Нема производа у корпи
понедељак, 20 јун 2016

OECD ПУБЛИКАЦИЈЕ: УПРАВЉАЊЕ ОБРАЗОВАЊЕМ У СЛОЖЕНОМ СВЕТУ

OECD ПУБЛИКАЦИЈЕ: УПРАВЉАЊЕ ОБРАЗОВАЊЕМ У СЛОЖЕНОМ СВЕТУ

Три теме – одговорност, капацитети, стратегија

Једна од кључних тема у земљама OECD-а јесте како у све сложенијим образовним системима пружити висококвалитетно, ефикасно и иновативно образовање, једнако за све. У све сложенијим савременим друштвима и образовни системи су све комплекснији у смислу разноврсности ученика (студената) и наставника, као и у смислу вредности и професионалних идентитета које образовање треба да пружи. Другим речима, све је већи број актера укључених у осмишљавање, пружање и надгледање образовања. Са увећавањем сложености образовних система, они који о томе доносе одлуке, на свим нивоима власти, пред питањем су како да успешно делују у тој веома динамичној области политике.

Који модели управљања су ефикасни? Како да владе поставе приоритете и осмисле политике које би уравнотежиле локалне различитости са националним образовним циљевима? Како да обезбеде успостављање поверења, сарадње и комуникације на више нивоа и између великог броја актера у систему? На сва ова питања покушава да одговори управо објављена публикација „Управљање образовањем у сложеном свету”, у којој су најцењенији међународни стручњаци у области образовања настојали да идентификују елементе неопходне за ефикасно управљање образовним системима. Новим погледима на реформе, сарадњу и процесе одлучивања многе од тих анализа представљају изазов и доводе у питање традиционалне концепте управљања образовањем. Такође, публикација је први том овог издања, у коме се одређује „дневни ред” за размишљање о инклузивном, прилагодљивом и одговорном управљању, неопходном за успешно „вођење” савремених образовних система. Други део овог издања Центра за образовна истраживања и иновације OECD, који треба да понуди и конкретнија могућа решења, биће објављен касније током године.

„Управљање образовањем у сложеном свету” пре свега указује на занимљиве трендове који доприносе да системи образовања бивају све сложенији. Децентрализација образовања, на пример, дозвољава локалним властима и школским одборима већу слободу да одговоре на локалне захтеве. Родитељи ученика су, у многим земљама OECD-а, све различитијег порекла, све индивидуалнији и све образованији. Све је више доступних доказа о резултатима рада школа и ученика, па тако разне интересне групе све више захтевају од школа да се прилагођавају индивидуалним потребама ученика. Све у свему, образовне системе данас карактерише управљање на више нивоа, али тако да су везе између више актера, и на различитим нивоима, у извесној мери флуидне и подложне преговорима.

У складу с тим, публикација идентификује три теме виталне за ефикасно реформисање и управљање у сектору образовања: одговорност, изградњу капацитета и стратешко размишљање. Одговорност се, као тема, односи на изазов да се различити актери, и то на више нивоа, позивају на одговорност, сматрају одговорним за своје деловање у образовању. Изградња капацитета односи се на утврђивање недостатака, квалификацијских потреба и динамике реализације образовних планова, на индивидуалном, институционалном и системском нивоу. Стратешко размишљање подразумева развој дугорочних планова и постављање заједничких циљева за широк спектар актера у једном образовном систему, што захтева усклађивање различитих виђења и временских одредница, тако да сви који су у то укључени могу да делују заједно.

Стварање отвореног, прилагодљивог, динамичног и флексибилног система управљања није једноставно. То пре свега захтева балансирање локалних разноликости са обезбеђивањем националних циљева, што је деликатна равнотежа која се тешко постиже, те су питања управљања образовањем обично високо у политичкој агенди сваке земље. Јасно је, међутим, да не постоје магична решења, као ни јединствени
рецепт за све. „Управљање образовањем у сложеном свету” зато идентификује кључне елементе модерног управљања образовањем. На првом месту је флексибилност, јер кад је неки систем сложен, било да је реч о комплетном сектору образовања или само једној школи, та сложеност може да резултира непредвидивим реакцијама и на наизглед једноставне промене. Управљање, такође, мора да буде ефикасно, а ограничено расположивим средствима и временом. Пуно разумевање проблема и издржљивост неопходни су да би се систем ускладио на више нивоа, и ангажовањем различитих група актера, укључујући и ученике и родитеље. Нове технологије све то олакшавају, али доносе и нове изазове – брзе повратне информације које могу да учине да очекивања расту брже од резултата и да доведу до краткорочних решења, исхитрених одлука, а не дугорочних визија. Остати на правом путу и држати се дугорочног плана није једноставно, али је кључно за ефикасно и одрживо управљање образовањем, истиче се у публикацији.                      

Г. Томљеновић

АНТРФИЛЕИ:

ЕЛЕМЕНТИ ЕФИКАСНОГ УПРАВЉАЊА

Према „Управљању образовањем у сложеном свету”, кључни елементи ефикасних модерних система управљања јесу:
– Фокусирање на процесе, а не на структуре;
– Флексибилност, могућност прилагођавања неочекиваним догађајима;
– Рад на изградњи капацитета, укључивање свих заинтересованих страна и отворени дијалог;
– Системски приступ усклађивању различитих улога у смиривању напетости;
– Прикупљање доказа и обављање истраживања, како би се тиме помогло пракси и креаторима политике;
– Грађење поверења.

ОД РИЗИКА ДО БАЛАНСА

Образовни системи треба да буду у стању и да решавају унутрашње противречности. Један од примера је настојање да се ојача одговорност, док се истовремено подстичу иновације. У идеалном случају, систем може да има снажне механизме одговорности и динамичне иновативне процесе, али контролни механизми по природи ствари настоје да смањују ризик и грешке, док је експериментисање и прављење грешака од фундаменталног значаја за процес иновација. Налажење правог баланса између ова два елемента је од највећег значаја, а условљено је контекстом и историјом система, као и амбицијама за будућност.

Брига о човеку

Успешнo управљање образовањем такође захтева вођење бриге о појединцима који су у њега укључени, о њиховим потребама и тежњама. Сваки пут кад се започне нека реформа треба мислити о томе шта је потребно на нивоу људског фактора да се она оствари. Да ли учитељи, наставници, школски управници, ученици и њихови родитељи имају капацитете да одговоре на нове обавезе? Ако нeмају, да ли им је потребна обука или нека друга врста помоћи? Ово су наизглед једноставна питања, али анализе показују да је баш овај део „слагалице” онај делић који често недостаје, изгубљен у журби да се крене напред, са неком новом реформом или политиком. Не треба губити из вида, упозоравају стручњаци који су сачинили ову публикацију, да без подршке и подизања капацитета и најбољи план може да „закаже” баш тамо где је најбитније да даје резултате – у учионици.  

 

НАША ТЕМА: ШКОЛА И МОТИВАЦИЈА

ИЗЛА­ЗАК ИЗ ЗАЧА­РА­НОГ КРУ­ГА НЕСИ­СТЕМ­СКИХ РЕШЕ­ЊА

Како моти­ви­са­ти моти­ва­то­ре

Број­ни су при­ме­ри да зани­мљив пред­мет поста­је ноћ­на мора захва­љу­ју­ћи настав­ни­ку, па уче­ни­ци само што не заспy на њего­вом часу јер су смо­ре­ни темом, или од доса­де пра­ве буку. И обр­ну­то, зах­тев­не лек­ци­је добро зачи­ње­не анег­до­та­ма и зани­мљи­вим илуcтрацијама које при­вла­че пажњу могу да учи­не чудо

Крај школ­ске годи­не је довољ­но бли­зу да се успа­ва­ни ђаци трг­ну и уба­це у пету брзи­ну за попра­вак лоших оце­на и општег ути­ска у шко­ли. За то још увек има довољ­но вре­ме­на, само тре­ба сести и добро загре­ја­ти сто­ли­цу, јер, народ­на посло­ви­ца не каже џабе да без муке нема нау­ке. Одли­ка­ши и амби­ци­о­зни­ји шко­лар­ци који стре­ме ка иде­а­лу од „пет нула нула”, наро­чи­то осма­ци и мату­ран­ти, који се боре за сва­ки поен због упи­са у сред­њу шко­лу и на факул­тет, мора­ће, тако­ђе, још више да убр­за­ју рад сво­јих малих, сивих ћели­ја – ако мисле да оства­ре сво­је зами­сли.

