Нема производа у корпи
петак, 30 март 2018

УЗ МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЖЕНА

УЗ МЕЂУНАРОДНИ ДАН ЖЕНА

 

Право на једнаке шансе за успех

 

Писмене и образоване жене имају веће шансе да буду здраве, веће приходе и већу моћ одлучивања у својим домаћинствима, а образовање жена је и кључна детерминанта за опстанак њихове деце

 

Овогодишњем обележавању Међународног дана жена претходили су несвакидашњи глобални покрети за права жена, родну једнакост и правду. Током 2017. године светским медијима доминирале су теме побуне против сексуалног узнемиравања, насиља и дискриминације жена, које су потресале филмску и музичку индустрију, али и политику. Након кампање „Ја такође”, покренуте у америчком Холивуду, широм света подизали су се гласови за женска права, од борбе за једнаке зараде до равноправнијег политичког представљања жена. Оснаживање жена била је једна од најистакнутијих тема и на последњем Светском економском форуму у Давосу, и то не само зато што жене имају право на једнаке шансе за успех у животу, већ и због тога што би њихова образовна и економска једнакост са мушкарцима ојачала и комплетна друштва и привреде.

У таквој атмосфери у Уједињеним нацијама оцењено је да је Дан жена 2018. шанса да се то настави и каналише у акцију оснаживања свих жена, и урбаних и руралних, и у први план истакну сви који се неуморно боре за права жена и остваривање пуних женских потенцијала. У складу с тим, тема овогодишњег обележавања међународног Дана жена је „Сад је време: Рурални и урбани активисти мењају животе жена. Под тим слоганом УН желе да скрену пажњу не само на те храбре и упорне људе и организације, већ и на чињеницу да жене које живе на селу чине више од четвртине светског становништва и већину од укупно 43 одсто жена, које својим радом учествују у глобалној пољопривредној производњи.

У ОУН истичу да сеоске жене обрађују земљу и хране читаве нације, својим заједницама обезбеђују прехрамбену сигурност и изграђују климатску одрживост. Па ипак, о којој год развојној мери да је реч, због дубоко укорењене неједнакости полова и дискриминације, сеоске жене увек пролазе много лошије у поређењу са мушкарцима или градским женама. Као пример наводи се податак да мање од 20 одсто жена у свету има власништво над земљом, коју обрађују, као и да глобални платни јаз између мушкараца и жена, који генерално износи 23 одсто, у руралним подручјима нараста и до 40 одсто. Женама на селу недостаје одговарајућа инфраструктура и услуге, а немају ни пристојне услове за рад и социјалну заштиту, подложније су неповољном деловању климатских промена.

         Описмењавање и образовање могу да буду моћна средства за оснаживање жена у руралним срединама, као и средства борбе против сиромаштва и глади. Писмене и образоване жене имају веће шансе да буду здраве, да стварају веће приходе и имају већу моћ одлучивања у својим домаћинствима, а образовање жена је и кључна детерминанта за опстанак њихове деце. Према подацима УН из 68 земаља (о смртности деце до пет година старости у односу на образованост мајки), ниво образовања жене је кључни фактор који одређује да ли ће њена деца доживети пету годину. Шансе за дечје преживљавање веће су уколико мајка има средње или више образовање.

Програм УН за одрживи развој до 2030. године, са 17 циљева одрживог развоја које су светски лидери усвојили 2015, путоказ је за напредак који никог не запоставља. Постизање родне равноправности и оснаживање жена саставни су део сваког од тих циљева, од искорењивања сиромаштва и глади, преко обезбеђивања услова за здрав живот и квалитетно образовања за све, до изградње одрживих заједница и очувања природе. Прошлогодишњи догађаји, поред тога, показали су да се уз планиране политичке промене назиру и шире друштвене промене, које су покренули бројни активисти на које Уједињене нације ове године желе да укажу.

Г. Томљеновић

 

АНТРФИЛЕ:

СТОГОДИШЊИЦА ПОБЕДЕ СИФРАЖЕТКИЊА

Који историјски догађај је темељ савременог обележавања међународног Дана жена тешко је прецизирати. То би могао да буде и март 1908, кад је 15.000 Њујорчанки марширало, тражећи право гласа, боље плате и услове рада; наредне године је у САД 28. фебруара обележен национални Дан жена. Године 1910. немачке заговорнице женских права предвођене Кларом Цеткин предлажу обележавање Дана жена, који ће 19. марта 1911. први пут бити прослављен у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској. У Великој Британији, захваљујући сифражетском покрету, жене (старије од 30 година) 6. фебруара 1918. добиле су право гласа Законом о народном представљању.

Уједињене нације су 8. март прогласиле међународним Даном жена 1975.

 

НАША ТЕМА

ТРАГОМ ИНИЦИЈАТИВЕ ДА СЕ НА СВИМ ФАКУЛТЕТИМА ИЗУЧАВА СРПСКИ ЈЕЗИК: КОЛИКО СУ ЂАЦИ И СТУДЕНТИ У СРБИЈИ ЗАИСТА ПИСМЕНИ

Аутор теме Весна Андрић

 

ПРОМЕНЕ У НАСТАВИ МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА СУ НЕОПХОДНЕ

Болна тачка домаћег образовног система

 

Одбор за стандардизацију српског језика САНУ недавно је покренуо иницијативу да се изучавање српског језика уведе на све факултете у Србији, јер његови чланови сматрају да наши високообразовани људи немају довољно знања, а током читавог радног века треба да обављају послове на томе језику.

Иако су предлог подржали Филолошки факултет, али и још неке високошколске установе, тек треба да се прецизира на који начин би српски језик могао да се уведе – да ли као обавезан предмет који би студенти слушали по истом програму? Постоји дилема и око статуса српског језика на факултетима који школују наставнике…

Иницијатива је у сваком случају поново актуелизовала болну тачку домаћег образовног система, која није карактеристична само за српски језик – а то је да се сваки виши ниво образовања жали на недостатке нижег. Тако смо имали прилику да чујемо критике да у средњошколским програмима доминира књижевност, а да је граматика потпуно скрајнута, па чак и да матуранти из гимназија излазе „полуписмени”. Посебан проблем је мали број часова српског језика и књижевности у средњим стручним школама, из којих се такође „регрутује” велики број будућих студената. Све то за последицу има да на високошколске установе долазе студенти са лошим језичким знањем о коме нико више не води рачуна. Бар се такви ставови све чешће чују у редовима универзитетских професора

Основна школа апострофирана је као место где се „бистри” граматика, па се као својеврсни парадокс доживљавају критике из струке да су нам деца управо на том узрасту све неписменија. Међу стручњацима преовладава мишљење да се данашње генерације основаца не школују и васпитавају на језику књижевних дела, већ на језику медија, друштвених мрежа и СМС порука. Скраћенице, шифроване поруке, стране речи, симболи… заменили су усмену и традиционалну писану комуникацију.

Да ли је теза о све неписменијим генерацијама заснована на утисцима и шта показују релевантна истраживања, а шта школска пракса? Може ли се тај проблем решити пуким повећањем часова српског језика и књижевности (што унапред изгледа као изгубљена битка, с обзиром на „згуснут” распоред и вечиту „борбу” за часове) и какве промене у настави српског језика су нужне – све су то питања на која смо потражили одговоре од истраживача, професора и наставника практичара.

 

РЕЧНИК (НЕ)ТИПИЧАН У СВАКОДНЕВНОЈ КОМУНИКАЦИЈИ

Рађање „хибридног” језика

Комбинујући жаргон, утицај страних језика, различитих функционалних стилова и карактеристике нових комуникацијских система/канала средњошколци великом брзином изграђују и усвајају „хибридни” језик, који доминира у њиховој комуникацији, сматра др Јелена Стевановић

У јавности се све чешће чују гласови да култура говора и писменог изражавања младих преживљава својеврсну кризу, која је присутна у свим сегментима образовања – од основне школе до универзитета. Одсуство интереса ђака да читају књиге ван онога што се мора (мада се и школска лектира увелико избегава), употреба жаргонизама, модерних технологија – све је то „кумовало” оскудном речнику данашњих ученика, што наставници највише примећују у писменим задацима.

Употреба мобилних телефона наметнула је СМС комуникацију као доминантну, а велики број страних израза, скраћеница и симбола, које деца користе у свакодневном споразумевању, преселио се и у школу. Професор Филолошког факултета Рајна Драгићевић недавно је упозорила да таква пракса смањује језичке способности младих људи, те да није опасно ако се зрели људи, који су већ језички формирани, једни другима „оскудно” обраћају. Проблем је, како каже, ако дете на основношколском узрасту помисли да је нормално размењивати информације без речи, помоћу бројева, скраћеница, емотикона…

Јелена Стевановић, научни сарадник у Институту за педагошка истраживања у Београду, каже да је пожељно намерно нарушавање језичких норми, да би се постигли посебни стилски ефекти.

– Међутим, често одступање од језичких правила, посебно од функционално-стилске норме, које смо приметили у текстовима и писменим задацима ученика завршних разреда гимназије и средњих стручних школа, није сасвим оправдано, јер указује да средњошколци углавном употребљавају иста језичка средства и у говору и у писању – оцењује др Јелена Стевановић, једна од ретких која се годинама уназад бави овом проблематиком.

Подсећа да је у последњем истраживању (на које се многи аутори позивају, јер нема новијих студија на ту тему) утврђено да у текстовима ученика преовлађује речник типичан за свакодневну комуникацију.

– Комбинујући жаргон, утицај страних језика, различитих функционалних стилова (пре свега публицистичког и разговорног) и карактеристике нових комуникацијских система/канала (СМС поруке, имејл, Фејсбук), средњошколци великом брзином изграђују и усвајају „хибридни” језик, који доминира у комуникацији са свим саговорницима и у свим комуникативним ситуацијама. Другим речима, лексика коју средњошколци користе у својим текстовима значајно одступа од правила језичке културе – закључује Стевановић.

Колико средњошколци познају српски језички стандард показује и податак истраживања да ниједан ученик завршних разреда средње школе није одговорио тачно на сва питања у правописном тесту, мада су се у њему нашле само правописне „партије”, које би ученици требало да савладају до осмог разреда основне школе, наводи Стевановић.

С друге стране, професор славистичке лингвистике на Универзитету у Грацу Бобан Арсенијевић каже да још не постоји озбиљно, поуздано истраживање које указује на тенденцију сиромашења вокабулара код данашњих генерација у односу на раније. Адекватна студија је, како каже, ствар очекивања, укуса, стандарда. Сматра да је писменост код младих генерација заправо на високом нивоу, када говоримо о њиховом капацитету да се служе писмом и средствима комуникације – управо захваљујући новим технологијама. Арсенијевић истиче да је језик у интензивној интеракцији са животом друштва, а једини начин да се нешто у језику једне групе промени јесте да промена у друштву то наметне.

– Дакле, ако данашњи млади имају језик другачији од нашег, или оног који смо ми имали у њиховим годинама, то значи да им такав језик доноси предности. Потпуно је апсурдно да неко један језик проглашава лошим, нежељеним, штетним. По којим мерилима се то чини? Да то не одговара нашим естетским стандардима? Наши естетски стандарди су функција нашег језика, нови језик успоставља нове естетске стандарде – коментарише Арсенијевић.

Према њему, језичку промену нећемо зауставити ничим, па ни повећањем часова језика на било ком нивоу образовања.

– Оно што можемо променити јесте вештина да се, такав какав јесте, језик што боље користи. И ту долазимо до кључног проблема нашег образовања, када је о језику реч: настава језика је и даље каква је била пре 100 година. Уместо да се директно тренирају њихове језичке вештине – како организовати текст, како се држати теме, једноставно изнети идеју или метафору – деца уче бескорисне ствари: произвољних пет врста независних реченица, научно застареле поделе именица и придева и галиматијас правописних правила, која далеко више збуњују него што помажу – истиче Арсенијевић.

Додаје да већ двадесетак година провејава свест о овом проблему, али без конкретних резултата, односно решења.

Јелена Стевановић још указује да су језичка култура и култура изражавања демично заступљени у наставном програму за средњу школу, али готово занемарене у уџбеницима. Такав приступ може допринети чињеници да језичка култура младих није изграђена на адекватном нивоу.

– Штавише, имајући у виду препоруку у наставном програму упућену наставницима, да већину садржаја наставе културе изражавања уврсте у наставу књижевности (да притом није експлицирано на који начин то да учине), као и податак да у појединим средњошколским уџбеницима за српски нису заступљени садржаји који се непосредно тичу језичке културе, можемо констатовати да се настава и избор садржаја културе изражавања у средњим школама не реализују према прецизној и јасној регулативи датој у програму. Тај веома битан аспект наставе српског језика средњошколски професори реализују према сопственој савести и нахођењу – истиче Стевановић.

Додаје да такав налаз упућује на закључак да циљеви, задаци и исходи наставе српског језика нису на адекватан начин остварени и да би је требало другачије организовати.

 

АНТРФИЛЕ:

ТРЕНИНГ ГОВОРНИХ ВЕШТИНА

Бобан Арсенијевић залаже се и за модернизацију наставе на студијама језика. Сматра да треба увести савремене теорије на курсевима граматике, историје језика и лингвистике, те да је за ово питање важно да се искористи ионако значајан број обавезних курсева из психолошких, педагошких и методичких предмета, да се будући наставници припреме да оснажују језичке вештине.

– Треба охрабрити професоре методике на програмима студија матерњег језика да празне теоријске приче замене најпре јасним исходима наставе језичких вештина за сваки разред, затим конкретном обуком, разрађеним вежбањима говорних компетенција, тренингом говорних вештина, који би омогућили да њихови студенти, када се нађу у настави, те циљеве и остваре. Потпуно сам уверен да се не ради о квантитету, већ превасходно о квалитету часова српског језика. Ако уредимо квалитет, лако ћемо додати часове тамо где се покаже потреба, али без тога не можемо ни да знамо колико часова је оптимална мера – истиче Арсенијевић.

 

МОЈ УГАО: ДРАГАНА ЋЕЋЕЗ–ИЉУКИЋ, ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ФИЛОЛОШКОЈ ГИМНАЗИЈИ У БЕОГРАДУ

У ПОТРАЗИ ЗА СЕНЗАЦИЈАМА

 

Прича о нама

Трагајући за сензацијама, конструисањем истине и слике о животу који живимо, медији су, мерећи добит, у трци за свим за чим се може потрчати данас, потпуно занемарили најважнију циљну групу, препуштајући је себи самој. Данашњи медији су само спољно огледало опште запуштености нашег друштва и скарадни одраз погрешних намера

Вечито питање, јесмо ли или нисмо, може се поставити и овако: због чега одрасли тврде да деца и млади не читају? Ако нисмо урадили ништа у оном делу јавности који има моћ да се свакодневно оглашава, без одговорности о ономе што се младима и деци може догодити, и занемаримо време у којем се развијају читалачке потребе и културне навике, што се питамо? Деца и млади свакодневно читају, али можда не више оно што бисмо ми хтели или оно што ми мислимо да би требало њима да буде важно. Шта читају? Свакодневно читају, ако не књиге, онда вести, поруке и различите информације. Шта ће се трајно настанити у њиховом памћењу?

Трагајући за сензацијама, конструисањем истине и слике о животу који живимо, медији су, мерећи добит, у трци за свим за чим се може потрчати данас, потпуно занемарили најважнију циљну групу, препуштајући је себи самој. Данашњи медији су само спољно огледало опште запуштености нашег друштва и скарадни одраз погрешних намера.

Користимо ли довољно језик?

Употребом савремених технологија не смањује се могућност употребе једног језика. Деца и млади данас све брже долазе до информација. Питање је шта да раде са тим, шта ће им све то. Учи ли их и ко шта да раде са доступним информација и како да их се ослободе или како да их сачувају или распореде за оно што ће њима бити значајно. Кажемо да се све једноставније споразумевају, не мислећи на савршеност израза, него на свођење речи. За неговање и увежбавање читања, писања и говорења, потребно је обезбедити часове на којима ће се само то радити. Дакле, повећати број часова српског језика, јер је алармантно да ученици, који дванаест година имају часове српског језика и књижевности, када дођу на факултет, као бруцоши, имају проблем да напишу писмен и смислен рад. За тако нешто потребно је обезбедити да најбољи наставници и професори не напусте школе. То је већ чиста илузија, јер нисмо у Финској, која има најзначајније резултате на PISA тестирањима у Европи, или у азијском свету, који већ преузима тржиште са постигнућима својих ученика и студената.

Где се све не учи српски језик?

Ко има интерес да се српски језик не учи у средњим школама? Чија је намера да се изучавање српског језика заврши у основној школи? Зашто се занемарује чињеница да се српски језик не изучава ни на Филолошком факултету на групама за стране језике, осим у изузетном случају, ако се у међувремену нешто није променило. Ко је укинуо лекторе у већини медија и државних институција? Због чега се број лектората у иностранству свео на непристојан број, тако да се данас понегде и хрватски изучава уместо српског? Да ли неко стварно мисли да је проблем као обавезан увести још један предмет на свим факултетима, ако постоји општи и лични интерес за било какав напредак или, са дужним поштовањем према највећој илузији, за дугорочни напредак популације у чијим рукама остаје оно што јесмо?

Шта раде ученици на часовима језичке културе и правописа?

Постоје часови на којима се могу истраживати различите појаве у језику. На таквим часовима могу се проверавати, рецимо, петнаестогодишњаци да ли знају да напишу по реду азбуку и сва писана слова ћирилице. Али та вежба нема смисла, ако не утврдите на нивоу групе колико процената њих не зна да напише свих тридесет писаних слова (малих и великих) азбуке, колико њих не зна ћирилицу, колико њих греши приликом писања слова „ћ, ђ, в, г, т” и тако даље.

На часу језичке кулутре ученици су добили задатак да у дневним новинама пронађу све придеве. Шта смо открили: да им је нешто било досадно, а нешто занимљиво, мучно; да наслови често не одговарају садржају текста; најзанимљивији придев био је трбухозборне (лажи); а чудили су се како се у новинама могао наћи низ речи petfriendly šoping mol.

Небрига или наслеђе?

Питање је не како може да се побољша статус српског језика, него да ли то неко и жели. О свему другом мислећи људи лако се договоре.

Драгана Ћећез–Иљукић

професор српског језика у Филолошкој гимназији у Београду

 

УТИЦАЈ ПОРОДИЦЕ, МЕДИЈА И КОМШИЛУКА

Слаб отисак личног „печата”

Ученици, уз добру мотивацију, могу да покажу добре резултате, иако се свакодневно служе скраћеницама, емотиконима и другим знаковима који им сиромаше речник

Иако се мисли да су састави из српскогјезика „огледало” језичке културе ученика, школска пракса сведочи да поуздане закључке о томе није лако извући, јер ђаци све чешће саставе преписују са интернета. Ипак, наставници, са којима смо разговарали, слажу се да је језик основаца и средњошколаца све сиромашнији и да често граничи са уличним изражавањем, те да данашњим генерацијама недостаје критичко мишљење, а своје ставове формирају најчешће под утицајем медија и садржаја на интернету.

– Састави више говоре о писмености чланова уже и шире породице, а понекад и талентованог појединца из комшилука.Тога је увек било и биће. Наравно, у последње време ту је и интернет, па ученици неретко дословно препишу садржај, који тамо пронађу. О развоју њихове језичке културе много више сведоче домаћи задаци, који се не оцењују. На писменом не желе да ризикују, та оцена им је веома важна, а домаћи чешће ураде сами. Такође, писање на часу, кад се пред њима нађе непозната тема, даје далеко реалнији увид у оно што они могу и знају – сматра Марија Сарић Ђорђевић, наставница српског језика и књижевности у ОШ „Љуба Ненадовић” у Београду.

Њено искуство показује да инспиративнија тема доноси маштовитије, разноврсније и богатије одговоре, из чега закључује да ученици уз добру мотивацију могу да покажу добре резултате, иако се свакодневно служе скраћеницама, емотиконима и другим знаковима, који им сиромаше речник. Ипак, њој је невероватно што ученици себи често дају слободу да у вежбанку доцртају „смајлије” или упишу на крају свог задатка коментар, као што то раде на друштвеним мрежама. Наша саговорница каже да ђацима „убедљиво највећи напор представља захтев да се писмени задатак пише писаним ћириличним словима”.

Марина Видојевић, наставница српског језика и књижевности у ОШ „Бранко Ћопић”, приметила је да у петом и шестом разреду већини ученика неко други пише саставе, које они вредно науче напамет, док се седмаци и осмаци готово и не труде. Каже да у сваком одељењу има талентованих појединаца, који предано читају књижевност, лако и са великим интересовањем усвајају градиво, па им писање писменог задатка не представља проблем.

– Што се тиче језика ученика, он је често на граници са уличним, дешавало се и да ученик усмено или писмено опсује а да тога није ни свестан, јер се граница пристојности сасвим померила, па они нехотице псују и на часу, уверени да се сасвим нормално изражавају – наводи Видојевић.

Она сматра да би се писмени задаци озбиљније схватили када би били ненајављени.

А шта из писмених задатака закључује о култури изражавања средњошколаца питали смо БојануЈовановић, професора српског језика и књижевности, која је предавала у две средње школе у Шапцу у Медицинској, која слови за најјачу у том граду, и у Техничкој, где је радила са ученицима трогодишњих профила.

– Данашњи ученици мисле главом својих ближњих одраслих, с дубоким убеђењем да су те особе и те како у праву. Туђе мишљење, било да је до свести ученика дошло писменим или усменим путем, урезује се у ту исту свест, без изгледа да буде одстрањено. Подразумева се, нажалост, да тај неки, сада већ свој, став не умеју да образложе, нити да одбране. Навикли су да све раде напамет, рутински, а креативност и самосталност остају негде по страни. Ништа им не значи ни теза о личном „печату” – истиче професор Јовановић, која тренутно ради у Школи примењених уметности.

Додаје да ученицима једино штиво најчешће представљају садржаји пласирани путем медија, па често преузимају туђе литерарне радове, са сајтова и форума, који обилују информацијама неопходним за „преживљавање” одређене области из градива. Последица је оскудан и све оскуднији речник, одсуство жеље за трагањем, испитивањем, усавршавањем.

Бојана Јовановић каже да се, и када је у питању писменост, ученици позивају на примере из медија, а неретко лош пример дају и сами професори.

– Неретко чујем образложење: али тај и тај професор тако пише датум, а уз то иде и обавезно питање: он/она је професор, зар то није тачно? Слична ситуација настаје и кад је формулација неких изјава у питању: ја сам прочитао на том и том сајту… – каже Јовановић.

Сматра да је писмени задатак веома важан у настави српског језика и књижевности, јер ученик кроз израду задатка приказује да ли познаје тематику, која му је наложена, да ли је успео да развије самостално критичко мишљење, да ли уме да коректно формулише сопствене мисли, да ли је савладао основна правописна и граматичка правила, а нарочито да ли у потпуности разликује ћирилично и латинично писмо.

Марија Сарић Ђорђевић сматра да треба инсистирати и на усменом и на писменом изражавању, али не и на писменим задацима у облику у којем се дају годинама уназад.

– У основној школи тежиште мора да буде на тестовима из граматике и правописа. Онда не бисмо дошли у ситуацију да се на факултетима уводи српски језик, јер би се уз повећање фонда часова у основним школама и евентуалним раздвајањем часова језика и књижевности, ученици описменили на време. Не мора свако да упише факултет нити да га заврши, али било би лепо да стварамо генерације које се правилно изражавају, без обзира на професију и степен стручне спреме – мисли Сарић Ђорђевић.

 

 

АНТРФИЛЕИ:

НЕ УМЕЈУ ДА ЧИТАЈУ

Поражавајућа је чињеница да је у средњим школама (било да су трогодишње или четворогодишње) све више ученика који не разликују слово „ћ” од слова „ђ”, али и оних који не знају да читају. Неки не умеју чак ни да сричу. При томе, говорим искључиво о градским срединама. Запитајмо се ко је томе крив, пре него што оптужимо данашњу омладину „да их баш ништа не интересује”, поручује Бојана Јовановић.

 

ТАБЛЕТ УМЕСТО ЗВЕЧКЕ

Није у реду што ученици седмог разреда не знају значење речи „недаћа” или „оскудица”, али тај проблем се ствара од рођења, јер им се у руке уместо звечке ставља телефон или таблет. То може да буде и оправдано, али таман толико да се развијају у складу с временом у коме живе, верује Марија Сарић Ђорђевић.

 

СТАВ СТРУКЕ: ПЕДАГОГ И ПСИХОЛОГ О ИЗБОРУ ЂАКА ГЕНЕРАЦИЈЕ

Рангирање најбољих осмака

Треба направити редослед више кандидата. Најједноставније је да се из сваког одељења узме по један или два предлога, а чланови жирија, према утврђеној процедури, изабраће оног ко заслужује титулу „нај” ученика

Избор ђака генерације је веома добра пракса награђивања ученика на крају школовања. Међутим, понекад то може бити тежак посао, посебно ако на крају тог процеса нису сви задовољни избором. Да би се смањила могућност жалби и незадовољних појединаца, потребно је направити јасне критеријуме за ђака генерације и на исти начин спровести процедуру избора. У циљу формулисања критеријума за избор, може се кренути од предлога оних који су главни актери целокупног процеса, а то су наставници, ученици и стручни сарадници. Најпре је потребно спровести дискусију у оквиру наставничког већа (свих наставника и учитеља) о томе како изабрати ђака генерације. Предлози наставника, на основу чега и како спровести процедуру избора, показаће шта наставници вреднују, а избор заједничких показатеља и критеријума може бити резултат дискусије.

Ангажовање наставника у процесу избора показатеља и стварања критеријума за избор ђака генерације омогућава, с једне стране, њихову већу укљученост, а са друге транспарентност изабраних показатеља и критеријума и развијање спремности да се боље прихвате они око којих је постигнут договор. Код одређивања показатеља, на основу којих ће ђак генерације бити биран, треба укључити и ученички парламент. Добро је и од ученика чути шта је, према њиховом мишљењу, потребно да би неко био ђак генерације. Предлоге за критеријуме избора дају и стручни сарадници, који могу да иницирају и воде читав процес, као најмање пристрасни учесници у њему.

Када се направи листа критеријума око којих су се сви сложили, мања је могућност да ће се касније појавити дилеме око тога шта је вредновано. Такође, добро је и да сами ученици унапред знају шта су критеријуми за избор ђака генерације, како би, уколико желе, своје активности знали да усмеравају у том правцу.

Критеријуми за избор ђака генерације треба да буду довољно широки да обухвате све битне аспекте рада и живота у школи. Погодан приступ у трагању за специфичним критеријумима, којих хоће да се држи одређена школа, може укључити проверу искустава стечених у ранијим изборима. У том смислу корисно би било написати све коришћене показатеље и критеријуме за избор ђака генерације у претходних пет или десет година. Искуствено учење је најбоље, јер иза себе има праксу на коју одлука треба да се примењује. Неопходно је да се користе квантитативни и квалитативни показатељи о свим активностима ученика у току датог нивоа школовања (основно или средње) и постигнућима ученика у школи и изван ње, у областима које су значајне за школско учење, односно за добијање звања ђак генерације.

На пример, квантитативни показатељи су оцене, или просечна оцена на крају школске године из наставних предмета и владања, као и дипломе из појединачних предмета, које је ученик добијао током школовања од школског, преко општинског, градског до националног и међународног нивоа, ако таквих постигнућа има. Једнаки значај имају квалитативни показатељи о активностима и постигнућима ученика у школи и окружењу. Примери квалитативних показатеља су учешће у ваннаставним и ваншколским активностима у области науке, уметности и спорта; друштвено ангажовање (учешће у акцијама као што су саобраћајна безбедност, еколошка свест, чињеница да се ученик истицао у пружању помоћи другим ученицима, развијању односа другарског поверења).

Важно је да ђак генерације ужива поверење међу друговима и да је током школовања имао правилан и коректан однос према наставницима и другим запосленима у школи. Школа има и образовну и васпитну функцију и зато је неопходно узети у обзир и квантитативне и квалитативне показатеље, односно важно је не запоставити показатеље који се односе на васпитну улогу школе. Постоји могућност да се квалитатитвни показатељи такође квантификују. На пример, осим општег успеха од петог до осмог разреда и резултата са индивидуалних и групних такмичења могу се добијати бодови и за руковођење одељенском заједницом, учешће и руковођење ученичким парламентом. Поене би требало да доносе и различите ваннаставне активности (пројекти, дан школе и друге манифестације, похађање музичке, балетске школе, програми у ваншколским институцијама у земљи и иностранству).

Колико су важни критеријуми, на основу којих се врши избор, једнако је важно да се развије и стандардизује и процедура избора. Први корак у процесу избора кандидата требало би да буде да се дају предлози за кандидате. Предлоге могу давати наставници, који предају осмим разредима, стручни сарадници и ученици. Треба направити ранг-листу или редослед већег броја кандидата. Најједноставније је да се из сваког одељења узме по један или два предлога. Било би добро да се разредни старешина, који износи предлог за свој разред, договори са ученицима из тог одељења, што се може извести анонимном анкетом на часу одељенске заједнице, где ће се ученици изјаснити.

Могућност да ученици реципрочно предложе најбоље другове превазилази се тиме што се, уз њихов предлог, тражи и образложење. Може се размотрити и могућност да предлог за кандидате дају и учитељи за своје негдашње ђаке.

У другом кругу ђака генерације бира жири, којег формира наставничко веће. Најбоље би било да жири има више чланова и да га чине представници различитих страна, које су укључене у избор. Искуства из школске праксе и резултати испитивања указују да је погодна величина жирија од пет чланова. Код доношења коначног предлога у жири би обавезно требало укључити стручног сарадника или сараднике, ако их школа има, и директора школе. Њихов задатак је да процењују предложене кандидате. На пример, ако школа има пет одељења осмог разреда и предложено је пет канидата, сваки члан жирија процењује независно, према изабраним индикаторима, да ли кандидат задовољава договорени критеријум, а коначну оцену базира на збиру тих појединачних оцена.

Свако процењивање носи ризик да онај ко га чини не буде довољно објективан и непристрасан. Стога се треба подсетити да је сваки показатељ и критеријум релативан, што ће рећи да ниједан од њих није најважнији и одлучујући. Ђак генерације треба да буде најбољи од најбољих, а награда се даје за прошла постигнућа, оно што је остварено, и то ђаци треба да знају. Примена показатеља и критеријума подложна је променама у зависности од генерације, па се може десити, на пример у оквиру показатеља оцене, ако у генерацији нема ниједног ученика који има само петице, онда следећи помоћни критеријум може бити да се укључују они који имају једну четворку, па две четворке...

На крају, било би добро да се избор спроведе у разумном времену, тако да ни тај аспект не остави простор за сумњу да се није добро проценило у конкретном случају или да због брзине нису узети у обзир сви важни показатељи постигнућа, а на основу којих се додељује титула ђака генерације. Процес избора може се спровести у другом полугођу осмог разреда, од марта до маја, да би се имало довољно времена да се у неколико циклуса избор провери и заврши најприхватљивијим избором.

Избор ђака генерације је избор једног кандидата, али треба имати на уму да увек могу да постоје изузеци. На пример, у ситуацији у којој не може да се одабере један кандидат, прихватљиво је да се донесе одлука да двоје ученика добију титулу ђака генерације. Најважније је да сви укључени знају да избор ученика за ђака генерације јесте његов успех, али није неуспех оних који нису изабрани.

Др Јелена Станишић и др Славица Максић

Институт за педагошка истраживања у Београду

 

 

МАЛА ДЕЦА И ВЕЛИКЕ ИДЕЈЕ

Експерименти за радозналце

Да би малишани током живота показали занимање за науку, можда се касније и посветили некој, тако бар тврде стручњаци, до седме године требало би им подстицати радозналост и различитим огледима, њима приступачним, заинтересовати их за свет који нас окружује

Зашто је за неку децу, посебно кад крену у школу, све што има било какве везе с науком нешто од чега се одмах ограђују, тврдећи да им је то неразумљиво или, макар, веома тешко схватљиво? С друге стране, има малишана који једноставно уживају у предмету Природа и друштво?

Све је више познавалаца који тврде да је изузетно важно да се још у предшколском узрасту код деце пробуди радозналост и да она, пре него што напуне седму, буду спремна да се у будућем животу с одушевљењем посвете различитим научним дисциплинама. Јер, како објашњава Стив Спенглер, за младе жељне знања наука је заправо продубљење њиховог свакидашњег живота. Тај познати амерички заговорник ране едукације – који се прославио на Јутјубу популарним експериментима, добитник две награде „Еми”, директор компаније за производњу „паметних играчака” – каже да малишане не треба подстицати на радозналост, открића, истраживање, јер она то већ и сама раде кроз свакодневну игру.

– Погрешно је уверење да малишане ваља уверавати да је наука забавна – додаје Спенглер. – Наука је деци увек нешто што ће их одушевити, уколико им се представи и објасни на прави начин.

Ако одрасли кажу да не воле науку, готово да је сигурно да су такво мишљење стекли као деца. Човек даје такву изјаву зато што има лоше искуство, које му је касније оформило негативан став према науци. Баш зато и јесте од велике важности да се од најранијих дана – свакако уз помоћ искусних васпитача, учитеља, наставника, родитеља, различитих ентузијаста – са децом ради, како би им се подстакла незаборавна искуства, која ће их охрабрити на стицање знања кроз игру, постављање питања, употребу маште и креативности за решавање проблема, почевши од оних најједноставнијих. Ако дете од најранијег узраста памти огледе које му је неко понудио, и тако му одређене појаве објаснио на забаван начин, тако нешто сигурно неће заборавити ни као старији, што ће вероватно довести да малиша буде инспирисан да се и касније у животу и сам посвети некој научној дисциплини.

Истраживања показују да до почетка поласка у први разред основне школе деца већ имају изграђен позитиван или негативан став према науци. Имајући то на уму, на одраслим едукаторима велика је одговорност, али и обавеза да малишанима на популаран начин објасне мноштво тога што овај наш свет чини онаквим какав јесте. Стив Спенглер и други, који заступају теорију о раној едукацији деце, кад је наука у питању, наглашавају да је на васпитачима и другим одраслима, који утичу на васпитање предшколаца, заиста огромна одговорност, можда и пресудна за даљи развој сваког детета. Та најранија искуства могу да имају трајан утицај на ученике кроз читаво њихово школовање.

– Ако се о томе прича за столом, док се обедује – уверен је Стив Спенглер – ви сте обавили посао како ваља.

Шта то значи? Оваквом идејом водио се Спенглер кад је почео да ради опите с децом нижег узраста. Ту животну истину научио је на сопственом примеру, од учитеља из најраније младости. Ако је деци нешто веома занимљиво и узбудљиво, упечатљиво, сасвим „кул”, о томе ће имати потребу да причају и поделе искуства с најближима, док седе заједно за столом с родитељима, старатељима, браћом, сестрама, неким до кога им је стало из непосредног окружења. Ако се то догоди, едукатор је постигао успех. Јер у време кад су малишани са свих страна дословно бомбардовани свакаквим сензацијама, оно што запамте и о чему имају потребу да причају и с другима, одушевљено расправљају, нешто је што оставља дубок траг.

Постоје добри учитељи, али има и оних који би могли да се окарактеришу као – сјајни. Велика је разлика између солидног подучавања и оног које је до те мере упечатљиво да заувек остаје уписано у искуство. Зато само посебно надарени људи – који деци преносе елементарна научна знања и спремају их за будућа, знатно сложенија – успевају да заинтересују чак и оне наизглед неуке, користећи креативне методе и промовишући оно што је деци својствено: велику радозналост и истраживачки дух.

Добри учитељи, Спенглерово је мишљење, подучавају како да се нешто уради, а они сјајни зашто то баш тако треба да се обави. Добри учитељи наводе чињенице, док сјајни те чињенице сликовито илуструју примерима из свакодневног живота. Добри учитељи баве се задатим активностима, док они сјајни свако подучавање претварају у незаборавно искуство, које оставља неизбрисив траг.

Некад није најважније да се запамти оно што је дете неко подучавао, знатно је битније да се не заборави узбуђење, док је трајао експеримент. Сјајни едукатори спремни су да саслушају идеје које деца имају, имају поштовања према мишљењу које износе и они мали и још неискусни, увек знају на који начин да помогну да се нешто сагледа на другачији, некад и сасвим неочекиван начин. Као сасвим мало дете треба „заразити” љубављу према учењу и ономе што му можда у тако раном узрасту делује недокучиво и недовољно разумљиво. Али, важно је да се клица знања посади и да падне на плодно тло.

  Нажалост, често се догоди да деца прођу читаво школовање окружена добрим наставницима. Што је такође за похвалу, међутим није довољно. Сјајни учитељи децу успевају да наведу да иду путем за који, посебно у тим раним годинама, многи мисле да је знатно тежи, многима чак и недоступан.

Да би неко био одличан учитељ не значи да треба да буде доктор наука. И родитељи, који можда често и нису уопште у научним водама, могу да пробуде радозналост код своје деце. Да би помогли деци, пре свега и они као особе које их одгајају требало би да гаје природну радозналост за свет који их окружује, постављајући питања и трудећи се да спознају зашто су неке ствари и појаве баш онакве какве су. Некад је од пресудне важности бити радознао, жељан да се схвати како нешто функционише и у сарадњи с дететом заједнички доћи до неопходних одговора на силна питања „како?”, „зашто?”, „због чега?”.

Ако одрасла особа и не зна одговор, не треба да се обесхрабри. И само постављање питања развија критичке мисаоне вештине. Често је важније да ли је дете поставило неко питање, па ако се и не зна одговор у тренутку, битно је да се храни дечја радозналост. А одговор може да се нађе на мноштво начина. Некад и уз помоћ интернета, без обзира на то што се догађа да и „паметан Гугл” можда и не понуди увек прави, односно тачан одговор. Детету је значајно што га неко прати, слуша и што је спреман да му задовољи радозналост. Ако се то деси уз помоћ неког огледа тим боље.

В. Софреновић

 

 

АНТРФИЛЕИ:

КУПУС У СВИМ БОЈАМА

Један од огледа намењен деци нижег узраста добра је илустрација како биљке, упијајући течност, упијају и боје, којима је та течност обојена.

За оглед је потребно неколико листова купуса. У пет- шест чаша треба сипати воду и у води размутити јестиве боје по жељи. У ту обојену течност треба ставити по један лист купуса (или неки цвет) и пустити да се током ноћи процес сам одвија. Ујутру, кад се дете пробуди, обрадоваће се кад види да је сваки лист купуса попримио различиту боју. Биљка је апсорбовала боју.

 

УЖИВАМ УЖИВО

Наука деци помаже да савладају животне вештине. Али, оно што малишани треба да науче јесте да научне дисциплине захтевају укрштање различитих мишљења и слушање других. Учити се научним дисциплинама често изискује велико стрпљење, некад доста времена, јер много тога не може да се одвије преко ноћи. Зато је бавити се науком, што деци треба предочити, некад дуготрајан процес, који се ослања на комуникацију, упорност, добру организацију и обраћање пажње и на најситније појединости.

Деца су нестрпљива и обично желе инстант одговоре. Међутим, ако их и добију, треба да буду свесна да је некоме ко је дошао до одговора, на оно што им је објашњено, било неопходно да проведе месеце, некад и године да би разјаснио нешто наизглед крајње једноставно.

Рана дечја интересовања у великом броју случајева директно утичу на занимања која ће им обележити будући живот. У процепу између одгоја и генетског „записа”, који добијају рођењем, деца откривају ко су. Једном је неко рекао: „Покажи ми дете од седам година и одмах ћу ти рећи какав ће бити човек”. Иако је то изненађење за многе, истраживања показују и доказују да се много раније него што се верује малишани опредељују за будући животни пут.

Ма колико се инсистирало да деци треба омогућити да се са научним сазнањима – свакако у облику прилагођеном њиховом узрасту – сусретну веома рано, школски системи често су прилично нефлексибилни и веома ретко подложни осавремењивању. Деца у данашње време имају могућност да на Јутјубу и неким другим сајтовима експерименте „виде” и уживо, али то није довољно. Сваком малишану било би потребно да има сјајног учитеља, који ће му уживо и на пластичан начин дати одговоре на питања која га занимају. Увек је боље да се нешто доживи лично, такво искуство памти се читав живот.

 

СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА

Професионални развој и боља постигнућа

Усавршавање наставника подразумева школске и ваншколске активности. У наставној пракси најчешћи облици су извођење угледних часова, замена одељења, сарадња у оквиру стручних већа, гостујући наставници

Када се помене стручно усавршавање наставника, најчешће помислимо на похађање акредитованих програма професионалног развоја намењених наставницима различитих профила. Међутим, од како је у школски систем уведена обавеза стручног усавршавања у установи, која на годишњем нивоу износи 44 сата, у школама се планирају и реализују бројне активности, којима наставници развијају своје компетенције и остварују тај вид усавршавања.

Веома чест пример у наставној пракси је извођење угледних часова у присуству стручних сарадника или чланова стручног већа за одређени предмет. Нешто другачија могућност за тај вид сарадње јесте и замена одељења, коју су наставнице енглеског језика Катарина Ристановић Ацовић и Драгана Стефановић извеле са одељењима III разреда општег смера Гимназије „Таковски устанак” из Горњег Милановца. Замена одељења подразумевала је да обе наставнице исту наставну јединицу реализују у одељењу своје колегинице, дакле са ученицима истог разреда, али којима до тада нису предавале. Сарадња је подразумевала размену припрема за час, наставних материјала, присуство предметног наставника часу који колега реализује, као и дискусију и размену утисака о реализованом часу.

Реализација тих часова подстакла је наставнице да се додатно ангажују у припреми часа и пружила увид у постигнућа ученика, који су на истом језичком нивоу. А посматрање часа омогућило им је да сагледају могућности реализације истих наставних садржаја на другачији начин и да рад својих ученика на часу анализирају из другачије перспективе. Такав вид сарадње свакако користи и ученицима, који су навикли на један начин рада, ставља их пред другачије изазове са непознатим наставником, што је за многе и додатна мотивација.

У занимљивој и детаљној публикацији „The Developing Teacher: Practical Activities for Professional Developmentˮ, Данкан Форд наводи пет категорија у оквиру којих предлаже низ активности за професионални развој наставника. Те категорије представљене су као концентрични кругови. Централни обухвата активности које наставник изводи сам (читање стручне литературе, анализа одржаног часа); следећи активности које укључују и ученике (добијање повратне информације од ученика о раду на часу или материјалима које користите); трећи круг подразумева сарадњу са другим наставницима; четврта категорија је сарадња са већим бројем наставника на нивоу школе у реализацији пројеката на домаћем или међународном нивоу и напослетку наставници се могу усавршавати и ван оквира установа у којима раде, као учесници или аутори семинара, вебинара, трибина, аутори чланака са примерима добре праксе у оквиру своје професије, активни чланови у стручним удружењима, итд.

Поред поменуте замене одељења, која је реализована на часовима енглеског језика, постоје и друге бројне могућности за сарадњу у оквиру стручних већа. Присуство наставника који предаје исти или сродан предмет може се искористити на различите начине. Посматрач може да се фокусира на који начин дајете инструкције, како повратну информацију, како организујете време на часу, а предмет посматрања могу бити и ученици и њихов рад. Важно је увек унапред договорити шта ће бити предмет посматрања. Међутим, улога гостујућег наставника не мора увек да се своди само на посматрање, већ он може да буде и учесник у неким активностима које се реализују у пару или групи, може да одржи кратку презентацију на договорену тему или да одговара на питања ученика из неке области. На тај начин проширујемо изворе из којих ученици стичу знања, они излазе из своје зоне комфора, што је посебно важно у настави страних језика.

Постоје различити начини професионалног усавршавања и унапређења компетенција. За који год да се одлучимо, важно је имати на уму да активностима које реализујемо, посредно или непосредно, дајемо пример ученицима који треба да усвоје модел целоживотног учења и континуираног професионалног усавршавања, који ће примењивати у наставку школовања и у оквиру својих будућих професија.

Катарина Ристановић Ацовић,

професор енглеског језика и спољни сарадник – саветник МПНТР-а    

 

АНТРФИЛЕ:

ДВА НАСТАВНИКА У ЈЕДНОЈ УЧИОНИЦИ

Извођење часова у пару такође може бити веома корисно, када је реч о настави учења страних језика. Комуникативна настава језика подразумева бројне активности у пару, тако да се гостовање колеге може искористити за демонстрацију активности (дијалози, скечеви) чији модел ученици касније могу да опонашају.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096