, као и развојем њене инклузивности, развојем школског програма, организацијом самог рада кроз тимски приступ. Педагози подстичу и развој компетенција и професионални развој свих запослених, кoразвијају компетенције ученика, укључујући и развој иницијативе и предузетништва. Поред тога, јавља се потреба за јачањем улоге педагога као истраживача различитих појава у систему, с циљем бољег разумевања праксе, услова у којима се она реализује и њеног унапређивања.

Део професионалне одговорности педагога појачан је и на пољу сарадње, не само унутар школе, него и између школе и окружења. Нови Закон дефинише педагошку аутономију школе и педагога, као носиоца послова и споне школа – установа и спољних партнера, кроз имплементацију стратешких одлука Министарства, реализацију различитих активности, пројеката, истраживања, развоја партнерства итд.

Да би улога педагога била осавремењена и у складу са потребама нових трендова у систему, неопходно је да педагози стално вреднују свој рад и планирају стручно усавршавање. Истовремено, неопходне су и значајне промене у формалном образовању педагога. На основу тога, јасно је да педагог треба да развија компетенције преко јачања личних особина (одлучност, иницијативу, интегритет...), стручних (конкретна знања из струке, посебно дидактике, јер је настава/учење ужи посао педагога), до социјалних вештина на подручју међуљудских односа и развоја сарадње.

Педагошко друштво Србије је струковна организација која окупља педагоге запослене у свим врстама и нивоима образовно-васпитног система, са задатком да подржи и ојача професију педагога практичара. Године 2015. у школама је смањен број запослених педагога, што је утицало на смањење квалитета рада установа. То потврђују и захтеви за додатним финансирањем запослених педагога у школама, које школе упућују Министарству на почетку сваке школске године. Захтеви се најчешће одобравају, што говори о томе да се накнадно увиђа штета која је нанета школама. Међутим, то су тренутна решења, на нивоу једне школске године, која не обезбеђују стабилност у раду школе.

 

 

АНТРФИЛЕ:

 

ПОЗИЦИЈА

У наредном периоду очекује се трајно решење положаја педагога кроз измене у Правилнику о броју запослених педагога – стручних сарадника у школама, као и кроз платне разреде који су у припреми. Тиме ће се и уважити позиција педагога и његов значај за рад и развој установа у целини.

                                                   

 

 

 

                       

ПРЕОПТЕРЕЋЕЊЕ ОБИЉЕМ ИНФОРМАЦИЈА

 

Дигиталне технологијe мењају мозак

Пораст количине доступних информација, које људи свакодневно складиште и обрађују брже него икада пре, могао би да утиче да људски мозак почне да се развија на другачији начин

Због експанзије медија – интернета, телевизије, радија и штампе – савременог човека информације прогоне свуда: у кући, на улици, на послу, на одмору... Оне ударају на сва чула, почев од традиционалних и модерних медија, преко уличног притиска билбордима и дисплејима, до интерактивне комуникације.

Свака одрасла особа у просеку дневно чује или прочита око 100.500 речи – односно 23 речи у секунди, тврде Роџер Бон и Џејмс Шорт са Универзитета у Калифорнији , који су објавили истраживање о томе колико је за људски мозак штетно претрпавање информацијама.

Количина речи која свакодневно долази до просечног човека заузела би 34 гигабајта меморије – колико је потребно да се за седам дана претрпа меморија лаптопа, наводе поменути научници.

Застрашујућа експлозија квантитета информација могла би да утиче на људски мозак да почне да се развија на другачији начин.

Доказано је да мозак расте и развија се зависно од тога колико и на који начин се користи. Управо због тога што људи свакодневно морају да обрађују велику количину информација, могуће је да ће њихово процесуирање подстаћи мозак да почне са репродукцијом нових нервних ћелија истиче професор неурологије Колин Блејкмор са Универзитета Оксфорд.

– Наша пажња је растргана на мање интервале и то вероватно није добро за неко дубље размишљање оцењује професор Бон.

Професор Сузан Гринфилд са Оксфорда каже да „није битно колико информација мозак прима, него какав је њихов садржај, док психијатар Едвард Халовел, специјалиста за поремећај пажње, и проф. Гринфилд деле мишљење да су људи толико заузети обрадом информација, које долазе из свих смерова, да су изгубили способност да размишљају и осећају, и да због тога постају све отуђенији једни од других.

Када све више информација треба сабити у ограничено време којим неко располаже, природно је да пажња опада. Људи имају утисак како никад не успевају да се честито усредсреде на одређене информације, јер их друге већ чекају. Када се капацитет појединца да обради информације не поклапа са наметнутим захтевима за обраду, настаје информацијско преоптерећење (прихваћена фраза: information overload).

Професор комуникологије са Универзитета Висконсин Медисон др Џоан Кантор каже да „дугорочно памћење може примити неограничену количину информација, но у једном дану човек се може квалитетно концентрисати само на седам новости.

