Нема производа у корпи
петак, 01 јун 2018

СТРУЧНЕ ОБУКЕ У ШКОЛСТВУ СРБИЈЕ У ПУНОМ ЈЕКУ

СТРУЧНЕ ОБУКЕ У ШКОЛСТВУ СРБИЈЕ У ПУНОМ ЈЕКУ

 

Наставници у клупама

У организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Завода за унапређивање образовања и васпитања, на Учитељском факултету у Београду 21. и 22. маја, као и 23. и 24. маја одржане су дводневне обуке водитеља за обучавање наставника ради остваривања програма наставе и учења оријентисаних на процес и исходе учења. Обука је обухватила теме као што су: Образовање за 21. век; Програми наставе и учења – опште карактеристике; Међупредметне компетенције; Планирање наставе и учења; Остваривање наставе и учења; Пројекат, пројектна настава и њено планирање; Предузетништво; Праћење и вредновање наставе и учења.

Циљ обуке је оспособљавање наставника, стручних сарадника и директора школа за образовно-васпитну праксу у складу са новим програмима наставе и учења и праћење сопственог рада. Програм обуке одобрен је одлуком министра, а саме обуке спроводиће се до 24. јуна. Два дана стандардне обуке у учионици прати и један дан онлајн обуке.

План Завода за унапређивање образовања и васпитања у текућој години (у склопу Секторске буџетске подршке и у оквиру мера „Унапређени капацитети наставника у предуниверзитетском образовању за реализацију програма заснованог на исходима учења ради развијања и унапређивања компетенција ученика) јесте да се на овај начин обучи четвртина свих наставника у Србији. У овом послу уз њих је и Учитељски факултет Универзитета у Београду, где је током марта изведена обука водитеља који обучавају наставнике по школским управама.

И обука водитеља програма „Дигитална учионица” успешно је окончана. Спроведена је у Српско-корејском информатичком приступном центру у Београду током прошлог месеца, а наставници – водитељи програма стечена знања и вештине поделиће на новим обукама са 2000 колега, учитеља и наставника у основним школама у којима ће Влада Србије опремити учионице савременом наставном технологијом, како би се у раду са ученицима примениле дигиталне компетенције за коришћење дигиталних уџбеника.

Ниво поседовања дигиталних компетенција ученика, између осталог, зависи од нивоа дигиталних компетенција наставника, истичу у ЗУОВ-у. Стога се од наставника очекује да поседују одговарајући ниво информатичке, информационе, дигиталне и медијске писмености, као и да у раду са ученицима користе модерне концепте, методе и алате, који претпостављају смислену употребу информационо-комуникационих технологија.

Пилот-пројекат „Дигитална учионица” покренуло је Министарство просвете, науке и технолошког развоја 2017. године.

Експерти Центра за стручно образовање и образовање одраслих, у сарадњи са сарадницима из школа, током истог периода организовали су обуку за спровођење матурског и завршног испита по новом концепту у већем броју образовних профила из медицинске струке, графичарства, трговине и туризма, електротехнике и машинства, као и текстилства. На 19 обука широм Србије учествовала су 384 наставника из 232 школе, уз представнике послодаваца – социјалне партнере, који ће имати улогу екстерних оцењивача на завршном испиту и матурском практичном раду. Према истом моделу спровешће се и обуке чланова испитних комисија у школама.

РПП

 

 

 

 

ПРОФЕСОР ДР МИЛАН ЋИРКОВИЋ, НАУЧНИК И ЕДУКАТОР: СУДБИНСКИ ИЗАЗОВИ ОБРАЗОВАЊА И НАУКЕ

 

Кључ опстанка – креативнa сарадња

У односу на популацију, по величини научне дијаспоре у самом смо светском врху. Са неким осцилацијама, одлив стручњака траје и данас, али срећа је што део те дијаспоре показује жељу и вољу да се укључи у домаће токове и припомогне, како људским ресурсима тако и морално и материјално

Када говоримо о српској науци, све треба посматрати у одговарајућем контексту – у поређењу са другим делатностима она је прилично добра. И у свету, а и код нас, има виши реноме него све друге сфере људске делатности.

Овом оценом започиње разговор за Просветни преглед један од најсвестранијих млађих научника у нашој земљи, астрофизичар проф. др Милан М. Ћирковић са Астрономске опсерваторије Београд и истраживачки сарадник Института за студије будућности Филозофског факултета Оксфордског универзитета.

– Оно чиме се можемо похвалити у астрономији јесте израда и постављање телескопа „Милутин Миланковић”, названог по нашем највећем астроному и вероватно највећем научнику у домену природних наука. Телескоп има пречник примарног огледала 1,4 м и налази се на планини Видојевици код Прокупља, на надморској висини од око 1100 метара.Тамо су веома добре временске прилике, добра је видљивост и мало аеросолно и светлосно загађење, чак и боље него што се очекивало у прелиминарним студијама – с поносом истиче.

Пројекат је највећим делом, са више од 80 процената, финансиран средствима Европске комисије, а остала средства стигла су од Министарства за науку. Сада је преостало само да се телескоп из привременог павиљона пребаци у трајни објекат, који је недавно завршен. Тај уређај, наравно, није међу највећим светским те врсте, али у регионалним условима ће попунити преосталу нишу у посматрачкој астрономији и сродним дисциплинама. Уз велико интересовање Грчке, Бугарске, Италије, Хрватске и других земаља за коришћење ових капацитета, на путу смо озбиљне регионалне сарадње.

