Нема производа у корпи
четвртак, 03 мај 2018

СВЕТСКИ ДАН КЊИГЕ И АУТОРСКИХ ПРАВА

СВЕТСКИ ДАН КЊИГЕ И АУТОРСКИХ ПРАВА

Празник лепе писане речи

 

Светски дан књиге обележава се 23. априла у више од сто земаља широм планете још од 1995, када је на Генералној конференцији Унеска у Паризу овај датум проглашен за својеврсни празник књиге, али и ауторских права. Двадесет трећи април није случајно изабран, већ као омаж књижевницима Мигелу де Сервантесу и Вилијаму Шекспиру. На тај дан умрли су славни Сервантес и чувени Вилијам Шекспир, који је на тај дан и рођен.

Дан када се слави писана реч и промовише читалачка култура обележава се занимљивим акцијама и манифестацијама и у нашој земљи. Тако је, трећи пут, одржан и књижевни маратон „Београдски читач. Овај својеврсни догађај у Чубурском парку почео је ораторством писца и академика Матије Бећковића, а у програму, који је трајао 24 сата без прекида, наступило је више од сто учесника.

Публика је могла да ужива у казивању афирмисаних писаца и поета и познатих интерпретатора, међу којима су били и драмски уметници Милан Цаци Михаиловић, Татјана Венчеловски, Јелена Ступљанин, Рале Миленковић, као и аутори који стварају на језицима националних мањина.

И чланови литерарних секција основних школа и гимназија, победници литерарних конкурса Дечјег културног центра, али и неколико блогера, представили су се на књижевном маратону, а књиге је препоручивала „јутјуберка Милица Ђорђевић.

Одржана је и занимљива трибина „Млади долазе у Удружењу књижевника Србије, где се разговарало о уметничком изразу, који негују млади писци, и разговарало о томе како странци у Београду представљају и афирмишу дела својих писаца.

У обележавање међународног дана књиге укључио се и Драмски програм Радио Београда, емитовањем радио-драме, представљањем аудио-књига за децу, као и књига Јелице Грегановић и Гордане Влајић. Тачку на Књижевни маратон ставили су песникиња Мирјана Булатовић и дечји писац Бранко Стевановић.

И Библиотека града Београда већ десет година на специфичан начин прославља Међународни дан књиге, позивајући познате личности да на сат времена ускоче у улогу библиотекара. Овом позиву су се радо одазвали музичари Дивна Љубојевић и Дејан Цукић, писци Дејан Тиаго Станковић и Зоран Живковић, глумци Сузана Петричевић, Даница Ристовски, Петар Бенчина, Тамара Драгићевић и Синиша Убовић, социолог Ратко Божовић, рок критичар Предраг Пеца Поповић, сликар Милош Шобајић и многи други.

Библиотека је за ову прилику обезбедила и 50 одсто попуста за индивидуалне чланарине.

 

АНТРФИЛЕ

ЧИТАЛИЋИ НА ВУКОВОМ ПУТУ

На трибини „Читалићи на Вуковом путу, одржаној у Основној школи „Бранко Радичевић” на Новом Београду, у двочасовном дружењу са ауторком пројекта и њеним сарадницима, библиотекари и наставници могли су да чују зашто деца све ређе читају и да сазнају резултате најновијих научних истраживања у области психологије читања. Као допринос развоју читалачке културе код ученика, представљен им је и седмогодишњи период пројекта „Читалићи”, као доказ неисцрпне дечје креативности, али и преданог рада њихових наставника и ментора. Према речима директора Библиотеке „Вук Караџић” у Алексинцу Војкана Поповића у првој години у пројекат се укључило 1000 ђака из Србије, а ове их је више од 8000, не само из наше земље, већ и из Републике Српске и српске дијаспоре.

Н. С.

 

 

СЛАВКО КРУНИЋ, СЛИКАР И ИЛУСТРАТОР, ДОБИТНИК НАГРАДЕ ГРАН ПРИ МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ И ПРЕСТИЖНИХ МЕЂУНАРОДНИХ НАГРАДА

Скривена страна стварности

Уколико вам је понуђено да у детињству спознате сву важност уметности, настрано би било да јој се доживотно не посветите. Када сам имао седам година био сам преокупиран људским портретима, које сам трансформисао на надреалистички начин. Истим начином моделовања окупиран сам и данас

Уметнички израз нашег сликара Славка Крунића једноставно је немогуће побркати са било којим или чијим. Његове слике или тачније ликови са његових портрета толико су аутентични, и снажни у свом дејству на посматрача, да намећу недвосмислени одговор на питање ауторства. Без обзира на то што би се могло дискутовати о различитим утицајима из минулих епоха, Крунић их можда користи као полазну тачку, али то је тек почетак својеврсне игре између стварности и онога што би могла бити њена супротност. Игре чији ће исход свакако бити духовит.

