Нема производа у корпи
среда, 23 мај 2018

УПИС У ПРВИ РАЗРЕД СРЕДЊЕ У ШКОЛСКОЈ 2018/19. ГОДИНИ

УПИС У ПРВИ РАЗРЕД СРЕДЊЕ У ШКОЛСКОЈ 2018/19. ГОДИНИ

 

Више места него ђака

За око 71.600 осмака, који овог јуна завршавају осмолетку, у првом разреду средњих школа планирано је више од 76.000 места, за 6,14 одсто више од броја ђака у овој генерацији. Претенденти на средњошколски статус пријављују се за полагање мале матуре у основним школама од 28. маја до 8. јуна, а на први испитни мегдан изаћи ће 18. јуна, када ће решавати тестове из српског, односно матерњег језика. Сутрадан, 19. јуна, провераваће се њихово знање из математике, а 20. јуна из биологије, хемије, физике, географије и историје на комбинованом тесту. Прелиминарни резултати знаће се 22. јуна, а коначна ранг-листа на Видовдан, 28. јуна.

Први уписни круг завршава се уписом примљених кандидата 9. и 10. јула, а други 12. јула. Он ће бити организован само тамо где нису попуњена сва места и остаје утешна „златна резерва” ученицима који нису успели да се домогну средњошколске књижице у првом покушају. Кандидати који желе да упишу школу за коју је прописана провера талента, поред мале матуре, полажу и пријемни, који ће се одржати између 26. маја и 5. јуна. Детаље о полагању тог испита кандидати могу сазнати у средњим школама у које желе да конкуришу и похађају од јесени.

Све информације неопходне за упис у средњу школу налазе се у Конкурсу, који ће наредне недеље објавити Просветни преглед. У том документу су подаци о броју ученика по школама, подручјима рада, образовним профилима и трајању образовања. Поред малог календара уписних активности, налазе се и информације о општим и посебним условима, мерилима и начину избора кандидата, те упису кандидата који (не) полажу пријемни испит. Наведена су таксативно и документа потребна за упис, али и услови за пријем у установе за смештај и исхрану, као и списак домова и школа које нуде интернатске услуге. У Конкурсу је објашњено и све о ученичким кредитима и стипендијама.

Саставни део Конкурса су и Пријава за испит и листа жеља, на чијем списку може да буде највише 20 образовних профила – потенцијалних будућих занимања. Списак треба пажљиво и прецизно попунити, посебно водећи рачуна да се не погреши у писању шифре. Претходно треба добро размислити о шансама за упис, који зависе од успеха на малој матури и бодовног скора добијеног на основу успеха из основне школе.

Конкурс се може набавити у књижарама Просветног прегледа, поузећем или у књижарама широм Србије по цени од 250 динара, цени која се није мењала годинама. Након Конкурса Просветни преглед ће објавити и Информатор са бројем бодова које су имали последњи рангирани ученици на листи за упис у последње три школске године. Ни Информатор неће мењати цену која је важила претходних година – 220 динара.

О. Н.

 

АНТРФИЛЕИ:

 

КВОТЕ

У четворогодишњим средњим школама моћи ће да се подели око 60.000 ђачких књижица, од чега око 19.000 у гимназијама и још 16.000 у трогодишњим. Мимо ове квоте у 60 школа, са 63 одељења, има места за 1260 ученика са посебним способностима за рачунарство и информатику.

 

НОВИНЕ ОД ЈЕСЕНИ 

Министарство просвете припремило је за следећу школску годину нове, иновиране и осавремењене образовне профиле. За њих су урађени стандарди квалификација, планови и програми наставе и учења засновани на исходима. Припремљени су и нормативи простора, опреме и наставних средстава и врсте стручне спреме наставника, стручних сарадника и помоћних наставника. Неки ће бити реализовани по моделу дуалног образовања.