И на јед­ном и на дру­гом путу жеље тешко могу да се оства­ре без почет­ног импул­са за акти­ви­ра­ње свих сло­је­ва и нивоа моти­ва­ци­је за зна­њем, а не само што бољим оце­на­ма. То може да се постиг­не лич­ним и поро­дич­ним покре­тач­ким импул­си­ма, али за већи­ну про­сеч­них ђака пре­суд­на је школ­ска моти­ва­ци­ја, за коју су заду­же­ни учи­те­љи и настав­ни­ци. Они су, нарав­но, све­сни коли­ко је моти­ва­ци­ја важан део обра­зов­ног про­це­са, али, нажа­лост, нека дома­ћа истра­жи­ва­ња пока­зу­ју да мно­ги мисле како то уоп­ше не спа­да у њихов посао. И тај врућ кром­пир пре­ба­цу­ју на поро­дич­ни терен, где се роди­те­љи сва­ко­днев­но суо­ча­ва­ју са иза­зо­ви­ма моти­ви­са­ња сво­је деце.

Поро­ди­цу Јова­но­вић упра­во зао­ку­пља слу­чај сина тинеј­џе­ра коме је шко­ла на убе­дљи­во послед­њем месту инте­ре­со­ва­ња. Али, њега у ства­ри ништа посеб­но и не зани­ма. Када га казне због лоших оце­на, оду­зму му мобил­ни и забра­не да се при­бли­жа­ва рачу­на­ру, а он је у ста­њу по цео дан да лежи на кре­ве­ту и зури у јед­ну тач­ку на тава­ни­ци. Настав­ни­ци кажу, па како ми да моти­ви­ше­мо таквог уче­ни­ка, ако не посто­ји уну­тра­шња моти­ва­ци­ја и ни поро­ди­ца не може да га покре­не?  

Има ђака који не воле шко­лу и, у карак­те­ри­стич­ном узра­сту, ни роди­те­ље, а они настав­ни­ке, који се, опет, жале и на јед­не и на дру­ге. И сви се врте у зача­ра­ном кру­гу, у коме неки ђаци мисле да је учи­ти бесми­сле­но, дру­ги хоће да се потру­де само кад су у пита­њу пред­ме­ти које воле, а тако­зва­ни штре­бе­ри, са јаким так­ми­чар­ским набо­јем, у ста­њу су да пре­га­зе све око себе да би доби­ли нај­ви­шу оце­ну и били нај­бо­љи. Бит­ка за ста­тус првог међу изу­зет­ни­ма дру­гар­ство ста­вља у тре­ћи план, а пре­стиж се чешће везу­је за оце­ну него зна­ње, па сми­сле­ност и зна­чај уче­ња сме­шта у неки ћошак који није нај­ва­жни­ји.

Струч­ња­ци кажу да не посто­ји чароб­ни рецепт који ће ђаке окре­ну­ти ка уче­њу и књи­зи, али ипак исти­чу да за пре­о­крет није потреб­но мно­го. За поче­так је дово­љан први корак, сарад­ња ђака, настав­ни­ка и роди­те­ља, јер је то нај­ва­жни­ји пред­у­слов за моти­ви­са­ње уче­ни­ка да уче. Уло­га настав­ни­ка је ту јасна, али се поста­вља пита­ње ко ће онда, у посто­је­ћим усло­ви­ма, да моти­ви­ше настав­ни­ке да моти­ви­шу сво­је ђаке да уме­сто за оце­ну, уче зарад зна­ња и обра­зо­ва­ња? И да, посеб­но лоши­јим уче­ни­ци­ма, помог­ну да повра­те веру у себе да могу да уче и нау­че.

Изо­ста­нак систем­ских реше­ња дозво­ља­ва шаро­ли­ке ситу­а­ци­је под школ­ским кро­вом. Од ота­ља­ва­ња посла по прин­ци­пу „интер­ак­тив­ног пре­да­ва­ња, што је, кажу, еуфе­ми­зам за ситу­а­ци­ју у којој неко само при­ча, а дру­ги само слу­ша­ју”, што неми­нов­но дово­ди до уса­мље­нич­ког рада у клу­пи. Дру­ги, нажа­лост, још увек мало­број­ни­ји, мисле да свој посао нису ура­ди­ли ваља­но ако не допру до уче­ни­ка пред њима.

Отуд број­ни при­ме­ри да зани­мљив пред­мет поста­је ноћ­на мора захва­љу­ју­ћи настав­ни­ку који нема ни трун­ку жеље да се потру­ди да оправ­да такав ста­тус, па уче­ни­ци само што не заспy на њего­вом часу јер су смо­ре­ни темом, или од доса­де пра­ве буку. И, обр­ну­то, зах­тев­не лек­ци­је добро зачи­ње­не анег­до­та­ма и зани­мљи­вим илуcтрацијама које при­вла­че пажњу могу да учи­не чудо. Ауто­ри­та­тив­ни, опет, стро­го­ћом уво­де ред у раз­ре­ду, а кре­а­тив­ни у њему ства­ра­ју пози­тив­ну и под­сти­цај­ну атмос­фе­ру, пожељ­ну кли­му за при­чу о учи­о­ни­ци као месту зајед­нич­ког уче­ња све­га оно­га што шко­ла може да учи, од гра­ма­ти­ке, алге­бре... до соци­јал­них вешти­на.

ФЕНО­МЕН КОЈИ СЕ НЕ ПРЕ­ПО­ЗНА­ЈЕ У НАШИМ ШКО­ЛА­МА

Успе­шно уче­ње мора бити и забав­но

Без раз­ви­ја­ња моти­ва­ци­је шко­ла ће „лифе­ро­ва­ти” ђаке лише­не само­по­у­зда­ња, који сво­ју ефи­ка­сност про­це­њу­ју као ниску. Истра­жи­вач­ки нала­зи упо­зо­ра­ва­ју још да ако шко­ла не уме да раз­ви­ја моти­ва­ци­ју, онда раз­ви­ја школ­ску анк­си­о­зност и поста­је место на коме се то врло добро учи

Мате­ма­ти­ку учим зато што волим, а био­ло­ги­ју зато што морам, сасвим искре­но каже петак Душан, који из пред­ме­та који воли има пети­цу ко` вра­та, а из био­ло­ги­је четвор­ку, мада и у пола ноћи, да га којим слу­ча­јем неко пита било коју лек­ци­ју, зна­ће је у прсте и „сит­на црев­ца”. Раз­лог због кога он и сви у њего­вом раз­ре­ду нај­бо­ље зна­ју баш био­ло­ги­ју је у био­ло­ги­чар­ки, која спа­да у пре­да­ва­че са кри­те­ри­ју­ми­ма да само она и господ Бог зна­ју за пети­цу, а оста­ли за мно­го мању оце­ну, како већ она про­це­ни. Изу­зе­так од овог пра­ви­ла је само један Петар, опсед­нут овом нау­ком и меди­ци­ном. Њему је нај­ве­ћа казна, ако је код куће заслу­жи, да му мама при­пре­ти како ће му оду­зе­ти енци­кло­пе­ди­ју и реч­ник меди­цин­ских пој­мо­ва.

Иако из ових при­ме­ра може да се схва­ти да моти­ва­ци­ја за уче­ње може под­јед­на­ко да буде и љубав пре­ма неком пред­ме­ту и пред­мет­ном настав­ни­ку или, пак, страх од оног ко изи­гра­ва стро­го­ћу, па се из тога рађа при­си­ла, крај­њи резул­тат не може да буде исти. Кад се учи за оце­ну тешко да ту има зани­ма­ња за пред­мет и тежње да се про­ник­не у тај­не те нау­ке и пове­зи­ва­ња са оста­лим пој­мо­ви­ма који су се рас­по­ре­ди­ли по фијо­ка­ма у ђач­кој гла­ви.