– Данас више ни најбогатије земље света нису више у стању самостално да развијају ни посматрачке ни експерименталне капацитете, него се то ради у оквиру великих конзорцијума, које чини најмање десетак земаља, а свака доприноси помало, било материјалним средствима, људским ресурсима, експертизом... Исто је и у области астрономских наука и не можемо очекивати да учествујемо равноправно, чак ни кад постанемо чланица ЕУ, уколико немамо довољно обученог кадра, који се управо сад формира, радом на телескопу „Миланковић”, на бази најсавременијих научних техника и метода – објашњава Ћирковић, који је превасходно научни теоретичар.

Када говоримо о региону, али и о свету, где се данас налази српска наука?

– На нашем простору у многим областима пионир је Институт за физику у Земуну, а истичем њихову Лабораторију за научно рачунање, где се већ годинама развијају паралелни рачунари – кластери. Актуелни су Парадокс 3 и 4, а ускоро ће бити и „Плави Дунав”, чија је изградња у току. Велики су планови за проширење те инфраструктуре, уз одличну сарадњу са једним конзорцијумом земаља централне и источне Европе, са којим је расписан заједнички конкурс за доделу времена на суперкомпјутерима. Ако имате компликоване и велике симулације неких процеса, које једноставно не могу да се изведу на пи-си рачунарима, онда можете да аплицирате за процесорско време на суперрачунарима. То је једна од ствари које представљају будућност рачунања и све више се користе не само у научне сврхе, већ у далеко ширем контексту, као што је регулација саобраћаја, предвиђање ефеката епидемија различитих болести, симулације климатских промена и слично.

Чему можемо да захвалимо што у науци не заостајемо посебно са светом?

– Наука је по својој природи делатност која више зависи од иницијативе и ентузијазма малог броја људи. Није потребна нека посебна масовна координација или организација. Менаџмент у науци постоји, али је много једноставнији и лакши него у неким другим областима.

По свом карактеру она је више интернационална делатност, па је много лакше пронаћи неопходна средства за пројекте и истраживања, у односу на уметност или неке гране привреде.

Постоји још један фактор, који није много срећна околност – што ми имамо огромну научну дијаспору, у односу на величину наше популације, по томе смо у самом светском врху, у првих неколико места. Са неким осцилацијама, мањим успонима и падовима, одлив стручњака траје и данас. Али срећа је што део те дијаспоре показује велику жељу и добру вољу да се укључи у домаће токове и припомогне, како људским ресурсима тако и морално и материјално, што је додатни покретач.

Не треба занемарити што у науци има, по природи делатности, мање корупције него у другим областима, мање лобија и интересних група. Није да не постоје, али у поређењу са другим људским активностима ситуација је неупоредиво боља. Томе сигурно доприноси и мања количина новца у науци, у односу на друге делатности, а наука није толико изложена ни политичким утицајима, односно притисцима. До игре утицајима долази само у неким научним областима, које имају директнији друштвени значај, као што су медицина, фармација, атомска физика... да поменемо само неке.

Упоредимо репутацију српске науке у свету, у односу на неко претходно доба у којем је наша држава играла већу међународну улогу.

– Неопходно је да реалистичније сагледавамо ситуацију и да разбијамо поједине митове. Време великих појединачних националних пројеката и улагања у акцелераторе, ракете и сличне подухвате је прошло. То се ради у оквиру мултинационалних конзорцијума, највеће ствари се постижу у оквиру заједничких капацитета, а предоминантно је тако када је реч о емпиријској науци.

Имамо аплсолутну доминацију великих институција, као што су ЦЕРН, ЕСО у астрономским наукама, Европска свемирска агенција… и у такав рад Србија може и треба да се укључи. Препреке за то су прилично тривијалне, као што су некакве годишње чланарине, од којих су бенефити за нашу земљу немерљиво већи. Кроз програм Хоризонт 2020 много се улаже у регионални развитак у погледу капацитета за квалитетан научни рад, развој малих и средњих предузећа, стратешке ствари, као што су студије енергетске ефикасности и генерално одрживи развој, климатске промене и слично. То је један од путева којим треба ићи. У нашем је интересу да се што више интегришемо у различите међународне пројекте и постоји читав низ прилика за то.

Када говоримо о односу науке, привреде и образовања, шта су наши највећи проблеми, а шта потенцијали?

– Највећи проблем је што се у међународном жаргону зове научна писменост. Она се у довољној мери не препознаје као битна – неки кажу да је то и основни циљ обавезног образовања. То је проблем са којим се све земље света суочавају, а код нас је он заиста присутан веома дуго. Један од начина на који се манифестује је пролиферација свих могућих псеудонаучних доктрина, на челу са антивакцинацијским покретима. За разлику од „конвенционалних” псеудонаука, као што је астрологија, која је данас на нивоу забаве и „прориче” да ли ће тинејџер срести љубав свог живота, антивакцинацијски или покрети који негирају климатске промене доносе потенцијално трајну штету, не толико нама самима – него будућим генерацијама. Пошто та штета није тако очигледна, лако ју је гурнути под тепих.

Тако долазимо до катастрофалне чињенице да данас у Србији имамо – у 21. веку – пет и по хиљада случајева малих богиња. При чему се заборавља да су код деце такве болести релативно безопасне, док код старијих особа и хроничних болесника неретко могу имати фатални исход. Такве псеудонаучне идеје наилазе на добар пријем, пре свега због недостатка научне писмености. Она је унета као приоритет у светске документе Унеска и Уједињених нација, али код нас није препозната као један од кључних циљева. Тако имамо образовање које се данас расплињава у неким непримењивим концептима и чињеницама, кроз историју, географију, чак и природне науке... Често се бавимо фриволним питањима, што са суштинским проблемима нема никакве везе.

