Нема производа у корпи
петак, 20 октобар 2017

ПАМЕТНОМ КОШНИЦОМ У СВЕТ БИЗНИСА

КАКО ПРЕДУЗЕТНИШТВО МОЖЕ ДА БУДЕ ЗАНИМЉИВО УЧЕНИЦИМА

Паметном кошницом у свет бизниса

Компанија „LegoBuzz” из Прве крагујевачке гимназије летос представљала Србију на Европском такмичењу ученичких компанија у Бриселу. А Јована Малишић проглашена је за једну од десет младих лидера у овој години!

Прича да кроз ученичко предузетништво млади људи постају свесни могућности да сами креирају своју будућност, тако што ће научити како да своје пословне идеје претворе у стварност, све чешће добија потврде у пракси. Радећи у ученичким компанијама, они уче како функционишу предузећа и шта је све потребно учинити да пословну идеју реализују. На тај начин млади стичу солидну полазну основу за предузимање сопственог бизниса, а показало се и да гимназијалци имају прегршт свежих и интересантних пословних идеја, које би добродошле и озбиљним компанијама из реалног живота.

А колико је предузетништво нешто ново и интригантно показали су ђаци Прве крагујевачке гимназије, заправо њих четворо: Јована Малишић, Јана Марковић, Немања Миловановић и Милица Томић. Та екипа је, као ученичка компанија „LegoBuzz”, летос представљала Србију на Европском такмичењу ученичких компанија у Бриселу. А Јована Малишић је проглашена за једну од десет младих лидера у овој години!

– Успех компаније „LegoBuzz” је јединствен, пре свега, зато што је то екипа састављена од надарених ученика првог разреда рачунарске гимназије, који никада до сада нису имали прилику да се сретну са бизнис- плановима, начином развоја, израде и презентације производа – наглашава Катарина Вељковић, професор програмирања и математике у тој школи. Она подсећа да је тај тим освојио прво место на Националном такмичењу ученичких компанија, које је током маја одржано у Београду. Учествовало је 20 средњошколских тимова из Вршца, Шида, Сомбора, Сремске Митровице, Власотинца, Ниша, Лесковца, Београда, Пријепоља, Лучана, Ариља, Гуче и Крагујевца, а представљени су најразличитији производи међу којима су, како објашњава, биоразградиве саксије, модлице за колаче, систем за наводњавање, органски препарати за негу коже…

Указујући на иновативну и квалитетну бизнис-идеју младе екипе, професор Вељковић објашњава да се компанија „LegoBuzz” бавила развојем и производњом рамова за кошнице, који уз помоћ информационе технологије сваку кошницу претварају у „Smart Bee Box. Таква кошница обавешатава пчелара о тренутном стању пчелиње заједнице, путем различитих сензора скупља податке и преко интернета их шаље пчелару.

– Идеја о развоју и производњи паметних рамова за кошнице родила се током такмичења First Lego League”, а тема је била савезништво између људи и животиња. После вишемесечног истраживања одлучили смо се за пчеле, али нисмо знали одакле да почнемо – прича Јована Малишић и додаје да су консултовали и професоре Природно-математичког факултета у Крагујевцу, а велику помоћ имали су и у школској Секцији за примењену електронику и информатику.

Уз нагласак да је тим самостално развио идеју, коју је веома јаким аргументима одбранио пред њом, професор Вељковић објашњава да је прототип врло брзо урађен и када је рам постао стварност, радио је све, приказивао температуру и влажност, снимао звук и видео.

– Дакле, иновативна ученичка идеја, тимски рад, жеља за јединственим, савременим, еколошким производом биле су наше најјаче стране. То нам је била звезда водиља током припрема за европско такмичење у Бриселу. Жеља читавог тима била је да на што бољи начин представимо Србију, али и наш град и школу – каже Катарина Вељковић и додаје да им је одлазак на такмичење омогућила организација „Достигнућа младих у Србији” уз помоћ Министарства привреде и његових партнера. Иначе, у Бриселу је било 36 екипа из читаве Европе, а како каже, наша мала екипа дружила се са тимовима из Пољске, Немачке, Италије, Летоније и необичне мале земље под именом Isle of Man!

– На свим нивоима такмичења, од презентације, интервјуа до сајамског дела српски ђаци представили су се као искусни предузетници. Са лакоћом су разговарали на енглеском језику са жиријем и свим заинтересованима – наводи наша саговорница и истиче да су приликом представљања свог производа школарци показали велику зрелост, сигурност и знање! То није остало непримећено, па је Краљ Филип од Белгије другог дана такмичења упутио позив Јовани Малишић да учествује на округлом столу са још десеторо младих из других европских земаља. Том приликом она је проглашена једном међу 10 најбољих младих лидера Европе!

– За мене је то велика част! Осим потврде да имамо лидерског потенцијала ту је и чланство у Алумни клубу, као и могућност да учествујем у организацији свих догађаја „Достигнућа младих” – наглашава Јована и додаје како се том приликом разговарало о особинама добрих лидера, па која питања би поставила свом идолу….