Моти­ва­ци­ја је и ина­че врло екс­клу­зив­на тема, али у спре­зи са школ­ским уче­њем пуна је кон­тро­вер­зи. Пре све­га јер је у пси­хо­ло­ги­ји и истра­жи­ва­њи­ма врло попу­ла­ран и засту­пљен кон­цепт, о којем се јако пуно зна, али – код нас га у прак­си ско­ро и нема.

Ту тезу посеб­но исти­че виши науч­ни сарад­ник Инсти­ту­та за пси­хо­ло­ги­ју др Дра­ги­ца Павло­вић Бабић, која твр­ди да се фено­мен моти­ва­ци­је у нашој шко­ли уоп­ште не пре­по­зна­је.

– Он тамо не ста­ну­је и на нео­би­чан начин ми смо у шко­ли изгу­би­ли јед­ног тако важног ста­нов­ни­ка, иако нема бољег начи­на да се под­стак­ну уче­нич­ка постиг­ну­ћа од кана­ли­са­ња неком моти­ва­ци­јом, каже Дра­ги­ца Павло­вић Бабић.

За раз­ли­ку од наше земље, у неким ђаци који су моти­ви­са­ни за школ­ско уче­ње има­ју боља постиг­ну­ћа чак за 20 одсто у одно­су на оне који нису. У Срби­ји је та раз­ли­ка једва мизер­них 0,5 одсто, што је већ сам по себи вео­ма алар­ман­тан пода­так. По мишље­њу Павло­вић Бабић за то су одго­вор­ни, пре све­га, шко­ла и настав­ни­ци, јер се раз­у­ме­ва­ње шко­ле и про­це­са који се дога­ђа­ју под њеним кро­вом све­ло на уче­ње у нај­не­по­сред­ни­јем зна­че­њу. Настав­ник испо­ру­чи гра­ди­во, уче­ник га усва­ја, а све дру­го што делу­је у школ­ском кон­тек­сту оста­је изван непо­сред­не прак­се и – што је још чешће, пита­ње одго­вор­но­сти за постиг­ну­ћа више се пре­но­си на уче­ни­ке него на шко­лу и настав­ни­ке.

А та шема изгле­да ова­ко, уче­ник је заин­те­ре­со­ван за уче­ње или није, воли пред­мет или не воли, вре­дан је или лењ – а одго­вор­ност шко­ле, одно­сно начин на који настав­ник и шко­ла кул­ти­ви­шу однос пре­ма уче­њу – оста­је Ter­ra inkog­ni­ta.

– На то нико не реа­гу­је, у то нико не зала­зи и ми по инер­ци­ји оба­вља­мо школ­ску прак­су, иако смо све­сни да има­мо демо­ти­ви­са­не и апа­тич­не уче­ни­ке који не воле шко­лу и у њу иду само зато што мора­ју, веру­јем, као и настав­ни­ци. И зато мислим да ће онда дру­ги ути­ца­ји и кон­текст одре­ди­ти како ће она да изгле­да – комен­та­ри­ше Павло­вић Бабић.

Без раз­ви­ја­ња моти­ва­ци­је шко­ла ће „лифе­ро­ва­ти” ђаке лише­не само­по­у­зда­ња, који сво­ју ефи­ка­сност про­це­њу­ју као ниску. Истра­жи­вач­ки нала­зи упо­зо­ра­ва­ју још да „ако шко­ла не уме да раз­ви­ја моти­ва­ци­ју, онда раз­ви­ја школ­ску анк­си­о­зност и поста­је место на коме се то врло добро учи”.

Посеб­но су зани­мљи­ви „укр­ште­ни” истра­жи­вач­ки нала­зи о томе како се кре­а­тив­ни настав­ни­ци дови­ја­ју да моти­ви­шу сво­је уче­ни­ке, али и шта ђаке нај­ви­ше ани­ми­ра и које су то стра­те­ги­је које они исти­чу у први план. Исто­ри­ча­ри су, на при­мер, сма­тра­ли да код ђака нај­ви­ше пали игра­ње уло­га исто­риј­ских лико­ва у симу­ла­ци­ја­ма исто­риј­ских дога­ђа­ја, али и игра­ње ига­ра у који­ма се обна­вља гра­ди­во за тесто­ве или се, пак, исто­ри­ја пове­зу­је са акту­ел­ним дога­ђа­ји­ма или живо­том уче­ни­ка. Ђаке је нај­ви­ше инспи­ри­са­ло игра­ње уло­га исто­риј­ских лико­ва, груп­не диску­си­је и насто­ја­ња настав­ни­ка да пред­мет учи­ни зани­мљи­вим, уба­ци­ва­њем хумoра, шала или анег­до­та...

Да би уче­ње било ефи­ка­сно и успе­шно, мора бити забав­но, сма­тра и Биља­на Буки­нац, само­стал­ни савет­ник Мини­стар­ства про­све­те у сек­то­ру за сред­ње обра­зо­ва­ње и вас­пи­та­ње и обра­зо­ва­ње одра­слих.

– Уче­ни­ци про­во­де у шко­ли доста вре­ме­на, око шест сати, што их често јако ума­ра и фру­стри­ра. Вео­ма мали број по сво­јој при­ро­ди има жељу да учи и сазна­је, док већи­на уче­ни­ка нема потре­бу за уче­њем, па им је потре­бан под­сти­цај и моти­ва­ци­ја. То је одгoворност настав­ни­ка и у њего­вим рука­ма је како да уче­ње учи­ни при­јат­ни­јим и узбу­дљи­вим, што се пости­же пра­вил­ним ода­би­ром мето­да, обли­ка, тех­ни­ка рада, настав­ног матeријала, као и актив­ним укљу­чи­ва­њем уче­ни­ка у настав­ни про­цес – набра­ја Буки­нац, уз опа­ску да настав­ни план и про­грам тре­ба оства­ри­ва­ти уз фоку­си­ра­ње на прак­тич­не актив­но­сти и коре­ла­ци­ју садр­жа­ја из раз­ли­чи­тих обла­сти и сва­ко­днев­ног живо­та.

И она сма­тра да ова­кав начин рада није довољ­но засту­пљен у нашој школ­ској прак­си и да одго­вор­ност за моти­ва­ци­ју пада искљу­чи­во на уче­ни­ке јер је вео­ма мало настав­ни­ка који су озбиљ­но посве­ће­ни овој теми.

Фин­ским обра­зов­ним моде­лом често се маше и у Срби­ји и узи­ма се као узви­ше­ни узор коме тре­ба стре­ми­ти, јер је тај кон­цепт успе­шан у свет­ским раз­ме­ра­ма, што недво­сми­сле­но потвр­ђу­ју и пре­сти­жна међу­на­род­на испи­ти­ва­ња. Да обра­зов­ни систем пред­ста­вља огле­да­ло јед­ног дру­штва, потвр­ђе­но је упра­во на при­ме­ру Фин­ске, која, као што се зна, има вео­ма ква­ли­тет­но обра­зо­ва­ње у које се пуно ула­же. Усло­ви рада за настав­ни­ке у основ­ним и сред­њим шко­ла­ма у тој земљи су иде­ал­ни јер се ради са малим бро­јем уче­ни­ка, они доби­ја­ју при­ли­ку да се стал­но уса­вр­ша­ва­ју и раз­ме­њу­ју настав­ни мате­ри­јал. Има­ју и флек­си­бил­но рад­но вре­ме и висо­ке пла­те, за нас неза­ми­сли­вих и недо­сти­жних 3.800 евра месеч­но. Могло би се рећи – иде­ал­но и како се само поже­ле­ти може.