Славко Крунић, један од наших најуспешнијих сликара средње генерације, рођен је 1974. године у Београду, где је дипломирао на Факултету ликовних уметности, у класи Радомира Рељића. Магистрирао је код професора Анђелке Бојовић. Излагао је на више десетина самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Слике Славка Крунића доспеле су до јавних и приватних збирки и колекционара на свим странама света. Његове илустрације нашле су пут до књига и часописа, међу којима се истиче Политикин Забавник”.

Славко Крунић за Просветни преглед” говори о односу према сликарству, књижевности уопште, књижевности за децу и утицају уметности на најмлађе.

Да се иза портрета, чији сте Ви аутор, крије нешто недвосмислено наративно у извесној мери доказују три збирке приповедака насталих према Вашим сликама. У припреми је и четврта. Да ли бисте их назвали бајкама и зашто? Има ли у Вашем делу нечег бајковитог? Шта је то?

Ефекат зачудног истиче се управо због тога што живимо у времену које тежи ка вештачком савршенству. Портрети које сликам немају извориште у стварности. Заправо, баве се скривеном страном стварности. Не само што портретом можемо да илуструјемо нашу суштину, већ ми ту суштину уједно и откривамо. Реч портрет изворно значи изнети на видело’’. Те слике теже да секундарне вредности учине бесмртним. Сложио бих се да ту има нечег бајковитог. Такво је окружење које су ликови са мојих слика одабрали за своје пребивалиште.

Када смо већ код бајки, које је било Ваше најомиљеније штиво у детињству? Има ли везе са одабиром данашњих ликовних тема? Чује ли се њихов одјек у сликама?

У радионици – галерији, смештеној у дворишту породичне куће у којој сам одрастао, где су се вршиле оправке аутомобила и излагале слике, рецитовале су се сатиричне песме, са којима је мој отац Драгиша, мајстор за кварове на аутомобилима и људима, како га је крстио Душко Радовић, волео да пркоси и да се похвали пред муштеријама. Сатира провоцира оно чудно и немогуће и већ од малих ногу ми је ушла у крв. Међу лектиром ми се тако нашао и Франсоа Рабле, од чије узбудљиве књиге Гаргантуа и Пантагруел”, пуне духовитих и невероватних догодовштина, дуго се нисам одвајао.

Како бих све своје слике ставио у један оквир, пронашао сам заједнички именитељ Satirikone. Уочио сам сличност између судбина светаца и јунака сатиричних прича. У оба случаја, по неком моделу, неизбежна је трагична коб. Али, када је реч о сатири, озбиљност нас прописно подстиче на смех. Такав вид интерпретације и односа према суровој реалности наједанпут ме је освојио. Пожелео сам да поставим своје јунаке у један такав безбедан оквир, како бих био уверен да ће свима бити угодно, чак и када се нађу у незгодној ситуацији.

Како сте почели да сликате? Да ли је то било у детињству? Ко је на Вас пресудно утицао?

Памтим добро своје прве цртеже, зато што су остали сачувани. Када сам имао седам година био сам преокупиран људским портретима, које сам трансформисао на надреалистички начин. Истим начином моделовања окупиран сам и данас.

Било је извесног утицаја од стране свих сликара и професора, који су посећивали галерију у радионици мог оца, али ми је ментор била комплетна радионица.

Мислите ли да се уметник од детињства опредељује за свој позив? Да ли је савладавање сликарске вештине у најранијим данима заправо пожељно? Шта децу може подстаћи да цртају и сликају?

Уколико вам је понуђено да у детињству спознате сву важност уметности, настрано би било да јој се доживотно не посветите. То је први и прави подстицај. Моје одрастање је у толикој мери било везано за сликарство (због чега и данас моје сликарство за одрастање) да сам се морао темељно прихватити обавезе да свакодневно себи и другима доказујем ту спознају. У тај зачарани круг пожељно је ући што раније.