 

 

 

 

ЉИЉАНА ШАРАЦ, ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ И ДОБИТНИК НАГРАДЕ „СМЕДЕРЕВСКИ ОРФЕЈ”

 

У виру света писане речи

Још као девојчицу књига Гроф Монте Кристо” Александра Диме, као вир увукла ме у свој свет и зачарала заувек. До факултета сам већ прочитала највеће класике, Игоа, Стендала, Достојевског, неоптерећена и за свој грош, а онда је све требало прећи испочетка систематски и аналитично

Професор српског језика и књижевности Љиљана Шарац, поред изузетних резултата у раду са ученицима у Основној школи Стефан Дечански” у Београду, отиснула се и у књижевне воде. Већ дуги низ година пише и објављује песме. Добитник је „Смедеревског Орфеја”. Књижевни клуб Смедерево 1997. године објавио је њену збирку песама „Лутка учаурене душе”, а члан је и Књижевног клуба Чукарица.

Први њен роман Опет сам те сањао”објављен је 2015, други роман Где сам то погрешила?” 2016, a најновији роман Зид тајни” почетком јула 2017. године. Све то био је повод за разговор са овом марљивом професорком и списатељицом.

Какви су били Ваши почеци у књижевном стваралаштву? Које писце сте волели да читате?

– Верујем да се рађамо са геном који носи љубав према читању. За оне без тог потенцијала” од великог су значаја примери у најближој околини и окруженост књигама од пелена па надаље. Имала сам среће да од свега тога добијем довољно. Обожавала сам да читам Политикин забавник” и све часописе, које смо добијали у школи, а онда је мој отац пред мене ставио књигу, тврдих корица, обложену карминцрвеном тканином, на којој је златним словима писало Гроф Монте Кристо” Александра Диме. Она ме као вир увукла у свој свет и зачарала ме заувек. До факултета сам већ прочитала највеће класике – Игоа, Стендала, Достојевског..., неоптерећена и за свој грош, а онда је све требало прећи испочетка систематски и аналитично.

Да ли Вам је неко од тих великана књижевности био узор?

– Не могу да издвојим једног писца као свој узор, јер како сам одрастала тако се и мој књижевни укус мењао. Дуго сам, после Диме, била очарана Херманом Хесеом, па Слободаном Селенићем, Андрејом Макином...

Читање је интимна, пожељна радња, али је писање чин чисте храбрости. Са сваким ретком ви своју душу излажете у стакленој витрини радозналим, критичким, строгим, добронамерним или злонамерним коментарима. На тај храбар корак одважила сам се врло рано, још у основној школи, спремна да издржим и критике и похвале, пишући песме и приче, и, ево, и данас корачам.

Ваши романи прожети су историјским темама, како нашим тако и европским. Колико су они фикција, а колико резултат Вашег истрајног истраживања?

– Историју и књижевност одувек сам доживљавала као две сестре. Историја је она старија, озбиљнија и одговорнија, а књижевност млађа, врцава и повлашћена. Стога сам се у својим књигама ослонила на потенцијале и једне и друге. У сваком од три романа (Опет сам те сањао”, Где сам то погрешила?”, Зид тајни”) посегнула сам за историјском темом снажног и неисцрпног потенцијала. Као да су Проклета Јерина, принц Ђорђе Карађорђевић и принцеза Јелена Карађорђевић (син и ћерка краља Петра Првог) баш мене изабрали да испричам њихове животне приче и ослободим их неправедних клевета и заборава. Њихови животни путеви воде нас од Византије, Црне Горе, Швајцарске, Русије до Смедерева и Београда. Сви историјски подаци су непатворени. Мој удео је био да оно што историја није забележила – а тиче се породичних, интимних тренутака – домаштам и уклопим у чињеничне оквире.

Колико такве теме, испричане на интригантан начин и из необичног угла, читаоце могу да приближе историји, а историју читаоцима?

– Српска историја врца од догађаја и ликова вредних пажње романописаца, сценариста, песника, сликара, вајара, цртача стрипова или цртаних филмова. Уверена сам да постоји много начина да се сувопарно, фактографско ређање чињеница представи динамично, сликовито, интригантно и узбудљиво.

Историја не прати женску лозу у краљевским и деспотским династијама. Супруге и кћерке спомену се у једној реченици, што ми је пробудило интересовање да сазнам више. Зато ликове стављам у околности које показују какви су они били људи, како се одвијао живот иза званичних кулиса, дајући осврт на породичне односе, што је први прави корак да читалац крене ка њима и заинтересује се за њихову судбину. Историјске околности тада постају позорница дешавања, и све се чита с лакоћом.

Многи сматрају да историју треба оставити историчарима, а да народ треба да гледа у будућност. Шта Ви мислите о томе и које су то поруке које нам историја шаље?