И Јана Марковић, према сопственом признању, носи предивна искуства из Брисела. Каже да је атмосфера била фантастична, много младих са добрим идејама.

– Волим да радим пројекте, а ово ми је деловало као нешто у чему бих могла да се снађем. Научила сам да се опустим у презентовању пројеката и стекла вештине које ми могу бити корисне у животу, као што је нпр. тимски рад – наводи Јана и додаје да су слободно време у Бриселу искористили да посете чувени Атомијум, ботаничку башту, паркове…

Према речима Катарине Вељковић, ученичка компанија „LegoBuzz” завршила је своје овогодишње путовање у свету предузетништва. Све што су постигли резултат је њиховог знања и жеље да покушају нешто ново, нешто са чим се нису сретали до сада.

– Радећи у тиму, развијају вештине које их јачају, са којима бивају бољи, схватају и разумеју вештине данашњег бизниса и спремнији су за изазове који их чекају у будућности – наглашава Вељковић и поручује да производ остаје, као и жеља да ће неко препознати вредности и снагу идеје за унапређивањем пољопривредне производње, нарочито у пчеларству!

А као наставник жели да верује да кроз овај и сличне програме младе припремамо за живот, који их чека после школе, за послове будућности!

     Мила Вуковић

 

Антрфиле

ПЛУС И МИНУС

Посматрајући ученичке компаније из других европских земаља, професор Катарина Вељковић стекла је утисак да су наши ђаци иновативнији и комуникативнији. Међутим, недостаје им разумевање финализације пословне идеје.

– Уз раме смо им, па чак и испред, када се посматрају идеје, али смо иза њих када ту идеју треба да доведемо до финалне фазе, када производ сам себе исплаћује. То је она фаза када компанија почиње самостално да зарађује – констатује К. Вељковић.

потпис за слику: Најбоља ученичка компанија Србије 2016/2017. на европском такмичењу у Бриселу

 

 

ТАТИЈАНА ГЛИШИЋ МИЛУТИНОВИЋ, САВЕТНИК КООРДИНАТОР У ЗАВОДУ ЗА УНАПРЕЂИВАЊЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

Премијера стандарда

Предлог документа о развоју стандарда услуга каријерног вођења и саветовања у Србији, на коме је радна група радила годину дана, представљен је недавно на међународној конференцији у Београду, пред домаћим и страним каријерним практичарима

Татијана Глишић Милутиновић, из Завода за унапређивање васпитања и образовања, руководила је радном групом која је годину дана радила на изради Стандарда каријерног вођења и саветовања у Републици Србији. Стандарди, у форми предлога, премијерно су представљени пред домаћим и страним учесницима на недавно одржаној београдској конференцији о каријерном вођењу и саветовању у Србији и Европи. Рад на стандардима почео је на иницијативу Министарства просвете, науке и технолошког развоја, а радна група је имала представнике три кључна сектора – образовања, запошљавања и омладине. У раду на стандардима пошлo сe од добре традиције и напредне праксе у нашој земљи, али и настојања да се сагледају искуства других земаља у области осигурања квалитета у каријерном вођењу и саветовању.

– Покушали смо да направимо „оквир” стандарда, који може добро да комуницира са праксом, да „повуче” ту праксу напред, и који, пре свега, треба да послужи каријерним практичарима. Документ је сада пред доносиоцима одлука, и још има статус предлога и нацрта. У средиште ставља стандарде вештина управљања каријером, али и све друге области које су, практично, у служби остваривања тих стандарда – истакла је Татијана Глишић Милутиновић.

Остале области које је радна група препознала као важне за постављање ефикасног и квалитетног система каријерног вођења јесу: компетенције практичара, стандарди програма и организациони стандарди. Ти стандарди говоре о пружању услуга и квалитету услуга, како би све оно што раде компетентни практичари довело до ефеката који су мерљиви – а то су вештине важне за планирање, креирање каријере и континуирано управљање каријером. Стандарди који су такође значајни односе се на програме каријерног вођења и саветовања. Глишић Милутиновић нагласила је да су у образовном систему Србије сви закони препознали потребу за развојем посебних програма, који се односе на каријерно вођење и саветовање.

– Покушали смо да на основу искустава, које смо имали на развоју програма, и на основу најбољих примера, које смо успели да прикупимо, конципирамо структурални оквир у коме би требало да егзистирају сви програми у школама и организацијама које се баве каријерним вођењем и саветовањем – рекла је представница Завода.

Појаснила је да документ – Предлог стандарда услуга каријерног вођења и саветовања, у уводном делу, садржи појашњење доминантних европских политика, које се односе на каријерно вођење и саветовање, док су у даљем тексту објашњени сврха стандарда, представљени стандарди и њихова корист у оквиру четири кључне области које су важне за систем квалитета у каријерном вођењу и саветовању. Независно од тога о ком сектору је реч у стандардима, и од тога ког узраста је циљна група којима се „обраћају”, важно је да ефекти каријерног вођења буду у центру тог оквира. Зато су вештине управљања каријером кључни искорак, не само системска новина, већ нешто што има директни ефекат на појединца и промене у приступу, кад је реч о одговорном односу према личном развоју и каријери.

Татијана Глишић Милутиновић указала је и на то да у нашем систему квалификација – не постоји каријерни саветник, већ постоје радна места за каријерне саветнике у одређеним организацијама. Полазећи од тога, радна група је сматрала да је веома важно да значајни део оквира заузму стандарди који се односе на компетенције практичара. (Термин каријерни практичари „покрива” све оне који пружају услуге каријерног саветовања, информисања и обучавања за каријеру.) Заправо, њихова примарна сврха је унапређивање компетенција свих практичара који су укључени у различите активности каријерног вођења и саветовања. Када је реч о стандардима компетенција практичара, издвојени су етички принципи, јер је радна група сматрала да је то важно, као и компетенције на нивоу општих и специфичних. Савремени приступ услугама обухвата ИТ компетенције практичара, што је и у стандарде интегрисано, не само у том делу, већ и у захтеве који се односе на методологију рада и пружање услуга.

Када је реч о организационим стандардима, они су присутни у свим оквирима квалитета у каријерном вођењу и саветовању у Европи. Према речима Глишић Милутиновић, чланови радне групе имали су дилему у вези са коришћењем термина услуге, односно сервиси, с обзиром на то да стандарди „долазе” из сектора образовања, више су опредељени за подршку ученицима. Међутим , када су размотрили допринос успостављања стандарда на нивоу организација, схватили су да они могу да унапређују праксу и успоставе основе и претпоставке за ефикасно функционисање организација (школски центри, тимови у школама, националне службе за запошљавање, универзитетски центри за развој каријере, канцеларије за младе и сви други центри у неформалном сектору).

Татијана Глишић Милутиновић подсетила је да је радна група, након израде Нацрта стандарда, покушала да прелиминарно добије неке повратне информације, пре свега од практичара. То су учинили тако што су спровели кратко пилотирање, а свеобухватније ће обавити када буду у прилици да имплементирају стандарде, када они оживе у школама, на универзитетима, у националној служби за запошљавање. Нацрт су адресирали на школске тимове, наставнике и стручне сараднике и на остале представнике каријерних практичара, а допрли су и до ученика и студената, али само оних који су пре свега били из редова сарадника. Нису, међутим, били у могућности да добију информације директно од корисника услуга. Оно што су оцењивали била је јасноћа исказа у стандардима и колико су релевантни и свеобухватни. Сви испитаници су били у прилици да процене у којој мери су они корисни за њихову праксу и да ли их могу имплементирати. Добијене повратне информације биле су веома позитивне. Сви који су учествовали у анкети сматрали су да су стандарди корисни како за практичаре тако и за студенте и ученике.

Светлана Илијић

 

Антрфиле 1

ОДГОВОРНИ ПРЕМА СЕБИ

Идеја за израду стандарда јесте да се појединац подржи у сопственом развоју, да „јача” за самостално деловање, али и да буде одговоран према себи и својој каријери.

– Наша је жеља да се ови стандарди прихвате, не као инструмент за контролу, већ као подршка у развоју, и да њихова примарна сврха буде унапређивање услуга... Стандарди би доносиоцима одлука и онима који развијају систем требало да говоре о томе какве ефекте каријерно вођење има за лични развој, за запошљавање и активну партиципацију младих и одраслих у друштвениом животу – рекла је Татијана Глишић Милутиновић.

 

 

НАША ТЕМА: МАЛЕ СЕОСКЕ ШКОЛЕ

ШИРЕЊЕ ОБРАЗОВНЕ МИСИЈЕ

Како искочити из стереотипне приче

Неко са села у Србији продаје кајмак преко интернета? Ово питање скоро звучи као вест из рубрике „Веровали или не” у Забавнику, и даље најомиљенијем листу свих генерација. Тога, ипак, хвала богу има, као и низ занимљивих и оригиналних покушаја у којима се сељани, или они који су се вратили на дедовину и очевину, труде да нешто ураде за своју породицу и спас села. О једном трошку. Шира слика са приказом живота у сеоским подручјима, нажалост, ипак није сјајна, јер су многа сеоска домаћинства опустела. Сељани су с годинама све масовније одлазили у потрази за послом и бољим животом у градове, деца су се све мање рађала, па су се и многе куће знања угасиле или се приближиле опасној зони, у којој им рационализација школске мреже – метафорички речено – све снажније куца на врата.

Чланови одбора за образовање и село Српске академије наука и Образовног форума последњих десетак година заједно су расправљали о изазовима образовања на селу, посебно о очувању малих школа, јер се сматрало да су оне изузетно важне за опстанак локалних средина. Једна од идеја за подршку сеоском развоју тиче се концепције проширене делатности сеоске школе. Према тој замисли школа може да се бави и образовањем становника, који су одавно прерасли ђачке клупе, и да помаже сељанима да проникну у тајне и вештине информатике и предузетништва.

Те идеје, и још сијасет других, чуле су се на недавно одржаном скупу у САНУ, који је био заправо наставак прошлогодишње приче на исту тему, у сличном саставу, али је сада учињен корак даље: предложен је пилот- пројекат у школама на пет локалитета у Србији: у Мионици, Бранковини, Дугој Пољани (Општина Сјеница), Рановцу (Петровац на Млави) и Чумићу (селу између Крагујевца и Тополе). Све осмолетке у том истраживању већ су се спонтано и самоиницијативно латиле многих послова и активности, који превазилазе њихову основну образовно-васпитну улогу и најављују нове подухвате, управо зарад свог опстанка, али и оживљавања и развоја села. Ти колективи сопственим снагама искочили су из стереотипа о сеоским школама и селима у којима као да је време стало у претпрошлом веку и са много маште боре се за опстанак и бољи живот.

Чланови Одбора САНУ за образовање и Образовног форума објашњавају да концепција проширене делатности сеоске школе подразумева обуку сеоских учитеља за нове улоге, а какве ће оне бити зависиће од пројектних активности у њиховој средини. Уместо гашења сеоских школа, тај модел могао би да буде један од начина решавања буквалног опстанка малих сеоских школа, учитељица и учитеља, који би укидањем наставе остали без посла или са недовољним бројем часова, убеђени су аутори тог концепта. Кад се буде добила ова битка, онда ће и корист бити кумулативна, јер ће и сеоски атар ућарити од тога, а све заједно може додатно мотивисати и градске куће знања да размишљају о идеји проширене делатности школа.

 

 

ЛОШИЈА ПОСТИГНУЋА ЂАКА У РУРАЛНИМ СРЕДИНАМА

На трагу системских и систематских решења

Значај образовања ђака и сеоског становништва у целини не може да се занемари с обзиром на то да више од 40 одсто људи живи на селу, при чему се не мисли само на сељане, већ на све људе који тамо живе

Ако изостане развој села, онда нема ни развоја Србије. Ово је закључак учесника трибине у САНУ, на којој је најављено истраживање о проширеној делатности сеоске основне школе, с главном тезом да се у том послу не креће од нуле, јер се пројекат ослања на активности које већ постоје. Значај образовања ђака и сеоског становништва у целини не може да се занемари, с обзиром на то да више од 40 одсто људи живи на селу, при чему се не мисли само на сељане. А какви су тамо услови? Има крајева где нема путева, канализације, а ни ђака, а камоли нешто више од тога.

У Словенији планирају да у будућности 50 одсто становника има градску адресу, а других 50 сеоску. Али, њихово село не може да се пореди с оним у Србији, јер тамо нема запостављених места, ако се мисли на инфраструктуру, а у неким случајевима села чак имају боље услове за живот него урбана места.

Једини начин да наша рурална средина постане пристојно место за живот јесте унапређивање образовања сеоског становништва, сматра проф. др Иван Ивић, наш најпознатији образовни експерт, који је завршио прва четири разреда у сеоској школи – и сам бивши ђак пешак. Због тога је посебно осетљив и годинама се залаже да ова тема почне да се решава системски и систематски.

Ивић посебно истиче чињеницу да се на учитељским факултетима до сада нису посебно бавили образовањем будућих учитеља, који ће по завршетку студија радити на селу, у специфичним условима за рад. У Србији постоји 3000 комбинованих одељења, у којима се чак ради са четири разреда у једном одељењу. Будуће учитеље, до сада, нико није учио како да раде кад имају 10 ђака, а неки су, први, други, трећи и четврти разред! Иако је свима јасно да је просто немогуће да један човек истовремено ради на „четири канала”.

На том плану назиру се промене, јер су се појавили учитељски факултети из Ужица и Јагодине, на пример, који су заинтересовани да у своје програме образовања учитеља уврсте неку врсту специјализације за учитеље у сеоским школама, од тога како да се ради у комбинованим одељењима до учења о предностима које сеоска средина има у организовању наставе ван школе, у природи...

Због услова у којима раде сеоске школе постигнућа њихових ђака знатно су нижа од националног просека и много је веће осипање деце у току основне школе. При томе, посебно је лошији статус девојчица.

– Ради се о читавом комплексу проблема с којима се до сада нико није озбиљно ухватио укоштац – упозорава Ивић, напомињући да су му министри просвете и пољопривреде Младен Шарчевић и Бранислав Недимовић обећали да ће се бавити и тим темама.

У Србији постоји дуга традиција сеоске школе, која је уз попа некада била стуб развоја села. У Мионици је, рецимо, засејана прва соја у Србији на имању сеоске школе, као и први хибридни кукуруз – и онда су се те културе шириле ка домаћинствима, па је тај узгој узео маха. Постоји чак уврежено мишљење да је сеоска школа имала већи значај за села која гравитирају ка њој од онога који има Београдски универзитет за престоницу.

– Концепција проширене делатности школе може да успе зато што почива на традицији и спонтаним иницијативама и зато што излази у сусрет потребама школа у сеоским подручјима и становништву, које тамо живи. То је темељ на коме треба да градимо, без илузија – објашњава Ивић.

Школе могу да прошире делатност у различитим правцима. На пример, да организују образовање одраслих или да буду спиритус мовенс културних збивања у свом месту. У Новој Вароши, рецимо, школа је направила Завичајни музеј, који није постојао у месту, и невероватну галерију у којој је наставница ликовног излагала најлепша ликовна дела својих ученика.

Постоји и предлог да школске библиотеке уједно постану и сеоске или центар за информатичко образовање и учење страних језика...

Школе могу да постану и лидери у промоцији иновација.

– Ми смо имали упитник у сеоским школама и видели смо да оне имају имања, ливаде, њиве, шуме, па се и на тим парцелама могу гајити егзотичне сорте. Средње пољопривредне школе су обећале сарадњу и бесплатне расаде и семење, а у наш пројекат „Проширена делатност школе, школа као центар развоја села” укључићемо и пољопривредне факултете из Чачка и Новог Сада – наводи Ивић.

Ово истраживање треба да помогне да оно што спонтано већ постоји уђе у систем, чиме би школе стварно постале васпитно-образовне институције, сматра Ивић, напомињући да су велике шансе да школа од породице преузме организовање таквих активности, „које су врло атрактивне и излазе у сусрет развојним потребама деце” .

Он је на трибини у САНУ предложио формирање заједнице школа, које већ имају праксу у проширеној делатности школа, по принципу „заједно смо јачи”.

 

Антрфиле

ШВЕДСКИ СТО У ЦРНОЈ ТРАВИ

Сеоски образовни туризам већ је прилично популаран у руралним подручјима. Већ постоји четрдесетак локалитета у Србији који имају простор, интернат, односно услове за смештај деце из градских средина. Они треба да доћу, не на ритуалну наставу у природи, него да део свог озбиљног наставног програма изведу у сеоским срединама – јер се многе ствари о биљкама, животињама, животним заједницама могу директно научити на терену. На тај начин најлакше може да се упозна живот на селу. Постоји и идеја да се организују заједнички часови ђака из села и града, као и распуст за оне чији родитељи немају никог на селу, али ни пара за одмор на мору.

Црна Трава, на пример, има два интерната, са по 80 лежајева, и вртић са фантастично опремљеном кухињом. На 10 километара одатле је Власинско језеро и дивни природни услови за учење и рекреацију. Све се нуди као на шведском столу, а то могу да осмисле и друге школе са сличним природним лепотама. Тако могу да се сачувају сеоске школе и допринесе развоју села.

 

Антрфиле

ОБРАЗОВНА ФАРМА

У Малом Иђошу постоји образовна фарма, која обезбеђује смештај ученика и простор за извођење дела наставе. И то може да буде пример који се следи, тамо где има услова за то. На тај начин деца у сенику или на отвореном уче о важним стварима из биологије, хемије, физике а да то у исто време буде допринос развоју села.

 

Антрфиле

ГОСПОДИН УЧИТЕЉ

Можда ми овај проблем нећемо имати за 20 или 30 година, јер неће бити ни села, ни основних школа, јер што би оне постојале, ако немамо деце – упозорава председник САНУ Владимир Костић. За њега концепт проширене делатности школе показује да осмолетка у сеоским срединама посебно може да буде „другачији облик кристализације живота – не само едукације, где ће неко учити да пише и рачуна, већ на неки начин добити другачији увид у сопствену перспективу и могућност”.

Костић се с носталгијом сећао времена у којима је у селу његовог оца учитељ био господин, јер је он сељацима доносио и поруке, које су биле знатно више од описмењавања њихове деце – као што је то била порука његовом деди: „Продај све што имаш и школуј дете”.

Олга Николић

Остале текстове из НАШЕ ТЕМЕ можете наћи у штампаном издању Просветног прегледа

 

 

СВЕТСКИ РАЗВОЈНИ ИЗВЕШТАЈ 2018: УЧЕЊЕМ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ ОБРАЗОВНОГ ОБЕЋАЊА

Школовање без учења – изгубљена шанса

Светски развојни извештај за 2018. годину говори о својеврсној кризи усвајања знања код деце у школама у земаља у развоју, а која је откривена тек недавно, од када те земље почињу да мере резултате учења

Ићи у школу није исто што и (на)учити. У Кенији, Танзанији и Уганди, кад су ученике трећег разреда основне школе недавно питали да прочитају реченицу: „Име пса је Папи, три четвртине њих то није успело. У руралној Индији, нешто мање од три четвртине ученика трећег разреда нису били у стању да обаве двоцифрено одузимање као што је 46 мање 17, а то није умела ни половина ученика петог разреда. Иако се знање бразилских петнаестогодишњака побољшава, тренутном брзином напредовања они неће моћи да достигну просек ученика у знању математике у развијеним земљама ни за 75 година, а у читању ни за 260 година. Унутар појединачних земаља резултати учења готово увек су знатно лошији код угрожене деце. У Уругвају сиромашна деца у шестом разреду оцењују се као „некомпетентна у математици пет пута чешће него деца из богате средине. Штавише, то су подаци о деци која имају среће да се уопште и школују, док око 260 милиона малишана и тинејџера чак није ни уписано у основне и средње школе.