Који су били Ваши ликовни узори у раној младости?

Упркос строгом уметничком васпитању, у раној младости личне ликовне узоре проналазио сам у деветој уметности, у стриповима. Волео сам стрипове. Сигурно је да је присуство хумора у овом медију било пресудно за мој избор.

Да ли себе доживљавате и као илустратора? Незаборавне су и врло упечатљиве Ваше насловне странице Политикиног Забавника.

– У свет примењене илустрације увела ме је Мирјана Огњановић, испунивши ми један велики сан – да будем део дружине достојанственика, који се заједнички труде да Забавник учине богатијим. У таквом окружењу не постоји надметање. Механизам не покреће амбиција, већ чист мотив. За мене је велики успех што су позиви да ликовна истраживања поробим одређеној теми породила галерију нових, живописних ликова. Исто је и са књигама.

Да ли више волите да Ви илуструјете одређена књижвна дела или да писци дају своја тумачења Ваших слика?

Велики је изазов илустровати књижевна дела. Потребно је слику поставити у исту раван са текстом и пружити читаоцу могућност да бира хоће ли се као посматрач кретати од текста ка призору или обратно. Без обзира на то да ли текст говори о нечем стварном или измишљеном, слика ће у причу унети занимљиву реалност. Ону непостојећу.

У истој мери волим да видим и како други замишљају знамениту прошлост мојих скромних сатиричних икона и да их удружене са текстом сместимо у књиге, у својеврсна сведочанства трагикомике. Тако се повећавају шансе да неко у будућности поверује да је реч о стварним личностима, које у историјска збивања уносе забуну!

Споменка РАДОВАНОВИЋ

 

АНТРФИЛЕ:

ПРИПОВЕТКЕ – КЊИЖЕВНА ТУМАЧЕЊА СЛИКА

Са француском књижевницом Елоди Пинел Славко Крунић је објавио књигу сатиричних портрета и приповедака Satirikone, а са књижевницом и преводиоцем Мирјаном Огњановић две збирке прича – Несаница за двоје и Маузолеј”. Приповетке су књижевна тумачења Крунићевих слика. Тренутно припрема илустрације за зејднички књижевни подухват са нашим прослављеним приповедачом Давидом Албахаријем.

За своје слике добио је награду Гран при „Милена Павловић Барили”, Велику награду Ex Tempore – Piran и Palm art. Добитник је и почасне награде за илустрацију на Новосадском сајму књига. Живи и ради у Новом Саду и Београду.

 

 

ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА КАРЛА МАРКСА

О идеологу и марксизму

Схватајући филозофију као практично средство измене света, Маркс је извршио веома успешне анализе капитализма XIX века у Енглеској, а онда све то „зачиниомешавином сачињеном од утопије и не превише успешне футурологије

У тренутку у коме се обележава 200 година од рођења Карла Маркса (05.05.1818–14.03.1883) однос према тој историјској личности код нас се свакако битно изменио. Илустрације ради, на скоро одржаном државном такмичењу средњошколаца из филозофије – Српској олимпијади филозофије 2018 (СОФија) ниједна од четири понуђене теме за писање есеја није се односила на њега. Али не тако давно (отприлике до краја осамдесетих) Марксове слике висиле су на прочељима учионица, а у нашим средњим школама марксизам се изучавао као школски предмет, додуше више некаква хибридна мешавина идеолошки обојене политичке економије, филозофије, социологије...

Да је настава марксизма била апсурдно замишљена, као one-man show, јасно је ако се зна да данас, на пример, социологију предаје професор социологије, филозофију професор филозофије... а професор марксизма требало је да буде некакав супермен – полихистор, налик ренесансном нomo universalis-у или просветитељу енциклопедијског образовања XVIII века – који у малом прсту држи и филозофију и социологију и политичку економију, и ко зна шта још, и пошто познаје све то заједно (али, будимо искрени, најчешће мало шта од тога) професор марксизма се, хтео-не хтео, појављивао у улози мудраца, који има право да мудрује о свему и свачему.