Према речима др Данијела Левитина, неуро-научника, људски мозак тежи око два процента укупне телесне масе, али црпи око петину човекове енергије. То шта мозак ради у неком тренутку диктира колико ће се енергије трошити: када се особа опушта или гледа кроз прозор њен мозак се „одмара и троши око 11 калорија на сат. Читање троши око 42 калорије, али обрада велике количине нових информација подразумева око 65 калорија. Прелажење са теме на тему сагорева још више енергије. Сваки пут када се прекине одређени посао, да би се прочитао имејл или СМС порука, не само да се троши време, него и енергија.

Према Левитину, људи који дозволе себи да се фокусирају на једну ствар не само да ураде више посла, него су и мање уморни и неурохемијски мање исцрпљени након тога.

Које мере и стратегије против феномена вишка информација би могле да се примене на друштвено-организационом, стручно-едукативном и личном нивоу, са циљем да се смањи стресан учинак свакодневног бомбардовања људског мозга свакојаким информацијама, побољша ефикасност коришћења информација и смањи опасност од њихове хиперпродукције?

У погледу карактеристика самих информација могли би се поставити стандарди квалитета (на пример релевантност, сажетост...), груписање, категоризација и организација информација, постављање правила у размени информација, стварање информационих брендова, коришћење визуелних представа, графикона...

У погледу информационо-комуникационих технологија ваљало би посебно подржати употребу интелигентних система за обраду информација, како би се лакше одредиле приоритетне информације и обезбедили филтери квалитета.

На организационом нивоу требало би стандардизовати радне процедуре, дефинисати правила одлучивања, подстицати тимски рад, дефинисати прецизне и јасне циљеве информација, увести систем мерења квалитета токова информација, повећавати капацитет обраде информација, подстицати директне међуљудске комуникације и слично.

Изазов – у свету у којем сваки нови клик обећава откриће неке нове информације – јесте да се пронађе права мера. Они који успеју да је пронађу лако ће стећи способност да одвоје битно од небитног, то јест да у мору информација циљано изаберу баш оне које ће им у том тренутку бити најкорисније. Они који не успеју да успоставе потребну равнотежу и не пронађу оптималну меру укључивања у проток информација и искључивања из њега, као и они код којих потребе и жеље за прикупљањем информација постану веће него њихове способности пријема (и/или селективног одабирања) биће у опасности да их завеје Кинова (политиколог, проф. др Џон Кин) „информацијска мећава.

Б. Витковић

 

АНТРФИЛЕ:

 

ИНФОРМАЦИОНА ПИСМЕНОСТ

Ипак, ма колико то можда утопијски звучало, коначна брана од информацијске лавине остаје само образовани и самосвесни појединац, човек који, поред познавања информационо-комуникационих технологија, располаже и информационом писменошћу, која подразумева не само претраживање и обраду информација, већ и њихово критичко процењивање и вредновање.

 

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК – ЛЕКТИРА

„Мали Принц” Антоана де Сент Егзиперија

Ученик седмог разреда Душан Мартинов помоћу пауер-поинт презентације вршњацима је представио један од најпознатијих романа за децу и као прави наставник користио различите методе рада

„Човек само срцем добро види. Суштина се не да очима сагледати” – цитат је из лектире за седми разред – „Мали Принц”, Антоана де Сент Егзиперија, предвиђеног за обраду и анализу у основној школи, на који су одрасли људи већином заборавили. Суштину и истине о животу, скривене у страницама „Малог Принца”, на часу анализе лектире ПП презентацијом откривао је својим вршњацима Душан Мартинов, ученик 7-1 одељења Основне школе „Бранко Радичевић”, из Ченте. Објашњавајући и уносећи се у срж лектире, Душан је поткрепљивао доказе свог мишљења цитатима из романа, а на појединим местима и конкретне слике и, као прави наставник, користио различите методе рада.

А ово су Душанова размишљања о делу „Мали Принц”:

Мали Принц је роман, а не бајка: дело испричано у првом лицу, на начин који је карактеристичан за роман; јунаци нису представљени црно-бело, већ имају особине људи, који се срећу у свакодневном животу; глави јунак је сличан, раван пишчевом Ја; положај човека и његова улога у друштву су објективно приказани; на почетку се налази посвета карактеристична за роман; мислим да писац успоставља неку врсту везе са читаоцима, директно им се обраћајући – „Ми који схватамо живот” – и од читалаца захтева једну врсту озбиљности, јер оно што жели да им саопшти значајно је и сложено: „Ја не волим да се моја књига чита површно”.