Каква је онда могућност за промене, за напредак?

– Нама је потребно не само да у курикулуме убацимо модерне потребе, као што је, на пример, проучавање одрживог развоја, већ и да деца усвоје моралне вредности, које су са тим темама повезане и које никако не смеју да се гурају под тепих. Одрживи развој није неутрална чињеница, ту постоје врло јасне вредности од којих зависи благостање, чак опстанак будућих генерација.

Као што је рекао италијански писац Лампедуза – треба све да променимо да би све остало исто. Свака промена – па и оне у науци и образовању – треба да буде руковођена врло јасним циљевима. Потребно је да признамо да су неке ствари биле погрешне, како би промене добиле пуни значај.

Шта су трендови у образовању и науци данас?

– Трендове у развоју природних, па и друштвених наука, на глобалном нивоу добро описују пројекти које финансира Европска комисија кроз своје фондове, пре свега Хоризонт 2020. Тенденција је подстицање малих и средњих предузећа на ангажман, људи се све више подстичу да не зависе ни од државе ни од мегакорпорација, него да – користећи иновативна решења и патенте – направе послове који ће бити успешни. Намера је да се омогући друштво које кроз развој отклања читав низ проблема, пре свега ради на смањењу сиромаштва, уз максимално коришћење креативности.

Врло често сличне пројекте финансирају и „играчи” нижег ранга, као развојне и комерцијалне банке, које дају повољне кредите за предузетнике, посебно ако имате креативна решења и нешто што вас разликује од других.

Међутим, оно што треба да утувимо у главу јесте да нико и ништа не гарантује успех и да се склонимо од инфантилног става да држава решава све проблеме и да самостални труд захтева и ризик, који је у основи сваког напретка. Ништа није остварено без ризика и без њега бисмо још живели у пећини или на дрвету.

У Србији је аверзија према преузимању ризика, нажалост, већа него у другим земљама света, јер имамо доста екстремних дешавања у блиској прошлости, што је довело до великог осиромашења друштва. Али такав страх постоји свуда у свету. И само академско образовање може да трпи, уколико је особа у страху од ризика, и има тенденцију да иде утабаним стазама. Како је рекао Марк Твен: „Никад нисам дозволио да се школа испречи на пут мог образовања” и то је оно што увек треба имати на уму – школа је део образовног процеса, али није све у томе. Део тога су и родитељи, интернет, шире окружење, а највише сам појединац – којег треба да охрабрујемо да се манифестује и развија. Тада ће знати најбоље да искористи све ресурсе, који су му на располагању.

Шта су наше могућности у енергетици, анализи ризика, биотехнологији и биомедицини, вештачкој интелигенцији, решавању климатских промена...?

– Нама је данас неопходна мултидисциплинарна и мултикултурална сарадња у ширем смислу, како бисмо решавали проблеме човечанства, који су велики. Треба нам ангажман огромних људских ресурса најразличитијих профила, из природних, друштвених и техничких наука, уметности, политике, света религије, како би се постигао консензус око стратегија за њихово решавање. Насупрот мишљењу дела јавности, који је релативно мали, али прилично гласан и самим тим видљив у новим медијима – решење није у враћању света у неко прединдустријско или још раније друштво. Таква друштва, између осталог, технолошким нивоом не могу да подрже постојећи број бића на нашој планети. Многе ствари су данас крајње бесмислене. Рецимо, оним што се назива органском храном не би могао да се нахрани ни десети део човечанства. То може и математички да се докаже. Тако је и са другим темама и треба да се помиримо да наш опстанак зависи од најмодернијих технолошких решења и научних метода. С обзиром на то да све дужи и квалитетнији живот захтева све више ресурса, потребна је и већа ефикасност у рециклажи – иде се ка ефикасности већој од 95 одсто – као и истраживања могућности коришћења космичких, односно ресурса ван планете Земље. У таквим подухватима посебно треба истицати и подржавати иницијативе визионара, као што су Илон Маск и Ричард Бренсон, као и тренд „студија будућности”.

Дамир Јелисавчић

 

АНТРФИЛЕ:

ВЕЛИКА ТИШИНА

Последњи научни успех нашег саговорника свакако је издање „The Great Silence: The Science and Philosophy of Fermi's Paradox”, које се овог маја, у тврдим корицама, на готово 400 страница, појавило у издању престижног Oxford University Pressа.

У српском преводу ово дело Милана Ћирковића појавиће се у продукцији издавачке куће Хеликс до краја године, највероватније у преводу др Срђе Јанковића.

Фермијев парадокс или парадокс „Велике тишине” вероватно је најкомплекснији проблем савремене науке. Наизглед наивно питање „Где су сви?” уистину крије тензију између натуралистичког погледа на свет и астрофизичке реалности свемира какав познајемо.

Пре свега покушај је да се да рационална и практична класификација могућих решења, која ће у перспективи омогућити изградњу озбиљног астробиолошког теоријског оквира за конструкцију квантитативних модела предложених експланаторних хипотеза. Класификација могућих решења у четири велике категорије одговара одустајању од бар једне кључне филозофске претпоставке, које се обично подразумевају у приступу не само овом, него било ком научном проблему: научног реализма, коперниканизма, градуализма или малог скупа економских и логистичких претпоставки, који би се могао назвати оптимизацијом.

У књизи је развијен логички и епистемолошки апарат неопходан за поређење и оцењивање различитих могућности објашњења.

