Нема производа у корпи
уторак, 12 јануар 2016

ДВА СЦЕНАРИЈА ЗА БУДУЋОСТ

Шест година после увођења индивидуалних образовних планова у наше школе

Коначно и уџбеници за основце у инклузији

Захваљујући четворогодишњем труду чак 360 стручњака, шест година после увођења инклузије у наше школство, коначно се појавио основношколски комплет од 54 уџбеника за ученике који градиво у основним школама, на основу члана 77 Закона о основама система образовања и васпитања, савладавају по индивидуалном образовном плану. Уџбенике је одобрило Министарство просвете те ће се наћи и у Каталогу за наредну школску годину.

Резултат овог обимног пројекта Заједнице дефектолога основних и средњих школа Републике Србије, Центра за специјалну функционалну педагогију из Београда и Издавачког предузећа „Алка скрипт” из Београда представљен је у СОШО „Милан Петровић” у Новом Саду, а следи му промоција и у осталим градовима Србије.

– Ово су уџбеници за сву децу која савладавају план и програм по индивидуалном образовном плану, без обзира да ли је то у редовним или школама за ученике с посебним потребама – рекла је директорка СОШО „Милан Петровић” мр Славица Марковић. – Овакви уџбеници постоје у земљама са сличним образовним системом као што је наш, Словенији, Хрватској, Мађарској, Чешкој, Пољској, а сада ево и код нас. Ови уџбеници су системско решење и одговориће потребама све деце у инклузији, али и сваког детета појединачно. Садашњи закон поставио је нову филозофију образовања и ми смо се са свим својим људским, технолошким и дидактичким ресурсима укључили и пружамо подршку где год је то потребно, али без уџбеника то није довољно.

По речима председнице Заједнице дефектолога основних и средњих школа Републике Србије Раде Ракочевић, ови уџбеници ће деци која се школују по индивидуалном образовном плану омогућити да из школе излазе задовољна и да имају исте услове учења као што имају њихови вршњаци, а наставницима знатно олакшати примену инклузивног приступа образовању – зато би требало да га има и свака школска библиотека.

– Ови уџбеници иду за потребама деце, а те потребе требало је препознати – рекла је Рада Ракочевић. – Сваку књигу је осмислио ауторски тим учитеља и наставника, а често се као члан тима појављује олигофренолог или логопед. Ауторски тимови су за време рада уско сарађивали с рецензентима, стручњаком за одређено подручје, наставником из типичне школе и дефектологом. Готово сви илустратори који су ликовно опремили књиге имају богато искуство у раду с децом с тешкоћама у развоју и тесно су сарађивали са ауторима током стварања уџбеника.

Уз напомену да су ове књиге намењене свим основцима који и поред оптималног личног залагања и залагања наставника и родитеља не могу да остваре ни најниже стандарде из редовних програма, а таквих је у популацији петина, уредница ових уџбеника Ђурђица Саломон нагласила је да они прате прописани наставни програм, обрађују све наставне садржаје и објашњавају све кључне појмове, а обрада лекција и распоред у уџбенику следе уобичајени наставни план, тако да, користећи их, ученик који наставни план савладава по ИОП-у прати наставно градиво заједно с осталим ученицима у одељењу, али решавајући себи примерене задатке.

Радни карактер свих уџбеника из овог комплета омогућава лако сналажење, а након кратког и сажетог излагања градива одређене наставне јединице следе задаци примерени циљаној ученичкој популацији, у којима се тражи да ученик нешто заокружи, обоји, споји, подвуче, нацрта, повеже, допуни... Задаци су уочљиво нивелисани, па су тако они првог нивоа, задаци препознавања, означени плавом бојом, други ниво означен је жутом и то су задаци разумевања, док је трећи ниво означен црвеном бојом, а ради се о задацима примене, повезивања с претходним градивом, корелације с осталим предметима, малим истраживачким задацима. Ипак, најзахтевнији задаци у овим уџбеницима не прелазе основни ниво постигнућа прописан за типичног ученика.

Коришћење ових уџбеника мораће да надгледа наставник, како би проценио који од понуђених задатака конкретан ученик може да реши и да ли ће то бити на часу, самостално или уз његову или вршњачку помоћ или код куће, опет самостално или уз помоћ родитеља.

Специфичност нових уџбеника је и да су писани крупнијим словима, с повећаним размаком између речи и између редова, а текст у њима је лак за читање, једна мисао је у једном реду, а постоји и граничник, који пажњу ученика усмерава на одређени задатак.

Посебна пажња је посвећена илустрацијама, које су једноставне, с контурама, без детаља, јасних боја.

Рецезент уџбеника за математику Раде Козар сматра да је у овим уџбеницима у најбољој форми издвојено оно што деци у инклузији треба дати, јер наставник не сме да реализује уџбеник, него програм у складу с могућностима ученика. У светлу тога, каже Козар, ови уџбеници су значајан помак у школству Србије.

Д. Девечерски

 

 

Приручници

за наставнике

Уџбенике прате и приручници за наставнике. Поред дефектолошког дела, у којем су описане могуће тешкоће код ученика и примерен рад у настави с њима, у приручницима су лекције из уџбеника обрађене и методички, а садрже и радни део с наставним листићима са задацима за понављање или домаћи рад. Ови задаци налазе се и на ЦД-у, који је саставни део приручника, и то у ворду, тако да наставник може и да их мења и умножава, према потреби. На крају приручника дат је и предлог задатака за завршни испит на крају основног школовања за ученике који су га завршили следећи индивидуални образовни план.

Додатна подршка

обавезна од 2009.

У наш школски систем инклузивно образовање уведено је Законом из 2009. године. Тај закон родитељима је дао право да сами одлучују да ли ће дете са сметњама у развоју или инвалидитетом уписати у редовну или специјализовану школу, а школе у редовном систему обавезао да таквој деци обезбеде сву потребну додатну подршку. Наставницима у редовним школама, неприпремљеним довољно системски, у примени инклузивног приступа помажу свих ових година углавном колеге из специјализованих школа, али све до сада ови ученици су на располагању имали само редовне, њима неприлагођене уџбенике.

ЈЕСУ ЛИ ШКОЛА И ПОРОДИЦА НА ИСТОМ ЗАДАТКУ?

Родна равноправност

у школској клупи

Породица је место од којег треба да се крене, било да се ради о објашњавању или деконструкцији појмова и процеса везано за стварање недискриминативне средине, у духу већег међусобног уважавања, сарадње и солидарности

Изградња свести код ученика о родној равноправности је врло дуг процес, јер и васпитање и образовање су мукотрпни и дуготрајни процеси, који захтевају велику енергију. Ово је речено на округлом столу који је у понедељак 7. децембра одржан у Културном центру Београда, под називом „Јесу ли школа и породица на истом задатку: Родна равноправност у школској пракси”. Организатори скупа су били Центар за етику, право и примењену филозофију (ЦЕЛАП) и Институт за филозофију и друштвену теорију, институције које су током ове године реализовале четрнаест семинара у Нишу, Чачку, Кикинди и Београду, на којима су родитељи и запослени у основним школама разговарали о могућностима јачања међусобне сарадње и подршке у раним фазама образовања и васпитања деце, посебно на плану стварања недискриминативне средине за учење и развој сваког појединца.

Округли сто је окупио представнике основних и средњих школа, факултета, удружења родитеља, организација које се баве децом и младима и представнике институција које креирају и спроводе образовне политике на државном нивоу. Др Сања Милутиновић Бојанић је испред Центра за етику, право и примењену филозофију истакла да је полазна идеја пројекта било подстицање веће сарадње школе и породице.

– Иако је сарадња ова два актера у процесу васпитања и образовања неизбежна и неопходна, она се у пракси недовољно остварује. У циљу јачања те сарадње, осмислили смо семинар током којег су родитељи и наставни кадар имали могућност да усвоје знања и вештине које ће им помоћи да удрженим снагама креирају процес васпитања и образовања деце основношколског узраста који ће бити у духу већег међусобног уважавања, сарадње и солидарности.

Учесницима округлог стола се испред Министарства просвете, науке и технолошког развоја обратила др Снежана Вуковић, самостална саветница за социјалну инклузију. Она је говорила о законским одредбама којима се дефинише сарадња школе и породице, као и о правцу у којем ће се даље кретати образовне политике у Србији.

– Још увек постоје уџбеници са родним стереотипима. Ту се, пре свега, ради о старим издањима која су још увек у употреби. Такође, у школама још увек не постоји сагласност свих наставника и потреба да у оквиру свог предмета обрате пажњу на ова питања, а некада није довољна ни промена наставног плана да би имали родно осетљиво образовање.

Када је реч о родној равноправности, кључна је сарадња са родитељима и они не смеју бити игнорисани, упозорава Снежана Вуковић.

– Без ње васпитање не може да функционише. Родитељи су први који учествују у стварању родних улога, а они се разликују по способности опажања одређених проблема, по својој мотивацији и кооперативности. Важно је да препознамо да постоје различити родитељи, са различитим аспирацијама, способностима и компетенцијама. Ми свима треба да изађемо у сусрет и све њих придобијемо да буду партнери – рекла је представница Mинистарства просвете, наглашавајући да постоје и добре ствари. Региструју се промене у схватањима о односу полова, у погледу промене поделе моћи у породици, да се повећава број оних у којима мајка и отац подједнако материјално доприносе и, на сву срећу, све је значајнија улога оца у подизању деце.

Елеонора Влаховић из Завода за унапређивање образовања и васпитања говорила је о надлежностима ове установе у стручном усавршавању запослених у школама за рад са родитељима и о начинима на које се у уџбенике за основну школу укључује тема родне равноправности. Она је као позитиван тренд истакла чињеницу да друштво постаје све осетљивије на родну равноправност, али каже да је то тек почетак процеса.

– Можемо бити задовољни уређеношћу докумената који се тичу овог питања, али проблем настаје када прописе треба преточити у праксу. Завод је последњих година прегледао 3.800 уџбеника и можемо запазити да опада количина стереотипа, било у тексту, било у визуелном погледу. Тако се у њима може видети и породица где постоје само тата и кћерка итд. Постоји доста примера да се приликом писања уџбеника мисли на то, али недостаје део култивисања приче о роду и полу, тако да има ту још доста да се ради.

На округлом столу је приказан и документарни филм „Сви наши идентитети” и дате су препоруке намењене јачању партнерства између родитеља и наставног кадра. Препоруке укључују кампање за подстицање родитеља на учешће у осмишљавању и реализовању школских активности, менторску подршку школама како би у већем броју њих заживеле добре праксе, као и увођење обавезних курсева о родној равноправности на факултетима на којима се школује будући наставни кадар.

А шта би могао универзитет да уради?

– Ја бих предложила увођење неколико програма за студенткиње и младе стручњакиње, како би се постигла већа равноправност у појединим професијама – каже др Слободанка Марков, професор Природно-математичког факултета и координаторка Центра за родне студије Универзитета у Новом Саду. – Затим бих предложила и стварање одређених женских мрежа у којима би студенткиње развијале своје способности и капацитете, као и свест о значају заједничког наступа.

На скупу је представљен филм о акредитованом семинару за запослене у основним школама „Сви наши идентитети” и истоименом семинару за родитеље који су спроведени у четири града Србије током школске 2014/15. и 2015/16. године, у сарадњи са Центрима за професионални развој запослених у образовању. Учесници семинара су нагласили да је семинар „Сви наши идентитети” веома интересантан и примењив, како лично, тако и у наставном процесу. Присутнима на скупу је представљен и извештај о примени садржаја семинара у раду школа, заједно са препорукама намењеним јачању партнерства између родитеља, наставног кадра и Центара за стручно усавршавање, произашлим из рада са актерима у васпитно-образовном процесу.

Округли сто jе одржан у оквиру пројекта „Изградња и јачање партнерства породице и школе”, који финансира Амбасада Kраљевине Норвешке у Београду.

Н. Бугариновић

МАМА КУВА,

ТАТА ПЕРЕ АУТО

Ми, учитељи, проводимо са децом већи део дана. И тако четири године. Много разговарамо, учимо, често не видећи резултате одмах. То не значи да их нема. Све што смо радили покаже се временом у најбољем светлу и тада с поносом пуштамо „велике“ ђаке да наставе даље да раде на себи.

А како почиње? Од првог школског дана постоји низ ситуација где упознајемо децу и њихове ставове. Веома су интересантна њихова размишљања о томе како доживљавају женски и мушки пол – углавном: мама кува, пере, спрема кућу и чува децу, а тата иде да ради, пере ауто и слично – oвако говоре запослени у основној школи у Кикинди, а бележи Јелена Ћериман из Центра за етику, право и примењену филозофију.

ЕУ предвиђања: Деценијама унапред – за образовање у 2050.

Два сценарија за будућност

Историја је одувек била комбиновани резултат догађаја ван наше контроле и избора које правимо. У намери да обезбеди ово друго, паметне изборе за неку будућу историју, Европска комисија задужила је групу стручњака да се лате предвиђања и на основу тога јој дају смернице за политике које ће Европљанима обезбедити сигурну и просперитетну будућност. Европска комисија управо је објавила „Будућност знања: Интелигентни политички избори за Европу 2050”, саветодавни извештај врло разнолике 18-члане експертске групе сачињене од универзитетских професора, политичара и представника приватног бизниса. Извештај указује на кључни значај „троугла знања” (високог образовања, истраживачког и иновативног рада), па у том контексту елаборира изазове и могућности које представљају три савремена „мегатренда” (глобализација, демографске промене и технолошке промене) и сугерише два могућа сценарија из којих се јасно види којим путем треба ићи.

Аутори извештаја констатују да је процес трансформисања знања (стварања, размене и конкретне употребе), односно процес претварања идеје у иновативни производ, политичарима данас постао веома важан. Другим речима, постало је јасно да су међузависни системи високог образовања, истраживања и иновирања кључни за напредак сваког друштва. Учење, откривање и иновирање увек иду заједно, као три „клипа” у „мотору” привреде, каже се у извештају. Универзитети, лабораторије и компаније, научни радници, истраживачи и предузетници – сви они заједно су део система који, уколико је добро вођен, ствара друштвено богатство, нова радна места, унапређује привреду и развија друштво. Европа има знатан број таквих „троуглова” – Оквирне програме, Европски институт за иновације и технологију и друго – али у Европској унији страхују да то можда није довољно, имајући у виду жестоку глобалну конкуренцију пре свега од стране САД и земаља Азије.

Три велика тренда данашњице дестабилизују европски систем знања. Кроз глобализацију, свет је у све већој међузависности, с привредама које све оштрије конкуришу једна другој, те се мења и начин на који се учи, открива и реализују иновације. Велике демографске промене у савременом свету огледају се у масовном пресељавању у градове, у старењу укупног становништва, у променама у величини породице, што такође утиче на „троугао знања”. Технолошке промене су све брже, омогућавајући појединцима и организацијама да буду далеко продуктивнији, али и деструктивнији него икад пре. Шта тек онда треба да очекујемо 2050, питали су се аутори извештаја. Сваки нови изум мења не само друштво и привреду већ и наша очекивања и начин на који се образујемо, бавимо науком и бизнисом. Како ћемо се носити с тим променама? Можемо ли систем знања употребити тако да побољшамо живот, интегришемо наша друштва, очувамо и унапредимо природно окружење? Све су то питања на која је експертска група покушала да одговори предвиђајући будућа кретања. Као резултат, а с намером да укажу на све ризике и на све могућности таквог развоја, направили су два „сценарија” за будућност, један позитиван и један негативан.

Према позитивном сценарију, 2050. године Европа и њена привреда заснована на знању врло су конкурентне. Групе њених међународно престижних универзитета цветају у многим градовима, у чврстом партнерству с регионалним институцијама. Образовање је „ин”. Никад пре није толико много људи од образовног система тражило тако много: нове вештине, нове послове, нове перспективе за остварење испуњеног живота, од колевке па до гроба.

У бизнису је доминантан модел – отвореност за иновације. Мултинационалне компаније, мала и средња предузећа, универзитети и многи други нови актери, као и појединци (многи од њих су већ пензионисани), заједно раде у стално променљивим глобалним мрежама које решавају глобалне проблеме. Мегаградови, с јединственим осећајем за идентитет заједнице, фокусирани су на иновације. „Оригинално из Париза”, или Варшаве, или Атине, постаје нова врста глобалног бренда. Европски удео нових идеја на глобалном нивоу – према грубом индексу патената, трговини технологијама, научним публикацијама и другим факторима – порастао је с 30 на 40 одсто. Институције ЕУ су генерално ојачале. Региони и градови имају нови значај, али улога ЕУ институција у њиховој координацији је порасла.

Према негативном сценарију, 2050. године Европа је жртва мегатрендова који су се отргли контроли. Аутоматизација и глобализација довели су до масовне незапослености, социјалне искључености и незадовољства. Неједнакост је већа него икад. На темељу нових технологија непрестано искрсавају нови креативни послови, али они су резервисани само за талентовану мањину. Политички, Европа је подељена на савез богатих и савез сиромашних региона, с минималном међусобном координацијом. Северна група има слободан проток роба, услуга и људи – други делови Европе су изоловани. Мултинационалне компаније и богати појединци користе глобална тржишта и дигиталне технологије да избегну плаћање пореза. У области образовања доминира неколико великих и светски познатих универзитета. Образовање је постало онлајн бизнис за фабриковање диплома. У истраживачкој области на цени су најцитиранији научници, мултинационалне компаније их често ангажују у некој врсти „консалтинга без граница”. Такве компаније користе рани приступ открићима да јавне фондове усмере ка својим пројектима. Прекогранични ланци снабдевања брзо се формирају, али брзо и нестају, што онемогућава стабилан регионални развој.

Поредећи ове сценарије, чланови стручног тима закључили су да су за будућност европског „троугла знања” пресудна три принципа – отвореност, експериментисање и сарадња. У складу с тим дали су и три политичке препоруке – прво, европски систем знања треба да је отворен, али још свеобухватније, тако да обухвати и школске учионице, и тржиште, и нове инфраструктуре, као и нови режим заштите интелектуалне својине. Друга препорука се односи на истраживачку област, где су неопходни флексибилност и експериментисање, што подразумева и већу слободу да се експериментише и локално и регионално, у различитим друштвеним и економским групацијама, с новим бизнисима и друштвеним моделима. Трећа препорука је још шира сарадња, на паневропском нивоу.

Аутори извештаја признају да су наведени принципи веома широки, али напомињу и да је група, током рада, настојала да има што шире и што далекосежније видике. „Кад се размишља о будућности образовног система, неопходно је да се уђе у широка разматрања, и друштвених структура, и еколошких последица, и будућег места Европе на карти света. У годинама које долазе биће врло важно какве изборе правимо – надамо се да овај извештај наглашава ту чињеницу. На крају крајева, ми јесмо оно у шта верујемо. Упркос многим разликама, Европљани деле неке базичне вредности, као што су права појединца, отвореност за нове идеје, једнакост народа, друштвена солидарност, еколошка одговорност, поштовање знања. Ако желимо да напредујемо у 2050, наши политички избори треба да јачају управо те вредности”, закључује се у извештају.

Г. Томљеновић

За јавно финансирање високог образовања

Поред три главне препоруке за будуће европске политике, саветодавна група је Европској комисији сугерисала и „предлог плус” – настављање јавног финансирања образовања и унапређење система опорезивања. „Образовање није јефтино”, истичу аутори извештаја. „Инвестиције у образовање које ће Европи бити потребне наредних 35 година неће бити мале, а образовање је део јавног добра, те и улога државе у финансирању образовања треба да се настави. Европа, такође, треба да очува свој систем опорезивања. Избегавање плаћања пореза од стране мултинационалних компанија и богатих појединаца све је већи проблем у ЕУ, те треба изградити бољи систем мониторинга прекограничне трговине и опорезивања, можда и у облику нове иницијативе у оквиру програма финансирања науке Хоризонт 2020. Штавише, треба постепено приближавати и тешње повезивати фискалне политике са образовним и политикама у области истраживања и иновација.”

Значај предвиђања

Европска унија и њена „влада”, Европска комисија (ЕК), при планирању нових политика веома се ослањају на предвиђања експертских група и специфичних студија. Многи такви пројекти финансирају се из фондова Оквирног програма за финансирање науке Хоризонт 2020. За потребе предвиђања дугорочних кретања у области система генерисања знања ЕК је ангажовала групу стручњака на челу с Ричардом Хадсоном, оснивачем, директором и главним уредником часописа „Наука и бизнис”.

„Група стручњака као што је ова – са 18 водећих људи академског, индустријског и света политике, међу којима има и еврофила и евроскептика – по природи ствари би тешко дошла до консензуса по било ком питању. Али, у овом случају били смо мотивисани заједничким страховима и надама. Надом да ће европски грађани и европске нације бити успешни и страхом да то неће бити тако. На нама је да сад направимо прави избор”, пише поводом рада на саветодавном извештају „Будућност знања: Интелигентни политички избори за Европу 2050” вођа тима Ричард Хадсон.

УНИ­ВЕР­ЗИ­ТЕТ У БЕО­ГРА­ДУ НА СВЕТ­СКИМ РАНГ-ЛИСТА­МА

Поје­ди­ни зах­те­ви за мно­ге факул­те­те недо­сти­жни

Реал­ност је таква да су неки зах­те­ви пре­сти­жних ранг-листа за мно­ге висо­ко­школ­ске инсти­ту­ци­је у све­ту недо­сти­жни. Тако Шан­гај­ска листа има шест кате­го­ри­ја зах­те­ва, а 95 посто факул­те­та испу­ња­ва само оне из три кате­го­ри­је. Мало њих има нобе­лов­це, добит­ни­ке Филд­со­ве меда­ље или нај­ви­ше цити­ра­не истра­жи­ва­че, па се већи­на над­ме­ће уну­тар три кате­го­ри­је, због чега мини­мал­не раз­ли­ке дово­де до наглих ско­ко­ва или падо­ва на листи

У ака­дем­ској зајед­ни­ци све чешће се гово­ри о потре­би уво­ђе­ња поу­зда­них инди­ка­то­ра на осно­ву којих би се мерио ква­ли­тет висо­ко­школ­ских орга­ни­за­ци­ја, а ујед­но омо­гу­ћи­ло и њихо­во лак­ше ран­ги­ра­ње. У скла­ду са пре­ци­зно утвр­ђе­ним инди­ка­то­ри­ма тре­ба­ло би да се доне­се и нови модел финан­си­ра­ња висо­ког обра­зо­ва­ња. Овај посао нима­ло није лак, али се о томе већ раз­го­ва­ра у ака­дем­ској зајед­ни­ци како би до кра­ја децем­бра рад­не кру­пе које је фор­ми­ра­ло Мини­стар­ство про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја при­пре­ми­ле нацрт новог зако­на о висо­ком обра­зо­ва­њу, који би дефи­ни­сао и област финан­си­ра­ња.

Недав­но је у Пала­ти „Срби­ја” одр­жан инфор­ма­тив­ни дан о иди­ка­то­ри­ма учин­ка висо­ког обра­зо­ва­ња који би води­ли ка новом моде­лу финан­си­ра­ња и ран­ги­ра­ња сту­диј­ских про­гра­ма. Том при­ли­ком се могло чути како су у Европ­ској уни­ји регу­ли­са­на ова пита­ња, а из реги­о­на је сагле­да­но иску­ство Хрват­ске, које је побу­ди­ло доста пажње. Од уни­вер­зи­те­та у Срби­ји само Уни­вер­зи­тет у Бео­гра­ду за сада има пози­тив­но иску­ство кад је реч о ран­ги­ра­њу на позна­тим европ­ским и свет­ским ранг-листа­ма. Годи­не 2012. први пут се нашао на Шан­гај­ској листи, а од 2013. је међу 400 нај­бо­љих у све­ту. О томе је на ску­пу у Пала­ти „Срби­ја” гово­ри­ла про­фе­сор др Иван­ка Попо­вић, про­рек­тор за међу­на­род­ну и међу­у­ни­вер­зи­тет­ску сарад­њу Уни­вер­зи­те­та у Бео­гра­ду. Акце­нат у њеном изла­га­њу је био на ана­ли­зи мер­љи­во­сти инди­ка­то­ра ква­ли­те­та.

Др Попо­вић је том при­ли­ком рекла да су задо­вољ­ни оним што су до сада ура­ди­ли, али да још мно­го тога тре­ба да урадe како би ишли даље. Иста­кла је импре­сив­ни при­мер Кине, која је пре ско­ро пет­на­ест годи­на доне­ла наци­о­нал­ну стра­те­ги­ју, са жељом да про­ве­ри спо­соб­но­сти сво­јих уни­вер­зи­те­та тако што ће их упо­ре­ди­ти са дру­гим свет­ским уни­вер­зи­те­ти­ма. У том сми­слу, Шан­гај­ски уни­вер­зи­тет „Цао Тун” је добио зада­так да успо­ста­ви један систем ран­ги­ра­ња уни­ве­р­зи­те­та и то спро­ве­де. Тако је наста­ла Шан­гај­ска листа која је кре­ну­ла 2003. годи­не, већ прве годи­не неки инди­ка­то­ри су изме­ње­ни, а од 2004. годи­не су пара­ме­три ста­бил­ни. Шта је ран­ги­ра­ње доне­ло кине­ским уни­вер­зи­те­ти­ма? По речи­ма Иван­ке Попо­вић, доне­ло је то да су два кине­ска уни­вер­зи­те­та – Пекин­шки и „Цао Тун” из годи­не у годи­ну кон­стант­но расли и напре­до­ва­ли и оче­ки­ва­ња су да у наред­них годи­ну-две дана уђу у првих сто уни­вер­зи­те­та Шан­гај­ске листе. Кине­зи су ову листу пра­ви­ли пре­ма сво­јим при­о­ри­те­ти­ма, док су дру­ге листе фор­си­ра­ле неке дру­ге ства­ри. Међу­тим, оно што се одмах може запа­зи­ти јесте да се на свим воде­ћим листа­ма, на првих десет пози­ци­ја, нала­зе увек исти уни­вер­зи­те­ти.

За др Попо­вић је кључ­но пита­ње да ли висо­ко­школ­ска инсти­ту­ци­ја може да оства­ри про­ме­не и напре­дак „на соп­стве­ни погон”. Њен одго­вор је био да је јасно да не може. Окру­же­ње мора да под­стак­не ове актив­но­сти. Уни­вер­зи­тет у Бео­гра­ду је имао подр­шку ресор­ног мини­стар­ства када је доне­та стра­те­шка одлу­ка упра­ве да уче­ству­је у ранг-листа­ма, а њу оче­ку­ју и у наред­ном пери­о­ду. С тим у вези, про­рек­тор­ка је под­се­ти­ла да се у Акци­о­ном пла­ну за спро­во­ђе­ње Стра­те­ги­је раз­во­ја обра­зо­ва­ња Репу­бли­ке Срби­је спо­ми­њу две „ства­ри” – уво­ђе­ње инди­ка­то­ра и њихо­во вези­ва­ње за финан­си­ра­ње. Нацрт стра­те­ги­је за нау­ку тако­ђе спо­ми­ње уво­ђе­ње систе­ма вред­но­ва­ња ква­ли­те­та инсти­ту­ци­је, на осно­ву којег ће се дефи­ни­са­ти финан­си­ра­ње веза­но за науч­не актив­но­сти.

– Поја­вљи­ва­ња Бео­град­ског уни­вер­зи­те­та на свет­ским ранг-листа­ма ути­ца­ло је на пове­ћа­но инте­ре­со­ва­ње дру­гих уни­вер­зи­те­та да сара­ђу­ју с нама, тако да смо оства­ри­ли важан циљ. Ипак, важни­је је што смо ми погле­да­ли себе ка уну­тра, а посеб­но смо обра­ти­ли пажњу на наш инфор­ма­ци­о­ни систем, јер је без доброг инфор­ма­ци­о­ног систе­ма немо­гу­ће при­пре­ми­ти на вре­ме све подат­ке који се тра­же од нас у вре­ме под­но­ше­ња при­ја­ва за ранг-листе. Тада се заи­ста интен­зив­но ради на саку­пља­њу тих пода­та­ка, чије смо резул­та­те поде­ли­ли интер­но са чла­ни­ца­ма Уни­вер­зи­те­та. На тај начин се под­сти­че кон­ку­рен­ци­ја, одно­сно бор­ба за извр­сност међу гру­па­ци­ја­ма и поје­ди­ним факул­те­ти­ма, а то је добро да се деси – иста­кла је др Попо­вић.

Она је ука­за­ла и на то какви се све пода­ци тра­же од висо­ко­школ­ских инсти­ту­ци­ја када се при­ја­вљу­ју за ранг-листе. Углав­ном су то основ­ни пода­ци о томе коли­ко има сту­де­на­та и настав­ни­ка, затим о кате­го­ри­ји настав­ни­ка. Сле­де­ћи зах­тев ско­ро свих ранг-листа су пода­ци о бив­шим сту­ден­ти­ма, о њихо­вој запо­сле­но­сти. Кад је реч о овим пода­ци­ма, за Уни­вер­зи­тет у Бео­гра­ду се то пока­за­ло ско­ро као немо­гу­ћа миси­ја због недо­вољ­не везе са сту­ден­ти­ма који оду са Уни­вер­зи­те­та, мада слич­не про­бле­ме има­ју и дру­ги уни­вер­зи­те­ти. Веза­но за ове подат­ке, УБ је помо­гао Тем­пус про­је­кат CON­GRAD. Међу­тим, како је овај про­је­кат завр­шен пре две годи­не, Уни­вер­зи­тет више неће моћи да кори­сти њихо­ве подат­ке јер нису акту­ел­ни.

– Што се тиче сту­диј­ских про­гра­ма, оно што се уоча­ва је да све ранг-листе раде одре­ђе­не кла­си­фи­ка­ци­је обла­сти, које нису увек исте. То су кла­си­фи­ка­ци­је за које ми доне­дав­но нисмо зна­ли и нисмо их кори­сти­ли... Рекла бих и то да сарад­ња са финан­сиј­ским сек­то­ром није била јед­но­став­на, јер нисмо има­ли при­ступ финан­сиј­ским пода­ци­ма и факул­те­та и Уни­вер­зи­те­та, и кате­го­ри­је које су тра­же­не од нас за ранг-листе биле су дру­га­чи­је рас­по­де­ље­не. Пода­ци о науч­ним радо­ви­ма нису наши, већ су дати из неза­ви­сних изво­ра, или пре­ко Том­сон-Рој­тер­са (Thomp­son Reu­ters) или пре­ко Елсе­ви­ра (Else­vi­er, нај­ве­ћи свет­ски изда­вач науч­не лите­ра­ту­ре), у зави­сно­сти од тога која је ранг-листа у пита­њу. То је важно и због тога да се све вари­јан­те име­на нашег уни­вер­зи­те­та (поја­вљу­је се и као Све­у­чи­ли­ште у Бео­гра­ду) што пре­ци­зни­је иска­жу, одно­сно да се Том­сон-Рој­тер­су и Елсе­ви­ру јави на вре­ме сва разно­вр­сност тих име­на – иста­кла је Иван­ка Попо­вић, напо­ме­нув­ши и то да има истра­жи­ва­ча који не желе да буду афи­ли­ра­ни са УБ, него са сво­јом мањом, матич­ном уста­но­вом.

Поје­ди­ни зах­те­ви пре­сти­жних ранг-листа за вред­но­ва­ње висо­ко­школ­ских инсти­ту­ци­ја за мно­ге су недо­сти­жни. На при­мер, Шан­гај­ска листа има шест кате­го­ри­ја зах­те­ва, а реал­но 95 посто факул­те­та у све­ту испу­ња­ва само три. Мали про­це­нат испу­ња­ва зах­тев који се одно­си на нобе­лов­це, добит­ни­ке Филд­со­ве меда­ље (нај­пре­сти­жни­је при­зна­ње из обла­сти мате­ма­ти­ке) и нај­ви­ше цити­ра­не истра­жи­ва­че (Highly Cited Rese­ac­hers), тако да се већи­на так­ми­чи уну­тар три кате­го­ри­је, па мини­мал­не раз­ли­ке могу да ути­чу на нагло пове­ћа­ње или нагле падо­ве на листи.

За Шан­гај­ску листу, по речи­ма про­рек­тор­ке, вели­ку тежи­ну пред­ста­вља коли­ко запо­сле­них има док­тор­ску титу­лу. Тако­ђе је важна кате­го­ри­ја коли­ко има стра­на­ца на висо­ко­школ­ској инсти­ту­ци­ји, као и уче­сни­ка на мастер и док­тор­ским сту­ди­ја­ма и коли­ка је ефи­ка­сност сту­ди­ја. Ипак, кључ­ни фак­тор за Шан­гај­ску листу је број обја­вље­них радо­ва, као и број док­то­ра нау­ка.

Др Иван­ка Попо­вић је ука­за­ла на још неке ранг-листе на који­ма се нашао Уни­вер­зи­тет у Бео­гра­ду. Јед­на је Times Hig­her Edu­ca­tion (THE) која, за раз­ли­ку од Шан­гај­ске листе, има нешто дру­га­чи­је при­о­ри­те­те. Ту се УБ први пут суо­чио са тако­зва­ном GIPP поде­лом на шест вели­ких науч­них обла­сти. На овој листи УБ није толи­ко добар као што је на Шан­гај­ској. Times тра­жи мно­го пода­та­ка који су раз­лу­че­ни по род­ној при­пад­но­сти (коли­ко има сту­де­на­та и настав­ни­ка, ког су пола, коли­ко има стра­на­ца итд.), што осли­ка­ва неке трен­до­ве слич­не они­ма који су при­сут­ни у Запад­ној Евро­пи. Тако­ђе, Times Hgher Edu­ca­tion, по речи­ма про­рек­тор­ке, даје пот­пу­ни­ју финан­сиј­ску сли­ку јед­ног уни­вер­зи­те­та, која укљу­чу­је и подат­ке о томе коли­ко има при­хо­да веза­но за сарад­њу са при­вре­дом...

Листа QS World Uni­ver­sity Ran­kings поти­че из Југо­и­сточ­не Ази­је. Ту су неки при­о­ри­те­ти дру­га­чи­ји од оно­га што европ­ске ранг-листе тра­же, иако и овде има­мо GIPP поде­лу (мало је дру­га­чи­ја него код Times), а око­сни­ца све­га је коли­ко јед­на инсти­ту­ци­ја има обја­вље­них науч­них радо­ва. Акце­нат је и на детаљ­ном обја­шње­њу струк­ту­ре запо­сле­них, чак са мате­ма­тич­ком фор­му­лом како да се изра­чу­на ако је неко дели­мич­но запо­слен или је са пуним рад­ним вре­ме­ном – да се тач­но раш­чла­ни које кате­го­ри­је настав­ни­ка неки факул­тет има. Код ове листе нема посеб­них изне­на­ђе­ња.

Листа U-Mul­ti­rank је за Уни­вер­зи­тет у Бео­гра­ду инте­ре­сант­на због погле­да „ка уну­тра – на инсти­ту­ци­ју, одно­сно на поје­ди­не чла­ни­це уни­вер­зи­те­та и поје­ди­не сту­диј­ске про­гра­ме”. У првој годи­ни U-Mul­ti­rank-а испи­тане су посеб­но обла­сти машин­ства, елек­тро­тех­ни­ке, физи­ке и менаџ­мен­та, а сле­де­ће годи­не нешто дру­го.

– U-Mul­ti­rank гле­да локал­ну „кли­му” неког уни­вер­зи­те­та. С тим у вези, има­ли смо лепу сарад­њу са поје­ди­нач­ним факул­те­ти­ма веза­но за доби­ја­ње одре­ђе­них пода­та­ка које, ина­че, као уни­вер­зи­тет, не посе­ду­је­мо. Посеб­но је било зани­мљи­во спро­во­ђе­ње сту­дент­ске анке­те која је једин­стве­на за U-Mul­ti­rank. Поред неких општих пода­та­ка, обра­ћа се пажња и на то коли­ко, на при­мер, има сту­де­на­та који су из Бео­гра­да, коли­ко њих оба­вља прак­су, али и на то коли­ки је про­це­нат сту­де­на­та дипло­ми­рао на вре­ме. То су за нас осе­тљи­ви пода­ци, јер нема­мо довољ­ну ефи­ка­сност у сту­ди­ра­њу, па пра­ће­ње тих број­ки може да нам помог­не у побољ­ша­њу усло­ва рада. Осим пода­та­ка о сту­ден­ти­ма и сту­диј­ским про­гра­ми­ма, посеб­но „иду” теме о ака­дем­ском осо­бљу, па o финан­сиј­ским при­хо­ди­ма где се обра­ћа пажња и на то коли­ко је нов­ца зара­ђе­но од поје­ди­них ино­ва­ци­ја и тран­сфе­ра зна­ња – иста­кла је проф. др Иван­ка Попо­вић.      

Ука­за­ла је на још јед­ну кла­си­фи­ка­ци­ју, поред GIPP, која је за Бео­град­ски уни­вер­зи­тет посеб­но инте­ре­сант­на. То је ISCED, зато што је њу пред­ло­жио Уне­ско, и зато што је кори­сти Репу­блич­ки завод за ста­ти­сти­ку Срби­је. Ова кла­си­фи­ка­ци­ја није веза­на за нивое обра­зо­ва­ња већ гово­ри о науч­ној обла­сти уну­тар које се ран­ги­ра нека инсти­ту­ци­ја. На тај начин се може гово­ри­ти и о томе коли­ко јед­на држа­ва има сруч­ња­ка из одре­ђе­не обла­сти, са раз­ли­чи­тим ниво­и­ма обра­зо­ва­ња.

Иван­ка Попо­вић је напо­ме­ну­ла да је при­ку­пља­ње пода­та­ка за ранг-листе дове­ло до осна­жи­ва­ња колек­ти­ва и да без тим­ског рада те подат­ке не би ску­пи­ли.      

Све­тла­на Или­јић

ПОГЛЕД КА СЕБИ

Очи­глед­но, атмос­фе­ра у нашој земљи је сада таква да ће неми­нов­но доћи до вред­но­ва­ња оно­га што ми ради­мо и да је то при­ли­ка за висо­ко­школ­ске инсти­ту­ци­је да погле­да­ју врло отво­ре­но сво­је сна­ге и сла­бо­сти. За то тре­ба има­ти хра­бро­сти јер сви воли­мо себе да види­мо у бољем све­тлу него што заи­ста јесмо – рекла је проф. Иван­ка Попо­вић.

ПОДА­ЦИ

По речи­ма про­рек­тор­ке Попо­вић, при­ку­пље­ни пода­ци о висо­ко­школ­ским инсти­ту­ци­ја­ма могу да буду добра осно­ва за пра­вље­ње стра­те­шких пла­но­ва раз­во­ја уни­вер­зи­те­та, као и бизнис пла­но­ва, што нисмо скло­ни да ради­мо, али веру­јем да ће врло брзо доћи вре­ме кад ће за нас таква доку­мен­та поста­ти оба­ве­зу­ју­ћа.

ПАТЕН­ТИ И РОД­НА РАВ­НО­ПРАВ­НОСТ

– И за Шан­гај­ску и за дру­ге ранг-листе увек се тра­жи одго­вор на пита­ње: коли­ко, поред радо­ва, има­те пате­на­та, коли­ка је зара­да од тих пате­на­та, коли­ко има ком­па­ни­ја које су из тога про­ис­те­кле? Мно­ге ранг-листе пита­ју: има­те ли доку­мент о род­ној рав­но­прав­но­сти на уни­вер­зи­те­ту? Није при­јат­но кад попу­ња­ва­те неки упит­ник веру­ју­ћи да сте добра инсти­ту­ци­ја, а онда одје­дан­пут види­те да сте „тан­ки” у неким дело­ви­ма. Сма­трам сна­гом уни­вер­зи­те­та то да је спре­ман да се суо­чи са таквим мањ­ка­во­сти­ма и да се мења – обја­шња­ва про­рек­тор УБ.

ЗАШТИ­ТА НАЈ­МЛА­ЂИХ НА ИНТЕР­НЕ­ТУ

Зам­ка за сај­бер кри­ми­нал­це

Иза­зо­ви и пре­пре­ке у бор­би про­тив сек­су­ал­не екс­пло­а­та­ци­је деце на дру­штве­ним мре­жа­ма могу се савла­да­ти само зајед­нич­ким мера­ма и пове­зи­ва­њем држа­ва на гло­бал­ном нивоу

Убр­за­ни раз­вој интер­не­та и нови, уна­пре­ђе­ни, начи­ни кому­ни­ка­ци­је нуде деци и мла­ди­ма пози­тив­на иску­ства и пред­ста­вља­ју поли­гон за уче­ње, али се пара­лел­но ства­ра­ју ризи­ци, јер се пове­ћа­ва и погуб­ни ути­цај свих обли­ка наси­ља, зло­ста­вља­ња и иско­ри­шћа­ва­ња пре­ко интер­не­та. Пре све­га, деца се изла­жу узне­ми­ра­ва­ју­ћим или потен­ци­јал­но штет­ним садр­жа­ји­ма на сај­то­ви­ма и онлајн фору­ми­ма и бло­го­ви­ма, а пове­ћа­ва се и про­дук­ци­ја и дистри­бу­ци­ја сли­ка и мате­ри­ја­ла сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња деце.

Сај­бер кри­ми­нал­ци виде сво­ју шан­су за уве­ћа­ва­ње зара­де на кон­то педо­фил­ских услу­га, тако што мани­пу­ли­шу нај­мла­ђим кори­сни­ци­ма интер­не­та, одно­сно дру­штве­них мре­жа, маме­ћи их у сво­је зам­ке, у које они брзо и лако­ми­сле­но упа­да­ју уко­ли­ко не зна­ју како да се зашти­те од потен­ци­јал­них опа­сно­сти које попут пау­ка пле­ту изви­то­пе­ре­ни умо­ви и без­ду­шни мани­пу­ла­то­ри – који дете виде само као сред­ство за добру зара­ду.

На кон­фе­рен­ци­ји „Зашти­та деце на интер­не­ту”, која је део гло­бал­ног про­гра­ма за изград­њу капа­ци­те­та у бор­би про­тив сек­су­ал­не екс­пло­а­та­ци­је деце на овој дру­штве­ној мре­жи, послед­ње неде­ље у новем­бру пред­ста­вље­на су достиг­ну­ћа упра­во у обла­сти бор­бе про­тив зане­ма­ри­ва­ња, наси­ља, зло­ста­вља­ња и иско­ри­шћа­ва­ња деце на интер­не­ту, са фоку­сом на диги­тал­но сек­су­ал­но иско­ри­шћа­ва­ње – и пору­ком да се иза­зо­ви и пре­пре­ке могу савла­да­ти само зајед­нич­ким мера­ма и пове­зи­ва­њем држа­ва на гло­бал­ном нивоу. У Срби­ји овај про­грам финан­си­ра Вели­ка Бри­та­ни­ја, а спро­во­де га наци­о­нал­ни парт­не­ри уз подр­шку Уни­це­фа.

Пре­ма речи­ма мини­стра поли­ци­је Небој­ше Сте­фа­но­ви­ћа, екс­пан­зи­ја сај­то­ва са број­ним сним­ци­ма сек­су­ал­не зло­у­по­тре­бе деце под­ста­кла је поли­ци­ју да покре­не опе­ра­ци­ју Арма­ге­дон пре чети­ри годи­не, у којој су до сада ухап­ше­не 74 осо­бе, а ове годи­не се иза бра­ве нашло 35 људи због кри­вич­них дела при­ка­зи­ва­ња, при­ба­вља­ња и посе­до­ва­ња пор­но­граф­ског мате­ри­ја­ла и иско­ри­шћа­ва­ња мало­лет­них лица за пор­но­гра­фи­ју, што је „пока­за­тељ да поли­ци­ја добро ради свој посао и успе­шно се бори про­тив ове поша­сти, која не јења­ва”.

Иако су резул­та­ти поли­циј­ских слу­жбе­ни­ка вео­ма запа­же­ни у Срби­ји и све­ту, Сте­фа­но­вић нагла­ша­ва да овај про­блем не може да се реши једи­но репре­сив­ним путем, али и да то „није посао само за поли­ци­ју, већ цело дру­штво”.  

Уз оце­ну да се суо­ча­ва­мо са ужа­сном ста­ти­сти­ком, амба­са­дор Вели­ке Бри­та­ни­је у Срби­ји Денис Киф под­се­ћа да је ГБР 2013. покре­ну­ла Гло­бал­но парт­нер­ство с наме­ром да се иско­ре­ни онлајн сек­су­ал­но иско­ри­шћа­ва­ње деце.

– Само про­шле годи­не у Енгле­ској и Вел­су сва­ког дана је забе­ле­же­но 85 слу­ча­је­ва сек­су­ал­ног узне­ми­ра­ва­ња деце. Пре 25 годи­на суо­ча­ва­ли смо се са хиља­да­ма фото­гра­фи­ја сек­су­ал­но екс­пло­а­ти­са­не деце, док су данас у пита­њу мили­о­ни. При­том раз­вој тех­но­ло­ги­је је почи­ни­о­ци­ма олак­шао пове­зи­ва­ње, ано­ним­ност и могу­ће шире­ње и раз­ме­њи­ва­ње мате­ри­ја­ла.

И Киф се сла­же да је ова бор­ба ком­плек­сно пита­ње и да нико не може да је води сам. – То је зло­чин на гло­бал­ном нивоу и зато смо покре­ну­ли Гло­бал­но парт­нер­ство, коме се до сада при­кљу­чи­ло пре­ко 50 држа­ва и 20 тех­но­ло­шких ком­па­ни­ја и невла­ди­них орга­ни­за­ци­ја. Амба­са­дор Вели­ке Бри­та­ни­је у Срби­ји сма­тра да би укљу­чи­ва­ње Срби­је у то парт­нер­ство било зна­чај­но за нашу земљу, али и све држа­ве које су већ укљу­че­не у парт­нер­ство.

Ово су само неки од акце­на­та из увод­ног дела кон­фе­рен­ци­је, који могу да послу­же и као повод за про­ши­ре­ње теме на све обли­ке наси­ља над децом и мера­ма зашти­те, не само од зло­ста­вља­ња у диги­тал­ној кому­ни­ка­ци­ји.

У Срби­ји се пред­ви­ђа да ће у 2017. више од пола мили­о­на деце изме­ђу пет и седам­на­ест годи­на има­ти при­ступ интер­не­ту. Пре­ма истра­жи­ва­њу, у дома­ћим шко­ла­ма из 2012. ризи­ци­ма на интер­не­ту било је изло­же­но 62 одсто ста­ри­јих осно­ва­ца и 84 одсто сред­њо­шко­ла­ца, који су нај­че­шће при­хва­та­ли позив за при­ја­тељ­ство на дру­штве­ним мре­жа­ма од непо­зна­тих осо­ба. Пре­ко две тре­ћи­не анке­ти­ра­них ђака чето­ва­ло је с непо­зна­тим осо­ба­ма, док је шест одсто осно­ва­ца и 15 одсто сред­њо­шко­ла­ца при­хва­та­ло састан­ке са осо­ба­ма које су упо­зна­ли пре­ко интер­не­та. Упра­во та „зач­ко­љи­ца” је извор потен­ци­јал­не опа­сно­сти по душу и тела мла­дих, неис­ку­сних, бића.                                      

О. Нико­лић

 

 

САВЕ­ТИ РОДИ­ТЕ­ЉИ­МА ЗА БОР­БУ ПРО­ТИВ САЈ­БЕР НАСИ­ЉА

Није­дан узраст није зашти­ћен

Запам­ти­те: Ваша деца могу да зна­ју више од Вас о тех­но­ло­ги­ји, али Ви зна­те више о живо­ту. Она би, и у овом под­руч­ју, тре­ба­ло да од Вас нау­че како да рачу­на­ре кори­сте на без­бе­дан начин”, апе­лу­ју из поли­ци­је

Због тога што су нас вели­ки меди­ји томе нау­чи­ли, ми сада у стра­ху од забо­ра­ва мах­ни­то беле­жи­мо сва­ки делић наших живо­та. Овом дис­то­пиј­ском тврд­њом соци­о­лог др Дали­бор Петро­вић, (аутор књи­ге „Дру­штве­ност у доба интер­не­та”) саже­то одсли­ка­ва сушти­ну про­ме­не коју су људ­ска пси­ха и соци­јал­но пона­ша­ње пре­тр­пе­ли с поја­вом и рапид­ном демо­кра­ти­за­ци­јом тех­но­ло­шки нај­на­пред­ни­јег меди­ја у исто­ри­ји чове­чан­ства.

Моћ коју је интер­нет дао обич­ном чове­ку довео је до тога да више нема „обич­них” људи, сви су медиј­ске зве­зде, сва­ко има свој канал за еми­то­ва­ње и више не посто­ји при­ват­ни про­стор – дру­штве­не мре­же данас се тре­ти­ра­ју као јав­на сфе­ра!

У том кон­тек­сту још већи зна­чај има зашти­та деце на интер­не­ту, било да је реч о сва­ко­днев­ној кому­ни­ка­ци­ји и дру­же­њу на Феј­сбу­ку или – о кри­тич­ним ситу­а­ци­ја­ма, када су деца изло­же­на ризи­ци­ма. Јер – ризи­ци су стал­но ту, опа­сност вре­ба сва­ко­днев­но. Роди­те­љи често нису у ста­њу да кон­тро­ли­шу актив­но­сти сво­је деце онлајн, а углав­ном су тех­но­ло­шки мање еду­ко­ва­ни и пот­ко­ва­ни од наслед­ни­ка. Зато се може рећи да је у Срби­ји успе­шна кон­тро­ла деце од стра­не роди­те­ља на нивоу ста­ти­стич­ке гре­шке, што дока­зу­ју и број­на истра­жи­ва­ња и анке­те на ову тему.

Један од раз­ло­га јесте, а на то упо­зо­ра­ва­ју сви који се баве пре­вен­ци­јом сај­бер наси­ља, што роди­те­љи не пре­по­зна­ју да су њихо­ва деца, чак и у сво­јој соби – изло­же­на прет­ња­ма са свих стра­на. Довољ­но је да су уло­го­ва­на на некој од дру­штве­них мре­жа. Физич­ка одво­је­ност више их не шти­ти од насил­ни­ка, јер се деч­ја пси­ха може зло­у­по­тре­би­ти, заро­би­ти или сло­ми­ти и путем мони­то­ра и таста­ту­ре.

За поче­так, може­мо да затво­ри­мо наше про­фи­ле за све оне које лич­но не позна­је­мо или да их оста­ви­мо отво­ре­ни­ма, али да се онда на њима пона­ша­мо као у јав­ном, а не у при­ват­ном про­сто­ру – саве­ту­је овај соци­о­лог. А што важи за нас и нашу при­ват­ност, још више се одно­си на децу и њихо­ву без­бед­ност.

Тех­но­ло­шки ала­ти отво­ри­ли су сај­бер кри­ми­нал­ци­ма тре­зо­ре бана­ка, ком­па­ниј­ске рачу­не, али и вра­та наших домо­ва и наше нов­ча­ни­ке. Слич­ни ала­ти омо­гу­ћи­ли су насил­ни­ци­ма и пре­да­то­ри­ма да сво­је актив­но­сти тран­спо­ну­ју у вир­ту­ел­ну сфе­ру, где мно­го лак­ше испо­ља­ва­ју сво­је скло­но­сти, уз мање шан­се да буду откри­ве­ни и кажње­ни.

Ком­плек­сност испо­ља­ва­ња наси­ља у вир­ту­ел­ном окру­же­њу испо­ља­ва се кроз њего­ве број­не фор­ме и интен­зи­тет, као и физич­ком окру­же­њу. Иде од сај­бер узне­ми­ра­ва­ња (cyber bullying) до сек­су­ал­ног узне­ми­ра­ва­ња (sex­ting), а посеб­но је алар­мант­но када су жртве деца. Истра­жи­ва­ња гово­ре да није­дан узраст није зашти­ћен, па су тако на уда­ру не само омла­дин­ци, него чак и бебе.

Један од нај­го­рих обли­ка наси­ља над децом је педо­фи­ли­ја, а интер­нет је постао „Мека” за напа­сни­ке са свих мери­ди­ја­на, који су раз­ви­ли и интер­на­ци­о­нал­не везе, раз­ме­њу­ју пор­но­граф­ски мате­ри­јал, баве се њего­вом „про­из­вод­њом” и међу­соб­но се шти­те. Зато је дуго било гото­во немо­гу­ће про­би­ти се у ове кру­го­ве, али је међу­на­род­ном сарад­њом истра­жних орга­на у више навра­та раз­би­је­но мно­штво орга­ни­зо­ва­них интер­на­ци­о­нал­них гру­па. Као и у поли­ци­ја­ма дру­гих зема­ља, и наш МУП про­тив педо­фи­ли­је спро­во­ди стал­ну акци­ју – у коју су, осим држав­них орга­на, укљу­че­не и број­не инсти­ту­ци­је и невла­ди­не орга­ни­за­ци­је које се баве зашти­том и пра­ви­ма деце. У Мини­стар­ству уну­тра­шњих посло­ва за то је заду­же­но Оде­ље­ње за бор­бу про­тив висо­ко­тех­но­ло­шког кри­ми­на­ла у окви­ру Слу­жбе за бор­бу про­тив орга­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла.

Овом темом баве се и тех­но­ло­шки струч­ња­ци и екс­пер­ти за диги­тал­не кому­ни­ка­ци­је. У Мини­стар­ству про­све­те посто­ји, мало­број­на, али посве­ће­на, Гру­па за зашти­ту од наси­ља и дис­кри­ми­на­ци­је, а ту су и орга­ни­за­ци­је попут наше Нет патро­ле, које кроз сва­ко­днев­ну делат­ност и међу­на­род­ну сарад­њу са слич­ним орга­ни­за­ци­ја­ма раде на откри­ва­њу педо­фил­ског мате­ри­ја­ла на интер­не­ту и њихо­вих ауто­ра – почи­ни­ла­ца.

Без обзи­ра на иску­ства и ста­во­ве роди­те­ља, деца и мла­ди неиз­бе­жно дола­зе у кон­такт с рачу­на­ри­ма и кому­ни­ка­ци­о­ним тех­но­ло­ги­ја­ма. Инфор­ма­ти­ка је и део школ­ског про­гра­ма. Важно је зна­ти да ће деца кори­сти­ти рачу­нар­ску тех­но­ло­ги­ју и да је тешко, па и штет­но за њихов раз­вој забра­ни­ти им кори­шће­ње мобил­них теле­фо­на, рачу­на­ра и интер­не­та. Иску­ства пока­зу­ју да над­зор роди­те­ља и над­гле­да­ње деч­јих актив­но­сти на интер­не­ту пред­ста­вља­ју важан корак у зашти­ти деце и мла­дих, али и да само тај вид зашти­те није дово­љан.

Роди­те­љи нису у при­ли­ци да стал­но над­гле­да­ју актив­ност деце на интер­не­ту. Зато их тре­ба нау­чи­ти да рачу­на­ре кори­сте на сигу­ран начин. Као што децу учи­мо како да реша­ва­ју про­бле­ме са узне­ми­ру­ју­ћим и неу­год­ним дога­ђа­ји­ма у сва­ко­днев­ном живо­ту и како да пре­по­зна­ју и избег­ну опа­сност на ули­ци и у сво­јој око­ли­ни, важно је нау­чи­ти их како да без­бед­но кори­сте и инфор­ма­ци­о­не тех­но­ло­ги­је, те пре­по­зна­ју могу­ћу опа­сност и избег­ну ризич­на пона­ша­ња. Децу и мла­де је важно нау­чи­ти и о пре­у­зи­ма­њу одго­вор­но­сти за сво­је пона­ша­ње и о после­ди­ца­ма одре­ђе­них посту­па­ка, које пога­ђа­ју њих саме, али и дру­ге с који­ма су у кон­так­ту – исти­чу у МУП-у Срби­је.

Нео­п­ход­но је пошто­ва­ти и деч­ју неза­ви­сност, инте­ре­се и актив­но­сти у скла­ду са узра­стом, као и кори­сти­ти при­ла­го­ђе­не пору­ке. Чет, блог, форум и слич­на места на интер­не­ту, где деца и мла­ди могу раз­ме­њи­ва­ти мишље­ња и кому­ни­ци­ра­ти, врло су попу­лар­на, па сто­га и при­влач­на они­ма који желе да зло­у­по­тре­бе њихо­во пове­ре­ње на интер­не­ту. Злоyпотре­ба вршња­ка нај­че­шће укљу­чу­је пре­те­ће пору­ке, вре­ђа­ње и шире­ње гла­си­на, уце­не које јед­но дете, или више њих, упу­ћу­ју дру­гом дете­ту.

Злоyпотре­бе одра­слих нај­че­шће укљу­чу­ју лажно пред­ста­вља­ње и мани­пу­ли­са­ње с циљем при­до­би­ја­ња деце и мла­дих да би се она наве­ла на непо­жељ­но пона­ша­ње – нај­че­шће сек­су­ал­но.

Ако сазна­те да је дете било изло­же­но наси­љу путем интер­не­та, струч­ња­ци саве­ту­ју да нау­чи­те дете да не одго­ва­ра на насил­не, пре­те­ће или било које дру­ге сум­њи­ве пору­ке и пози­ве. Пору­ке или сли­ке не тре­ба бри­са­ти, јер могу послу­жи­ти као доказ! Пожељ­но је и интер­нет про­вај­де­ру при­ја­ви­ти ова­кву кому­ни­ка­ци­ју, а шко­лу оба­ве­сти­ти о пона­ша­њу, одно­сно зло­ста­вља­њу и евен­ту­ал­ним про­ме­на­ма рас­по­ло­же­ња и пона­ша­ња код дете­та.

Ако пору­ке садр­же прет­ње наси­љем, ухо­ђе­ње, напа­ство­ва­ње, деч­ју пор­но­гра­фи­ју и слич­но, нео­п­ход­но је кон­так­ти­ра­ти поли­ци­ју.

У слу­ча­ју да је познат иден­ти­тет извр­ши­о­ца ова­квог дела, број теле­фо­на или елек­трон­ска адре­са са које су узне­ми­ру­ју­ће и зло­на­мер­не пору­ке упу­ће­не – и о томе тре­ба изве­сти­ти поли­ци­ју, мобил­не опе­ра­те­ре, интер­нет про­вај­де­ра, шко­лу...

Тако­ђе, као део пре­вен­ци­је и стра­те­ги­је зашти­те, роди­те­љи са децом тре­ба да раз­го­ва­ра­ју о рачу­нар­ској ети­ци, да дого­во­ре пра­ви­ла пона­ша­ња на интер­не­ту и, као нај­ва­жни­је, да дефи­ни­шу после­ди­це крше­ња тих пра­ви­ла.

„Запам­ти­те: Ваша деца могу да зна­ју више од Вас о тех­но­ло­ги­ји, али Ви зна­те више о живо­ту. Она би, и у овом под­руч­ју, тре­ба­ло да од Вас нау­че како да рачу­на­ре кори­сте на без­бе­дан начин!”, апе­лу­ју из поли­ци­је.

Д. Јелисавчић

СВЕ ПОЧИ­ЊЕ „ПРО­ДА­ЈОМ ИНТИ­МЕ”

Када, макар и несве­сно, дозво­ља­ва­мо сва­ком зна­ти­жељ­ни­ку да несме­та­но раз­гле­да сли­ке нашег дете­та које се без­бри­жно брч­ка на пла­жи, нисмо ли сау­че­сни­ци у про­сти­ту­и­са­њу оног што би тре­ба­ло да нам је нај­све­ти­је. Нарав­но, ми не про­да­је­мо нашу инти­му за новац. Дру­штво, сре­ћом, још увек није пало на тако ниске гра­не – али је про­да­је­мо за „лај­ко­ве”, „шеро­ве” и пози­тив­не комен­та­ре. Нево­ља је у томе што од нашег лај­ко­ва­ња, шеро­ва­ња и комен­та­ри­са­ња опет на кра­ју неко зара­ђу­је новац, те испа­да да мета­фо­ра про­сти­ту­и­са­ња ипак није само мета­фо­ра, нажа­лост – исти­че др Петро­вић.

МОЈ УГАО: МИЛЕ­НА ОПАР­НИ­ЦА, ШКОЛ­СКИ ПСИ­ХО­ЛОГ И ПСИ­ХО­ТЕ­РА­ПЕ­УТ

Дете учи оно што живи

Наш народ каже да „од нави­ке има и одви­ке”, што зна­чи да се насил­на кому­ни­ка­ци­ја може заме­ни­ти дру­га­чи­јим обра­сци­ма пона­ша­ња ако се довољ­но рано поч­не

Све су пара­диг­ме, када је у пита­њу наси­ље у шко­ла­ма, сло­жне у томе да толе­ран­ци­ја на повре­ду дру­ге осо­бе тре­ба да буде рав­на нули, међу­тим оста­је пита­ње које леб­ди у вазду­ху и тра­жи одго­вор: Како вас­пи­та­ти дете да не буде насил­но?

Иако шко­ла, као обра­зов­но-вас­пит­на уста­но­ва има зада­так да се супрот­ста­ви наси­љу, да зашти­ти угро­же­не уче­ни­ке и ваcпитно делу­је, оста­је пита­ње коли­ко је то заи­ста могу­ће, када се има у виду да је шко­ла само један сег­мент ширег дру­штва у коме вла­да­ју разни моде­ли који не могу бити при­мер за пози­тив­ну, пожељ­ну иден­ти­фи­ка­ци­ју нашој деци. При­том, не мислим само на рија­ли­ти про­гра­ме, него и на сва­ко­днев­не, неу­ке при­ме­ре нездра­ве кому­ни­ка­ци­је коју нам пре­зен­ту­ју они са самог врха, из Скуп­шти­не, или пре­ко сво­јих незре­лих пони­жа­ва­ју­ћих пре­пу­ца­ва­ња у жутој штам­пи и са свих дру­гих могу­ћих меди­ја.

А нега­тив­но „ври­шти” и јаче и даље се чује од пози­тив­ног. Бар је то тако у нашој сва­ко­дне­ви­ци коју живи­мо зајед­но са децом. Ако, при­ме­ра ради, може­мо да прет­по­ста­ви­мо да наша деца вре­ђа­ју дру­гу децу и кори­сте ружне речи не зато што мисле да је то нешто лепо, већ зато што мисле да је то нешто што им може кори­сти­ти да јед­ног дана буду успе­шни­ја, бога­ти­ја, позна­ти­ја, а док не дођу до тога, мисле да их такво пона­ша­ње про­мо­ви­ше у зре­ли­је и само­стал­ни­је, онда је пита­ње шта ми, одра­сли, може­мо да ура­ди­мо да раз­у­ве­ри­мо децу да су мито­ви у које веру­ју нешто што им, на дуге ста­зе, неће доне­ти добит (ни пси­хо­ло­шку, ни финан­сиј­ску), иако живе у земљи Срби­ји?

Зато је нео­п­ход­но да се вра­ти­мо коре­ни­ма, поро­ди­ци, јер уче­ни­ци бора­ве у сво­јим поро­ди­ца­ма седам годи­на пре него што дођу у шко­лу (као зна­ча­јан агенс соци­ја­ли­за­ци­је). И пре шко­ле, и ван шко­ле, они у поро­ди­ци уче и учвр­шћу­ју зна­чај­не обра­сце кому­ни­ка­ци­је које је тешко про­ме­ни­ти када се уко­ре­не. Зато је нео­п­ход­но осве­шћи­ва­ње уло­ге роди­те­ља у про­це­су соци­ја­ли­за­ци­је дете­та. У збр­ци раз­ли­чи­тих пору­ка које при­ма­ју и роди­те­љи су збу­ње­ни, али јед­но је сигур­но и сва­ки роди­тељ би тре­ба­ло да зна да упр­кос раз­ли­чи­тим фак­то­ри­ма који су у осно­ви агре­сив­ног пона­ша­ња (гене­ти­ка, поро­дич­ни вас­пит­ни стил, окол­но­сти у дру­штву, меди­ји...) оно је ипак нау­че­но пона­ша­ње.

Наш народ каже да „од нави­ке има и одви­ке”, што зна­чи да се може заме­ни­ти дру­га­чи­јим обра­сци­ма пона­ша­ња ако се довољ­но рано поч­не. Зато је потреб­но да се роди­те­љи нау­че да су они „алфа и оме­га” про­сто­ра за одра­ста­ње деце у одго­вор­не, само­ди­сци­пли­но­ва­не људе, спрем­не да пре­у­зму одго­вор­ност и реша­ва­ју про­бле­ме на здрав начин. Пошто је одав­но јасно да наси­ље рађа наси­ље, роди­тељ тре­ба да нау­чи да буде пра­ви при­мер дете­ту како се кон­тро­ли­ше и савла­да­ва бес, јер дете усва­ја обра­сце пона­ша­ња од роди­те­ља. Када очу­ва­мо кон­тро­лу над ситу­а­ци­јом, дете­ту ули­ва­мо осе­ћај сигур­но­сти и шаље­мо пору­ку да посто­је дру­ги, бољи начи­ни реа­го­ва­ња на наси­ље. Ако пре­ти­мо, виче­мо или уда­ра­мо, пору­ка је супрот­на и пора­зна за нас: ако ми као одра­сле осо­бе нисмо нау­чи­ли само­кон­тро­лу, од кога ће то нау­чи­ти наша деца и како то може­мо да тра­жи­мо од њих?

Зато је потреб­но да вас­пи­та­ње деце у поро­ди­ци не буде ауто­ма­ти­зо­ван, нео­све­шћен про­цес, већ про­ми­шље­но дело­ва­ње роди­те­ља ка дуго­роч­ном циљу, нај­бо­љем за дете. Одав­но је рече­но да дете учи оно што живи. Сход­но томе, ако живи наси­ље, нау­чи­ће се, погре­шно, да наси­ље даје резул­та­те. Нај­бо­ље је да дете учи­мо пра­ви­ли­ма пона­ша­ња које доно­си­мо зајед­но са њима, и да у кон­тек­сту тога, сва­ко пре­кр­ше­но пра­ви­ло има неку после­ди­цу коју дете уна­пред зна. Ако се томе дода и дослед­ност роди­те­ља, уз боју гла­са која не ома­ло­ва­жа­ва, не кри­ти­ку­је и код дете­та не про­во­ци­ра пси­хич­ку бол, на добром смо путу да про­ме­ни­мо вас­пит­ну пара­диг­му да је „бати­на из раја иза­шла”. Јер, шта се онда деша­ва у паклу?

Тако се, корак по корак, вас­пи­та­ва дете које није насил­но, а ако се деси да дожи­ви наси­ље од вршња­ка, за поче­так је нео­п­ход­но да се мир­но и разло­жно са њим пораз­го­ва­ра, без изра­жа­ва­ња чуђе­ња, неве­ро­ва­ња, згра­жа­ва­ња или гађе­ња. Затим, важно је да не упад­не­мо у две зам­ке: јед­на је када дете­ту гово­ри­мо да „вра­ти” и тако код њега под­сти­че­мо осве­ту наси­љем, дру­га је када му каже­мо да игно­ри­ше наси­ље, тј. да се пра­ви као да се није ни деси­ло. И јед­но и дру­го је погуб­но за дете, пого­то­во када се има­ју у виду дуго­роч­не после­ди­це. Осим тога, важно је да сао­се­ћа­мо са дете­том, да му веру­је­мо и да не обе­ћа­ва­мо немо­гу­ће, а то је да ће све „сада и одмах” бити у реду, јер ства­ри у живо­ту не функ­ци­о­ни­шу на тај начин.

Прво се раз­ми­сли, па се онда испро­ба­ва­ју нај­при­ме­ре­ни­ја реше­ња. А нај­при­ме­ре­ни­је је да се зака­же саста­нак у шко­ли, оба­ве­сти учи­тељ или раз­ред­ни ста­ре­ши­на, зајед­но са њима напра­ви план зашти­те дете­та које трпи наси­ље и при­том дете раз­у­ве­ри у иде­ји да је при­ја­ва наси­ља исто што и тужа­ка­ње.

Када су у пита­њу деца која врше наси­ље, нео­п­ход­но је да роди­те­љи те деце схва­те да је то про­блем у чијем реша­ва­њу они мора­ју да уче­ству­ју јер и сами јесу део про­бле­ма. Ако то не учи­не, наси­ље које деца врше, тј. агре­сив­ност њихо­ве деце може да поста­не ста­бил­на црта, а онда је све мно­го теже. Зато је роди­те­љи­ма у нашој кул­ту­ри нео­п­ход­но да се нау­че ресто­ра­тив­ној дисци­пли­ни коју ће зна­ти да при­ме­не код сво­је деце када врше наси­ље. Рести­ту­ци­ја, тј. надок­на­да ште­те од стра­не дете­та које је извр­ши­ло наси­ље, делу­је као рого­ба­тан, прав­нич­ки тер­мин, који, када се при­ме­ни у кон­крет­ној ситу­а­ци­ји, пре­ста­је то да буде јер осна­жу­је дете које је извр­ши­ло наси­ље да испра­ви гре­шку и пра­ви боље избо­ре у пона­ша­њу.

Зато је потреб­но да дете напра­ви план који је у доме­ну под­руч­ја где је извр­ши­ло наси­ље и при­ме­ни га. Све то тре­ба да пра­ти роди­тељ и осна­жу­је дете. Ресто­ра­тив­на дисци­пли­на није у духу наше кул­ту­ре, код нас су у прак­си при­сут­ни­је казна и осве­та, али годи­на­ма смо све­до­ци да оне не дају дуго­роч­не, добре резул­та­те и ума­њу­ју шан­су деци која врше наси­ље да пра­ве пози­тив­не про­ме­не, јер их више бло­ки­ра­ју у уло­зи насил­ни­ка. Ресто­ра­тив­на дисци­пли­на зна­чи пре­у­зи­ма­ње одго­вор­но­сти, а то је упра­во оно што нама тре­ба, како бисмо пре­ста­ли за све да кри­ви­мо дру­ге и тако вас­пи­та­ва­мо сво­ју децу, про­мо­ви­шу­ћи мен­та­ли­тет жртве јер из мен­та­ли­те­та жртве нико не може да буде сре­ћан, док пре­у­зи­ма­ње одго­вор­но­сти осна­жу­је лич­ност, буди наду и рађа опти­ми­зам.

Кри­за у којој годи­на­ма оби­та­ва­мо нај­ви­ше се одра­зи­ла на поро­ди­цу која се све чешће „клац­ка” изме­ђу два вас­пит­на сти­ла, вео­ма штет­на за децу: ауто­ри­тар­ног вас­пи­та­ња и пре­за­шти­ћи­ва­ња деце. Деца тра­же гра­ни­це, али не могу она да уче роди­те­ље како да их вас­пи­та­ва­ју. Роди­те­љи ту потре­бу мора­ју да осве­сте сами, што се рет­ко деша­ва до момен­та пола­ска деце у шко­лу, када испли­ва­ва­ју мно­ги нездра­ви меха­ни­зми у поро­ди­ци. Нај­го­ри од свих су наси­ље и сек­су­ал­но наси­ље над децом у поро­ди­ци, које је за наше про­сто­ре још увек табу-тема, иако је закон врло јасан: при­ја­ви­ти сва­ку сум­њу на наси­ље над­ле­жним инсти­ту­ци­ја­ма: цен­три­ма за соци­јал­ни рад, поли­ци­ји...

Иако деца која има­ју ту врсту тра­у­ма­тич­ног иску­ства могу пона­шај­но и вер­бал­но да шти­те поро­ди­цу, она невер­бал­но шаљу мно­ге сиг­на­ле који су, запра­во, позив у помоћ: дете мења пона­ша­ње, умор­но је, пову­че­но, плач­љи­во, нер­во­зно, боји се изне­над­них зву­ко­ва, мра­ка, физич­ког кон­так­та, наглих је реак­ци­ја, школ­ски успех му сла­би... Ако смо довољ­но сен­зи­тив­ни за ову тему и децу уоп­ште, лако ћемо уочи­ти сиг­на­ле које деца шаљу и на њих реа­го­ва­ти као одра­сле осо­бе чији је зада­так да децу зашти­те онда када су угро­же­на.

КОВИН

Умем и хоћу наси­љу да кажем НЕ

У субо­ту, 28. XI у шко­ли је, у окви­ру про­јек­та „Умем и хоћу наси­љу да кажем НЕ” који је подр­жан од стра­не Покра­јин­ског секре­та­ри­ја­та за обра­зо­ва­ње, про­пи­се, упра­ву и наци­о­нал­не мањи­не – наци­о­нал­не зајед­ни­це, одр­жа­на обу­ка за вршњач­ке еду­ка­то­ре. Обу­ку је про­шло 25 уче­сни­ка из основ­них шко­ла „Јован Јова­но­вић Змај”, „Ђура Jак­шић” и „Десан­ка Мак­си­мо­вић” у Кови­ну. Уче­сни­ци су оспо­со­бље­ни за вође­ње ради­о­ни­ца које за циљ има­ју пре­вен­ци­ју вршњач­ког наси­ља у шко­ли, као и осми­шља­ва­ње и реа­ли­за­ци­ју акци­ја које за циљ има­ју про­мо­ци­ју нена­си­ља. Атмос­фе­ра је била добра, уче­сни­ци врло актив­ни, што само пока­зу­је коли­ко је ова тема важна за њих. Они ће у сво­јим шко­ла­ма мла­ђим уче­ни­ци­ма држа­ти ради­о­ни­це на који­ма ће учи­ти да пре­по­зна­ју раз­ли­чи­те врсте наси­ља, како да реа­гу­ју на наси­ље, шта да учи­не да у нашим шко­ла­ма буде што мање вршњач­ког наси­ља.

 

 

 

У ВОЈ­ВО­ДИ­НИ СВА­КИ ЧЕТВР­ТИ УЧЕ­НИК У ТОКУ ШКО­ЛО­ВА­ЊА БУДЕ ЖРТВА

НЕКОГ ОБЛИ­КА НАСИ­ЉА

Настав­ни­ци

не могу сами

Десе­то­го­ди­шња ста­ти­сти­ка Кан­це­ла­ри­је покра­јин­ског омбуд­сма­на пока­зу­је да су вој­во­ђан­ски ђаци нај­че­шће жртве вршњач­ког наси­ља, али има и слу­ча­је­ва насил­ног пона­ша­ња настав­ни­ка пре­ма њима

Ста­ти­стич­ки пода­ци пре­ма који­ма сва­ки четвр­ти уче­ник у Вој­во­ди­ни у току шко­ло­ва­ња бар јед­ном буде жртва неког обли­ка наси­ља, а у току само јед­не школ­ске годи­не чак више од 3.000 ђака дожи­ви физич­ко, пре­ко 1.000 пси­хич­ко, а 65 соци­јал­но наси­ље, само су неки од алар­мант­них пода­та­ка.

– Деца су изло­же­на вршњач­ком наси­љу и наси­љу одра­слих и оно је, нажа­лост, засту­пље­но у свим узра­сти­ма, у свим кул­ту­ра­ма, а посеб­но вели­ки про­блем је то што се о наси­љу често ћути – каже др Бојан Пај­тић, пред­сед­ник Вла­де Вој­во­ди­не. – У шко­ли, као дру­штве­ној инсти­ту­ци­ји, дефи­ни­шу се циље­ви и начин њеног рада, јер је она нај­ва­жни­је место за соци­ја­ли­за­ци­ју деце. Од одлуч­но­сти и истрај­но­сти учи­те­ља, настав­ни­ка, али и роди­те­ља и од њихо­вог при­ме­ре­ног и циви­ли­зо­ва­ног пона­ша­ња зави­си ниво здра­вог окру­же­ња, толи­ко нео­п­хо­дан за сре­ћу одра­ста­ња.

По речи­ма пред­сед­ни­ка Скуп­шти­не Вој­во­ди­не Иштва­на Пасто­ра, шко­лу дожи­вља­ва­мо као дру­ги дом наше деце, место у коме се обра­зу­ју, место где роди­тељ са сигур­но­шћу шаље сво­је дете, те наси­ље у шко­ла­ма мора бити про­блем у фоку­су јав­но­сти и као што инсти­ту­ци­је мора­ју пре­у­зе­ти свој део одго­вор­но­сти,тако и роди­те­љи мора­ју чини­ти оно што је основ­но, а то је да код куће вас­пи­та­ју децу, јер нема те инсти­ту­ци­је која то може да ура­ди уме­сто роди­те­ља..

– Раз­го­ва­ра­ли смо с над­ле­жни­ма у сва­ком сег­мен­ту обра­зо­ва­ња и уочи­ли раз­не про­бле­ме, те смо све позва­ли да помог­ну како бисмо сачи­ни­ли нерас­ки­див ланац зашти­те деце од наси­ља, због којег нијед­но дете, наро­чи­то када му је тешко, не би оста­ло само, јер за сва­ки про­блем посто­ји лек – каже помоћ­ни­ца покра­јин­ског секре­та­ра за обра­зо­ва­ње Љуби­ца Срђа­нов.

По речи­ма начел­ни­ка школ­ских упра­ва у Вој­во­ди­ни, нијед­на шко­ла не може доби­ти пре­ла­зну оце­ну у екс­тер­ној ева­лу­а­ци­ји без орга­ни­за­ци­је без­бед­но­сти уче­ни­ка на врло добром нивоу, за шта је нужна добра сарад­ња са МУП-oм, у чему мно­го пома­жу и школ­ски поли­цај­ци. Послед­њих пет годи­на у шко­ла­ма се одр­жа­ва­ју ради­о­ни­це за ђаке, њихо­ве роди­те­ље и настав­ни­ке и да то даје добре резул­та­те, али не довољ­но широ­ког оби­ма. Сли­ку актив­но­сти допу­њу­ју и пред­ста­ве осно­ва­ца с пра­те­ћим деба­та­ма, те раз­ви­ја­ње све­сти о разним обли­ци­ма наси­ља и успо­ста­вља­ње већег пове­ре­ња изме­ђу уче­ни­ка, њихо­вих роди­те­ља и настав­ни­ка.

Десе­то­го­ди­шња ста­ти­сти­ка Кан­це­ла­ри­је покра­јин­ског омбуд­сма­на пока­зу­је да су вој­во­ђан­ски ђаци нај­че­шће жртве вршњач­ког наси­ља, али има и слу­ча­је­ва насил­ног пона­ша­ња настав­ни­ка пре­ма њима. У већи­ни кон­крет­них слу­ча­је­ва наси­ља шко­ле су реа­го­ва­ле пра­вов­ре­ме­но, али су те реак­ци­је често биле фор­мал­не, пла­но­ви и про­гра­ми зашти­те нерет­ко само пре­пи­са­ни, нису сву­где фор­ми­ра­ни ни вршњач­ки тимо­ви, нити су увек били укљу­че­ни роди­те­љи.

Пре­ма резул­та­ти­ма истра­жи­ва­ња којим је обу­хва­ће­но 299 шко­ла, без­ма­ло сви запо­сле­ни и уче­ни­ци упо­зна­ти су с пра­ви­ма, посто­је школ­ски тимо­ви за спре­ча­ва­ње наси­ља, про­гра­ми зашти­те, али тек у сва­кој тре­ћој шко­ли оформ­љен је и ђач­ки пар­ла­мент, а ни у поло­ви­ни шко­ла нису обу­че­ни запо­сле­ни и уче­ни­ци. На овом про­бле­му са шко­ла­ма нај­бо­ље сара­ђу­ју здрав­стве­не уста­но­ве, док је сарад­ња с уста­но­ва­ма соци­јал­не зашти­те недо­вољ­на – пока­за­ло је ово истра­жи­ва­ње.

Велик допри­нос да се неви­дљи­во наси­ље учи­ни видљи­вим сва­ка­ко има и сада већ десе­то­го­ди­шња акци­ја Уни­це­фа у Срби­ји „Шко­ла без наси­ља” у коју је укљу­че­но 70 основ­них и девет сред­њих шко­ла из Вој­во­ди­не. Захва­љу­ју­ћи овој акци­ји осе­ћај сигур­но­сти уче­ни­ка у шко­ли пове­ћао се са 50 на 80 одсто и сма­ње­но је наси­ље у мла­ђим узра­сти­ма.

– Амби­јент у ком деца одра­ста­ју ства­ра се од рође­ња, када им купу­је­мо играч­ке које сим­бо­ли­шу наси­ље, гле­да­ју прво црта­не, а затим и игра­не фил­мо­ве пуне наси­ља, све је више непот­пу­них поро­ди­ца и на кра­ју има­мо да мла­ди иде­ал виде у злат­ној кај­ли, џипу и џепо­ви­ма пуним пара, што неми­нов­но дово­ди и до пора­ста наси­ља – сма­тра пред­сед­ник Акти­ва дирек­то­ра сред­њих шко­ла Новог Сада др Стан­ко Матић. – Про­свет­ни рад­ни­ци су нам добри, од њих се мно­го оче­ку­је и они не беже од одго­вор­но­сти, али у ситу­а­ци­ји када их све више напа­да­ју нере­ал­ни роди­те­љи, они се не могу бори­ти сами.                                                 Д. Деве­чер­ски

 

 

 

НАША ТЕМА: НАСИЉЕ НАД ДЕЦОМ

 

СУРО­ВА СВА­КО­ДНЕ­ВИ­ЦА – КАКО СТА­ТИ НА ПУТ ЗЛО­СТА­ВЉА­ЊУ ДЕЦЕ

Ствар­ност гора од „Пакле­не помо­ран­џе”

 

Наси­ље није екс­клу­зив­но веза­но за тре­ну­так у коме живи­мо, али сада је тран­спа­рент­ни­је и више у жижи јав­но­сти, што омо­гу­ћа­ва и пред­у­зи­ма­ње одре­ђе­них кора­ка, под усло­вом да је дру­штво у цели­ни, али и поје­дин­ци, зре­ло да одго­во­ри овом иза­зо­ву – обја­шња­ва пси­хо­те­ра­пе­ут Весна Брзев Ћур­чић

Сва­ко­днев­но, са разних стра­на, чују се при­че о наси­љу над децом, чита­ју шокант­ни напи­си или се зуми­ра­ју сли­ке екс­пли­цит­ног наси­ља које дижу косу на гла­ви јер сце­не које се шире, посеб­но пре­ко инфор­ма­ци­о­них и кому­ни­ка­ци­о­них тех­но­ло­ги­ја, често пре­ва­зи­ла­зе машту филм­ских ства­ра­ла­ца, а Кју­бри­ко­ва „Пакле­на помо­ран­џа” изгле­да као бле­да сли­ка у одно­су на ствар­ност у којој живи­мо. Ути­сак да је ова поја­ва видљи­ва на сва­ком кора­ку потвр­ђу­ју истра­жи­ва­ња, а сва сазна­ња и нала­зи асо­ци­ра­ју на ажда­ју са више гла­ва – и суге­ри­шу да овом фено­ме­ну тре­ба при­сту­пи­ти мул­ти­ди­сци­пли­нар­но. Сва­ко дру­го хва­та­ње уко­штац тешко може да обу­зда то зло, а камо ли сма­њи или иско­ре­ни (физич­ко и емо­ци­о­нал­но зло­ста­вља­ње, сек­су­ал­ну зло­у­по­тре­бу, зане­ма­ри­ва­ње, про­шњу, робов­ски рад...).

Вршњач­ко наси­ље у шко­ли и ван ње, у поро­ди­ци, зло­у­по­тре­ба пре­ко интер­не­та и дру­штве­них мре­жа, ути­ца­ји меди­ја, па чак и црта­них фил­мо­ва... Где смо с том поша­сти били пре тран­зи­ци­је, где смо сада и шта даље? Тешко пита­ње на које нема јед­но­став­ног и једин­стве­ног одго­во­ра и „чароб­ног шта­пи­ћа” који би могао све да реши у јед­ном даху, јер је пуно иза­зо­ва у кри­зним вре­ме­ни­ма, пла­не­тар­ним и нашим, дома­ћим, као и у роди­тељ­ским домо­ви­ма са све пли­ћим буђе­ла­ром. А живи­мо и у држа­ви са испра­жње­ном држав­ном касом, и нави­ка­ва­њем на поли­ти­ку сте­за­ња каи­ша.

– Наси­ље није екс­клу­зив­но веза­но за тре­ну­так у коме живи­мо. Све­сни смо тешко­ћа, тран­зи­ци­је, али је наси­ља било оду­век. Сада је тран­спа­рент­ни­је и самим тим више у жижи јав­но­сти, што омо­гу­ћа­ва и пред­у­зи­ма­ње одре­ђе­них кора­ка. Нарав­но, под усло­вом да је дру­штво у цели­ни, али и поје­дин­ци, зре­ло да одго­во­ри овом иза­зо­ву – обја­шња­ва Весна Брзев Ћур­чић, пси­хо­лог и пси­хо­те­ра­пе­ут.

Сада се, каже, про­ме­нио начин на који се наси­ље врши. До про­ме­не је дошло и због ути­ца­ја окру­же­ња, оно­га што нам се нуди као при­хва­тљив, па на неки начин и про­мо­ви­сан, модел пона­ша­ња.

Реци­мо, када гово­ри­мо о вршњач­ком наси­љу, оно се нека­да при­ме­њи­ва­ло тако што су се деца задир­ки­ва­ла, тукла, руга­ла. Данас се кори­сте „моћ­ни­ја” сред­ства, попут савре­ме­не тех­но­ло­ги­је, Феј­сбу­ка, деље­ња сни­ма­ка, сни­ма­ња раз­го­во­ра, да се не поми­ње упо­тре­ба хлад­ног и ватре­ног оруж­ја.

Саго­вор­ни­ца „Про­свет­ног пре­гле­да” мисли да је посеб­но опа­сно зло­ста­вља­ње пре­ко дру­штве­них мре­жа, јер се таква врста инфор­ма­ци­ја шири истог тре­на и оне­мо­гу­ћа­ва жртву да се скло­ни. Зло­у­по­тре­ба сни­мље­ног мате­ри­ја­ла, фото­гра­фи­ја, пору­ка које су наме­ње­не само неком, а не целом гра­ду или држа­ви, дово­ди до врло бол­них реак­ци­ја мла­дих. На неки начин их обе­ле­жи у ширем дру­штве­ном кон­тек­сту.

– Сада није довољ­но, као некад, да дете про­ме­ни шко­лу. „Глас” о дете­ту је сву­да сти­гао пре њега. ТВ про­гра­ми дозво­ља­ва­ју еми­то­ва­ње ска­ред­них еми­си­ја, са непри­ме­ре­ном садр­жи­ном и за одра­сле. Нуди се наси­ље, вул­гар­ност, сплет­ка­ре­ње, јав­на мани­фе­ста­ци­ја зла. Меди­ји, с дру­ге стра­не, допри­но­се про­мо­ви­са­њу упра­во таквих садр­жа­ја, опсе­жним опи­сом оно­га што се прет­ход­ног дана деша­ва­ло на малим екра­ни­ма – комен­та­ри­ше Брзев Ћур­чић.

И упо­зо­ра­ва да смо, тако­ђе, све­до­ци пот­пу­но неква­ли­фи­ко­ва­ног и непро­фе­си­о­нал­ног изве­шта­ва­ња о наси­љу. – Меди­ји наво­де место, поро­ди­цу, па чак и поро­дич­не фото­гра­фи­је како жртве тако и насил­ни­ка, угро­жа­ва­ју­ћи пра­во на инти­му жртве, али и поро­ди­це оно­га ко је почи­ни­лац. На исти такав начин изве­шта­ва­ју и о осо­ба­ма које су изгу­би­ле живот, пре­не­бре­га­ва­ју­ћи чиње­ни­цу да и мртви људи има­ју пра­во на досто­јан­ство.

Бру­тал­не фото­гра­фи­је које се виђа­ју у меди­ји­ма могу да буду под­стрек они­ма који су потен­ци­јал­ни почи­ни­о­ци наси­ља. Игра­ње видео ига­ра са деструк­тив­ним садр­жа­јем, као и црта­ни фил­мо­ви са истим таквим садр­жа­јем, могу да буду оки­дач за наси­ље. Међу­тим, било би непра­вед­но оква­ли­фи­ко­ва­ти све ово као једи­ни узрок наси­ља. Сав овај мате­ри­јал је досту­пан сви­ма, али нису сви почи­ни­о­ци наси­ља. Дакле, бит­но је у ком сме­ру поро­ди­ца, а потом и шко­ла, фор­ми­ра­ју лич­ност дете­та, закљу­чу­је Весна Брзев Ћур­чић.

И дода­је да није могу­ће окри­вља­ва­ти само дру­штво или само поро­ди­цу: – Конач­но, у држа­ви са „пра­зним буђе­ла­ром” живе и жртве и почи­ни­о­ци. Као што виђа­мо сва­ко­днев­но, ни бога­ти­ја дру­штва нису поште­ђе­на наси­ља.

Сва­ко­дне­ви­ца са суро­вим и тра­гич­ним дога­ђа­ји­ма наме­ће пита­ње како да се у ова­квим вре­ме­ни­ма бори­мо про­тив ове поја­ве која се шири попут епи­де­ми­је, при чему се чини – што је више пра­ви­ла којим се шти­те пра­ва деце, наси­ље над њима је суро­ви­је и све чешће. Реци­мо, меди­ји­ма се забра­њу­је сли­ка­ње деце без роди­тељ­ске дозво­ле, али се на ТВ-у сло­бод­но рекла­ми­ра коц­ка, наси­ље у фил­мо­ви­ма... Пре­ко Јутју­ба или СМС пору­ка шире се и сним­ци који исме­ја­ва­ју или сра­мо­те децу и мла­де, при­ка­зу­ју­ћи их у непри­клад­ним или ком­про­ми­ту­ју­ћим ситу­а­ци­ја­ма...  

– Нена­сил­но пона­ша­ње се учи од роди­те­ља, у поро­ди­ци, од самог почет­ка. Роди­тељ који при­ме­њу­је мето­де физич­ке казне ће чешће као модел ути­сну­ти дете­ту пред­ста­ву да се ства­ри реша­ва­ју насил­ним путем. Они који децу вре­ђа­ју вер­бал­но, опет, отва­ра­ју пут сво­јој деци да такав начин кому­ни­ка­ци­је сма­тра­ју нај­но­р­мал­ни­јим – под­се­ћа саго­вор­ни­ца „Про­свет­ног пре­гле­да”.

Она мисли да је поро­дич­но наси­ље, посеб­но ако је нека­жње­но, тако­ђе увод у могу­ће наси­ље над дру­ги­ма. Сва­ђе изме­ђу роди­те­ља, фами­ли­јар­ни суко­би, говор мржње уну­тар јед­не такве цели­не, угро­жа­ва­ју потре­бу дете­та за сигур­ним окру­же­њем, чине га неси­гур­ним, упла­ше­ним, спрем­ним да се бра­ни. Деца зна­ју да поме­ша­ју одбра­ну и напад. Нека­да напа­да­ју да не би била напад­ну­та. Ово, под­вла­чи Брзев Ћур­чић, није оправ­да­ње него обја­шње­ње неких пона­ша­ња. Међу­тим, без обзи­ра на мотив, наси­ље мора да буде санк­ци­о­ни­са­но, а казна при­ме­ре­на.

Шко­ла често бива немоћ­на пред роди­те­љи­ма чије дете зло­ста­вља дру­гу децу јер тра­же сво­је роди­тељ­ско пра­во да децу вас­пи­та­ва­ју у скла­ду са поро­дич­ним мора­лом. Такви роди­те­љи су нај­буч­ни­ји, оце­њу­је Брзев, уз опа­ску да мало­лет­ни­ци не под­ле­жу казни.

– Роди­те­љи се о те зах­те­ве оглу­шу­ју без после­ди­ца јер нема прав­ног сред­ства које би их при­мо­ра­ло да се на дру­ги начин опхо­де пре­ма пона­ша­њу сво­је деце.

Саго­вор­ни­цу „Про­свет­ног пре­гле­да” пита­мо и како помо­ћи дете­ту-жртви да га тра­у­ма не обе­ле­жи за цео живот, одно­сно на који начин посту­пи­ти са насил­ни­ком? Коли­ко је тај про­цес дели­ка­тан, посеб­но данас, одно­сно да ли се нешто про­ме­ни­ло у при­сту­пу роди­те­ља и струч­ња­ка или је та врста помо­ћи иста, без обзи­ра на вре­ме?

– Са децом, жртва­ма наси­ља, тре­ба­ло би да раде струч­ња­ци. Роди­те­љи су први бедем одбра­не, под усло­вом да сами нису зло­ста­вља­чи. Могу да помог­ну подр­шком, охра­бри­ва­њем, ста­вом који искљу­чу­је осу­ду жртве, скла­ња­њем кри­ви­це са тог дете­та, без­у­слов­ним при­хва­та­њем и љуба­вљу. Ране обич­но зара­сту, али оста­ју ожиљ­ци. О њима тако­ђе мора да се води рачу­на.

Однос пре­ма насил­ни­ку мора да буде осу­ђу­ју­ћи, тако да он свој посту­пак дожи­ви као нешто што је непри­хва­тљи­во. И да му је јасно да за такво пона­ша­ње сле­ди казна. Али она мора да буде при­ме­ре­на узра­сту и тежи­ни оно­га што је ура­дио, каже Весна Брзев Ћур­чић.

То зна­чи да не може иста казна да буде за оног ко је почу­пао дру­га­ри­цу, на при­мер, или је сни­мао у тоа­ле­ту.

Када су мало­лет­ни­ци у пита­њу, Закон нема меру која би била аде­кват­на, оце­њу­је Брзев Ћур­чић. Са тако мла­дим осо­ба­ма мора да ради тим струч­ња­ка. – Наси­ље има тен­ден­ци­ју пона­вља­ња, а да се при­том и жртва мења. Дру­штво је са сво­је стра­не уне­ло про­ме­ну у одно­су пре­ма зло­ста­вља­њу. Пре­по­зна­је га, осу­ђу­је и посте­пе­но уво­ди мере пре­вен­ци­је и казне. Можда је то суви­ше спо­ро, али је бит­но да је пре­по­зна­то као један од при­о­ри­те­та.

Нажа­лост, и у Срби­ји нису уса­мље­ни при­ме­ри да деца диг­ну руку на себе јер нису у ста­њу да се избо­ре са тра­у­мом...  

Пре­ма речи­ма Весне Брзев Ћур­чић, дете које се након тра­у­ме изра­зи­то пову­кло у себе, има екс­трем­но осе­ћа­ње кри­ви­це, само­оп­ту­жи­ва­ња, делу­је депре­сив­но, одби­ја хра­ну, кон­так­те са вршња­ци­ма, не спа­ва, јер је потен­ци­јал­но угро­же­но. Због тога се пре­по­ру­чу­је да се са дете­том раз­го­ва­ра када је оно спрем­но на раз­го­вор и само оно­ли­ко коли­ко дозво­ља­ва. Наме­та­ње теме наси­ља дете­ту и инси­сти­ра­ње на раз­го­во­ру када није спрем­но, може да буде ретра­у­ма­ти­за­ци­ја коју тре­ба избе­га­ва­ти. – Какво год да је дете, шта год да је ура­ди­ло, заслу­жу­је да га зашти­ти­мо у ситу­а­ци­ји наси­ља. Циљ и зада­так нас одра­слих је да заи­ста ради­мо у нај­бо­љем инте­ре­су сва­ког нашег дете­та.

О. Нико­лић

 

Скан­да­ло­зни и срам­ни при­ме­ри педо­фи­ла

СЛУ­ЧАЈ ВЛАДИКЕ КАЧА­ВЕН­ДЕ

Посеб­но тра­гич­ни, потре­сни и скан­да­ло­зни при­ме­ри наси­ља одно­се се на децу-жртве педо­фи­ла, тог гну­сног сло­ја људи који се, нажа­лост, нала­зе и у редо­ви­ма Като­лич­ке и Срп­ске пра­во­слав­не цркве, међу суди­ја­ма и људи­ма који ужи­ва­ју углед у сво­јим про­фе­си­ја­ма. О томе, с вре­ме­на на вре­ме наду­гач­ко и наши­ро­ко пише свет­ска штам­па, пре све­га кад поли­ци­ја пре­ки­не тај срам­ни ланац пове­за­них кри­ми­на­ла­ца и акте­ра на пла­не­тар­ном нивоу или дома­ћој сре­ди­ни.

Такве шокант­не изја­ве и пода­ци могу се чути и у дома­ћим меди­ји­ма. У нај­по­зна­ти­је при­ме­ре спа­да неве­ро­ват­на испо­вест Боја­на Јова­но­ви­ћа, који је директ­но, у јед­ној ТВ еми­си­ји, недав­но јав­но опту­жио вла­ди­ку звор­нич­ко-тузлан­ског Васи­ли­ја Кача­вен­ду да је напа­ство­вао деча­ка Мили­ћа Бла­жа­но­ви­ћа „кога је позвао у мана­стир јер није имао нов­ца да се шко­лу­је, обе­ћав­ши му наста­вак шко­ло­ва­ња”. Дечак се, касни­је, по зва­нич­ној вер­зи­ји, раз­нео бом­бом 1999. у сво­јој соби у Мана­сти­ру Папра­ћа.

Јова­но­вић је уствр­дио и да је Кача­вен­да хтео и њега да напа­ству­је чим је, као мла­ди ђакон, дошао у Бије­љи­ну, на вла­ди­чан­ски двор и да му је „нудио стан, ауто и пут у Руси­ју”...

Он, тако­ђе твр­ди да су се, у вре­ме док је био ђакон у вла­ди­чан­ском дво­ру, одви­ја­ли и „хомо­сек­су­ал­ни бало­ви” и „тере­вен­ке и пијан­ке и у току поста”.

– Бирао је децу без роди­те­ља, из сиро­ма­шних сре­ди­на, где је сра­мо­та при­ча­ти да вас је неко сек­су­ал­но зло­ста­вљао. Од мене је Кача­вен­да тра­жио да видим која су деца без роди­те­ља, да им дам мало пара, па да их дове­дем на двор, да он иза­бе­ре. Тра­жио је само децу до 11 годи­на, јер ста­ри­ја веро­ват­но већ има­ју сек­су­ал­не одно­се, „па су прља­ва”... – испри­чао је неве­ро­ват­ну при­чу Јова­но­вић.

Након ове испо­ве­сти, у којој су изне­ти скан­да­ло­зни дета­љи о томе како је Кача­вен­да сило­вао и зло­ста­вљао децу, реа­го­вао је и патри­јарх Ири­неј, који је пре пет­на­е­стак дана у пре­сто­нич­ким днев­ним нови­на­ма, изме­ђу оста­лог, изја­вио: „Чим смо доби­ли дока­зе про­тив вла­ди­ке звор­нич­ко-тузлан­ског пред­у­зе­те су одре­ђе­не мере, одно­сно, пен­зи­о­ни­сан је”.

ЗАНЕ­МА­РИ­ВА­ЊЕ ЈЕ НАЈ­МА­ЊЕ ВИДЉИ­ВО

Пси­хо­лог и пси­хо­те­ра­пе­ут Весна Брзев Ћур­чић каже да нема подат­ке о робов­ском раду деце у нашој земљи. Зна само да има изу­зет­но сиро­ма­шне деце којој више пома­жу меди­ји него држа­ва. Про­шња је видљи­ва и то је врста еко­ном­ског зло­ста­вља­ња деце, а зане­ма­ри­ва­ње је нај­ма­ње видљи­во. И опет се роди­те­љи пози­ва­ју на сво­ја роди­тељ­ска пра­ва. Тек када је дете пот­пу­но бес­по­моћ­но, поста­је видљи­во. То, међу­тим, није дово­љан услов да се нешто пре­ду­зме, напо­ми­ње саго­вор­ни­ца „Про­свет­ног пре­гле­да”, и зави­си од одго­вор­но­сти дру­штве­не зајед­ни­це која, врло често – не реа­гу­је.

По ана­ли­зи Весне Брзев Ћур­чић, видљи­во наси­ље се реги­стру­је у цен­три­ма за соци­јал­ни рад, шко­ла­ма. Она мање видљи­ва, или неви­дљи­ва, као што су вер­бал­на и емо­ци­о­нал­на, су заи­ста број­ни­ја. Сва­ко физич­ко наси­ље је и емо­ци­о­нал­но, пси­хич­ко. Међу­тим, пси­хич­ко наси­ље не мора да буде и физич­ко, али су под­јед­на­ко малиг­ни када је у пита­њу рањи­вост деце. Инце­ста је увек било. Захва­љу­ју­ћи, пре све­га, пове­ћа­ној буд­но­сти дру­штва, невла­ди­ном сек­то­ру и посеб­но Инцест Тра­у­ма Цен­тру (ИТЦ), ова тема је дошла у жижу инте­ре­со­ва­ња, каже Брзев Ћур­чић.

 

ТРА­У­МА ЦЕН­ТАР

Инцест тра­у­ма цен­тар је у сарад­њи са Мини­стар­ством про­све­те запо­чео изра­ду Стра­те­ги­је за уво­ђе­ње у настав­ни про­грам настав­них једи­ни­ца веза­но за ову про­бле­ма­ти­ку. Данас посто­ји цео систем еду­ка­ци­је про­фе­си­о­на­ла­ца раз­ли­чи­тих усме­ре­ња који се оспо­со­бља­ва­ју за рад са жртва­ма инце­ста и сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња. Оне има­ју за циљ и уче­ње о пре­вен­ци­ји ових врста зло­ста­вља­ња.

 

БИЉА­НА ