Нема производа у корпи
уторак, 06 март 2018

СТИПЕНДИЈЕ НАЈБОЉИМА

СТИПЕНДИЈЕ НАЈБОЉИМА

 

За мислеће људе са вештинама

 

Председник Републике Србије Александар Вучић уручио је уговоре о стипендијама најбољим студентима и ученицима и позвао младе да наставе да уче, образују се и остану у Србији.

– Уз много рада, напорног и тешког, уверен сам да ћете моћи да остварите највећи део својих снова и урадите велике ствари за нашу земљу – рекао је Вучић на свечаности у Палати Србија.

Председник Србије је навео и да је договорено да стипендије буду дуплиране, те ће уместо 7500 динара за ученике, 12.000 за студенте и 15.000 за докторанте, оне сада износити 15.000, 24.000, односно 30.000 динара.

Честитајући добитницима стипендија, министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић рекао је да му је посебна част да на Дан државности, у присуству председника Вучића, има прилику да поздрави младе, талентоване и успешне стипендисте Министарства.

– Да бисте данас били овде морали сте, не само да будете узорни, редовни ученици и студенти, већ и да имате високу просечну оцену, прођете озбиљне тестове и испите. Морали сте да верујете у себе, али и нашу државу, која и на овај начин показује колико јој је стало до младости и знања. А стало нам је јер – као што је рекао Нелсон Мендела – образовање је најмоћније оружје које можете употребити да промените свет – рекао је министар.

Додао је да Министарство улаже велике напоре како би образовање учинили праведнијим, доступнијим, примењивим и надасве занимљивијим и креативнијим.

Уводећи низ промена, мењајући концепт учења, желимо да наши ученици и студенти буду мислећи људи са вештинама неопходним да владају знањем, управљају својим животом и јачају државу својим идејама и постигнућима, да мењају свет. Наше оружје је светло и чисто, наше оружје је младост, образовање и знање. То је и ваше оружје, оно вас је данас довело овде, поручио је министар Шарчевић.

 

АНТРФИЛЕ:

 

ПЕТСТО НОВИХ КОРИСНИКА

Министарство просвете, науке и технолошког развоја је у буџету обезбедило средства за стипендије за 247 надарених ученика, од тога 157 нових и 90 старих стипендиста ученика. Укупан број студената који остварују право на стипендију за изузетно надарене је 704, и то 362 нових кандидата и 342 старих корисника.

 

 

БЕОГРАДСКИ ИНСТИТУТ ЗА ФИЗИКУ ПРВИ   ИНСТИТУТ ОД НАЦИОНАЛНОГ ЗНАЧАЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ

 

Признање као одговорност

Институт има задатак „да развија и унапређује општи фонд знања, подиже техничко-технолошки ниво, доприноси валоризацији истраживања, али и шири научна сазнања и учествује у оспособљавању кадрова

По угледу на најразвијеније државе, које одавно препознају концепт националног инстутута, Влада Србије прогласила је београдски Институт за физику институтом од националног значаја, чиме је наша земља добила нову врсту истраживачке установе, на којој се обављају приоритетна, врхунска истраживања и концентришу истраживачки напори који могу да одговоре на кључне друштвене изазове.

Закон о научностраживачкој делатности већ препознаје три врсте института: научни, истраживачко-развојни и институт од националног значаја, али до сада у Србији ова трећа категорија практично није постојала.

Ово ће оснажити нашу науку сматра министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић.

На конференцији за медије на Институту за физику истакао је да је научна заједница, која често није тако јединствена, ову вест очигледно прихватила са великим одобравањем. Скупу су присуствовали и представници САНУ, Националног савета за научни и технолошки развој, Савета Универзитета, Комисије за сарадњу са ЦЕРН-ом, Истраживачке станице Петница и други угледни научници.

Институт за физику остварује десет одсто научне продукције Србије, иако има далеко мање истраживача рекао је проф. др Владимир Поповић, државни секретар у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.

Највећа снага Института за физику је кадровски потенцијал, који је добро распоређен у научној заједници – нагласио је он.

Научноистраживачки рад обавља се у 25 лабораторија, које су опремљене за врхунска истраживања у физици и сродним областима. На Институту постоје четири европска центра изврсности, који су у Србији акредитовани као центри изузетних вредности. Поред тога, у оквиру установе су и два спин-оф предузећа (комерцијалне делатности изникле из истраживања Института), као и Иновациони центар.

Институт негује тесне везе са сродним установама широм Европе и света. Посебно је интензивна сарадња са Европском лабораторијом за нуклеарна истраживања, ЦЕРН-ом. Важни стратешки партнери су и Мрежа националних института Италије, INFN и највеће научно постројење у Немачкој, DESY.

Сарадња са ЦЕРН-ом недавно је довела да покретања нове инфраструктуре коју Република Србија препознаје као један од приоритетних пројеката – Иновационо-едукациони центар Верокио”, који се отвара на Институту за физику.

– То признање је значајно и за Универзитет у Београду, јер је Институт наша чланица рекао је академик Владимир Бумбаширевић, ректор Универзитета у Београду, који је подсетио да се од 1905. године Универзитет профилисао као истраживачки, и прихватио Хумболтове принципе модерног универитета, и данас има једанаест института.

Као институт од националног значаја за Републику Србију, у складу са законом, Институт сада има задатак „да развија и унапређује општи фонд знања, подиже техничко-технолошки ниво, доприноси валоризацији истраживања, али и шири научна сазнања и учествује у оспособљавању кадрова.