 

 

 

 

ПСИХОЛОГ БРАНКА БЕШЛИЋ О СИНДРОМУ САГОРЕВАЊА НА ПОСЛУ

 

Сарадњом против стреса

У овом периоду, пред закључивање оцена учитељи, наставници и стручни сарадници преоптерећени су папирологијом и различитим притисцима. Кључне ствари које им могу помоћи у борби са стресом су: сарадња са родитељима, помоћ стручних служби, добри међуљудски односи и рад на себи

Приближава се крај школске године и ученици постају свесни да је времена за поправљање оцена остало веома мало. Осмаци су додатно оптерећени предстојећом матуром и пријемним испитима; на секцијама и ваннаставним активностима ужурбано се припремају завршне приредбе, па су обавезе деце и у том смислу „појачане”. У прилог им не иде ни лепо време, које их мами и „одвлачи” од књиге.

Иако делује да је њима најтеже, није само за ученике крај пролећа један од најстреснијих периода године. Учитељи, наставници, стручни сарадници преоптерећени папирологијом и различитим притисцима пред закључивање оцена, у ово време посебно, изложени су стресу и најподложнији синдрому сагоревања на послу.

Наиме, просветни радници су друга најугроженија категорија, после медицинских радника, када је реч о изложености стресу. Бранка Бешлић, психолог у суботичкој Основној школи „Соња Маринковић”, спровела је истраживање, како би допунила податке за трибине које држи на ову тему и семинар који је у фази акредитације. Анализа је показала, између осталог, и да се критични период, који је раније обухватао септембар-октобар и мај-јуни, проширио на читаву школску годину, због бројних нових обавеза и активности.

Истраживање које се бави синдромом сагоревања код просветних радника, као последице хроничне изложености стресу, рађено је претходне две године, у Предшколској установи у Кикинди и у Основној школи „Соња Маринковић” у Суботици. Обухватило је 200 просветних радника: васпитача, медицинаских сестара у вртићима, учитеља и наставника предметне наставе, а процењивана су два спекта: лично здравствено и ментално стање и различити аспекти њиховог посла. Резултати су показали да, иако раде под истим условима, не подлежу сви синдрому сагоревања, а пресудне су личне карактеристике појединца, односно колико су механизми које користе да би се изборили са стресом и синдромом сагоревања делотворни.

– Иако је истраживање рађено на пролеће, после распуста, испитаници су процењивали да су и тада под стресом и поједине аспекте посла оцењивали као узнемирујуће. Идентификовале су се ризичне групе. То су особе које идеализују свој посао, које имају висока очекивања и теже савршенству, особе које не знају шта се тачно од њих очекује, осим да буду добри радници, где спадају и наставници који су тек почели да раде. Затим су ту особе које не знају да кажу „не” и претрпавају се обавезама. Један од закључака је и да радна атмосфера и окружење, односно да ли имају подршку колега или не, значајно утичу на то да ли ће оболети од синдрома сагоревања – каже Бранка Бешлић.

Као проблеме који најчешће проузрокују висок степен стреса испитаници су навели: притиске при оцењивању, који су израженији код наставника предметне наставе него код учитеља, недостатак или лошу сарадњу са родитељима, преобимну бирократију, лоше међуљудске односе и страх од губитка посла.

Бранка Бешлић објашњава да у ситуацијама стреса, у недостатку подршке окружења у коме раде и у зависности од личних карактеристика, код њих се јављају телесни, емоционални и бихејвиорални симптоми: главобоља, стомачне тегобе, проблеми са спавањем, проблеми на кожи, пад имунитета, губитак мотивације за одлазак на посао. Прате их осећај беспомоћности, губитак самопоуздања, проблеми са концентрацијом, напетост и нервоза, што често узрокује и међуљудске сукобе. Симптоми се јављају у зависности од фазе у којој се налазе.

Синдром сагоревања има четири фазе. Прва фаза је идеалистички ентузијазам, затим иде фаза стагнације, фаза фрустрације и фаза апатије. Период њиховог трајања зависи од личних карактеристика појединца и од подршке околине.

Бранка Бешлић саветује да се у таквим ситуацијама обавезно потражи помоћ стручне службе:

– Уколико је наставник услед стреса непримерено реаговао, прво се потрудимо да га смиримо, а онда се договарамо шта треба да радимо, јер сматрамо да у таквим ситуацијама, пре свега, треба унапредити компетенције везано за сарадњу са родитељима. Ипак, то се дешава у ређем броју случајева, а чешће је наставник узнемирен њиховом реакцијом, па заједничким разговором са родитељима покушавамо да „освестимо проблем и утврдимо чија је одговорност. У нашој школи већ тринаест година интензивно се ради на јачању те сарадње. Основали смо клубове родитеља, сада имамо и клуб родитеља и просветних радника, управо због унапређивања комуникације и како бисмо им показали да их посматрамо као партнере у раду с децом.

То партнерство одвија се на више нивоа. Родитељи су равноправни чланови свих тимова у школи, који нису ту само да би „попунили број, већ се њихова мишљења уважавају и учествују у одлукама и договарањима.

Такође, кроз клуб родитеља и наставника укључени су у све школске активности. Рецимо, када је утврђено да је вршњачко насиље најизраженије у петим разредима, заједно са наставницима држали су радионице и учествовали у кампањи за превенцију. Родитељи су у школи држали и креативне радионице декупажа и прављења накита, на које су ишли наставници и други родитељи, а производе су продавали на хуманитарном вашару за лечење једног детета. У оквиру професионалног усмеравња ученика представљају ученицима своја занимања, а за њих се организују и посебна предавања и обуке, попут радионице о опасностима од интернета.