Међу­тим, да тако нечег нема ниг­де, па чак ни у фин­ском рају за про­свет­не рад­ни­ке, про­из­ла­зи из нала­за про­јек­та EU-OSHA (The Euro­pean Agency for Safety and Health at Work) о фак­то­ри­ма стре­са који поти­чу из рад­ног окру­же­ња у про­све­ти у основ­ним и сред­њим шко­ла­ма. Они пока­зу­ју да су фин­ски про­свет­ни рад­ни­ци нон-стоп под стре­сом јер посто­је вели­ка оче­ки­ва­ња и зах­те­ви уче­ни­ка, роди­те­ља и чита­вог дру­штва. То прак­тич­но зна­чи да мора­ју да буду доступ­ни и пре­ко викен­да за сва могу­ћа пита­ња, што има за после­ди­цу да јако мало вре­ме­на има­ју за себе. Чак и ако су на недељ­ном руч­ку, ако стиг­не неки мејл или СМС пору­ка, све мора­ју да оста­ве и одго­во­ре на пита­ње у року од неко­ли­ко сати.

Код нас је тако нешто неза­ми­сли­во, част изу­зе­ци­ма, да не огре­ши­мо душу ако такви посто­је. Ипак, има нешто дру­го, што би можда могло да се при­ми и код нас.

Вигор Мајић, дирек­тор чуве­не Истра­жи­вач­ке ста­ни­це Пет­ни­ца, каже да настав­ник мора да пока­зу­је задо­вољ­ство и вољу кад ради свој посао јер су деца врло сен­зи­тив­на и пре­по­зна­ју ако има­ју посла са настав­ни­ком који ради пре­ко воље. У том слу­ча­ју, већ у основ­ној шко­ли може да се јави одбој­ност пре­ма поје­ди­ним пред­ме­ти­ма и није, сма­тра, уоп­ште ствар у томе да ли настав­ник тра­жи више или мање, чак су упра­во стро­ги настав­ни­ци који воле свој посао попу­лар­ни­ји међу децом. Онa им опра­шта­ју чак и сла­бе оце­не.

– Моти­ва­ци­ја је све, без тога ништа не функ­ци­о­ни­ше, али ми то у систе­му нисмо успе­ли да изгра­ди­мо. Нисмо хте­ли да се при­бли­жи­мо ни раз­ви­је­ним земља­ма, где вели­ка моти­ва­ци­ја даје боље резул­та­те и тамо где се учи у лоши­јим усло­ви­ма – комен­та­ри­ше Мајић, при­дру­жу­ју­ћи се тврд­њи свих саго­вор­ни­ка „Про­свет­ног пре­гле­да” да су шко­лар­ци у Срби­ји „у пре­те­ра­но вели­ком про­цен­ту ствар­но немо­ти­ви­са­ни”.

У потра­зи за одго­во­ром на пита­ње на који начин то про­ме­ни­ти и при­ме­ни­ти као систем­ско реше­ње, лакон­ски каже да је то пита­ње за мили­он дола­ра, јер смо дошли у ситу­а­ци­ју да су нам пла­те и усло­ви рада лоши­ји у одно­су на земље у окру­же­њу.

Пси­хо­лог Дра­ги­ца Павло­вић Бабић дели мишље­ње струч­ња­ка да наш обра­зов­ни систем мора да се мења као цели­на и, што се ње тиче, тре­ба то ура­ди­ти „одмах, све исто­вре­ме­но и брзо”, почев­ши од ини­ци­јал­ног обра­зо­ва­ња настав­ни­ка и кич­ме целог систе­ма, настав­них про­гра­ма, јер дефи­ни­шу сми­сао уче­ња. А оста­ли акте­ри, настав­ни­ци, ђаци, роди­те­љи... потом ће се при­ла­го­ђа­ва­ти оно­ме што је систем­ски поста­вље­но.

Да систем мора да се мења, види се и поре­ђе­њем са европ­ским циље­ви­ма обра­зо­ва­ња, сa Стра­те­ги­јом Евро­па 2020, чији су циље­ви за Срби­ју јако дале­ки и биће нам потреб­но пуно вре­ме­на да их достиг­не­мо. И отуд жеља за што бржoм, све­о­бу­хват­ни­јом и син­хро­ни­зо­ва­ном про­ме­ном. Јер, ништа се не доби­ја мења­њем јед­не ком­по­нен­те, ако оста­ли дело­ви у систе­му оста­ну да функ­ци­о­ни­шу на ста­ри начин. То би изгле­да­ло као да се оши­ша­те по послед­њој моди, а нисте попра­ви­ли зубе.

И још јед­на напо­ме­на, због опште демо­ти­ва­ци­је у обра­зо­ва­њу и дру­штву, мно­го се више бави­мо пре­пре­ка­ма и огра­ни­че­њи­ма која настав­ни­ци­ма не дозво­ља­ва­ју да пока­жу кре­а­тив­ност. Неке од пре­пре­ка су, по мишље­њу Павло­вић Бабић пре­на­гла­ше­не, јер увек посто­ји лич­ни про­стор за дело­ва­ње, што потвр­ђу­је и оби­ље дока­за о одлич­ним настав­ни­ци­ма и лепим школ­ским иску­стви­ма.

Тему припремила Олга Николић

ОСТАТАК ТЕМЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ У НАШЕМ ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ

 

ПИЛОТ-ПРОГРАМ „СВАКОДНЕВНО ВЕЖБАЊЕ ДЕЦЕ ОД ПРВОГ ДО ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА У ТОКУ НАСТАВНЕ НЕДЕЉЕ”

Гимнастика уз бројке и слова

Лагане вежбе, гимнастика, истезање и разгибавање постали су саставни делови часова српског и математике основаца од првог до четвртог разреда. Ова новина уведена је захваљујући сарадњи Факултета спорта и физичког васпитања и Министарства просвете, науке и технолошког развоја у оквиру пилот-програма „Свакодневно вежбање деце од првог до четвртог разреда у току наставне недеље”. Пројекат је започео у Основној школи „Светозар Марковић” у Крагујевцу и београдској Основној школи „Филип Кљајић Фића” на Бановом брду.

– Ученици ће вежбати свакодневно и све је прилагођено раду у учионици. Деца су одлично прихватила вежбе и за овај мали тренинг не морају да се пресвлаче – објашњава Мирјана Бобан, директорка ОШ „Филип Кљајић Фића”. Она наводи да су новину да три пута дневно, између часова, имају благу рекреацију са еланом прихватили и ђаци, и родитељи, а и наставници.

У пројекат су укључени ученици од првог до четвртог разреда, вежбе показују учитељи. Рекреација може да буде на почетку или на крају часа, а учитељ има право и да прекине излагање и започне гимнастику, ако види да ученицима пада концентрација.

– Концепт програма је да ученици три пута у оквиру наставног дана, на часу раде физичке вежбе од пет до десет минута. Овакво дозирање вежбања са редовном наставом физичког васпитања представља значајно повећање физичке активности ученика у односу на садашње стање, а не утиче на промену наставних програма. Ученици од првог до четвртог разреда би током часова изводили просте физичке вежбе, у дневном трајању од двадесет минута – каже проф. др Дарко Митровић, са Факултета спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду.

Према његовим речима, деформитети кичме, стопала, гојазност, оболевање од дијабетеса код деце су у порасту, што је одговор организма на неадекватну исхрану и недостатак кретања.

– Родитељи се зачуде када им кажем да спуштен свод стопала доводи до смањења капацитета плућа. Велики је проблем мањак кретања код деце. Због свега тога осмислили смо ове вежбе које су једноставне и безбедне, тако да деца могу да их раде у учионици – објашњава он.

Према речима професора Митровића, деца ће радити укупно три групе вежби дневно. Прве су за обликовање, друга група служи за јачање мишића трупа, како би се спречило кривљење кичме и други деформитети, а трећа група вежби намењена је јачању мишића стопала.

– Прва група вежби у највећој мери доприносе развоју и побољшању покретљивости и координацији. Ова група вежби би се обавезно радила на првом часу и на тај начин би се добила и додатна корист у повећању концентрације ученика – објашњава Митровић.

Пилот-програм спроводиће се у Крагујевцу, Београду, Новом Саду, Новом Пазару и Димитровграду. Када пилот-пројекат, на крају полугодишта буде завршен, планирано је да се од септембра укључи што више школа – све оне у којима се добије сагласност савета родитеља.

Д. Гавриловић

 

НОВО ИСТРА­ЖИ­ВА­ЊЕ ПОКА­ЗУ­ЈЕ ДА НИЈЕ ЈЕД­НО­СТАВ­НО ИЗМЕ­РИ­ТИ ИНТЕ­ЛИ­ГЕН­ЦИ­ЈУ

Бистри­на ума се вежба

Људ­ске су инте­ли­ген­ци­је мно­го­број­не и тек њихо­во садеј­ство пру­жа могућ­ност чове­ку да заи­ста буде инте­ли­ген­тан. Оно што је можда нај­за­ни­мљи­ви­је и нај­у­те­шни­је, јесте да се све те инте­ли­ген­ци­је могу побољ­ша­ти одре­ђе­ном вежбом

Поми­сао да је инте­ли­ген­ци­ју могућ­но изме­ри­ти помо­ћу одре­ђе­не фор­му­ле и доћи до нео­по­зи­вог бро­ја који би ука­зи­вао о каквој је инте­ли­ген­ци­ји реч, ста­ра је мето­да. Ста­ри­ја од јед­ног века. Међу­тим, такво мере­ње кое­фи­ци­јен­та инте­ли­ген­ци­је (IQ) пре­ва­зи­ђе­но је у пот­пу­но­сти – твр­де поје­ди­ни науч­ни­ци.

Један од нови­јих уда­ра­ца тео­ри­ји о кое­фи­ци­јен­ту инте­ли­ген­ци­је зада­ли су истра­жи­ва­чи са канад­ског Онта­рио Вестерн уни­вер­зи­те­та. Ово обим­но испи­ти­ва­ње које су они спро­ве­ли, обу­хва­ти­ло је више од сто хиља­да људи из раз­ли­чи­тих кра­је­ва све­та. Као што се може наслу­ти­ти, колич­ник инте­ли­ген­ци­је мерен је (путем интер­не­та) пола­га­њем уста­ље­них испи­та. Испо­ста­ви­ло се да мере­ње људ­ске инте­ли­ген­ци­је пола­га­њем тог јед­ног испи­та (који се састо­ји из више тесто­ва), може да наве­де на погре­шан закљу­чак. Одно­сно, на погре­шан пут. Украт­ко, да је потреб­но има­ти у виду читав низ раз­ли­чи­тих чини­ла­ца како би се могло гово­ри­ти о истин­ској инте­ли­ген­ци­ји одре­ђе­не осо­бе.

Поме­ну­ти испит под­ра­зу­ме­вао је два­на­ест ког­ни­ти­вих тесто­ва који су испи­ти­ва­ли расу­ђи­ва­ње, пам­ће­ње и пажњу уче­сни­ка. Опши­ран чла­нак о овом дога­ђа­ју обја­вљен је у науч­ном часо­пи­су „Неу­рон” (Кем­бриџ, Маса­чу­сетс), листу који се бави пита­њи­ма из неу­ро­ло­ги­је. Чла­нак су у саже­том обли­ку муње­ви­то пре­не­ли број­ни науч­но-попу­лар­ни часо­пи­си, сме­ло гово­ре­ћи да је IQ запра­во био лажни мит. Доду­ше, искре­но гово­ре­ћи, мито­ви и не мора­ју нужно бити исти­ни­ти и тач­ни!

Али, под­се­ти­мо се нај­пре шта уоп­ште зна­чи реч инте­ли­ген­ци­ја, одно­сно – кое­фи­ци­је­нат инте­ли­ген­ци­је. Наста­ла од латин­ске речи intel­li­gen­tia ова реч озна­ча­ва уро­ђе­ну спо­соб­ност пра­вил­ног раз­у­ме­ва­ња ства­ри у живо­ту и све­ту, ум, разум, спо­соб­ност схва­та­ња и пои­ма­ња. Украт­ко, бистри­ну ума. Као збир­на име­ни­ца, инте­ли­ген­ци­ја ука­зу­је на људе који има­ју ту осо­би­ну. Руски писац Дми­триј Ива­но­вич Писа­рев (1840–1868) дао је овој речи зна­че­ње над­кла­сне гру­пе „кри­тич­ки настро­је­них, мисле­ћих мозго­ва”.

Кое­фи­ци­је­нат или колич­ник инте­ли­ген­ци­је јесте нуме­рич­ки пока­за­тељ сте­пе­на њене раз­ви­је­но­сти. Мере­ње инте­ли­ген­ци­је врши се при­ме­ном уста­ље­них тесто­ва који су при­ла­го­ђе­ни узра­сту и попу­ла­ци­ји, а обич­но га оба­вља­ју пси­хо­ло­зи. Исход теста јесте колич­ник инте­ли­ген­ци­је (IQ) који се доби­ја деље­њем умне ста­ро­сти доби­је­не тестом и кален­дар­ске ста­ро­сти испи­та­ни­ка. Али, још и пре него што је поче­ла при­ме­на ова­квих тесто­ва, није посто­ја­ла сагла­сност око пита­ња до када се људ­ска инте­ли­ген­ци­ја раз­ви­ја. Док су јед­ни твр­ди­ли да се то дога­ђа у раз­до­бљу до пет­на­е­сте, одно­сно шесна­е­сте годи­не живо­та, дру­ги су гра­ни­цу поме­ра­ли на доба изме­ђу два­де­сет четвр­те и два­де­сет пете годи­не. Поје­ди­ни науч­ни­ци про­це­њу­ју да се инте­ли­ген­ци­ја раз­ви­ја и после навр­ше­не педе­се­те годи­не.

Али, вра­ти­мо се канад­ском истра­жи­ва­њу. Пре­гле­да­њем тих сто хиља­да ура­ђе­них тесто­ва, испо­ста­ви­ло се да се раз­ли­ке које се јавља­ју у вези са спо­знај­ним (ког­ни­тив­ним) спо­соб­но­сти­ма могу обја­сни­ти путем три раз­ли­чи­та чини­о­ца: пам­ће­ња на крат­ки рок, спо­соб­но­сти расу­ђи­ва­ња и спо­соб­но­сти вер­бал­ног изра­жа­ва­ња. Све ује­ди­ни­ти у један све­о­бу­хват­ни чини­лац – немо­гу­ће је. Исход и овог теста, можда нај­о­бим­ни­јег до сада, запра­во није донео ништа ново. О томе се тако­ђе гово­ри­ло када су истра­жи­ва­не емо­ци­о­нал­на и духов­на (спи­ри­ту­ал­на) инте­ли­ген­ци­ја, као и мно­ге дру­ге. Дакле, канад­ски оглед само је још јед­на потвр­да сло­же­но­сти овог пита­ња.

Наи­ме, још после поја­ве тео­ри­је о кое­фи­ци­јен­ту инте­ли­ген­ци­је, науч­ни­ци су дошли до сазна­ња да висок IQ не одго­ва­ра лич­ном успе­ху поје­дин­ца у дру­штву и у одре­ђе­ној обла­сти којом се бави. Било је очи­то да су у игри и дру­ги чини­о­ци као, на при­мер, спо­соб­ност да сара­ђу­је­мо сa дру­гим људи­ма, да пла­ни­ра­мо, истра­је­мо. Седам­де­се­тих годи­на про­шлог века, аме­рич­ки пси­хо­лог Хау­ард Гард­нер изнео је тео­ри­ју о више­стру­ко­сти инте­ли­ген­ци­ја. Инте­ли­ген­ци­ја је, по њему, укуп­ност раз­ли­чи­тих спо­соб­но­сти.

Две деце­ни­је касни­је, пси­хо­лог Дани­јел Голе­ман, про­фе­сор на неко­ли­ко углед­них аме­рич­ких уни­вер­зи­те­та и дуго­го­ди­шњи сарад­ник „Њујорк тај­мса”, напи­сао је да спо­соб­ност да се пре­не­су осе­ћа­ња (емо­ци­је), свест о соп­стве­ном и туђем рас­по­ло­же­њу, душев­ном ста­њу, моти­ва­ци­ја, сао­се­ћа­ње… пред­ста­вља­ју нај­ва­жни­ји пут до лич­ног успе­ха. А ови чини­о­ци нису били важни део тесто­ва за утвр­ђи­ва­ње кое­фи­ци­јен­та инте­ли­ген­ци­је. Нарав­но, могла би да усле­ди рас­пра­ва о томе шта се сма­тра нај­ве­ћим лич­ним успе­хом јед­ног чове­ка. И који је од тих успе­ха нај­бо­љи пока­за­тељ инте­ли­ген­ци­је. Било како било, без осе­ћај­не пот­по­ре, разум губи спо­соб­ност одлу­чи­ва­ња – твр­дио је Голе­ман, ука­зу­ју­ћи да емо­ци­је госпо­да­ре људ­ском суд­би­ном. Уоста­лом, слич­но је писао и Гете: „Разум је сви­реп – срце је боље!” Спи­ри­ту­ал­на инте­ли­ген­ци­ја о којој је, изме­ђу оста­лих, кра­јем про­шлог века на врло попу­ла­ран начин писао тур­ски науч­ник и писац Муха­мед Боздаг, при­ву­кла је тако­ђе огром­ну чита­лач­ку публи­ку. Мно­ги­ма, као да је лак­ну­ло. Можда на испи­ту при­ли­ком запо­сле­ња неће бити потреб­но да пола­жу текст за утвр­ђи­ва­ње IQ!

Дакле, могло би се рећи да је закљу­чак и тог новог испи­ти­ва­ња које сти­же из Кана­де, да су људ­ске инте­ли­ген­ци­је мно­го­број­не. И да тек њихо­во садеј­ство пру­жа могућ­ност чове­ку да заи­ста буде инте­ли­ген­тан. Можда чак и гени­ја­лан. Оно што је можда нај­за­ни­мљи­ви­је и нај­у­те­шни­је, јесте да се све те инте­ли­ген­ци­је (или бар неке) могу побољ­ша­ти одре­ђе­ном вежбом. Јер, људ­ски ум посе­ду­је зади­вљу­ју­ће и запа­њу­ју­ће спо­соб­но­сти – имај­мо то у виду. Ште­та је једи­но што ми кори­сти­мо његов само један мали, мају­шни део. Одно­сно, како је Гете одав­но рекао: „Људ­ском уму не тре­ба поста­вља­ти ника­кве гра­ни­це”.

О срцу и да не гово­ри­мо.    

Алек­сан­дра Радо­ва­но­вић

АНТРФИЛЕИ:

EQ – ЕМО­ЦИ­О­НАЛ­НА ИНТЕ­ЛИ­ГЕН­ЦИ­ЈА

Аме­рич­ки пси­хо­лог и писац Дани­јел Голе­ман (1946), сре­ди­ном деве­де­се­тих годи­на про­шлог века, на осно­ву истра­жи­ва­ња број­них неу­ро­ло­га, као и пси­хо­ло­га, дошао је до закључ­ка да је емо­ци­о­нал­на инте­ли­ген­ци­ја од кључ­не важно­сти за инте­ли­ген­ци­ју чове­ка. Шта­ви­ше, колич­ник инте­ли­ген­ци­је немер­љив је без емо­ци­о­нал­не паме­ти, напи­сао је Голе­ман у сво­јој науч­но-попу­лар­ној књи­зи „Емо­ци­о­нал­на инте­ли­ген­ци­ја” која је обја­вље­на и на нашем јези­ку. Он је тај нови појам назвао ЕQ (Emo­ti­o­nal Intel­li­gen­ce), нагла­ша­ва­ју­ћи да је то оно што нас чини све­сним наших осе­ћа­ња, као и осе­ћа­ња дру­гих људи. Емо­ци­о­нал­на инте­ли­ген­ци­ја нам дару­је сао­се­ћа­ње. Спо­соб­ност одго­во­ра на задо­вољ­ство или бол. У ства­ри, осе­ћај­на инте­ли­ген­ци­ја је осно­ва за при­ме­ну колич­ни­ка инте­ли­ген­ци­је. Јер, уко­ли­ко су обла­сти у мозгу које нам омо­гу­ћа­ва­ју да осе­ћа­мо оште­ће­не, неће­мо моћи ни да раз­ми­шља­мо.

ВИСОК IQ

Међу они­ма чији је кое­фи­ци­јент инте­ли­ген­ци­је изу­зет­но висок су и писац науч­не фан­та­сти­ке Исак Аси­мов (1920–1992), савре­ме­ни писац кри­ми­ћа Нел­сон ДеМил, дома­ћи писац Урош Петро­вић, филм­ске глу­ми­це Шерон Сто­ун, Ђина Деј­вис, Гол­ди Хон, Глен Хедли, реди­тељ Квен­тин Таран­ти­но, глум­ци Џејмс Вудс, Стив Мар­тин, али и бок­сер Боби Чез. Ту су и фин­ски рели возач Мар­кус Грин­холм, као и бри­тан­ски пли­вач Едри­јан Мур­ха­ус, осва­јач олим­пиј­ских меда­ља...

SQ – ДУХОВ­НА ИНТЕ­ЛИ­ГЕН­ЦИ­ЈА

У књи­зи „SQ – духов­на инте­ли­ген­ци­ја, крај­ња инте­ли­ген­ци­ја” (књи­гу је пре десе­так годи­на, у пре­во­ду Љиља­не Петро­вић обја­ви­ла изда­вач­ка кућа „Све­то­ви” из Новог Сада), аме­рич­ко-енгле­ски истра­жи­ва­чи Дана Зохар и Јан Мар­шал раз­ма­тра­ју посто­ја­ње тре­ћег колич­ни­ка. „Пуна сли­ка људ­ске инте­ли­ген­ци­је може бити зао­кру­же­на раз­ма­тра­њем наше духов­не (спи­ри­ту­ал­не) инте­ли­ген­ци­је, или, украт­ко, SQ. Под SQ под­ра­зу­ме­ва се она врста инте­ли­ген­ци­је помо­ћу које опа­жа­мо и реша­ва­мо про­бле­ме сми­сла и вред­но­сти, инте­ли­ген­ци­ја која нам пома­же да сво­је живо­те и делат­но­сти сме­сти­мо у шири, бога­ти­ји, зна­чењ­ски кон­текст; инте­ли­ген­ци­ја помо­ћу које може­мо да про­це­ни­мо да су овај ток дело­ва­ња, или овај живот­ни пут сми­сле­ни­ји од неких дру­гих. Спи­ри­ту­ал­на инте­ли­ген­ци­ја пред­ста­вља нео­п­хо­дан темељ за ефи­ка­сно дело­ва­ње IQ и EQ. То је наша крај­ња инте­ли­ген­ци­ја.” Писци поме­ну­те књи­ге наво­де да иако је број чове­ко­вих инте­ли­ген­ци­ја тако­ре­ћи бес­ко­на­чан, све се ипак могу пове­за­ти са три основ­на неу­рон­ска систе­ма у мозгу, и да све пред­ста­вља­ју вари­ја­ци­ју основ­не три инте­ли­ген­ци­је: IQ, EQ и SQ.

ИСТО­РИ­ЈА IQ

Фран­цу­ски пси­хо­лог Алфред Бине је још 1905. годи­не напи­сао и обја­вио први тест инте­ли­ген­ци­је. Уз помоћ Тео­до­ра Симо­на 1908, а потом 1911. годи­не напра­вио је ска­лу која је чини­ла темељ пото­њих изу­ча­ва­ња кое­фи­ци­јен­та инте­ли­ген­ци­је. Годи­не 1912. немач­ки пси­хо­лог Вили­јем Стерн дао је кона­чан назив – IQ (Intel­li­genz quo­ti­ent), како би дао назив новом пој­му, одно­су био­ло­шке и мен­тал­не инте­ли­ген­ци­је. Мере­њем IQ-а слу­жи­ли су се соци­о­ло­зи, пси­хо­ло­зи, педа­го­зи, али и пси­хи­ја­три да би оце­ни­ли мен­тал­не спо­соб­но­сти ста­нов­ни­штва или поје­дин­ца пре­ма оно­ме што се сма­тра инте­ли­ген­ци­јом и спо­соб­но­шћу расу­ђи­ва­ња..