То гротескно схватање улоге марксизма на симпатично ироничан начин приказано је у домаћем филму „Варљиво лето ̕68, када отац Веселин (Данило Бата Стојковић) објашњава сину Петру (Славко Штимац) значај марксизма: „Ех, марксизам, синко, марксизам није као остали предмети, као рецимо географија, јер може се живети ако не знаш где је Абу Даби, где је Сингапур, где је Кванахвато, Цејлон, или, рецимо из историје, кад је Милутин дошао на престо, али марксизам... Марксизам се једноставно мора знати, разумеш? Он ћете пратити целог живота, јер марксизам прожима све поре нашег друштва.

Маркс је свакако био филозоф, бар по томе што је спадао у младохегеловце – групу Хегелових ученика окупљених око тзв. „Доктор-клуба, чији су чланови били, пре свега, млади доктори филозофије. Управо под њиховим утицајем Маркс је напустио студије права и посветио се филозофији. Његова докторска дисертација, „Разлика између Демокритове и Епикурове филозофије природе, и звање доктора филозофије свакако сведоче о његовом разумевању филозофских проблема. Ако додамо да је преводио са старогрчког и латинског (Аристотелову „Реторику, римског историчара, правника и ретора Тацита, као и римског песника Овидија), да је поред матерњег немачког језика знао италијански и енглески, онда имамо пред собом веома даровитог филозофа XIX века.

С друге стране, он није наставио традицију својих претходника у немачкој филозофији од Канта до Хегела, који су углавном били универзитетски професори, већ је започео да се бави друштвено ангажованим новинарством, као уредник „Рајнских новина („Rheinische Zeitung”), да би затим свој политички ангажман остварио као један од вођа међународног радничког покрета, оснивајући са својим пријатељима „Прву интернационалу. Због тога Маркс и није оставио неко филозофско дело у правом смислу речи, иако је доста писао.

Читајући нека његова дела („Рани радови, „Економско-филозофски рукописи, „Тезе о Фојербаху), може се закључити да је главна Марксова преокупација у филозофији углавном била – обрачун са традиционалном филозофијом. У том смислу он се може сместити међу филозофе чији је значај управо у томе што су критички разматрали своје филозофске претходнике. Због тога не чуди што је Марксу омиљени филозоф био Френсис Бејкон (1561–1626), који је намеравао да изврши велику обнову свих наука, па и филозофије (односно – Instauratio Magna – како је требало да гласи наслов његовог планираног, али никада у потпуности довршеног дела) и то успостављањем научног и филозофског мишљења на максими Scientia est potentia – знање је моћ). Своје претходнике у науци и филозофији Бејкон је видео као непрактичне људе, теоретичаре за које је филозофија – знање ради самог знања – односно само начин за оплемењивање људске душе, какву је улогу филозофији наменио још Аристотел.

И као што је Бејкон сматрао да се узрок лошем стању науке и филозофије налази у лажним појмовима, који чврсто укорењени у људском уму толико опседају тај исти ум да му онемогућавају да дође до истине, тако је и Маркс пратио просветитељски пројекат осветљавања скривених узрока људске беде светлошћу разума. То је, у ствари, био покушај да се филозофијом мења свет. Он је био свестан да то није нимало лак посао, с обзиром на нашу дубоко укорењену навику да за разлику од митског јунака Персеја који је морао да употреби Хадову капу невидљивку да би убио ужасно чудовиште Медузу ми навлачимо ту исту „маглену капуљачу преко ушију и очију да бисмо могли порицати да чудовиште уопште постоји, како каже Маркс на почетку „Капитала.

Слично Бејкону и Маркс је у једанаестој тези о Фојербаху („Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он измени), без изузетка, све дотадашње филозофе окарактерисао као тумаче, неспособне да остваре ново људско друштво или подруштвљено човечанство, како је он то назвао у својој десетој тези о Фојербаху. Схватајући филозофију као практично средство измене света, Маркс је извршио веома успешне анализе капитализма XIX века у Енглеској, а онда све то „зачинио мешавином сачињеном од утопије и не превише успешне футурологије. Тиме се Маркс сместио у групу оних филозофа, којима припада и Бејкон, који, иако дижу велику прашину око себе, ствар коју започну не доведу до краја. Тако је филозофија после Маркса остала у стању ишчекивања и разочарења.

Mр Драгослав Ђуровић, професор филозофије

Гимназија Врњачка Бања

 

АНТРФИЛЕ:

БРАНКО ИЛИ ДАНТЕ

Будућност ће показати да ли се на Маркса може применити онај чувени епитаф са гроба Бранка Радичевића – „Много ̕тео, много започео. Час умрли њега је помео. – Или Дантеове речи, које сам Маркс цитира на почетку „Капитала – „Следи свој пут и пусти људе нека причају шта хоће!

                                         

 

                                                        

ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА: ПСИХОЛОГ ДРАГАНА РАДОВИЋ О ДРУГАРСТВУ НЕКАД И САД

Исто, само мало другачије и у складу с временом

Да ли је боље или лошије, тешко је рећи, просто је другачије и у складу са садашњошћу. Употреба друштвених мрежа омогућава успостављање великог броја различитих односа, али је под знаком питања безбедност и квалитет таквих односа

Исконска људска потреба је да се дружи, да успоставља, одржава и унапређује односе са другим јединкама. Кроз задовољавање просоцијалних мотива, деца се развијају (социјално, интелектуално, емоционално, морално), усвајају норме понашања, формирају слику о себи на основу места које заузимају у различитим групама (породичној, вршњачкој, одељењу), размењују осећања, овладавају вештинама за превазилажење конфликата, толеранцији и многим другим вештинама и знањима, која их активно припремају за свет одраслих. Колико је интеракција са другима важна говори податак да је један од показатеља психолошког здравља особе њена способност да успоставља и одржава контакте са окружењем, као и да размењује осећања.

Кроз другарске односе деца и млади уче и да саосећају са ближњима, да им помажу, подрже их, кад је то потребно, укажу на врлине и мане, а посебно да се забаве и задовоље различита интересовања. Такође, кроз ту интеракцију и ми добијамо, а треба истаћи да кроз пријатељске односе требало би да се развијамо и унапређујемо обострано. То су основне карактеристике и вредности које произлазе из другарских и пријатељских односа и по томе је другарство слично са некадашњим, а вероватно и са оним у будућности.

У адолесценцији посебно је изражена потреба за дружењем, често не водећи рачуна са ким и које су потенцијалне опасности, а утицај вршњака може бити позитиван, али и негативан, поготову кад утицај родитељског ауторитета слаби. Родитељи се често – због жеље да им се дете уклопи, да буде прихваћено и популарно у вршњачкој групи – понашају крајње попустљиво и не предвиђају далекосежне последице својих одлука и поступака по дете. Изузетно је значајна процена приоритета за дете, и доследно понашање у складу са тим, која зна да буде непријатна деци, а и родитељима.

Другарство постоји, али се значајно разликује од оног какво је било пре извесног броја година. Фактори који су утицали на промене су друштвене мреже, промоција виртуелног живота, актуелни систем вредности, интересовања младих, високо вредновање материјалног и оног што је видљиво на први поглед, убрзан темпо живота.

Да ли је боље или лошије, тешко је рећи, просто је другачије и у складу са садашњошћу. Употреба друштвених мрежа омогућава успостављање великог броја различитих односа, али је под знаком питања безбедност и квалитет таквих односа. У свеопштој трци да имају што више лајкова, прегледа, пратилаца, што више објава и да добију што више позитивних коментара, не могу да буду свесни да веома брзо постају зависни од таквог понашања. Уз то, такво понашање је веома стресно за адолесцента, поред свих изазова које му тај животни период доноси.

Главни проблем је формирање нереалистичне слике о себи и о свом месту у друштву према бројкама на Инстаграму, Фејсбуку или Твитеру. Чак су развили технике за прикупљање што већег броја пратилаца. Поред тога, деца која су „пријатељи” на друштвеним мрежама често се у објективном контакту не јављају једни другима, а о некаквој дубљој комуникацији и да не говорим. То је посебно изражено код ученика старијих разреда основне школе и у нижим разредима средње школе.

Код средњошколаца у старијим разредима је другачија ситуација, јер су они у већој мери изградили самопоуздање, развили идентитет, постали објективнији у опажању себе и других, формирали пријатељства која су позитивна по њих.

Другарство у школској клупи, у школама где су ученици са високим постигнућем и мотивисани да стичу знања не разликује се значајно од других школа. Потребе ученика одређеног узраста у принципу су веома сличне, без обзира на школу коју похађају. Разлика се уочава у интересовањима, врсти и нивоу циљева које себи постављају, као и значају образовања и успеха у школи коју похађају. Присутна је подстичућа компетитивност, радују се успесима својих вршњака, као и жеља успешних ученика да помогну и подрже мање успешне другове.