У недавно објављеном документу, „Светски развојни извештај 2018: Учењем до реализације образовног обећања”, Светска банка такође наводи да се милиони ђака у земљама са ниским и средњим дохотком суочавају са перспективом да изгубе шансу и у каснијем животу раде мало плаћене послове, зато што њихове основне и средње школе не успевају да их образују да буду успешни у животу. Широм света стотине милиона деце дођу до младалачког доба а да не савладају ни најосновније животне вештине. Чак и кад похађају школу, многа из њих излазе са знањем које није довољно ни за израчунавање кусура при куповини, за читање лекарских упутства или за тумачење порука у политичкој кампањи, а камоли за изградњу каријере или образовање сопствене деце. Упозоравајући на ову „кризу учења у глобалном образовању, Светска банка додаје да школовање без стварног учења – стварног усвајања знања – није само неискоришћена прилика за развој, већ и велика неправда према деци и младима широм света. Без учења образовање неће испунити своје обећање да ће елиминисати екстремно сиромаштво, свима пружити шансу и донети им просперитет. Чак и после неколико година у школи, милиони деце не умеју да читају, пишу и рачунају, те тако ова криза у учењу проширује друштвене разлике уместо да их сужава. Млади људи, који су већ у неповољном положају због свог сиромаштва, ратних сукоба, пола или неког инвалидитета, остају и без шансе да се извуку из таквог положаја.

„Ова криза у учењу је и морална и економска криза, пише у уводу Извештаја председник Групе Светска банка Џим Јонг Ким. „Кад се преноси на прави начин, образовање отвара перспективу за запошљавање, бољу зараду, добро здравље и живот без сиромаштва. У заједницама образовање подстиче иновације, јача институције и подстиче друштвену кохезију. Али, све те добре ствари зависе од учења. Школовање без учења је изгубљена шанса, па и више од тога, то је велика неправда – баш тој деци – коју су друштва највише изневерила – образовање је најпотребније, за успех у животу.

         Иако од екстремних недостатака у процесу учења не пате све земље у развоју, многе су далеко од нивоа који желе да достигну. Водеће међународне процене језичке и нумеричке писмености показују да просечан ученик у сиромашним земљама има знатно мањи успех у учењу од 95 одсто ученика у земљама са високим националним дохотком, што значи да би такав ученик у тим земљама био враћен на поправни испит. Многи ученици у средње развијеним земљама – млади који су по успешности у горњој четвртини својих група – у богатијим земљама били би рангирани у доњој четвртини.

Извештај Светске банке – који су сачинили водећи економисти те организације Деон Филмер и Халси Роџерс – идентификује не само шта је то што доводи до недостатака у учењу, већ и указује на дубље политичке узроке, који помажу да ти проблем опстају и трају.

У извештају се напомиње да би образовни стандарди могли значајно да се побољшају, када би земље и њихови лидери „учење за све поставили за национални приоритет. Један од таквих примера је Јужна Кореја, која је након рата педесетих година прошлог века имала врло ниску стопу писмености, а до 1995. године постигла је да се свако дете школује и добија висококвалитетно средњошколско образовање; данас млади у тој земљи имају најбоље резултате на међународним проценама резултата учења. И Вијетнам је, на PISA тестирању 2012. године, показао да су тамошњи петнаестогодишњаци на истом нивоу као и њихови вршњаци у Немачкој, упркос томе што је Вијетнам много сиромашнија земља. У периоду од 2009. до 2015. године, Перу је, такође, постигао неке од најбржих напредака у укупним резултатима учења, све захваљујући усаглашеној политичкој акцији. У још неколико земаља, као што су Либерија, Папуа Нова Гвинеја и Тонга, читање у првим разредима основне школе значајно је побољшано у веома кратком времену, фокусираним напорима вођеним доказима о ефикасним образовним мерама.

У извештају се препоручују и конкретни политички кораци, који ће помоћи земљама у развоју да реше ову кризу, и то у области боље процене учења, коришћењем доказа о томе шта је делотворно а шта није, као и мобилизацијом снажног друштвеног покрета за промоцију образовних промена у корист „учења за све. „Једини начин да се постигне напредак јесте да се ‘пронађе истина у чињеницама’ које говоре о образовању, а те чињенице нам откривају болну истину – за превелики број деце и младих школовање не значи да су научили оно што треба да знају, пише главни економиста Светске банке Пол Ромер.