– Не пристајем да нам се сва животна филозофија сведе на супицу из кесице. Све чешће бити модеран и савремен значи бити необавезан, критички расположен, несентименталан, с дозом потцењивања према традиционалним вредностима, као да све почиње и завршава с новим теоретичарима у свим животним сферама. Ја и даље много поштујем, али и верујем у традиционалне вредности.

Из свакодневног рада са децом у школи, каква су Ваша искуства – да ли воле да читају и шта воле да читају? Колико су им блиски класици светске књижевности? Шта им Ви препоручујете?

– Много сам размишљала да ли да на питање одговорим дипломатски, да добро звучи, или искуствено и искрено, како ситуација са терена” налаже. Одлучила сам се, у складу са својом природом, за другу варијанту.

У основној школи суочавамо се са много прозаичнијем питањем: како децу приволети да било шта читају и како са њима увежбати читање. Јер код многих оно лоше звучи. Зато им саветујем да све читају наглас – од лекција до стрипова. А онима који су спремни за озбиљне изазове препоручујем и Клода Кампања са Збогом мојих петнаест година”, и Агату Кристи, и Гијома Мусоа. Важно је да им кликне” и да прву занимљиву књигу узму у руке, а после је лако брусити и профилисати њихов укус.

Шта из писмених задатака Ваших ученика закључујете о култури изражавања деце?

– Нажалост, ништа похвално не могу да кажем. Читав есеј могао би да се напише на ту тему. Треба много да вежбају и уче.

На који начин и колико успевате да основцима, који у приватном животу комуницирају скраћеницама, емотиконима и другим знаковима, помогнете да искажу критичко мишљење, идеју или организују текст?

– Кад год анализирамо књижевни текст, истичем да је једини погрешан одговор ћутање, а да сваки покушај да искажемо своје мишљење води у правом смеру. Ученици се врло искрено и конструктивно укључују у разговор, када је реч о животним ситуацијама, које су им блиске, и на које могу да се надовежу примерима из свог окружења и живота. Такође, обожавају комедије и текстове у којима има много хумора. Воле да глуме и читају драмске текстове по улогама. За њих је све игра и забава и на ту карту у млађем узрасту, кад год је могуће, вреди играти.

Имате ли у плану да напишете и књигу за децу?

– Размишљала сам о томе, али сам ближе одлуци да напишем књигу о школи и деци. Сматрам да би била врло занимљива. Много је искустава у раду са ученицима.

Шта бисте за крај поручили онима који тек крећу на пут писања поезије и прозе?

– Свима који желе, али се премишљају, свима који би да покушају, али се стиде, свима који би да се опробају, али одустају после све чешћих тврдњи да данас сви пишу, поручујем: пишите, пишите, пишите. Онима који воле да певају нико не каже како има много певача, онима који воле да возе нико не каже како има много возача. Само се око писања диже прашина, а писање усрећује и нас и оне који у нас верују. Зато храбро напред, а ако нема од оног што смо написали неке користи, сигурно неће бити штете.

Споменка Радовановић

 

 

АНТРФИЛЕИ:

 

ЗАЉУБЉЕНИЦА У КЊИЖЕВНОСТ

Љиљана Шарац рођена је у Смедереву 1971. године. У родном граду завршила је гимназију, а у Београду Филолошки факултет, смер Српска књижевност и језик са општом књижевношћу.

Дванаест година радила је у Саобраћајном предузећу Ласта”, као новинар и уредник Ревије „Ласта”. Након тога окреће се професорском позиву и данас ради као наставник српског језика у Основној школи Стефан Дечански” у Београду.

 

ТРАДИЦИОНАЛНЕ ВРЕДНОСТИ

– Најрађе бих, као Бора Станковић, завапила старо, старо, ми дајте!”, јер верујем да су традиционалне вредности оно што нас чува и штити од уништења породице и друштва. Ни будућности нема без поштовања и разумевања прошлости, која представља корење које храни и утемељује тај разгранати храст.