На успостављање и неговање пријатељства може да утиче величина града или школе, али у овом времену развијене технологије, кад је близу и оно што је далеко, то нема пресудан значај.

Веома је важно успостављати што више „живих” контаката, наравно опрезно и промишљено, неки ће бити успешни, неки неће, једино тако ћете формирати објективну слику о себи, о свом месту у друштву и други о вама. То је за оптималан развој особе изузетно потребно.

Дружите се уживо и уживајте!

 

 

ЉУБИЦА АРСИЋ, ПИСАЦ С ДНЕВНИКОМ У РУЦИ

Двострука животна улога

Моја животна улога подељена је на наставника српског језика и књижевности и на писца. То су, заправо, две врло различите улоге. Наставник је као капетан брода, који брине о пловидби, не дозвољава да се импровизује и да се час претвори у неку врсту хаоса. Писац дозвољава себи да се у својим књигама игра, да буде смео, па и безобразан и неваспитан

Михајло Пантић, професор Филолошког факултета у Београду, приповедач и књижевни критичар, сматра да су жене писци преузеле иницијативу у савременој српској књижевности. Уназад десет-петнаест година тежиште се полако пребацује на „женску страну”. Једна од неколико релевантних српских списатељица, према речима др Пантића, јесте и Љубица Арсић, аутор респектабилног књижевног опуса који обухвата збирке приповедака, романе, антологије прича... Да је реч о изузетном књижевном перу потврђују књижевне награде, које је добила за своје стваралаштво: „Борислав Пекић, „Исидориним стазама, „Лаза Костић, „Женско перо, „Андрићева награда...

Од дипломирања на Филолошком факултету у Београду до данас Љубица Арсић, с малим прекидима, предаје српски језик и књижевност у Средњој музичкој школи „Мокрањац”, а са једнаком страшћу и посвећеношћу бави се и писањем. У разговору са колегама по струци, као гост овогодишњег Републичког семинара на Филолошком факултету у Београду, објаснила је то следећим речима: „Моја животна улога негде је подељена на наставника српског језика и књижевности и на писца. То су, заправо, две врло различите улоге. Наставник је као капетан брода, који брине о пловидби, не дозвољава да се импровизује и да се час претвори у неку врсту хаоса. Међутим, писац дозвољава себи да се игра, да буде смео, па и безобразан и неваспитан. Имам утисак да моје књиге збуњују моје ђаке, они ме о томе стидљиво и бојажљиво питају. Некад ми кажу да су прочитали неку моју књигу или да су ме видели на телевизији како говорим о књигама. Али, ја не желим да их доводим у заблуду да те моје улоге они помешају. Као писац ја уопште нисам важна на часу. Важна је књига о којој говоримо”.

Од раних средњошколских дана Љубица Арсић размишљала је како би било лепо да ђацима говори о књижевности, можда и зато што је увек имала трему кад би одговарала пред наставницима. Изабрала је своју професију, како то обично бива, да превазиђе неке своје страхове и непријатности. Писањем је почела да се бавим по завршетку студија.

Током једночасовног разговора у Сали хероја, који је „водио проф. др Михајло Пантић, присетила се како својих почетака у наставничком раду тако и уласка на српску књижевну сцену. Први час у учионици, који је, заправо, био испит из Методике наставе српског језика и књижевности, одржала је у петом разреду Основне школе „Старина Новак. Професор др Тоде Чолак, који је присуствовао том часу, рекао јој је тада да је створена за наставу и да ће бити добар професор, јер је успоставила добру комуникацију са ђацима, које је први пут видела. Већ тада је схватила, иако је то био испит, да разред осећа као нешто што је њој јако важно.

Према речима Љубице Арсић, искуство које је до данашњег дана стицала у разговору са ђацима за њу је врло драгоцено у односу на оне тренутке тишине, када писац мора да буде сам са собом.

Једно од најчешћих питања, које професори српског језика и књижевности себи постављају, јесте како ученицима предавати књижевност. Одговор на то у наставној пракси тражила је и Љубица Арсић. Сматра да можда има повлашћен положај у односу на многе колеге, јер ради у школи „Мокрањац”, где су разреди мали. Највећи број ученика је 15, па су часови књижевности изузетно занимљиви, јер се одвија спонтани разговор о књижевном делу.

„Ипак, проблем у настави може бити што су музичари научени да мисле апстрактно, више кроз звук, а врло тешко кроз слике и речи. Оно што на почетку нисам знала јесте да они имају неку врсту отпора према читању. То је дисциплина коју треба да савладају. Покушала сам да им објасним да је читање не само драгоцени сусрет са уметношћу, већ да је њима, као будућим музичарима, потребно да вежбају концентрацију, да савладају неке ствари које ће им кроз ноте, кроз музику бити важне”, рекла је Љубица Арсић, напомињући да је као професор била свесна своје значајне улоге – да ученике треба да уведе у књижевност, у читање. Али, да би се одвијао разговор о некој књизи, предуслов је да је прочитају. Ученици знају да разговора нема ако им неко преприча дело, јер се то брзо примети у њиховој несигурности, у погледу који спуштају надоле, у импровизацији која је потпуно несувисла.

„Оно што сам као млад професор примењивала, а касније сам схватила да није добро, јесте што сам имала жељу да им кажем што више. Кад говоримо о књижевности, постоје различити приступи. Можемо сатима и данима да говоримо о некој књизи, али за одређени час треба да изаберемо оно чему ће наша пажња бити усмерена. Свака интерпретација има доминанту. Значи, морамо увек видети шта је централна тачка којој тежимо и на којој ћемо да изградимо оно што желимо, објаснила је Љубица Арсић.

Једно од питања, које јој је проф. Пантић упутио, односило се на то шта је она, као професор, научила од својих ученика, јер сваки однос је двостран, истовремено се даје, али и добија. Како се то трансформисало у њеном писању? Љубица Арсић одговорила је да је много тога добила од ученика и да је њено писање донекле зависило од тог односа, који је врло инспиративан, какав је, уопште, и разговор са људима.

„Имам доживљај да се кроз тај разговор размењује енергија, да се она и даје и прима, врло је креативна и значајна за стварање. Та размена нарочито је драгоцена између одраслих и младих људи. Њихове опаске, примедбе, њихови искази нису манипулативни, већ аутентични, потпуно чисти, отворени, пружају могућност да се људи можда боље упознају. Ја сам, гледајући их и разговарајући са њима, имала ̕̕̕̕̕̕дозволу̕̕ да улазим у тајну коју описујем у својим књигама. На почетку сам себи поставила, као неки привлачни задатак, да пишем о нечему што сам видела издалека. Та даљина се, међутим, све више смањивала што сам дубље улазила у рад са ђацима, и у зависности од тога у којој мери сам улагала и, наравно, добијала енергију од њих”, казала је Љубица Арсић.

Прву причу објавила је у „Летопису Матице српске. Тадашњи уредник Димитрије Вученов, који је био и њен професор на Факултету, одговорио јој је да причу прихвата, али је њу посебно дирнуло што је одговор написао дивним, старинским краснописом, којим људи више не пишу. Почела је да пише инспирисана читањем прича Давида Албахарија, који је не само за њу, већ за читаву њену генерацију, како је рекла, био као неки тата, испод чијег шињела су сви излазили. У то време читала је његов роман „Судија Димитријевић, а касније збирку прича „Опис смрти, и пожелела да и сама нешто напише. Прве приче објављивала је, врло опрезно, у часописима.

Љубица Арсић говорила је и о томе како јој је Момо Капор једном рекао да је друга књига важна за писца, и једва је чекала да напише ту књигу. Али пре ње написала је једну коју је, после шест-седам месеци, однела Моми Капору да прочита. Познати сликар и писац био је супруг њене колегинице Ане Капор, која је радила у истој школи као психолог. Тај духовни сусрет за њу је био веома важан, зато што јој је он тактично, али врло директно рекао да та књига потиче из нечег измишљеног – као да је настала из мастионице. Рекао јој је и да писац треба да пише о ономе што му је блиско, али не само о ономе што је доживео, већ и о ономе што је слушао, што га је привукло и постало његова опсесивна тема. Подсетио ју је да се она налази на извору аутентичне теме, коју добро познаје, али коју ниподаштава, сматрајући је недовољно вредном, због тога што јој је надохват руку. Схвативши о чему јој је говорио, и да је био у праву, отишла је кући и исцепала ту своју књигу.