Ослањајући се на доказе и савете прикупљене кроз обимне консултације са владиним, развојним и истраживачким организацијама, организацијама цивилног друштва и приватним сектором у 20 земаља, Извештај дефинише три основне препоруке. Прва је да се резултати учења оцењују, како би могли да буду формулисани као мерљив циљ. Само половина свих земаља у развоју има утврђене параметре и начине мерења резултата учења на крају основне и ниже средње школе. Добро дизајнирана тестирања ученика могу да помогну наставницима да усмеравају своје ђаке, побољшавају управљање системима, као и да пажњу друштва усмеравају на учење. Те мере могу да буду од великог значаја за дефинисање националних политика, за праћење напретка и фокусирање на децу, која су у неповољном положају или заостају у учењу. Друга препорука Светске банке је да се обезбеди да све школе раде у корист све деце. Шансе за све треба да се обезбеде смањивањем могућности за заостајање у расту и подстицањем развоја мозга раном стимулацијом и правилном исхраном малишана, како би школовање започели спремни за учење. У наставу треба привлачити добре учитеље и непрестано их треба мотивисати за рад, кроз обуку појачану менторским радом. Треба користити и технологије, које помажу наставу и учење, и јачати школске управе, укључујући и директоре школа.

Мобилизација свих појединаца и делова друштва, који су заинтересовани за учење, трећи је савет који у свом Извештају нуди Светска банка. Информације и резултате мерења (тестирања) треба користити за мобилисање грађана, повећање одговорности и стварање политичке воље за реформу образовања. У све фазе реформе образовања, од њеног осмишљавања до реализације, треба укључити заинтересоване стране, па и пословну заједницу. „Земље у развоју су далеко од тачке у којој би требало да буду, кад је реч о резултатима учења. Многе не улажу довољно финансијских средстава, а већина треба ефикасније да инвестира. Али, све то није само питање новца; земље такође треба да улажу у капацитет људи и институција задужених за образовање деце, напомиње Хаиме Саведра, бивши министар образовања у Перуу, а сада виши директор Светске банке за образовање. „Реформа образовања је многим земљама хитно потребна и захтева упорност, као и политичко усклађивање владе, медија, предузетника, наставника, родитеља и ученика. Сви морају високо да вреднују и да захтевају боље учење.

Г. Томљеновић

 

Антрфиле

Кризу учења открила тестирања

„Светски развојни извештај 2018: Учењем до реализације образовног обећања” указује и на последице материјалне неједнакости унутар појединачних земаља, али наглашава и начин на који су се неке владе у источној Азији позабавиле тим проблемом. Кина је изградила снажан систем праћења кретања у образовању и мерења резултата учења, што су учиниле још неке земље, нпр. Вијетнам. Штавише, истраживачи Светске банке тврде да је криза учења почела да излази на светло дана тек последњих година, кад је већи број сиромашних земаља започео да тестира своје ученике. Слабост података остаје, међутим, проблем у многим деловима света у развоју, па је зато једна од главних препорука Извештаја да земље учине више у процени успеха учења, уместо да се једноставно ослањају на регистровање броја уписане деце.

 

 

ТУТОРСТВО, ДОБРОВОЉНА ПОМОЋ ВРШЊАКА УЧЕНИЦИМА ИМИГРАНТИМА

Повезивање култура и нација

Усмерени првенствено на превазилажење тешкоћа у учењу које проистичу из незнања језика, културних разлика и разлика у школским системима ученика имиграната, у Основној школи Јакоба Аљажа у Крању уведена је и добровољна помоћ вршњака

Oсновна школа Јакоб Аљажа у Крању у Словенији врата је отворила 1982. године, а до 1991. се звала Основна школа братства и јединства. Названа је тако јер су многи радници из република бивше заједничке државе дошли у индустријски град због радних места. Школа је била центар повезивања култура и нација. Данас у њој има шест различитих националности (из Босне, Македоније, Србије, с Косово, из Бугарске, Молдавије и Русија), укупно 86 ученика, што је 18,4 одсто свих ученика у школи. Дошли су са различитим вредностима, навикама и различитом културом, што је било инспириративно и за професионални и лични развој наставника, али и ширење и усвајање нових хоризоната.

Запослени се труде да у школи обезбеде пријатељско и стимулативно окружење у коме сви могу бити успешни, подстичући ученике да прихвате разлике и интеркултурални дијалог. Усмерени су првенствено на превазилажење тешкоћа у учењу које произлазе из незнања језика, културних разлика и разлика у школским системима. Због тога је уведена и добровољна помоћ вршњака – туторство, управо да се олакша интеграција ученика у нову средину, да јачају принципи отворености и једнаких могућности за све, уз поштовање првобитне културе и језика ученика. Туторство је облик сарадње између ученика имиграната и тутора који их подучавају у настави, у учењу језика, интегришући их у школу и околину, уз постојеће облике помоћи, од саветодавног рада до укључивања у различите облике учења у школи и ван ње. Сви учесници у овом процесу постају једнаки, постижући боље резултате, стичући нове вредности, као што су одговорност, солидарност, емпатија.