Да би се предупредило неразумевање, као један од основних урока стреса код наставника, неопходно је продубити сарадњу с родитељима и укључити их у све аспекте рада школе, у зависности од интересовања и компетенција.

Кад је реч о међуљудским односима, просветни радници морају да изграде одбрамбене механизме и науче технике које ће им помоћи да се носе са стресом, јер не могу променити све људе у окружењу, па решење морају да потраже у промени свог става.

– Најважније је да постану свесни како реагују, колико је то делотворно и да мењају оно што могу. А то је њихов однос према другима и према обавезама: да поставе приоритете, да користе реактивне реакције, да на проблеме гледају као на изазове, да науче да их не ремети оно што не могу да промене. Често не умеју да одреде приоритете, чини им се да је све подједнако битно и када није, па се преоптерете обавезама. Такође, важно је да прихвате да је нормално да праве грешке и да себе не осуђују због тога – каже Бранка Бешлић и закључује да су кључне ствари које могу помоћи да се избегне синдром сагоревања на послу: сарадња са родитељима, помоћ стручних служби, добри међуљудски односи и рад на себи.

Наташа Ивановић

 

АНТРФИЛЕ

ИНТЕРАКТИВНЕ ТРИБИНЕ

Трибине за оспособљавање просветних радника за препознавање и суочавање са стресом и предупређивање досадашњих начина реаговања су интерактивног типа, па су присутни у прилици да изнесу различите примере и са колегама размене искуства и добре праксе. На њима се просветни радници оснажују да развијају и подстичу здраве стилове живота, упознају се са антистрес техникама и њиховом применом у личном и професионалном развоју. Важан део је и трансфер научених техника на препознавање стреса код деце, што је изузетно значајно за суочавање и квалитетније живљење са стресом.

– Покушавамо да им појаснимо проблеме и научимо их да прихвате и контролишу стрес, јер је он неминован пратилац савременог живота. На трибини приказујемо и конкретне примере и методе. На пример, у стресним ситуацијама са родитељима наставник увек треба да изнесе своје мишљење, али да се држи искључиво чињеница, а не процена, да родитељу тачно појасни шта је дете урадило и да укаже на значај њихове сарадње како би се проблем решио. Јер ако дође до сукоба, то је углавном зато што не постоји добра сарадња са родитељима – каже Бранка Бешлић.

 

 

 

 

ДР ВЛАДАН СТАРЧЕВИЋ: ДИГИТАЛНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ

 

Светла и тамна страна интернета

Време које дете или адолесцент проведе пред „екраном паметног телефона или лаптопа не треба узети као кључну варијаблу, односно критеријум да би се то оценило као претерано или патолошко. Важније од тога је шта та особа ради, односно на који начин користи интернет, наводи се у извештају за Уницеф, који је припремила група аутора која се бави том проблематиком

Време у коме живимо умногоме је обележила дигитална револуција, па се све чешће, с правом, поставља питање колико су дигиталне технологије промениле савремени свет. Свакако, једна од најзначајнијих промена огледа се у томе што су оне омогућиле брз, једноставан и бесплатан или јефтин приступ информацијама. Такође, олакшале су комуникацију и омогућиле да обављамо низ активности, које су раније изискивале интерперсонални контакт и захтевале поштовање често компликованих процедура. Постоје и други позитивни аспекти дигиталне револуције и, треба рећи, већина људи користи њене благодети.

Међутим, није непознаница да постоји и друга, мрачна страна коришћења дигиталних технологија, о чему се, такође, доста пише и говори. Једно од питања којим се јавност све чешће бави односи се на то да ли дигиталне технологије утичу на ментално здравље, пре свега деце и адолесцената, јер су они најчешћи корисници, али и на остале.

На то питање покушао је да одговори др Владан Старчевић, професор психијатрије на Универзитету у Сиднеју. Недавно, током боравка у Београду, одржао је предавање у Задужбини Илије М. Коларца „Ментално здравље и дигиталне технологије. Себе је представио као психијатра по образовању, који се бави стањима страха, депресијом и сличним проблемима, а последњих десет година све чешће се среће са различитим менталним проблемима, који су последица претераног коришћења дигиталних технологија.

Као увод др Старчевић представио је два „погледа – један извештај и једно истраживање. У извештају који је за Уницеф припремила група аутора истиче се да време проведено пред екраном (без обзира на то да ли је то паметни телефон или лаптоп) не треба узети као кључну варијаблу, односно критеријум за одређивање да ли је нешто претерано или патолошко. Важније је шта та особа ради пред екраном, односно на који начин користи интернет. У извештају се истиче и да су неки други чиниоци важнији од времена проведеног пред екраном, као што су односи у породици, утицај школе и друштвено-економске прилике. Извештај је релативно оптимистичан о коришћењу технологија код младих, мада у њему има недоречености, нарочито када се говори о њиховом позитивном утицају на ментално здравље – али под условом да је време пред екраном било умерено. С тим у вези, Старчевић је упитао шта значи реч умерено и где поставити границу између умереног и неумереног. Ако је време проведено пред екраном означено као претерано, то је оцењено као благо негативни утицај на ментално здравље.

Друго истраживање спроведено у САД после 2011. показало је да су амерички адолесценти, који су више времена проводили пред екраном и у електронској комуникацији, имали слабије резултате испитаних параметара психичког здравља (самовредновање, степен задовољства и среће) – у поређењу са адолесцентима који су проводили више времена у директној комуникацији са другим особама или у активностима као што су спорт, рекреација, учење...