 

ПРО­БЛЕ­МИ ОСО­БА СА ИНВА­ЛИ­ДИ­ТЕ­ТОМ У СРБИ­ЈИ

Држа­ва мора учи­ни­ти више

Иако се о потре­ба­ма и соци­јал­ној инклу­зи­ји људи са теле­сним недо­ста­ци­ма све више гово­ри и пише, они који су нај­ви­ше упу­ће­ни у овај про­блем твр­де да је ста­ње и даље дале­ко од доброг

Све­тла­на Јан­ко­вић, мај­ка сед­мо­го­ди­шња­ка обо­ле­лог од цере­брал­не пара­ли­зе којем је нео­п­ход­но лече­ње у ино­стран­ству каже да јој се чини да је држа­ва такву децу изгу­би­ла из вида. Кон­крет­но, за њих нема ни нов­ца за лече­ње у ино­стран­ству, ни днев­ног борав­ка који посто­ји за децу са мен­тал­ним оште­ће­њи­ма.

– Сме­штај деце од осам ују­тро до чети­ри попод­не је потре­бан и роди­те­љи­ма, јер ми ради­мо. Нај­ве­ћи про­блем је тај што наша деца, нажа­лост, нису за шко­лу и њима тре­ба само днев­ни бора­вак како бисмо ми у то вре­ме могли да ради­мо и да их издр­жа­ва­мо. А живот такве деце је врло скуп. Поред сва­ко­днев­них тера­пи­ја и вежби потреб­ни су и дру­ги видо­ви лече­ња који се оба­вља­ју у ино­стран­ству и који су пре­ску­пи. Ја се за сво­је дете борим тако што сам про­на­шла алтер­на­ти­ву за њега лече­њем путем матич­них ћели­ја и могу рећи да јако добро напре­ду­је. Могу пору­чи­ти роди­те­љи­ма да је то врло добра ствар. Ми смо одла­зи­ли у Беч два пута и моје дете сада хода уз при­др­жа­ва­ње, али уз све то су нео­п­ход­не непре­ста­не физи­кал­не тера­пи­је.

Све­тла­на Јан­ко­вић каже да је до тог свог циља, лече­ња сина матич­ним ћели­ја­ма, дошла тако што је кон­так­ти­ра­ла хума­ни­тар­не фон­да­ци­је које су при­ку­пља­ле новац. Од држа­ве није доби­ла ништа. Тако­ђе, само од фон­да­ци­ја доби­ја и помоћ за физи­кал­не тера­пи­је. Сма­тра да је држа­ва дужна да обез­бе­ди днев­ни бора­вак деци обо­ле­лој од цере­брал­не пара­ли­зе, како она не би оста­ла изо­ло­ва­на и дис­кри­ми­ни­са­на.

– Та деца су непо­крет­на и у коли­ци­ма су, али су мен­тал­но пот­пу­но очу­ва­на и потреб­но им је дру­же­ње, а не изо­ла­ци­ја. Моје дете и још дво­је-тро­је кре­ну­ли су од тре­ће годи­не у раз­вој­ну гру­пу врти­ћа „Зора” на Зве­зда­ри, тамо се дру­же и сада је вели­ки страх код нас шта ће бити када, због годи­на, од сеп­тем­бра више не буду могла да одла­зе тамо. Како ћу ради­ти, коме ћу га оста­ви­ти, како ће он под­не­ти затва­ра­ње у кући и како му обја­сни­ти зашто је тако? Он од тре­ће годи­не поха­ђа вртић и сада га одјед­ном искљу­чи­ти и затво­ри­ти у кући је про­сто немо­гу­ће. То је уни­шта­ва­ње дете­та. Јед­но­став­но, држа­ва је још 2009. годи­не обе­ћа­ла днев­ни бора­вак за обо­ле­ле од цере­брал­не пара­ли­зе, а мени вре­ме исти­че.

Мир­ја­на Ћор­ко­вић је још јед­на мај­ка дете­та обо­ле­лог од цере­брал­не пара­ли­зе. Она обја­шња­ва да је поро­ди­ца вео­ма угро­же­на, јер посто­ји оба­ве­за да неко буде два­де­сет и чети­ри сата у кући. Због тога је нео­п­ход­на уста­но­ва која би покри­ва­ла бора­вак деце са физич­ким инва­ли­ди­те­том од сед­ме до два­де­сет сед­ме годи­не, где ће има­ти и шко­лу и дефек­то­ло­га и дво­ри­ште у које ће их неко изве­сти на ваздух.

– Сва ова деца су мен­тал­но очу­ва­на и потре­бан им је рад. Днев­ни бора­вак би се врло добро одра­зио и на децу и на нас роди­те­ље, јер са њихо­вим борав­ком у некој од уста­но­ва ви ауто­мат­ски доби­ја­те вре­ме да се посве­ти­те здра­вој деци, која су, по мом мишље­њу, нај­ви­ше угро­же­на. Она желе да иду и у био­скоп, и на море, и на мату­ру, и да зајед­но ради­те дома­ћи или се пои­гра­те са њима. А ви за то нема­те вре­ме­на. Ви, напро­сто, губи­те дра­го­це­но вре­ме које тре­ба да посве­ти­те тој деци која су, с дру­ге стра­не, осу­ђе­на да се бри­ну о сво­јој боле­сној бра­ћи и сестра­ма. Моја десе­то­го­ди­шња ћер­ка свог бра­та чува, пре­свла­чи и хра­ни, што је за мене стра­шно. Дете које тре­ба да се игра с дру­га­ри­ма или вози бицикл, мора да чува бра­та, зато што су роди­те­љи на послу како би зара­ди­ли за њих и себе. Та деца су и вели­ки бор­ци и испа­шће јед­на добра стра­на од све­га тога. Уз сву ту бор­бу кроз коју про­ла­зе од мале­на поста­ће и вели­ки људи.

Нажа­лост, једи­на алтер­на­ти­ва која им се нуди јесте да сво­ју обо­ле­лу децу сме­сте у днев­ну бол­ни­цу што, опет, твр­ди ова хра­бра мај­ка, није аде­кват­но реше­ње.

– Зато, већи део ове деце седи код куће, роди­те­љи се мире са тим, на рубу су егзи­стен­ци­је и пра­ве се нови соци­јал­ни слу­ча­је­ви. Мислим да то није реше­ње. Та деца тре­ба да иза­ђу из куће, да има­ју соци­јал­ни живот и мислим да то није мно­го. Она нису неу­ро­тич­на, тре­ба­ју им само две-три собе са стру­ња­ча­ма и неко ко ће да ради са њима и да их воли.

Поло­жај осо­ба са инва­ли­ди­те­том у Срби­ји је ката­стро­фа­лан, оштро је запо­чео сво­је изла­га­ње про­фе­сор Бран­ко Јокић на прес кон­фе­рен­ци­ји „Про­бле­ми осо­ба са инва­ли­ди­те­том у Срби­ји. Однос држа­ве пре­ма обо­ле­лој деци и њихо­вим роди­те­љи­ма. Шко­ло­ва­ње ОСИ и њихов поло­жај на поли­тич­кој сце­ни.” Пред­сед­ник Удру­же­ња осо­ба са инва­ли­ди­те­том „Феникс” так­са­тив­но набра­ја про­бле­ме:

– На првом месту су бари­је­ре. Иако је Закон о укла­ња­њу архи­тек­тон­ских бари­је­ра донет још 2010. годи­не, до данас је укло­ње­но једва 10 посто. И данас се усред Кнез Миха­и­ло­ве пра­ве објек­ти без при­ла­зних рам­пи. Не знам ко даје тим људи­ма упо­треб­ну дозво­лу. Дру­га јако бит­на став­ка је туђа нега. Недав­но сам добио СМС од госпо­ђе Бран­ке из Леба­на која уна­зад два­де­сет и пет годи­на живи од 9.500 дина­ра месеч­но. Како од тога да пре­жи­ви непо­крет­на, сле­па жена? Тра­жи­ће­мо од оних који буду дошли на власт да се при­ма­ња за туђу помоћ и негу под хит­но пове­ћа­ју.

Сле­де­ћи про­блем на који про­фе­сор Јокић обра­ћа пажњу јесу Бус Плус кар­ти­це за осо­бе са инва­ли­ди­те­том.

– Пре неки дан сам поку­шао да изва­дим кар­ти­цу за пре­воз. Слу­жбе­ник је видео да сам у инва­лид­ским коли­ци­ма, донео сам потвр­ду из Општи­не Рако­ви­ца да сам сто­по­стот­ни инва­лид, пре­дао сам му доку­мент мог лека­ра да болу­јем од мишић­не дис­тро­фи­је, али сам добио одго­вор да је то мала меди­цин­ска доку­мен­та­ци­ја и да тре­ба да доне­сем ори­ги­нал­ни извод из здрав­стве­ног кар­то­на који мора да буде заве­ден, затим да садр­жи број кар­то­на, мој матич­ни број, моје име и ове­рен пот­пис и печат уста­но­ве и орди­ни­ра­ју­ћег лека­ра, са ширим латин­ским нази­вом боле­сти. Кре­нуо сам и у ту при­чу, а Дом здра­вља ми је тра­жио да напи­шем мол­бу. Зна­чи, као да радим за неку стра­ну оба­ве­штај­ну слу­жбу, толи­ке про­ве­ре и мал­тре­ти­ра­ње. А на кра­ју кра­је­ва, када и изва­ди­мо леги­ти­ма­ци­ју, ми не може­мо да уђе­мо у ауто­бус. Више пута сам звао чел­ни­ке Бус Плу­са да омо­гу­ће нашим супрyжни­ци­ма, бра­ћи и сестра­ма да кори­сте тај пре­воз, пошто ми без њихо­ве помо­ћи то не може­мо. А ако то не могу, онда нека нам омо­гу­ће да сва вози­ла град­ског пре­во­за буду ниско­под­на и са хидра­у­лич­ним плат­фор­ма­ма. Шест годи­на уна­зад интен­зив­но пона­вља­мо да нама тре­ба­ју таква вози­ла, а не ова са меха­нич­ким плат­фор­ма­ма где воза­чи ризи­ку­ју и свој живот, попут чове­ка који је изла­зе­ћи да помог­не упао у шахт. Не могу да веру­јем да нико не жели да се тај про­блем реши.

Сле­де­ћа став­ка је пар­кинг за осо­бе са инва­ли­ди­те­том. Из Пар­кинг сер­ви­са и Скуп­шти­не гра­да твр­де да има довољ­но пар­кинг места за инва­ли­де, што није тач­но, каже Јокић.

– Пора­жа­ва­ју­ћи је пода­так да ви не сме­те да пар­ки­ра­те ауто­мо­бил на месту које није обе­ле­же­но за осо­бе са инва­ли­ди­те­том. Могу да вам подиг­ну ауто и да вам напи­шу казну, а у јав­ним гара­жа­ма је пар­ки­ра­ње за нас огра­ни­че­но на три сата. Док пар­ки­ра­те ауто, док иза­ђе­те из њега, тре­ба вам пола сата. За три сата осо­ба са инва­ли­ди­те­том не може да завр­ши оно по шта је кре­ну­ла. Да не при­ча­мо о позо­ри­шти­ма, музе­ји­ма, ресто­ра­ни­ма или хоте­ли­ма или, чак, бол­ни­ца­ма и домо­ви­ма здра­вља у које дан-данас не може­те ући са инва­лид­ским коли­ци­ма – каже Јокић и као послед­њи, али не мање важан про­блем наво­ди чиње­ни­цу да људи који има­ју теле­сни инва­ли­ди­тет нема­ју није­дан днев­ни цен­тар, нити рад­ни про­стор. Тако­ђе, на тери­то­ри­ји Бео­гра­да посто­је само три­де­сет ком­би вози­ла која пре­во­зе осо­бе са инва­ли­ди­те­том. Када је јапан­ска амба­са­да покло­ни­ла нашој вла­ди сто педе­сет еко­ло­шких слу­жбе­них вози­ла, ми смо их замо­ли­ли да и нама помог­ну. Одби­ли су нас.

Пред­сед­ник Срп­ске феде­ра­ци­је сле­пих др Лука Јок­си­мо­вић Бар­бат за све ове про­бле­ме каже да су реал­ни и дуго­го­ди­шњи и да је врло важно да се сви који су пого­ђе­ни њима орга­ни­зу­ју и оку­пе.

– Ми не тре­ба да се бави­мо директ­но поли­ти­ком. Ми мора­мо да се бори­мо за усло­ве у који­ма ћемо оства­ри­ти соп­стве­не, базич­не људ­ске потре­бе, а држа­ва нам мора омо­гу­ћи­ти досто­јан­ствен људ­ски живот.

Роди­те­љи деце са инва­ли­ди­те­том одби­ја­ју сва­ку поли­ти­за­ци­ју њихо­вих потре­ба и зах­те­ва. Кажу да су ису­ви­ше зао­ку­пље­ни сво­јом муком да би себи дозво­ли­ли такав лук­суз.

– Нама је само бит­но да је нашој деци добро. Када су она задо­вољ­на, задо­вољ­ни смо и ми, а када смо ми задо­вољ­ни, онда су задо­вољ­ни и поли­ти­ча­ри – каже Мир­ја­на Ћор­ко­вић. – Нашој деци је потреб­но да иза­ђу из куће, а њихо­вим мај­ка­ма да у то вре­ме на миру раде и зара­де и за поро­ди­цу, а пре­ко поре­за и за држа­ву. Деца су задо­вољ­на, али је и мај­ка задо­вољ­на. Она је иза­шла, попи­ла кафу и доте­ра­ла се. А када сте по цео дан у тре­нер­ци и када вас то дете изба­ла­ви и ишчу­па док га носи­те, онда више не може­те да буде­те ни дама, ни госпо­ђа.

Небој­ша Буга­ри­но­вић

АНТРФИЛЕИ:

БЕЗ ПОЛИ­ТИ­КЕ

Када је реч о лече­њу у ино­стран­ству, вели­ки про­блем има­ју деца са инва­ли­ди­те­том. Да не гово­рим о нама ста­ри­ји­ма. А озби­љан про­блем су и меди­цин­ско-тех­нич­ка пома­га­ла, каже про­фе­сор Бран­ко Јокић. Ми смо има­ли могућ­ност да елек­тро­мо­тор­на коли­ца мења­мо на сва­ке три годи­не. Про­ме­ном зако­на тај рок је поме­рен на пет, а сада је усво­јен пра­вил­ник који про­пи­су­је про­ме­ну коли­ца тек за осам годи­на. За чиње­ни­цу да се из годи­не у годи­ну погор­ша­ва наш поло­жај ја кри­вим Наци­о­нал­ну орга­ни­за­ци­ју за осо­бе са инва­ли­ди­те­том. Нама је врло важно и да нас у Мини­стар­ству за рад и соци­јал­на пита­ња пред­ста­вља осо­ба са инва­ли­ди­те­том, а не здра­ва осо­ба.

НЕДО­ВО­ЉАН ИЗБОР ЗАНИ­МА­ЊА

Срђан Жив­ко­вић, роди­тељ инва­лид­ног пет­на­е­сто­го­ди­шња­ка, гово­ри о сред­њо­школ­ском обра­зо­ва­њу и суже­ном избо­ру зани­ма­ња осо­ба са инва­ли­ди­те­том:

– Нажа­лост, у Бео­гра­ду посто­ји само јед­на сред­ња шко­ла за децу са посеб­ним потре­ба­ма. То је Сред­ња занат­ска шко­ла „Петар Леко­вић” у Рако­ви­ци у којој су, рекао бих, пред­ме­ти и зани­ма­ња пра­и­сто­риј­ски: пекар, цве­ћар, уго­сти­тељ, фри­зер... А моје дете, као и већи­на деце са инва­ли­ди­те­том, има афи­ни­тет пре­ма ком­пју­те­ри­ма и про­гра­ми­ма. Такав пред­мет за њих не посто­ји, већ само сек­ци­ја. Ја сво­је дете не видим у пону­ђе­ним зани­ма­њи­ма и једи­но добро је то што је прва годи­на општа, па ћемо после виде­ти шта ћемо.

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2020 21 25 05 20

2020 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

GodineUzleta

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096