Приповедач „Малог Принца” у тренутку усамљености и животне опасности, када се његов авион срушио, са њим није било ни механичара ни путника. Мислим да је пилоту Мали Принц био потребан да би у себи поново пронашао дечака, да би победио страх од смрти и да би се подсетио да су у животу једине праве вредности љубав, пријатељство и лепота. Мали Принц чува вредности, које је пилот сматрао битним у детињству. Ублажава његову усамљеност и омогућава му да задржи оптимизам у тешким тренуцима. То се чулима не види. Због тога је сама књига „Мали Принц” насликана речима, а не бојицама. Мали Принц је пилотово привиђење, које се појављује у пустињи, дечак који је некад био он сам. У тренутку када га пилот среће, Мали Принц нимало не личи на дете изгубљено у пустињи: ,,А мој човечуљак није ми изгледао ни залутало, ни мртав уморан, ни мртав гладан, ни мртав жедан, ни смртно уплашен”.

Оно што даље следи је анализа односа између руже и Малог Принца. Ружа у роману је представљена као посебна, јер је на планети Малог Принца увек било једноставног цвећа, али овај цвет се разликовао од осталих. Мали Принц јој се дивио и био очаран њеном лепотом. Међутим, убрзо је схватио да ружа није скромна и да је сувише захтевна. Била је уображена. Хвалисала се, стварала утисак да је плашљива – ,,могу доћи тигрови”. Зановета, пренемаже се, тражи да буде под стакленим звоном... Збуњују га ружини захтеви, почиње да му буде досадна и да га љути. Мали Принц је посумњао у ружу, када ју је ухватио у лажи, и озбиљно је схватио њене ,,безначајне речи”. Постаје несрећан и бежи далеко од руже. Растанак је тежак за обоје. Мали Принц је затечен ружиним понашањем. Уместо да се наљути на њега, она му тражи опроштај, признаје му да га воли и жели му да буде срећан. На тај начин писац нам је показао да је права љубав несебична и да не спутава друге. Мали Принц своју љубав схвата тек на Земљи.

Лисица га наводи да схвати како је његова ружа јединствена због вредности које има за њега. Само љубав једног Принца може ружу учинити значајном, важном и вредном. Када неког припитомиш, онда сте потребни једно другом. Принц је схватио да је ружа њега припитомила, као што је он лисицу.

Роман ,,Мали Принц”, поред тога што је прича о љубави и пријатељству, такође открива и дубоке истине о људима, о томе како одрасли ,,виде” свет.

За разлику од деце, која до суштине допиру маштом и срцем, одрасли су у роману представљени као неспособни да било шта суштински сагледају. Они све ствари посматрају површно, „очима”. Воле само цифре, неспособни су да открију лепоту у стварима, да истински упознају друге и да стекну правог пријатеља, немају стрпљења да полако упознају друге, да их припитомљавају, они би о другима да сазнају путем разговора, а ,,говор је извор неспоразума”, како каже лисица, oдрасли људи никада нису задовољни тамо где су, никада ништа не могу да схвате, све увек мора да им се објашњава, сматрају себе јако важним. Напослетку, све одрасле особе су биле деца, али се мало од њих тога и сећа.

Реченице о Малом Принцу су реченице о деци: о озбиљним стварима другачије мисле него одрасли, само деца знају шта желе, никада не одустану од питања која једном поставе.

Мислим да Мали Принц, ма колико био нестваран и чудесан, својим понашањем није ништа другачији од сваког другог детета из људске свакодневице.

Наратор, пилот је написао роман да не би заборавио свог пријатеља, јер је жалосно заборавити пријатеље, пошто их немамо сви.

,,Мали Принц” је роман који такође критикује свет озбиљних људи, који су у трци за зарадом, који су, вођени правилима у друштву, постали усредсређени само на посао. Они су духовно сиромашни, усамљени и несрећни. Њима је писац супротставио дечји свет, који не треба само гледати, већ и осећати душом. У том случају живот ће им бити срећнији, са мање злобе, са више разумевања и љубави. Једноставно: треба гледати срцем. На крају бих још рекао да, за разлику од света деце, свет одраслих је тужан и бесмислен. У том свету доминира осећање усамљености. Кроз лик пилота, који је такође веома усамљен, можемо открити да поједини одрасли људи нису „угушили” дете у себи. Једино они могу открити суштину, а не бесмислено лутати кроз живот.

П.С. А сада замислите једну кутију, у тој кутији овцу, замислите ружу, Малог Принца и пилота, замислите их на некој далекој планети, која сија и која се смеши.... Не можете??

Е, па ви сте већ одрасли и тешко да ћете разумети ,,Малог Принца”.

На крају свог излагања Душан Мартинов добио је огроман аплауз вршњака за изнете утиске о делу и квалитетно одржан час.

Маја Богосављев, наставник српског језика

ОШ „Бранко Радичевић”, Чента

 

АНТРФИЛЕ:

 

ПРИЈАТЕЉСТВО ЈЕ ПРАВО, АКО ДОЛАЗИ ИЗ СРЦА

Пријатељство умањује самоћу, помаже да се проблеми лакше реше и неке ствари боље сагледају. Пријатељство је право, ако је искрено, ако долази из срца, а не из интереса. Такво пријатељство се тешко стиче. Оно тражи стрпљење, много времена, разумевања и пажње.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096