Нарушавање психичког здравља код америчких адолесцената аутори истраживања приписују коришћењу мобилних телефона. Закључни ставови у том истраживању потпуно су супротни закључку из претходног извештаја.

– Дигиталне технологије су довеле до одређеног губитка приватности, односно до брисања границе између сфере приватног и јавног. Такође, и до брисања границе између простора за рад и простора за одмор. То се нарочито види код одраслих, који раде у фирмама где не постоји фиксно радно време, него се оно наставља и код куће. Дигиталне технологије утичу и на стварање одређених карактерних црта – као што су компетитивност, нарцистичност – и оног што се зове интернетска, онлајн личност. Последња „ствар је живот у виртуелним световима. Ми не знамо какве ће бити последице тога, јер се, заправо, то одвија пред нашим очима. Постоје одређена истраживања, али су још у повоју – рекао је Старчевић.

Указао је и на погрешну употребу термина зависност од интернета јер, како је рекао, интернет је само средство преко кога се обављају одређене активности, у односу на које може да се развије зависност. То значи да је зависност упорно обављање одређене активности, која је вођена неодољивом потребом, и губитак контроле над том активношћу. Како може доћи до зависности од неких активности? Лаки, анонимни и неограничени приступ интернет коцкарницама или порнографским сајтовима може довести до зависности од коцкања или сексуалних активности код особа које таква понашања раније нису испољавала. Може се развити зависност и од неконтролисаног играња видео-игара или од коришћења друштвених мрежа, захваљујући неговању виртуелног интернет идентитета, при чему та иста особа у стварном животу избегава учешће у друштвеним интеракцијама, што је занимљив феномен.

Наш саговорник скреће пажњу и на паметне телефоне, који имају велику вредност за њихове власнике, јер се ту налазе најзначајнији подаци о њима, укључујући и неке њихове тајне. За њих је то главни, понекад и једини начин комуникације, извор готово свих потребних информација, али и средство за забаву, начин супротстављања стресу и досади, једном речју, начин да се организује свакодневни живот. То су разлози због којих је дошло до феномена претераног везивања за паметне телефоне. С тим у вези, настао је термин номофобија, који означава страх од немогућности коришћења паметног телефона.

Претерано слање СМС порука постала је такозвана култура непрекидног контакта. Потреба да се што пре одговори на поруку ствара напетост и стрес код младих особа. Друштвено неприкладно и неприхватљиво коришћење мобилних телефона односи се на искључивање особе из комуникације, односно игнорисање те особе док се користи телефон. Такође се односи и на слање слика и порука са имплицитним и еротским садржајима. Проблематично је и коришћење мобилних телефона док се управља аутомобилом. Подаци из различитих земаља говоре о стотинама људи који су проузроковали саобраћајне несреће и изгубили живот због коришћења мобилних телефона током вожње.

Последњих деценија појавио се у употреби термин FOMO, који означава страх од пропуштања нечег важног што се дешава на друштвеним мрежама. Старчевић је, наиме, упозорио на проблематично коришћење друштвених мрежа, рецимо за слање неприкладних слика, попут оних о самоповређивању. Постоје подаци о томе на који начин то може утицати на особу којој су такве слике послате.

Играње видео-игара за многе учеснике је као некакав нови свет. Постоји више њихових жанрова, а проблематично коришћење је ако се уз неку игру просечно проведе и до 22 сата недељно. Једна позната видео-игра имала је више од десет милиона претплатника у 2012. Различити су мотиви зашто и млади и одрасли прибегавају оваквом игрању. Наизглед, то је нешто што би требало да буде безазлено, да забави, разоноди, опусти, буде лек против досаде, начин да се нешто постигне или доживи успех. Међутим, према речима Владана Старчевића, то може да представља и начин борбе са непријатним осећањима или проблемима и бежање од стварности у виртуелни, нереални свет, у који неке особе толико уроне да им се он чини стварним.

– Играње видео-игара постаје проблем онда када се запостављају обавезе и губе друга интересовања, када постоје тешкоће или немогућност да се прекине играње без обзира на негативне последице које су се већ појавиле. Тада играње губи своју првобитну сврху и сва енергија се уложи у то да се достигне следећи ниво у игри и заслужи награда. То је контроверзно подручје, између осталог и због тога што је предложено да се играње видео-играма уврсти у међународну класификацију менталних поремећаја, која ће највероватније бити објављена следеће године. Тада ће то постати и званична дијагностичка категорија, што је, по мом мишљењу, прерано. Један од проблема је и тај што претерано играње видео-игара често представља последицу неког другог поремећаја, на пример депресије – рекао је професор Универзитета у Сиднеју, напоменувши и да граница између интензивног или пасионираног играња и патолошког није јасно постављена.

Значајну пажњу Старчевић је посветио и проблему који се у српској литератури зове дигитално насиље. То је, заправо, агресивно понашање на интернету. Различити су начини испољавања таквог понашања – то може бити слање СМС порука жртви или порука преко електронске поште са увредљивим или претећим садржајем. Затим, објављивање на интернету лажних или компромитујућих података о жртви, снимање те особе мобилним телефоном, прослеђивање снимака и њихово стављање на интернет или сајтове друштвених мрежа. Агресивно понашање укључује и крађу података и лажно представљање у име жртве... Велики проблем је што иза већине напада стоје анонимне особе и треба бити врло вешт у трагању за агресором или нападачем.