 

 

 

 

ПРАВИЛНИК О УЧЕНИЧКИМ ЗАДРУГАМА СТУПИО НА СНАГУ

 

Задругарство се враћа у школе

Нови Правилник ученичке задруге практично види као предузећа – задруга је самостално правно лице, које оснива школа, и уписује се у регистар Агенције за привредне регистре. Ученичка задруга води пословне књиге, саставља и подноси финансијске извештаје

Ђачка задруга у ОШ „Бранко Радичевић” у Стапару успешно ради већ пет година, а упркос скромним приходима, које остварује од органске производње, ентузијазам не напушта ни ђаке ни њихове наставнике. Ове школске године на малој парцели, коју је школа добила на коришћење од општине Сомбор, посађен је кукуруз, објашњава нам директор школе Јелена Милић, која не крије задовољство што су њени ђаци препознали значај учешћа у раду ученичке задруге.

Пут до приноса и зараде подразумева много корака, између осталог и окопавање кукуруза, а анкета коју је пре неколико дана спровела наставница биологије у тој школи са питањем ко би желео да се лати тог посла изненадила је читав колектив – пријавило се чак 87 ђака. Директор Милић нам прича да је обнављање школске задруге била њена визија, када је дошла на чело те образовне установе. Становништво у Стапару се претежно бави пољопривредом, што је било опредељујуће за избор делатности ђачке задруге. Посебно је занимљиво да су чланови задруге сви ученици школе, који поред ангажовања на органској парцели праве предмете од различитих материјала и продају их у холу школе. Директор каже да су ђаци врло заинтересовани и активни, поносни на то што су сами произвели, али и што тако помажу друговима лошијег материјалног стања. Наиме, новац који задруга приходује користи се да се тим ђацима купе ранчеви, књиге, школски прибор, да се неком плати екскурзија…

Јелена Милић каже да ће Правилник о ученичким задругама, који је недавно ступио на снагу, унапредити њихов рад и указује да је важно да коришћење средстава, која се зараде, буде транспарентно.

Нови Правилник ученичке задруге практично види као предузећа – задруга је самостално правно лице, које оснива школа, и уписује се у регистар Агенције за привредне регистре. Ученичка задруга води пословне књиге, саставља и подноси финансијске извештаје, а школа је обавезна да уз свој финансијски извештај Министарству просвете достави и извештај о раду задруге.

Гордана Степић, саветник министра просвете, објашњава да одлуку о оснивању ученичке задруге доноси школски одбор школе на оснивачкој седници, којој присуствују сви чланови. Да би неко постао задругар довољно је да потпише писани захтев за приступање.

– Правилником је дефинисано да ученици добровољно постају део задруге, као и да ученичком задругом управљају задругари. Скупштина, коју чине сви задругари – ученици, наставници и родитељи – највиши је орган управљања и одлучивања, у коме важи принцип један задругар један глас. Дакле, сви задругари су равноправни у гласању и одлучивању. С обзиром на то да скупштина бира чланове управног одбора из реда задругара, чланови управног одбора могу бити и ученици – истиче Степић.

Указује да се средства за оснивање и пословање задруге обезбеђују из чланарине, чији се износ одређује правилима за рад задруге. Правилником је прецизирано и како се расподељује годишња добит задруге. Из Министарства просвете наглашавају да се на првом месту покривају губици задруге (а не школе) из претходних година пословања (ако их има), а новац се потом може користити за унапређење рада задруге, куповину уџбеника и прибора, финансирање екскурзија, исхране и превоза ученика из социјално угрожених категорија, финансирање школских пројеката… Након расподеле преостали део може се користити за награђивање задругара, и то у висини од највише 25 одсто од укупне добити ученичке задруге.

Степић објашњава да, на предлог управног одбора, скупштина задруге одлучује о расподели добити и покрићу губитака, а сагласност на расподелу добити даје школски одбор школе оснивача ученичке задруге. Новчану накнаду могу да добију наставници и родитељи, али не и ђаци задругари – они се награђују куповином уџбеника, плаћањем екскурзије...

Иако се у јавности рад ученичких задруга често везује да набавку уџбеника по јефтинијим ценама, пред школама је велики број могућности.

Прописима је дефинисано да ученичка задруга обавља делатности које се односе на: производњу и продају произведених финалних производа, израду делова за финалну производњу у индустрији и занатству, израду производа и пружање услуга за потребе школе, прикупљање секундарних сировина, пружање услуга трећим лицима из одговарајућих области и друге делатности којима се унапређује образовни и васпитни рад школе и ученика…

Задруге годинама уназад успешно функционишу у средњим стручним школама, а саветника министра питали смо чиме би могле да се баве осмолетке и гимназије.