„Сматрала сам да је боље уништити књигу, која је настала на брзину, него ићи путем на којем писац не препознаје свој свет. Читањем књига писац свој занат може некако да научи, али оно што је за њега битно – јесте откривање сопственог света. То је она територија на којој може лагодно да хода и истражује, и то је суштина писања, поручила је Љубица Арсић, која је у књижевност ушла као писац прича, а онда је написала кратки роман „Чувари казачке ивице”. Потом су се смењивале збирке прича и романи. Због тога се једно од питања њој упућених односило на технику, начин писања те две врсте прозе. Када се пред писцем „отвори нова тема, како уме да препозна да ли је она за причу или за роман?

„Прича у мојим књигама претпоставља догађај, који је нека врста сева, бљеска у животу јунака или књижевног лика, којим може да се предвиди и оно што је било и оно што ће бити. Са друге стране, у роману постоје приче које су слојевите, које се граде, развијају, проистичу једне из других и подразумевају извесна откривања, објашњења... Увек се сетим Исидоре Секулић, која је сматрала да је роман нека врста савладавања брда и долина, док писац кратких прича жели да покаже деловање тренутка”, истакла је Љубица Арсић.

Такође, напоменула је да воли да чита, и ако би морала да бира између читања и писања, пре би одабрала читање. У свет кратке приче „увео је аргентински писац Хулио Кортасар, а радо чита руске писце, међу њима Гогоља и Булгакова, од наших Лазу Лазаревића.

Светлана Илијић

 

АНТРФИЛЕИ

СЛИКЕ ЗАМЕНА ЗА КЊИГУ

Одговарајући на питање да ли садашње генерације мање читају у односу на некадашње, Љубица Арсић је одговорила да се често идеализује број читалаца у прошлости. Присетила се гимназијских дана, када је само неколико ученика у разреду читало лектиру, а онда су је препричавали осталима. То је, како је рекла, увек била вештина која је многима била тешка. Љубитељи књижевности раније су били ближе књизи, због тога што на телевизији није било толико филмова као данас, није било тих слика које се лако „конзумирају”. Сада је проблем што генерације кроз слике добијају замену за књигу. Љубица Арсић сматра, ако и четворо ученика у њеном малом разреду чита, да је посејала неко семе, и да ће они можда својим друговима пренети ту врсту заноса да их на неки начин „увуку у читање.

 

ДВА ПОГЛЕДА НА СВЕТ

Љубица Арсић је коментарисала у великој мери наметнуту поделу књижевности на мушко и женско писање илити писмо. Сматра да је реч само о начину гледања на свет, начину приповедања, који може бити такозвани мушки, односно епски широк, са великим захватима кроз историју и са неком врстом објективности, или такозвани женски, фрагментаран, мозаичан, можда са пренаглашеним емоцијама, са неким унутрашњим начином виђења света. Та подела увек алудира на супериорно и инфериорно. Али, заправо, по речима списатељице, јако је тешко то одвојити једном цртом, и бесмислено је да се та врста преливања претвори у сукоб полова, у надметање. Срећом, та граница се поприлично померила, захваљујући писцима 19. и с почетка 20. века, који су је опипали и прешли (Пруст, Рилке...).

 

ЗНАЧАЈНА ДЕЛА

Збирке прича којима је Љубица Арсић скренула пажњу на себе и привукла читалачку публику су: „Прст у месо, „Ципеле бувине боје, „Барутана, „Зона сумрака, „Само за заводнице, „Тиграстија од тигра, „Мацо, да л̕̕ ме волиш... Написала је романе: „Чувари казачке ивице, „Икона, „Манго, „Рајска врата. Приредила је и антологије прича: „Краљица Лир и њена деца, „Живот је увек у праву, „Тањир пун речи...

 

ЗАНИМЉИВ ПРОЈЕКАТ

Љубица Арсић и професор Михајло Пантић учествују у пројекту „Довршавање прича Лазе Лазаревића. У тај „посао увео их је проф. др Душан Иванић. Према речима др Пантића, Лаза Лазаревић има осам или девет фрагмената, па је у Шапцу покренута иницијатива да се на основу њих доврше започете приче (домаштају, прошире) у оном правцу у којем могу да претпоставе да би се кретала имагинација Лазе Лазаревића. Тим поводом Љубица Арсић је рекла да има велику трему, али да размишља шта ти одломци за писца значе и покушава да се „убаци на његову таласну дужину”.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096