Последице дигиталног насиља код деце и адолесцената, на које је указао др Старчевић, могу бити депресија, самоубилачке идеје, покушаји самоубиства, осећање ниже вредности, неповерење према другима, изостајање из школе, слабији успех, али и љутња и бес, агресивно понашање према другима. Ту имамо феномен претварања жртве у агресора. Особе које имају самоубилачке идеје неретко на интернету траже информације о ефикасним начинима да се изврши самоубиство. Нова појава или феномен је директни пренос самоубиства или самоповређивања. Постоји и приручник за самоубице, са конкретним описима начина како да се то уради.

Међутим, оно што је позитивно је што постоје сајтови и форуми који настоје да особе које размишљају о самоубиству окрену на страну ка животу. Када је претраживао на интернету на српском језику, Старчевић је приметио да је добро што се на првом месту појављују информације где могу да затраже помоћ телефоном, као нека врста теле-апела.

На предавању је било речи и о негативним ефектима медицинских информација на интернету, као и о непримереном коришћењу интернета за различите сексуалне активности.

Светлана Илијић

 

АНТРФИЛЕИ:

 

ТИРАНИЈА САДАШЊОСТИ

– Нове генерације расту са идејом да њихове потребе треба да се задовоље одмах или што пре. То су генерације које не могу да чекају и тешко одлажу задовољавање својих потреба. Нико још не зна какве то последице може имати по развој личности. Постоји нешто што се у литератури зове тиранија садашњости. То се такође односи на нове генерације, које много полажу на то шта се догађа сада и овде, док за њих и прошлост и будућност нису важне. И то се везује за утицај дигиталних технологија. У данашњем свету много већа предност даје се информацијама које су свима доступне, у односу на знање – истакао је Владан Старчевић.

 

ДОСТУПНОСТ

– Живимо у времену у коме се очекује да будемо доступни 24 сата дневно, седам дана у недељи. Значи, нон-стоп. То је потпуно нова ситуација – напомиње Старчевић.

 

БЕЖАЊЕ У ВИРТУEЛНИ СВЕТ

– Врло често видео-игре су компензација за ниско самовредновање, осећање неприхваћености, одбачености. За играче позитивна осећања могућа су само у том виртуeлном свету. За њих су успех, победа и доминација над противницима у видео-играма нарочито важни – напомиње предавач и подсећа да већина студија сугерише да видео-игре у којима доминира насиље повећавају агресивност, нарочито код деце и адолесцената.

 

ПОМОЋ НА ИНТЕРНЕТУ

Истраживања су показала да млађе особе које размишљају о самоубиству радије користе интернет да затраже помоћ, него да о томе директно разговарају са особом која се бави менталним здрављем. Често посећују сајтове чија је главна функција спречавање самоубиства. Лакше се „отварају преко интернета и на форумима, које некад воде волонтери, а некад професионалци, укључују се у дискусију да ли живот има или нема смисла, што може да се искористи у терапијске сврхе.

 

 

 

 

ПОДРШКА УЧЕНИЦИМА СА ТЕШКОЋАМА У УЧЕЊУ И СМЕТЊАМА У РАЗВОЈУ

 

Прилагођене методе и технике учења                                                                                                 

Примена ИКТ-а у настави је посебна подршка која се пружа деци са сметњама у учењу, деци која имају различите развојне сметње, поремећаје у понашању и емоционалном функционисању, као и онима који долазе из социјално нестимулативних средина, специјалних школа, домова за незбринуту децу, дисфункционалних породица

Стручни актив за развојно планирање Хемијско-прехрамбене технолошке школе из Београда на основу интерног истраживања мапирао је слабе тачке у раду и на основу њих планирао даљи развој школе.

Један од кључних аспеката развоја школе у наредном периоду је подршка ученицима са тешкоћама у учењу и сметњама у развоју, као и њихово укључивање у редован, свакодневни живот школе. Процес је започео 2012. године, када је школу уписао ученик са тешкоћама у учењу, који је захтевао рад по Индивидуалном образовном плану са прилагођеним методама и техникама учења (ИОП 1). Од тада до данас у наставни процес је укључен велики број ученика који наставу похађају по ИОП-у 1 и ИОП-у 2 (измењени исходи и стандарди учења). Наставници и стручни сарадници се континуирано, унутар граница наше земље и у иностранству, стручно усавршавају, јачајући компетенције неопходне за рад са ученицима са сметњама у развоју. Прве генерације су већ успешно завршиле средње стручно образовање, у складу са својим способностима, и спремне су да се уклопе у даљи друштвени процес.

Како би квалитет образовног процеса растао, неопходно је да се наставници и стручни сарадници стручно усавршавају и размењују искуства са колегама из окружења и шире. Постављен је циљ: „Оснаживање наставника и стручних сарадника за стварање окружења у којем ће се повећати успешност ученика са тешкоћама у учењу и сметњама у развоју ˮ и тражити начине за његово остварење.

Решење је уследило након одобреног пројекта „Learning to Support Inclusion (LSI)ˮ и добијања финансијских средстава од Фондације Темпус. Национална агенција за Еразмус+ пројекте у Србији препознала је улогу и значај наведених и образложених пројектних активности и подржала пројекат мобилности наставника и стручних сарадника. Подржана је мобилност, односно финансиран је одлазак на међународне курсеве у земље Европске уније за седам наставника Хемијско-прехрамбене технолошке школе из Београда.

Слађана Вукосављевић и мр Татјана Сербез похађале су петодневни курс „ICT in Еducationˮ, који је организовао „International Training Centarˮ за едукацију наставника у Прагу. На обуци смо се упознали са коришћењем великог броја бесплатних онлајн апликација као што су: Class Dojo (праћење ученика током израде задатака, додељивање бодова, обавештавање родитеља); Portableapps (сајт са великом збирком онлајн апликација); Pixlr (обрада слика); Quizizz (креирање теста који се решава преко мобилне апликације или на рачунару преко ученичког кода); Kahoot (слична апликација као Quizizz); Plickers (решавање задатака уз помоћ картица, које наставник скенира и добија резултате на пројектору); Toontastic 3D (креирање видео-приче); Quiver 3D Coloring App за мобилни телефон (скенирање слике и креирање процеса и ефеката, као што је ерупција вулкана); PixelGraphics, VectorGraphics vectr.com online, Canva (апликације за креирање постера, насловних страница књига, визит-карти); Piktochart (креирање постера у облику графикона и табела, презентације, флајери); Edpuzzle (повезивање видео-материјала са питањима провере знања); LearningApps (провера знања повезивањем појмова, сликом, звуком, текстом); Superteachertools (креирање тестова у облику Милионера, Џепарди квиза, више учесника); Основе кодирања у Minecraft-у, Codecademy.com; Weebly (креирање сајта са уграђивањем елемената – текст, слике, видео, линкови, материјал за учење, тестови, квизови, контакт форме, слајдшоу форме); QR Quick Scaner (мобилна апликација за скенирање кодова); QR Code Generator (за креирање кодова); Story Jumper (креирање књиге са текстом, сликама, видеом, звуком).

По повратку са обуке примениле смо неколико апликација у настави, у раду са ученицима. Издвојила бих неке, које сматрам примењивим за узраст и наставне предмете које предајемо.

Class Dojo је онлајн и мобилна апликација којом наставник прати ученика током рада на часу, његову активност, израду задатака, рад у тиму, труд, додељује бодове и има могућност да обавештава родитеља о напредовању ученика. Потребно је да наставник унапред има прецизиране поене за одређене активности на часу и за домаће задатке, тако да ученици буду у току са бодовањем, а код њих се самим тим развија и такмичарски дух. Та апликција има могућност да вреднује ученика од лакших ка тежим задацима на дискретан начин, што је врло значајно код ученика којима је потребна додатна подршка у учењу, а и оним вршњацима који им помажу у раду.

Апликацију Edpuzzle користила сам у настави за проверу знања након израде вежби у лабораторији. Креирала сам видео-материјал, који се на одређеним тачкама зауставља и потребно је одговорити на питање, па онда наставити даље са гледањем видеом. Ученик на крају видеа може прегледати одговоре и може га поновити. Приметила сам да ученици који погрешно одговоре на неко питање обавезно се враћају да понове тестирање, док не савладају све одговоре.

Издвојила бих и апликацију LearningApps, којом можемо креирати лекцију уз повезивање појмова за ученике којима је потребна посебна или додатна подршка у учењу. Појмови се дају у пару и могу бити у облику звука (снимимо гласовну поруку), слике, текста, видеа и потребно их је повезати. Тачни одговори су зелене боје или нестају са екрана, а нетачни су црвени. Повезивање појмова може се поновити и сви ученици који су направили грешку то и ураде.

Kahoot и Quizizz су апликације које мењају начин провере знања и примењиве су у већини наставних предмета. Тестови се решавају преко мобилне апликације или ученичког налога на рачунару. Наставник даје ученицима код за улазак на тест, а ученици уписују своја имена или називе тимова, ако раде у пару или групи. Свако питање има одређено време за одговор и, осим текста, може да садржи и слику или видео. Резултати се одмах региструју на пројектору тако да сви ученици виде ко је тачно одговорио или и тачно и најбрже. На крају тестирања наставник добије и табеларни преглед свих ученика са њиховим одговорима и врло брзо може да процени знање, труд и тимски рад.

На обуци смо израђивали и Weebly сајт са уграђеним различитим садржајима, као што су текст, слике, видео, наставни материјали, анкете, квизови. Врло је значајно напоменути да ученици прате и сајт наставника, ако им олакшава приступ информацијама. На сајту могу да прочитају лекцију, погледају видео-упутство, предају домаћи задатак, поставе питање или дају коментар.

Примена ИКТ-а у настави је посебна подршка која се пружа деци са сметњама у учењу (проблеми са дислексијом, дисграфијом, дискалкулијом, поремећајем пажње...), деци која имају различите развојне сметње, поремећаје у понашању и емоционалном функционисању, као и онима који долазе из социјално нестимулативних средина, специјалних школа, домова за незбринуту децу, дисфункционалних породица. Савремене технологије мењају и начине учења, па су на овај начин сви ученици укључени у процес целоживотног учења.

Семинар у Прагу је са нама похађало још десет наставника: седам из једне основне школе из Малатије из Турске, Словеније, Италије и Шпаније. Одлично смо сарађивали у раду, дружили се и разменили искуства, уз жељу да остваримо и заједничке пројекте мобилности ученика и наставника.

мр Татјана Сербез, наставник технолошке групе предмета

Хемијско-прехрамбена технолошка школа, Београд

 

АНТРФИЛЕ:

ПРИМЕНА ОНЛАЈН АПЛИКАЦИЈА

Употреба дигиталних материјала у настави подиже наставу на виши ниво, развија критичко мишљење, креативност, практичну примену, вршњачку сарадњу и истраживачки дух код ученика. У значајној мери подстиче сарадњу између ученика и наставника. Материјали су доступни и код куће, уз могућност да се и родитељи укључе у праћење напредовања ученика. Такође, код ученика којима је потребна додатна индивидуална подршка у учењу, примена онлајн апликација омогућава више начина приступа решавању проблема, као што су видео-материјал, анимације, причање прича, звучни записи, повезивање појмова и многи други.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096