„Национални институт, између осталог, значи бити катализатор процеса јачања и повезивања појединаца и институција који унапређују друштво рекао је др Александар Богојевић, директор Института за физику, и додао да таквих појединаца и институција има много више него што се претпоставља.

Д. Ј.

 

АНТРФИЛЕ:

 

ИЗ ИНОСТРАНСТВА – НА ИНСТИТУТ

Основан 1961. године, Институт за физику је настао као плод интензивног развоја физике у послератној Југославији. Мада данас једна од водећих области науке, физика у Србији почиње да се развија касно, након Другог светског рата, и то тек са покретањем нуклеарних истраживања, али је њен развој изузетно убрзан. Убрзо постаје све очигледнија потреба да се истраживања у физици, која нису нуклеарна, уједине у једној институцији, тако да се на иницијативу угледног професора др Александра Милојевића оснива Институт за физику при Београдском универзитету, чији је део Институт и данас.

Захваљујући јединственом духу, данас на Институту ради око 200 истраживача, од којих чак 36 одсто има највише звање – А1, а посебно је значајно што се више десетина наших врхунских истраживача из света вратило у Србију, како би каријеру наставили на Институту за физику.

У текућем пројектном циклусу истраживачи Института учествују у 32 национална пројекта, а од 2013. године до данас на Институту су спроведена чак 103 међународна пројекта и колаборације.

 

ОД АКРЕДИТАЦИЈЕ ДО ОДЛУКЕ ВЛАДЕ

Ниједна установа у Србији до сада није одговорила на сложене, законом дефинисане услове да би била акредитована као институт од националног значаја. Но, бројни међународно признати резултати, развијена инфраструктура и повратак врхунских истраживача из света последњих година створили су уверење на Институту за физику да би се могао кандидовати за тај статус и транформисати се у националну установу.

У току редовне акредитације, Комисија за акредитацију научноистраживачких организација, којом председава академик Љубомир Максимовић, у децембру прошле године установила је да Институт за физику испуњава свих једанаест законом дефинисаних услова (по члану 46. Закона о научноистраживачкој делатности) да буде институт од националног значаја.

Решење Комисије потом је добило сагласност Министарства просвете, науке и технолошког развоја, али и позитивно мишљење других министарстава. Након тога Влада Републике Србије, на седници у јануару, донела је одлуку да је Инстутут за физику стекао статус института од националног значаја за Републику Србију.

 

СТАВ СТРУКЕ: ДР СЛАВИЦА ШЕВКУШИЋ, ВИШИ НАУЧНИ САРАДНИК ИНСТИТУТА ЗА ПЕДАГОШКА ИСТРАЖИВАЊА О ЛИДЕРСТВУ У ОБРАЗОВАЊУ

Важан фактор квалитетног учења и постигнућа

Истраживања и пракса показују да се већина вештина, које треба да поседује успешан лидер у образовању, може учити и унапређивати. Разматрања о адекватној припреми и континуираном професионалном развоју лидера васпитно-образовних институција постала су веома актуелна у разговорима о квалитетном образовању у Србији

Захтеви за квалитетнијим и ефикаснијим лидерима васпитно-образовних институција доследно су укључени у програме образовних реформи, које се непрекидно одвијају у многима земљама у свету. У тим реформама лидерство се третира као значајан циљ, али и као средство помоћу кога се дешавају многе важне промене у школи. Интересовање за феномен лидерства у образовању појачало се почетком 21. века и у многим образовним системима препознато је да су неопходни квалитетни лидери, ако се од школа очекује да обезбеде квалитетно образовање за младе. Тај „тренд” појавио се због распрострањеног веровања, заснованог на истраживачким налазима, да је квалитет лидерства фактор који значајно доприноси квалитету школског учења и постигнућу ученика. Резултати бројних истраживања показују да је од свих фактора, који се односе на школу, лидерство по свом доприносу школском учењу одмах иза квалитета наставе.

Међу различитим истраживањима посебно су значајне студије случаја у којима се испитују тзв. екстремни случајеви – школе у којима је ученичко постигнуће значајно испод или значајно изнад очекивања. Налази тих студија сведоче о веома великим ефектима лидерства на учење, а аутори студија истичу да ефикасно школско лидерство обухвата активности и карактеристике, као што су: енергично поступање директора у вези са избором и заменом наставника; заштита школског контекста од фактора који могу ометати учење као најважнију мисију школе; способност правовременог доношења одлука; посвећеност послу и улагање енергије и времена за унапређење рада школе; подршка наставницима и супериорно педагошко лидерство (активности директора које се односе на унапређење квалитета наставе). Значајно је и ангажовање директора око укључивања родитеља у рад школе, праћења ученичког напредовања, координације наставног плана и програма.

Кенет Литвуд, један од најистакнутијих истраживача у области лидерства у образовању, школско лидерство дефинише као рад на мобилисању запослених и вршењу утицаја на наставнике, административне раднике, родитеље и друге актере унутар и изван школе, како би удружено могли да артикулишу и остваре основне школске вредности и циљеве. У складу с тим, успешно лидерство односи се на оријентације и праксе, које имају позитиван утицај на школско учење/постигнуће, било директно било индиректно кроз школске услове или акције запослених. У литератури се истиче да је лидерство одређено „карактером” лидера, који се изражава кроз његове личне вредности, самопоуздање, емоционални и морални капацитет. Добри директори заступају и својим сарадницима преносе јасан скуп личних и образовних вредности, које репрезентују њихове тежње у погледу развоја школе. Те вредности односе се на моделовање и промовисање понашања и особина, као што су: поштовање сваког појединца, искреност, праведност, једнакост, брига за добробит свих чланова колектива, целокупан развој личности ученика и слично.

Функција, задаци и одговорности лидера у образовању морају се посматрати у ширем контексту у коме школе функционишу, јер су школе „уграђене” у друштвене заједнице и део су друштва у целини. Захтеви који се постављају пред лидере у образовању значајно су се променили последњих година двадесетог века као последица промена, које свет воде путем убрзаног технолошког, економског, политичког и културног напретка. Резултат је већа диференцијација и усложњавање улога и задатака лидера у образовању, повећавање њихове оптерећености и одговорности.

У новијој литератури значајна пажња посвећује се питањима класификовања различитих улога и задатака лидера у савременој школи. Једна од кључних дебата посвећена је питању: која улога је важнија за директора школе – улога педагошког лидера или менаџера? Савремена литература као одговор на то питање нуди модел интегрисаног лидерства. Суштина тог модела, који је заснован на истраживачким доказима, јесте креирање визије, развој потенцијала запослених, изграђивање организационог контекста и управљање наставом и учењем. Другим речима, успешне школе захтевају ефикасно педагошко лидерство, менаџмент и администрацију. Та три елемента су блиско повезана и испреплетена, мало је вероватно да би се могло успети без неког од њих. Школски лидери у свакодневној пракси веома ретко су свесни да ли су лидери или менаџери, они се једноставно труде да обављају свој посао у корист школе и њених ученика. Стога, интегративни приступ тим појмовима има највише смисла, јер задаци у оквиру сваког од њих чине значајан допринос остварењу циљева школе као организације.

Резултати новијих истраживања указују да међу бројним задацима, који стоје пред школским лидерима (неки су директно усмерени на унапређивање наставе, а неки примарно на организациони менаџмент), они који су усмерени на управљање организацијом значајније доприносе квалитету учења ученика. У целини ти налази показују да се од школских лидера не очекује само да пруже директну подршку и помоћ наставницима у извођењу што квалитетније наставе, већ и да изграде организациони контекст, који омогућава и подржава таква настојања.

Један од закључака разматрања лидерства у образовању јесте да не постоји формула успешног лидерства, која би била примењива на све образовне контексте. Теоријске анализе и резултати истраживања сугеришу да лидери своје функције могу обављати на различите начине, који ће зависити од индивидуалних карактеристика лидера, природе контекста и циљева, који се остварују у том контексту. Оно што је најважније јесте да истраживања и пракса показују да се већина вештина, које треба да поседује успешан лидер у образовању, може учити и унапређивати. Разматрања о адекватној припреми и континуираном професионалном развоју лидера васпитно-образовних институција постала су веома актуелна у разговорима о квалитетном образовању у Србији.

 

НАША ТЕМА: РАД СА НАДАРЕНИМ ЂАЦИМА

ДУГ ПУТ ОД ТАЛЕНТА ДО ВРХУНСКОГ СТРУЧЊАКА

Како препознати изузетност

Нема генерације без деце са натпросечним талентима и способностима изнад очекиваних за њихов узраст. Када је реч о школи, они брже, боље и лакше излазе на крај са сложеним задацима, што их сврстава у групу надарених. Та изузетност им знатно олакшава процес учења, па кроз школу често „пролете”, не осетивши тежину рада и обавеза. С друге стране, тек делимично коришћење потенцијала, које такво дете поседује, може довести да се његова надареност „запусти” и никада не реализује. Такође, без изазова који одговарају његовим способностима, у школи му је досадно и свесно је да „одскаче” и да се разликује. Вршњаци му неретко приписују епитет штребера, што може да резултира великим проблемима у понашању и недисциплином.

Рад са надареном децом захтева додатно ангажовање свих – родитеља, школе и наставника у ваншколским активностима и специјализованим установама. Резултати који се постижу преданим радом с најбољима, од оних чије време тек долази, од непроцењивог су значаја за читаво друштво.

На путу од надарене деце до изузетних стручњака, место на којем их чека најбоља подшка јесте и Регионални центар за таленте Београд II, један од овогодишњих добитника Светосавске награде. То престижно признање Министарство просвете, науке и технолошког развоја традиционално додељује појединцима и установама за изузетан допринос образовању.

Центaр je основан 1999. године, како би помогао увођењу младих у научноистраживачке процесе из свих научних дисциплина, а његови полазници у последњих пет година освојили су чак 51 медаљу. У претходној години организовали су Светску географску олимпијаду, за студенте и основали Националну географску олимпијаду. Континуирано прате рад и развој њихових полазника и пружају им све услове и могућности за напредовање, а њихов допринос развоју формалног и неформалног образовања даровитих ученика неоспоран је и видљив. О раду ове узорне установе писаћемо у наредним бројевима „Просветног прегледа”.

 

ПРЕТВАРАЊЕ ПОТЕНЦИЈАЛА У КВАЛИТЕТ

Штребер, причалица или даровито дете

Рад са надареном децом захтева изузетно стручног наставника, спремног да изађе из улоге предавача и да се чешће нађе на месту дијагностичара, организатора наставе, педагошког руководиоца у одељењу, експерта за своју област. То захтева више времена за припрему, стално стручно усавршавање и преиспитивање сопствене праксе

У нашем образовном систему надаренима се сматрају ученици са изузетним способностима за постизање резултата изнад очекиваних. Дакле, акценат је на потенцијалу, а не на постигнућу, што отежава њихово препознавање.

Уколико се никада не открију или се надареност не негује кроз школски систем, та посебна деца лако се „губе” и никада не реализују своје потенцијале.

Даровитост је сложен феномен, чија прецизна идентификација није нимало лака. Почиње од препоруке учитеља, наставника, родитеља или вршњака

и подразумева процес у коме треба да учествују сви који дете познају.

Није је увек лако препознати и неретко се брка са изузетним школским успехом, који може да буде резултат вредног и упорног рада. У млађим разредима чешће се говори о деци талентованој за одређене области (музику, писање, ликовно изражавање...), а понекад се тако процењују и вербално јака или деца са прихватљивим социјалним понашањем.

Субјективне процене зато се морају допунити подацима са групних и индивидуалних тестирања психолога, анализом прикупљених података, праћењем, студијом случаја...

– Наставници претпоставе да се ради о даровитости, али је за идентификацију дете потребно добро упознати, пратити у различитим ситуацијама, размењивати мишљење са колегама, родитељима, стручним сарадницима. Пред њима се отварају многа питања: који су критеријуми даровитости, проучавање природе даровитих, да ли ће да направе грешку ако дете прогласе даровитим, а оно не оствари очекивања околине... – каже педагог Биљана Радосављевић, директор београдске Основне школе „Мирослав Антић”. Наглашава да родитељи могу да буду добар извор информација о детету (како и колико дете учи, шта воли да ради, како се односи према задацима, каква му је мотивација за учење...).

Вршњаци, уколико имају одређен ниво зрелости и ако дужи период познају друга или другарицу, такође могу да дају значајне податке о даровитости, јер умеју да препознају ко је „штребер”, а ко има широко образовање, ко у одељењу брзо и лако учи, чије су идеје најкреативније, ко лако закључује и увек проналази другачија решења, ко знање „хвата у лету”.

Ипак, њихово се мишљење у недовољној мери уважава, а често се занемарује и мишљење родитеља, из бојазни да су субјективни или претерано амбициозни, што неретко и јесте тачно.

Јасну слику шта би требало да очекује и захтева од школе није имала ни Милена, мајка Марка Попевића, који је ове године, као дете надарено за природне науке, уписао Математичку гимназију у Београду.

Његове изузетне способности родитељи су приметили још док је био веома мали – разумео је и повезивао многе ствари, које нису биле у складу с његовим узрастом. Гледајући диск са дечјим песмицама, у којима су се појављивала слова, са само годину и по дана почео је да их препознаје, а родитељи га томе нису учили; са две је почео да их спаја, а са три да сриче као дете у првом разреду и напамет рачуна троцифрене бројеве.

– Заједно смо гледали квиз „Слагалица” и приметили да препознаје слова. И то не само ћирилицу, већ и латиницу, које је умео да повеже – на тастатури је куцао латинично слово, да би се на екрану појавила ћирилица. Нисмо га томе с намером учили, али нас је стално запиткивао колики је збир неких бројева, све га је занимало. Никад нисмо одбијали да му одговоримо, али смо пробали да му објаснимо на њему разумљив начин како да сам дође до решења. Тако смо му показали рачунање бројева с потписивањем. Врло брзо је постао локална атаракција: у књижарама и у крају стално су га питали да израчуна нешто са само три године. Само би зажмурио, претпостављам да је замишљао то потписивање, и рачунао. У тим моментима смо схватили да одудара од деце свог годишта – прича Милена Попевић, и наглашава да му је увек било дозвољено да учествује у свим активностима са родитељима и да га ни у чему нису спутавали. Тако су заједно месили тесто, играли се пластелином, бојама и фломастерима, свим што га је интересовало.

Његове способности нису остале незапажене ни у вртићу, у који је кренуо са четири године, и то у приватни, јер мајка није радила. Игром случаја, мајка власнице вртића била је професор физичке хемије. Брзо га је приметила и посветила му значајну пажњу. Рад, који је са редовног предшколског програма проширила и различитим експериментима и другим активностима, доживљавала је као леп изазов. Она је Марковим родитељима још тада скренула пажњу на Математичку гимназију, у коју се изузетно надарена деца могу уписати већ од седмог разреда основне школе.

Кренуо је у редовну основну школу, где су са родитељима, након тестирања и током наредних шест година, о Марковим потенцијалима и могућностима разговарали само учитељ и поједини наставници.

Биљана Радосављевић објашњава, када надарено дете примете у одељењу, учитељ или наставник најчешће у оквиру редовне наставе почиње да реализује посебне садржаје и активности, како би обогатио наставу.

– Стандарди квалитета рада образовно-васпитних установа предвиђају да наставник рад на часу прилагођава образовно-васпитним потребама ученика –

темпо рада, наставни материјал, тежину и квалитет задатака – и могућностима ученика, да би их заинтересовао да активно учествују на часу. Стандарди компетенција обавезују наставника да поседује знања о различитим стиловима и стратегијама учења, да планира начине којима подстиче критичко, аналитичко и дивергентно мишљење, да примењује различите облике рада и активности у складу са карактеристикама и потребама ученика, да подстиче различите мисаоне активности: решавање проблема, доношење одлука...

Тако би требало да буде, али зашто диференциране наставе нема у довољној мери у настави? Јер она захтева изузетно стручног наставника, спремног да изађе из улоге предавача и да се чешће нађе на месту дијагностичара, организатора наставе, педагошког руководиоца у одељењу, експерта за своју област. Она захтева више времена за припрему, стално стручно усавршавање и преиспитивање сопствене праксе – објашњава Биљана Радосављевић и додаје да је на часовима има, али не у довољној мери. Као разлоге наводи број ученика у одељењу, одсуство мотивације, чињеницу да се више пажње посвећује деци која имају тешкоће у развоју и савладавању градива. Због тога је надареној деци пожељно, ван редовне наставе, понудити рад на часовима додатне наставе, ангажовати их током слободних и ваннаставних активности и изборних предмета.

– Смисао таквог рада подразумева и посебан склоп личности наставника, његову спремност и отвореност за другачије начине рада, много припреме, промишљања, учења... У сваком случају системски је недовољно признат. Остаје да на микроплану такве људе, као и ученике, препознајемо, подстичемо, подржимо, промовишемо – закључује Биљана Радосављевић.

Када је Марко Попевић кренуо у школу, родитељи су приметили да то и нема неке сврхе, осим што му је било забавно да се дружи са другарима. Није имао потребу да било шта учи, а постизао је изузетне резултате. И у старијим разредима углавном му је било довољно оно што чује на часу, учио је „успут” или је устајао ујутру мало раније да прочита шта треба. Жалио се да му је школа досадна.

И учитељ је то примећивао, па му је давао теже задатке на контролном и неке додатне активности, које нису имале везе са школским градивом, групне радове, презентације, у којима је све оно што га занима требало да повеже у једну целину, и то му је био изазов. Ипак, требало му је више од тога, нешто што ће га натерати да се максимално анагжује.

– Чини ми се да надарена деца имају потребу да више ствари повезују у једну целину, а наш школски систем бави се појединачним предметима. Учитељ се трудио да му осмисли задатке, али са 28 деце у одељењу, и уз рад са дететом са посебним потребама, које такође захтева пажњу, нисам ни очекивала да се бави само мојим дететом. Можда би индивидуални образовни програм за надарену децу (ИОП 3) за неке предмете, као наставни план и програм прилагођен његовим способностима, помогао у томе, пре него прескакање разреда. Увек постоји нешто што детету не иде тако добро, а ако прескочи разред, прескаче комплетно градиво – оцењује Милена Попевић.

Биљана Радосављевић, из личног искуства и из сусрета и разговора са великим бројем просветних радника, закључује да је јако мали број урађених ИОП-а 3. У неким школама, како каже, ради се и до 40 ИОП-а, али не и онај за даровите, баш због тога што се наставници плаше да не направе грешку. Зато се чешће остаје на томе да се обогаћују и проширују садржаји у оквиру наставе, без тог документа. Наводи да се системски недовољно ради на праћењу и вредновању оних који се упусте у рад на изради те врсте ИОП-а. Ту је и питање оспособљавања наставника за њихову израду, а ни поједини родитељи не желе да уђу у ту процедуру.

У ОШ „Мирослав Антић” у току 2012/13. реализован је пројекат ЗУОВ-а „План подстицања ученика са изузетним способностима у оквиру сарадње школе и специјализованих институција”. Намера је била управо да се школа оснажи у идентификовању ученика са изузетним способностима (изради педагошког профила и плана додатне подршке) и продуби сарадња са Регионалним центром за таленте. Посебне задатке су имали стручни сарадници и заинтересовани наставник математике.

Закон је дао и могућност прескакања разреда, односно да даровити ученици исти ниво знања могу да стекну у краћем временском року (завршавање два разреда у једној школској години). Ипак, та мера је у пракси врло непопуларна и ретко се користи. Позитивне разлоге преовладали су негативни: да се не направи грешка и дете не оптерети, страх од стварања „рупа у знању” и претераних амбиција родитеља, од тога како ће дете психички и емоционално то да поднесе, како ће се изборити са кризама, могућим неуспехом, какав ће однос изградити са вршњацима...

Осим недостатка мотивације, Марков проблем у основној школи био је што није имао потребу да учи код куће, па није стекао радне навике, што му у каснијем школовању може створити проблеме.

На предлог наставнице математике, која га је проценила као довољно емоционално зрелог, и на основу изузетних резултата на такмичењима из математике и физике, са родитељима је донео одлуку да у седми разред крене у Математичку гимназију.

– Испоставило се да је то за њега било право решење. У Математичкој гимназији не губи време на оно што га не занима, начин на који су наставници оријентисани на градиво мало је другачији. Рецимо, из историје и географије наставник их после сваке лекције пропита, па тек онда иде даље, претпостављам схватајући да њима, као логичарима, учење података и чињеница најтеже пада, па им је на тај начин олакшао.

Такође, раније је знао да каже: зашто да идем на такмичење кад нико други не иде, а сада окружење од 25 деце сличних способности и интересовања захтева од њега да се потруди да би пратио темпо – каже Маркова мама.

Многа деца са којом сада иде у разред у основној школи нису имала пријатеље, јер су због изузетног успеха добијали „етикету” штребера, иако Марко није имао таквих проблема у свом одељењу.

– Све што смо постигли било је на нашу иницијативу: сами смо плаћали часове енглеског и математике, јер му није било довољно оно што је радио у школи. Било нам је жао да не подстакнемо оно што му добро иде, јер смо знали да га, кад дође пубертет, неће више толико занимати да учи. Није нам био циљ да буде одличан ђак, већ да оно што му иде и у чему је изузетно добар не запостави, већ развија колико може – каже Милена Попевић.

Системска подршка надаренима још није заживела на прави начин, а један од модела подршке даровитој деци јесте и сарадња коју школе могу да остваре са Регионалним центром за таленте. На њихов предлог надарена деца могу да наставе да развијају свој дар кроз менторску подршку и праћење рада са наставницима. Такође, добиће могућност да се представе на међународним такмичењима. Ту је и упознавање ученика са могућностима које им пружа Истраживачка станица „Петница” и препорука за њихово учешће у разноврсним научним програмима, које овај центар реализује.

– Рад са надареном децом за наставнике је и изазов, али и додатна обавеза.

Наташа Ивановић

 

АНТРФИЛЕИ

 

МОТИВАЦИЈА И ОДГОВОРНОСТ

Надареним ученицима брзо постаје досадно праћење редовне наставе, па губе елан и вољу да раде и не показују све способности које имају.

– Пошто су даровита деца посебна, а још су незрела, могу наићи на низ проблема у школи. Није једини проблем што не добијају „хране” колико им треба, него не успевају да буде прихваћени, ни када је реч о другима, а ни о њима самима. Упркос тешкоћама које посао наставника носи, ту постоји и лепота и изазов и одговорност свих у школи (наставника, стручних сарадника, директора) да „сачувамо” такву децу. Потребно је да се стално преиспитујемо, тимски радимо и проналазимо начине да их мотивишемо, запослимо, негујемо, пружимо интензивну индивидуалну подршку. Да нађемо бар једну одраслу особу која ће да успостави близак однос поверења и подржи њихове способности. То може да буде и библиотекар, који ће дете да сагледа из другог угла. Обимни програми, недостатак времена, број ученика у одељењу, тешке социјалне ситуације, многоструки захтеви, који се стављају пред наставнике у решавању све већих и различитих проблема, онемогућују им да се баве даровитом децом. Некако мислимо да ће и сами да пронађу свој пут – каже педагог Биљана Радосављевић.

 

ОД УСПЕШНИХ ДО ИЗАЗИВАЧА

Постоје различити типови интелектуално даровитих ученика. У зависности од склопа њихове личности, потреба, тога како их опажа околина, дешава се да у току школовања не остваре своје потенцијале (George T. Betts, Mauren Neihart).

Биљана Радосављевић објашњава да су основни типови надарене деце: успешни – изазивачи – двоструко посебни – отпадник – прикривени или блокирани – самостални. Само успешни и самостални постижу резултате у школи. Изазивачи су често врло креативни и некомформисти и то им ствара проблеме у комуникацији са наставницима. Пуни су енергије, изузетно осетљиви, нестабилног самопоштовања, нестрпљиви, недисциплиновани, могу да имају лошу самоконтролу. Траже наставнике код којих постоји договор, који не теже да их „доведу у ред”, желе слободу избора, подршку за своју креативност, поверење у њихове способности...

– Имали смо ученика који је посебно у седмом разреду правио дисциплинске проблеме, понекад смо сматрали да је неваспитан, бунтован, често саркастичан. Васпитно-дисциплинске мере на њега нису деловале. У тренутку када је наставница физике успела да га „преведе на своју страну” и почела да поставља пред њега задатке, који су му били изазов, и када се осетио уважен, његове интелектуалне способности и даровитост су пронашли прави пут. Његов успех и задовољство постали су видљиви. Данас тај момак успешно студира физику на Оксфорду – прича Радосављевић.

 

МОЈ УГАО: САЊА ТАТИЋ ЈАНЕВСКИ, КООРДИНАТОР САВЕТНИК У ЗАВОДУ ЗА УНАПРЕЂИВАЊЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

Не занемарујте радозналост

У нашем образовном систему не постоји формална идентификација даровитости, односно посебна инстанца која доноси одлуку ко је даровит. Међутим, даровити ученици, као ученици којима је потребна додатна образовна подршка, имају право на индивидуални образовни план, односно на индивидуализовани начин рада, који одговара њиховим образовним потребама, каже Сања Татић Јаневски, саветник координатор у Заводу за унапређивање образовања и васпитања.

Утврђивање права на индивидуални образовни план регулисано је Правилником за припрему индивидуализованог начина рада за ученике којима је потребна додатна образовна подршка. Даровита деца препознавају се на основу прикупљених и обједињених података из више различитих извора (родитељи, наставници, стручни сарадници, вршњаци и само дете), уз коришћење различитих техника и инструмената.

Иако сам поступак идентификације није ближе одређен, наставници се могу упознати са једним од њих у монографији Образовање ученика изузетних способности: научне основе и смернице за школску праксу, чије су аутори др Ана Алтарас Димитријевић и Сања Татић Јаневски. Поступак је развијен у складу са савременим теоријским концептима и образовним контекстом у Србији, а садржи и примере за припрему индивидуалнoг образовног плана за даровите ученике. Књига је објављена у мају 2016. године и може се наћи у ПДФ формату на сајту ЗУОВ-а. Та интернет страница ускоро биће допуњена и примерима диференцирања наставе, која је основ индивидуализације, и у другим активностима и материјалима осмишљеним у школама у различитим местима у Србији, који могу послужити као идеја и инспирација другима.

– Рад са даровитим ученицима захтева планирање и припремање унапред, као и да наставник има спремне релевантне активности, којима се повезује област интересовања и дар ученика са наставним програмом. Не би требало да се ослони само на задатке са више звездица, који постоје у уџбеницима и збиркама, или на упућивање на помоћ другу који који још није завршио задатак на часу. Комплексни задаци, уџбеници за старије разреде, додатна литература, индивидуализовани домаћи задаци, могу бити мере прилагођавања програма, уколико су усклађени са образовним потребама ученика за ког се настава мења – објашњава Сања Татић Јаневски и додаје да то од наставника тражи да се мења, стално стручно усавршава и планира свој професионални развој.

За то постоје различити извори, а неки од њих су програми стручног усавршавања, које одобрава Завод, размена искустава у оквиру различитих пројеката у које се укључују школе и наставници, литература.

Ученик који поставља пуно питања или се досађује на часу, јер је већ завршио задатке или му је позната тема која се обрађује, изазов је за наставника да за њега осмисли активности. Основни облици рада са даровитима у нашем систему су они који постоје и у већини образовних система у Европи. Различите могућности убрзавања, обогаћивања и груписања ради учења у настави и вананставним активностима могу наћи место у индивидуалном образовном плану.

Још од шездесетих година постоји могућност ранијег поласка у школу, завршавања два разреда за једну школску годину, паралелно похађање музичке/балетске са основном или средњом школом, додатна настава, школовање у специјализованим школама, као што су математичка и филолошка гимназија и одељења тих гимназија, школа за музичке таленте у Ћуприји (једина школа интернатског типа за даровите у Србији), такмичења, летње школе, регионални центри за таленте.... Ту је и сажимање онога што ученик већ делом зна, диференцирани добро осмишљени задаци и активности на редовним часовима, који уважавају интересовања, способности и ваншколска искуства ученика.

Мотивација за учење је крхка категорија. Ако се не вреднују добро постављена питања, не препознаје радозналост, брзина и ентузијазам ученика, а одговори прескачу, не нуде прилике за истраживање и учење, мотивација ће се највероватније постепено угасити. Код ученика који немају ни одговарајућу подршку у породици и материјалне ресурсе, дар/изузетност се неће развијати. Високе способности у неком домену нису довољне за успех, потребно је и подстицајно окружење, а поред родитеља то је и задатак школе у којој ученик проводи бар пет сати дневно – каже Сања Татић Јаневски, и наглашава да знање почива на радозналости. Ако радозналост не занемаримо, имаћемо више успешних, а мање оних који би могли, али не постижу више од осредњег, уз минимум улагања.

 

АНТРФИЛЕ

 

ФИНАНСИЈСКА ПОДРШКА

Републичка фондација за развој научног и уметничког подмлатка и Фонд за младе таленте Републике Србије две су најзначајније државне фондације које објављују годишње конкурсе за стипендирање и награђивање ученика средњих школа за постигнуте успехе на такмичењима у земљи и иностранству, као и успешне студенте и постипломце. Поред тога постоји велики број фондова на нивоу градова и општина, односно локалне самоуправе, као и један број невладиних организација.

 

МАРИНА БУНЧИЋ, ПСИХОЛОГ

Поверење – услов добре комуникације

Родитељи ауторитет могу да граде на казни, окривљивању, попустљивости или награђивању, али најуспешнији су они који су деци ослонац, прихватају их, подстичу, воде и дувају у једра...

У овом времену свесни смо бројних недостатака доброг начина комуникације између деце и родитеља. Стручњаци указују – како родитељи комуницирају са децом тако ће и они међусобно комуницирати.

Зато је важно да комуникација буде позитивна, мотивишућа, усмерена ка решењима. Да би се развијала у том смеру потребно је да се усвоје правила конструктивне и ефикасне комуникације. О томе како комуницирамо са децом и који су најчешћи проблеми у комуникацији између деце и родитеља, разговарали смо са Марином Бунчић, психологом, која у раду са децом постиже изузетне резултате, како у предшколском тако и основношколском узрасту.

– Када се родитељи правдају за неуспех или неприхватљива понашања деце, често изговарају реченицу: „Ја толико причам свом детету. Толико сам му пута рекла!. Али то што смо рекли није се примило. Деца нас једноставно нису чула или им је свеједно шта причамо. Да не слушају, односно не чују, деца су научила од одраслих. Многи одрасли не чују своју децу или са њима комуницирају тако што мисле да је у одређеном тренутку важно да нешто издекламују, што би се рекло, да се зна да су они то рекли. Комуникација се своди на монолог. „Када ја говорим, ти треба да ћутиш и слушаш!” Родитељи често вичу, критикују, прете и кажњавају. Наравно, има још увек има и оних који физички кажњавају, јер једноставно другачије не знају и не умеју.

Која су основна правила комуникације, која би родитељи требало да увек имају на уму када разговарају са децом?

– Разговори са дететом често се своде на наредбе, сугестије и наше идеје о томе какво дете треба да буде, где у потпуности поништавамо његову личност, не водећи рачуна које су потребе детета, могућности и шта у ствари оно жели. Све је то оно популарно смарање у дечјем жаргону. Јасно је да таква понашања ретко уроде плодом. А ако се и деси да будемо успешни, све је то кратког даха, јер је дете у једном тренутку решило да послуша, али то не делује на дуге стазе. Ми се враћамо викању, подмићивању, претњама, уценама и казнама, надајући се да ћемо бити успешни, а обично се деси оно друго, да нарушимо однос са дететом на дуге стазе, само због тога што наше дете хоће да мисли својом главом и да доноси своје одлуке. Није лако прихватити да увек не знамо све најбоље, а поготову за своје дете!

Који је, заправо, „рецепт” да би комуникација деце и родитеља заиста била и успешна?

– За успешну комуникацију је важно да је двосмерна. Може бити вербална и невербална. Ако је успешна, разумећемо се само погледима. Према детету, као и према сваком, важно је обраћати се са поштовањем и уважавањем. То значи да верујемо у способности детета и да смо заинтересовани за његово виђење и мишљење. Такво обраћање прија сваком, па и детету. Није то ништа ново, и ми то добро знамо, зато веома пазимо шта ћемо рећи свом претпостављеном или пријатељу до кога нам је стало, па онда испадне да најмање бринемо шта, када и како кажемо нешто свом детету. Од детета захтевамо да контролише своје понашање и води рачуна како се понаша у школи, на јавном месту, према одраслима и вршњацима, онда треба да и ми имамо строго контролисано понашање према њему. Важно је да га саслушамо, покажемо наклоност, подршку и умемо да приметимо све што успешно ради и охрабримо га да буде успешније у ономе што му је важно и до чега му је стало. Наравно, када смо љути, уплашени, забринути, уморни, пре смо склони да критикујемо, него да охрабримо дете. Охрабривање је тешко, јер не подразумева да непотребно хвалимо дете, већ да се ослањамо на његове снаге и предности, да пратимо сваки његов успех и напредак, а не да захтевамо савршенство. Некада је за охрабрење довољно показати само разумевање.

Како да помогнемо детету, које се нађе у непријатној ситуацији, да то и искаже? Умемо ли да слушамо, када нам се оно обраћа?

– Одмах ће нам се наметнути одговор, ако схватимо да ли смо некоме особа од поверења. Да ли нам људи саопштавају оно што другима не говоре? Можемо одговорити да нисмо баш заинтересовани да свако са нама дели своје тајне и да то понекад може бити веома оптерећујуће, али нам је за успешно родитељство битно да свом детету будемо особа од поверења. Желимо да будемо први коме ће рећи када му је тешко, када је у незавидној ситуацији, када му је потребна помоћ или када је свесно да су га неприхватљива понашања довела до пробелма. Морамо научити шта да радимо, а шта не да бисмо то постали. Комуникацију са дететом обично прекидамо, односно затварамо, ако не сачекамо, не дамо простора и времена да нам дете нешто исприча, већ одмах процењујемо, моралишемо, саветујемо, паметујемо, критикујемо и неретко омаловажавамо. Наравно, да нам се дете више никада неће обратити у ситуацији када му је потребна помоћ и подршка, ако зна да ће добити само грдњу и казну! Оно је често свесно у каквој се ситуацији налази, шта је погрешило, али не зна како из тога да изађе. Не треба да крије грешке, јер оно што му у том тренутку најмање треба су наша грдња, претња, казна и порука да је неуспешан, непромишљен и потпуни губитник. Потребно му је охрабрење, да му покажемо и кажемо да га волимо, без обзира на то шта је урадило, да разумемо ситуацију у којој се нашло, да је не одобравамо, али да смо ту да сагледамо проблем и покушамо да заједно са њим дођемо до прихватљивог решења. Уколико научимо тако да реагујемо, ако покушамо да препознамо осећања детета и покажемо заинтересованост за његов проблем, ако уважимо његово мишљење, можемо бити сигурни да ће нам се дете поново обратити. Ако нас стварно доживи као подршку и помагача, научиће да преузима одговорност за свој допринос проблему.

Родитељски ауторитет се често меша са строгошћу, чињеница је да постоје битне разлике? У чему су?

– У нашој традиционалној култури још постоји веровање: „Чврста рука све решава!”, али нам то закон брани. Уколико смо довољно строги, односно контролишући, деци неће пасти на памет да праве глупости. Строгост значи да демонстрирамо моћ и присилу, захтевамо послушност и доносимо одлуке у име свих. Наш ауторитет се заснива на страху. Деца ће бити послушна, радиће оно што од њих захтевамо само док смо присутни или се плаше казне. Оно што треба истаћи јесте да засигурно знамо да нећемо бити омиљени међу децом. Ако нам је за утеху, ни они попустљиви нису ефикасни. Родитељи ауторитет могу да граде на казни, окривљивању, попустљивости или награђивању, али најуспешнији су они који су деци ослонац, прихватају их, подстичу, воде и дувају у једра...

Ко може и треба да утиче на родитеље да повећају родитељске компетенције?

– Ко нас може научити да будемо бољи родитељи? Знамо како су нас подизали и васпитавали. Да ли су то радили успешно или неуспешно процењујемо када смо несигурни, несрећни или неефикасни, немоћни. Засигурно ћемо бити добри родитељи када показујемо љубав, поштовање, стрпљење и разумевање, градимо однос поверења, договарамо се и трудимо да што боље упознамо дете. Многе наше родитељске дилеме не чине нас некомпетентним родитељима, већ онима који промишљају, брину и настоје да буду ветар у леђа, онда када се деца не сналазе.

Живимо у времену поремећеног система вредности. Да ли је породица пресудна за формирање „правих” вредности и да ли вртић, школа и окружење имају утицаја?

– Данас нам савремене технологије ускраћују оно што је некада било очигледно. Од слушалица не чујемо коју музику слушају, не видимо које игрице играју, шта читају и шта гледају, са којим пријатељима се највише друже, који их догађаји интересују. Зато је важно да се трудимо у сваком тренутку, када смо поред њих, да их што боље упознајемо, да знамо како се осећају, шта желе и чему стреме.

Споменка Радовановић

 

АНТРФИЛЕИ:

 

ВРШЊАЧКЕ ВРЕДНОСТИ

– Однос са дететом треба непрекидно градити, јер је много животних ситуација у којима ће се без родитељске подршке тешко снаћи. Уколико она изостане, дете се обично обраћа вршњачким ауторитетима, за које не можемо бити сигурни да су увек најбоље решење. Одрастањем и изласком из породице дете тестира своје породичне вредности, упоређује их са оним што се прокламује у школи и, наравно, са оним што промовишу вршњаци. Склоно је да проба све и свашта. Уколико у том периоду озбиљно нарушимо однос са дететом, тешко да ће оно својим понашањем чувати породичне вредности. Дете ће прихватити вредности оне групе у којој се буде осећало најбоље прихваћено.

 

СВЕСНИ ДЕШАВАЊА

– Да ли смо ми нашем детету помагачи или му одмажемо да постане самостално и одговорно!? Ретко слушамо шта нам деца говоре, а они умеју добро да посматрају и опажају свет око себе. Некада нису у стању на прави начин да протумаче оно што су видела, али су свесни свега што се око њих дешава.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096