Приликом опредељења за туторство постављено је неколико циљева. Желели смо да упознамо право значење туторства, добре и лоше карактеристике и корист за ученике. Исто тако, желели смо да учврстимо друштвене контакте, волонтирање, једнакост и прихватање међу ученицима.

Суштина туторства није само учење него и интегрисана подр-шка и вођење. Улога тутора је да усмерава „примаоца помоћи” на одговарајући начин, да проналази решења и побољшава стратегије учења, усмерева на вредности као што су самопоуздање, одговорност и друштвене вештине, не занемарујући сарадњу с другима, критичко размишљање и бољи однос према наставницима и друговима у школи. Притом се треба руководити етичким принципима, уз једнаки, недискриминаторски третман, с пуно поштовања, искрено, стрпљиво, пријатељски. Тутор даје, али и добија – задовољство је када неко током наставе помаже другима, истовремено развијајући своје способности и вештине.

На основу полазних тачака, у школи су се планирали и спроводили одговарајући потези: планирање и организовање рада; тражење и обука тутора; скупљање података о корисницима помоћи; припрема и имплементација необавезног програма, као и праћење рада и евалуација.

Ученици су се добровољно пријављивали за помоћ. Водио их је и усмеравао наставник ментор и наставници који су учили имигранте. Наставник координатор је веза између тутора и „примаоца помоћи”, а његов задатак је да организује рад, расправља о задатом, очекивањима, искуствима, проблемима и сугестијама тутора. Разговарали се о томе шта је туторе довело до одлуке да помажу, која су њихова очекивања и дилеме и како мотивисати „примаоце помоћи”. Састанци су засновани на међусобној комуникацији и учењу, дружењу и трансферима искуства.

Полазна основа за помоћ је добра комуникација, активно слушање, повратне информације, похвале, као позитиван подстицај, и избегавање критике. Одлучили смо да ће тутори говорити исти језик као „примаоци помоћи” и да неће бити старосне границе. Тако деветогодишњаци могу помоћи почетницима. Сложили смо се да тутори такође усмеравају ученике нижих разреда да се интегришу у нову средину, разговарају с њима колико је то могуће на оба језика, подстичу у успостављању доброг контакта с њима.

Примаоци помоћи су препознали своје савезнике и старије менторе у туторима, осећали су се сигурним и прихваћеним. Почетници, који су раније били повучени и уплашени, показали су вољу да присуствују састанцима с туторима – јасно су се уочавале позитивне промене. Стога не можемо занемарити чињеницу да је рад тутора непроцењив и одговоран – бити с неким ко не говори словеначки језик, тешко учи и није мотивисан за рад изузетно је тешко и за наставнике, али је инспиративно, јер су ученици који нису говорили словеначки ускоро комуницирали на том језику.

Упитани за разлоге због којих су изабрали туторство чула су се различита мишљења (Желео сам да помогнем другима да постигну бољи успех; жеља да неко научи језик који ће се користити током целог живота и може бити успешнији; и мени су помагали када сам дошао у нову школу...; помажући другима и себи улепшавам дан…). Ова и друга мишљења показују да су тутори стекли низ вештина (прихватање разлика, вештина комуникације, важности отворених односа, осећај припадности...). Већина корисника је побољшала успех у учењу. Напредак у познавању словеначког језика им је помогао да ступе у контакт с вршњацима. Страх и осећај неспремности су ублажени, јер су у туторима нашли некога коме се верује. Радовали су се учењу и увидели да могу постићи бољи успех, а тако је расло и самопоуздање, па су радо учествовали у разним активностима.

Постављени циљеви су надмашили очекивања. Ова врста сарадње доноси вештине које доприносе успешној интеграцији у школски процес и ширу околину. Крајњи циљ није само побољшање успеха већ и самопоштовања и самопоуздања ученика имиграната. Одговорност и задатак наставника је да усмерава младе и преноси позитивне вредности, делујући у њиховом најбољем интересу. А само ако се осећају прихваћеним у новој околини, лакше се и интегришу. А све то омогућава бољи успех у школи, у друштву, у даљем образовању и, касније, проналаску посла.

Андреја Лонгер

Основна школа Јакоба Аљажа, Крањ

 

АНТРФИЛЕ:

ОД ИДЕЈЕ ДО ПРОЈЕКТА

Овај прилог је посвећен програму туторства у Основној школи Јакоба Аљажа у Крању, посвећен помоћи ученицима имигрантима. Рањиве групе се тешко сналазе без помоћи у новој средини. И ученици који су искусили пресељење у другу земљу такође су били повезани с имигрантима који говоре исти језик. Идеја је прерасла у важан школски пројекат, с могућношћу додатног надограђивања. Школа је тако постала место сусретања различитих култура и народа, са свешћу да се и малим корацима може урадити пуно, у најбољем интересу свих, без предрасуда и нетолеранције.

zbirke

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096