– Делатности којима се бави задруга зависе од окружења у којем школа ради, ресурса којима задруга располаже, од компетенција наставника, интересовања и узраста ученика. У основним школама и гимназијама могу се организовати прикупљање секундарних сировина, израда украсних и употребних предмета, органска башта, украсно цвеће, производња сапуна и етеричних уља, израда туристичког водича. У гимназијама то могу бити и услуге водича (пример је Карловачка гимназија), помоћ старим лицима, хуманитарне акције, издавачка делатност, израда апликација, еко-радионица – објашњава Степић.

Наглашава да ангажовање у задрузи ђацима омогућава да слободно време користе на занимљив, креативан и квалитетан начин. Добровољним учлањењем у задругу ученик преузима обавезу рада у њој на најбољи могући начин. Тако постаје одговоран за њен рад и успех или неуспех, кроз њу проживљава и жељу за успехом, за стицањем одређених знања и вештина. На тај начин развијају се позитивне карактерне црте, а стиче се и способност за успешно суочавање с животним проблемима.

В. Андрић

 

АНТРФИЛЕИ:

 

СВАКО МОЖЕ ДА ДОПРИНЕСЕ

Специјална основна и средње школа „9. мај из Зрењанина такође је успешан пример ђачког задругарства. У оквиру задруге, која постоји од 2010. године, функционишу погони практичног рада, пољопривреде, машинаца, шивача-кројача, рециклаже и прехрамбених производа. У погону практичног рада ученици се баве прављењем и украшавањем производа од дрвета, израђују беџеве, украсне предмете од филца… У оквиру пољопривредног погона постоје два пластеника, у којима је ове године засађен спанаћ.

Школа има и засаде воћки и лаванде, од које ученици праве букете, суше их и продају. У тој установи наглашавају да је ангажовање ученика веома корисно, јер иако су различитих способности, свако на свој начин доприноси раду задруге – неко може само да боји, неко да копа, неко воли да залива башту. За ученике старије од 18 година то је једини вид радног ангажовања. Новац који се заради користи се за унапређење рада школе и опремање школских објеката, огранизацију излета, али и дружење и прославу краја школске године уз сладолед и слично.

 

АКТИВНО УЧЕЊЕ

Ученичке задруге су засноване на активном учењу, а разноврсношћу програма, које нуде и остварују, представљају непресушни извор идеја и могућности повезивања наставних садржаја с практичном наставом. У раду задруге доминирају активне методе учења, као што су кооперативни и тимски рад, решавање проблема, учење путем открића, практичне активности, објашњава Гордана Степић.

 

 

 

 

ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА: ПСИХОЛОГ НЕВЕНА СТУДЕН – ЗАШТО ЈЕ ДОБРО ДА ДЕЦА ХОДАЈУ БОСА

 

Правилан развој и пријатан осећај

Непотребан је страх од прехлада, повреда, прљања, јер природа је много питомија и благородна за наше здравље, него што ми мислимо. И педијатри саветују да деца што дуже иду боса, док не учврсте ход, како би се правилно развили и ојачали мишићи, стопала, тетиве. То је још једна добробит

Већ неколико година посматрајући, назваћу је, преопуштеност аустралијских родитеља, питала сам се: „Да ли ти људи знају шта раде, шта све дозвољавају деци, па чак и да стално иду боса?”. Тачније, гледала сам по улици и парковима како деца ходају боса, а нису бескућници, чак спадају у добростојеће породице, и саблажњавала се, јер није летњи период, они то чине у свако доба године.

У нашој средини навикнути смо да родитељи, скоро по правилу, кажу својим малишанима: „Не иди бос/а, разболећеш се”. Многи ће рећи: „Па, наравно, кад је тамо стално топло”. Но није тамо увек лето, постоје хладни периоди, али то родитеље не омета да изују децу, бар на кратко, у парку или на дечјим игралиштима. Та деца већ су навикла своје тело да иду боса и одлично подносе свако доба године. Како је то могуће, а да нису добили којекакве упале? Такође, разговарајући са колегиницом из Норвешке, која се такође убраја у хладнију земљу у односу на Аустралију, добила сам сличан податак. И тамо се често малишани могу видети како ходају боси. Наиме, и тамо су родитељи врло опуштени, чак и у најхладнијим периодима бебе им спавају напољу у колицима, док они ручају или пију кафу у неком ресторану или кафићу.

Није ми била непозната важност проходавања и ходања без обуће за наше психофизичко здравље. Али искуство из Аустралије ме збунило, јер деца и у хладнијим периодима „табанају”, бар на кратко, по паркићима. Радећи као психолог у Србији у предшколској установи, имала сам прилику да учествујем у излагању деце сваког дана сличној активности. У затвореном простору приликом физичких активности деца су ходала по каменчићима, за које је одвојен посебан простор у сали за физичко.

Једноставно, од стручних сарадника и васпитача кренула је идеја „хајде да се опреми један део вртића каменчићима, по којима ће деца моћи да ходају боса, масирају своја стопала, да осете благодет такве врсте надражаја”. Деца су тамо радо боравила и искрено уживала. И родитељи су били задовољни, јер су знали да ход по каменчићима чини добро њиховим малишанима.

Зашто је таква врста масаже свакодневно потребна нашим стопалима, како деци тако и одраслима? Једноставно, на стопалима постоји мноштво тачака које су повезане са бројним виталним органима. Стимулисање тих тачака може се вршити масажом, акупресуром или још природније, а ништа не кошта, шетњом без обуће. Таквом природном масажом стопала, стимулишући тачке стопала, омогућавамо бољи проток енергије кроз наш организам. Деца могу да ходају боса по каменчићима, камењу, трави, лишћу, песку.

Дозволите детету да што раније крене да примењује ту методу, нарочито када отопли. Наравно, треба водити рачуна да средина по којој се дете креће босо буде безбедна. А уколико је напољу хладан период, увек постоји могућност да се у кућним условима симулира природна средина (идеја из вртића у коме су донесени каменчићи и постављени да деца свако јутро по неколкико минута ходају по њима).

У енглеском језику постоји термин „earthing”, што се може превести као уземљење, и значи да се ми преко наших стопала природно повезујемо са земљом и њеним енергетским пољем. Спајањем са земљом тело се враћа у равнотежу. Оног момента када боси станемо на земљу, и када то почнемо чешће да практикујемо, наша накупљена напетост полако опада. Почиње нека врста успостављања баланса. Наше тело и дух имају потребу за природом. Рецимо, нама је свакодневно важно бар петнаестак минута излагања сунчевој светлости зарад природног стварања витамина Д у организму. У супротном, ако немамо довољно сунца, немамо ни довољно поменутог витамина, па морамо да га уносимо на другачији начин. Исто тако важност за наше здравље има и такозвано уземљење, које заправо представља директан контакт читавог тела са земљином површином.

Стално ношење обуће, нарочито оне од вештачких материјала, блокира улазак земљиног магнетног поља. Моменат када наше тело крене да се повезује са земљом и физиологија нашег организма се мења. Помаже нам да смањимо ниво стреса, да побољшамо сан, а утиче и на кардиоваскуларни систем. Важно је поменути и чињеницу да се по нашем телу налазе терморецептори, такозване „топле и хладне тачке”. Те тачке су нарочито присутне по стопалима, више него по другим деловима тела.

Бити босоног лети, али у периоду умерене хладноће није здравствено ризично. А обично је у менталитету нашег народа мишљење да све болести крећу од ногу. Наравно, ако смо дете од малих ногу ушушкавали, претопљавали, стављали му ципелице и пре него што је проходало. Али, напротив, ако је остали део тела утопљен, а дете проводи време босоного подстиче се и циркулација, наши терморецептори ће од малих ногу осетити и хладније и топлије надражаје, одржаваће се добар крвоток стопала. Једном речју, посредним путем јачамо имуни систем. Тако да је непотребан страх од прехлада, повреда, прљања, јер природа је много питомија и благородна за наше здравље, него што ми то мислимо. Ми смо биолошка бића. Самим тим, када смо у контакту са природом, ми смо оно што јесмо.

И педијатари саветују да деца што дуже иду боса, док не учврсте ход, како би се правилно развили и ојачали мишићи стопала, тетиве. То је још једна добробит. Наравно, ако је хладно постоје чарапице, које се не клижу, али обућу пре учвршћивања хода нико стручан не препоручује. Навела бих и да је то најлакши начин развијања осећаја за равнотежу, а утицај на спацијални фактор (оријентација у простору) код деце управо је кретање босим ногама. Такође, пример је и развој интелигенције, који јесте условљен и генетским фактором, али и раном стимулацијом. Различити су видови ране стимулације на формирање синапси у нашем мозгу, са којима се креће још у првим годинама живота. Једна од стимулација јесте и да се дете креће босоного, како би управо стимулисало различите тачке на стопалима, битне за одређене органе, па самим тим и мозак.

Зато када дође период топлијег пролећа, поготово лети, идеално је скинути деци обућу и прошетати их босе. Ту методу пожељно је практиковати од најранијег детињства, да би се дете навикло. У почетку за само дете то може бити изненађујући осећај, па чак и непријатан. Потребно је кренути постепено. Прво временски, изложити дете по неколико минута свакодневно, а подједнако је важно и почети излагање детета по меканијим површинама, као што су песак, трава... Важно је да буде „жива” средина, а не асфалт. За почетак прошетајте са својим дететом боси, јер дете учи по моделу, а најбољи модел су му родитељи. Временом ходати босоног постаће пријатан и природан осећај.

 

АНТРФИЛЕИ:

 

КОГНИТИВНИ РАЗВОЈ

Када деца ходају боса подстичу и когнитивни развој. Дете једноставно треба да исконски додирује подлогу, на којој се налази, и да стиче осећај и искуство те врсте. Када се дете креће босоного, повећана је перцепција кретања кроз простор, што детету омогућава да буде сигурније у кретање, а самим тим повећава се и ниво самопоуздања. Додиром стопала са земљом, травом, песком, лишћем... дете стиче и бројна искуства о природи.

 

УШУШКАНА СТОПАЛА

Обућа пружа топлотни комфор нашим стопалима – заштићеност, али исто тако, када смо стално у обући, тај топлотни комфор нема баш погодан утицај за наше терморецепторе. Много је већи проценат упалних стања код људи чија су стопала стално заштићена, ушушкана и топла. Данас већина деце најрадије носи патике током читаве године, иако лекари то не препоручују. Уколико деца ипак стално носе патике, онда морају да имају бар два пара, како би их носила наизменично – да буде довољно времена да се након прања осуше и проветре.

 

КАД СЕ НОСЕ ПАПУЧЕ

За децу до завршетка раста никако се не препоручује ношење папуча. Наиме, дечји мишићи и лигаменти нису довољно зрели да подижу папуче при ходу – па их деца, повлачећи стопала према унутра, тако држе на ногама да им не спадну. Довољно је месец дана ношења папуча да дете формира неправилну шему хода, коју ће задржати и када поново почне да носи ципеле на јесен. Често се догађа да деца у развоју, иако нису рођена са равним стопалима, стекну тај деформитет због лоше обуће или ношења папуча током лета.

 

 

 

 

АГРЕСИВНОСТ КОД НАЈМЛАЂИХ

 

Мало дете – мали грубијан

У предшколским установама постоје утвђена правила и стални надзор васпитача, који могу да реагују кад примете да је неки малишан изопштен из групе вршњака. Васпитачи морају да буду свесни да треба разговарати о пожељним и непожељним видовима понашања унутар групе у вртићу

Последњих година, нажалост, све су чешће вести да је у некој основној или средњој школи у Србији забележено насиље међу вршњацима. Наравно, наша земља се по томе нимало не разликује од осталих држава. Међутим, кад се ради о прекорачењу агресивности у редовима предшколаца, знатно је мање релевантних података. Јер, и деца до шест година такође испољавају непримерене облике окрутности према својим друговима, али стиче се утисак да се о тој теми и даље недовољно разговара и пише. Понекад се чини као да је одраслима нелагодно да о томе отворено причају. Нимало случајно, између осталог, и због тога што у том најранијем узрасту није лако повући границу између спорадичних излива агресивности и истинске окрутности, циљано усмерене да се озбиљно повреди нека девојчица, дечак или група вршњака. Зато и не треба пренагљивати у процени шта јесте, а шта није право насилништво. Једно је кад се два малишана свађају и „часте непристојним изразима, а знатно озбиљније уколико је једно дете у подређеном положају, а друго дете га малтретира и физички и психички.

Шта се подразумева под насиљем у том узрасту, питали смо Лидију Иванковић, дечјег психолога.

Ради се о чину агресије смишљеном да изазове зло, које се понавља у дужем временском периоду. Другим речима, то је серија поступака усмерених да једно дете повреди друго дете, углавном с намером да над њим доминира и да себи додатно створи што боље позиције у одговарајућој групи којој припада. Дефиниција је важна зато што прави разлику између истинског грубијанства и спорадичних излива беса и свађе у редовима малишана. Јер, кошкања и препирке међу предшколцима заправо су један од видова одрастања и овладавања социјалним вештинама. Иначе, насилништво може бити физичко, али и вербално (употреба грубих израза и псовки), као и социјално (покушај изопштења једног детета из заједнице), каже Иванковић.

У настојању да се процентуално одреди колики је број малих „силеџија, а колико њихових жртава, како наглашава, те бројеве није лако навести због недовољног броја поткрепљених истраживања на ту тему. Верује се да је у узрасту између две и пет година око двадесет одсто малишана претрпело неки облик физичког тлачења, а њих четрнаест одсто суочило се с вербалним угњетавањем. У истраживању, које се бавило четворогодишњацима, њих десет одсто „уписало” се међу насилнике, а седам одсто међу жртве. Дакле, око двадесет одсто малишана од четири године или је трпело или спроводило угњетавање.

О томе ко су ти мали грубијани, наша саговорница каже:

Веома често је реч о деци која су се изборила за веома угледно место у заједници и могу се похвалити приличним бројем пријатеља. Макар кад се ради о дечациима. Сасвим је другачија ствар с насилним девојчицама, које су често одбачене од осталих у групи. Чини се као да је више малих насилника у редовима дечака него девојчица. Нажалост, жртве у том узрасту често имају малу подршку других вршњака, чиме се додатно погоршава њихов положај. Наиме, девојчица или дечак без потпоре других истогодишњака још су рањивији и на већој мети „силеџије.

Она указује да се насилно понашање више бележи на местима која немају претходно утврђене облике понашања, попут паркова, зелених површина, дворишта. На тим „отвореним површинама, на којима се мешају млађе и старије генерације, мањој деци није увек лако да се изборе за место под сунцем. Посебно ако већ пате од несигурности или се по некој физичкој карактеристици разликују од других вршњака.

Срећом, велика је разлика између места где се деца слободно играју и вртића. У предшколским установама постоје утвђена правила и стални надзор васпитача, који могу да реагују кад примете да је неки малишан изопштен из групе. Васпитачи морају да буду свесни да треба разговарати о пожељним и непожељним видовима понашања унутар групе. Такви разговори не само да помажу деци – жртвама, већ и насилницима, којима се даје до знања да њихово грубијанство мора да трпи одговарајуће последице и да насилно понашање никако неће бити толерисано. Важно је да свако дете осети да неко о њему брине и да се осети сигурним. Најгоре је ако малишан, у ситуацијама у којима не зна да се снађе, остане сам и незаштићен.

Задатак одраслих је да се позабаве децом – жртвама, али исто тако треба да буду објективни, уколико примете да је њихов син или кћерка сувише насилан и груб према другој деци. Родитељи знају да буду болећиви према малој деци и, чак и кад им неко предочи да им је син или кћерка сувише агресиван и да угрожава друге вршњаке, то често не желе да признају и прихвате. На тај начин не само да не штите децу, већ им напротив чине медвеђу услугу.

Споменка Радовановић

 

АНТРФИЛЕ:

 

ТРАЖИ СЕ ОБЈЕКТИВНОСТ

Улога родитеља је да помно ослушкују своју децу и да што брже реагују, уколико примете да нешто с њим или с њом није у реду. Који су знаци да девојчица или дечак због нечега пате? Учестала је појава да је дете „изгубило неку ствар. Готово да и нема пријатеља с којима се дружи. Често се жали на главобоље, болове у стомаку, губитак апетита. Нерадо се ујутру спрема за вртић и све чини да добије „поштеду. Лоше спава, ноћу се буди, жали се на кошмарне снове, пишки у кревету. На игралишту је обично усамљен, нико од друге деце му не прилази. Не зову га на рођендане и друге забаве. Из дворишта се враћа без омиљених играчака.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096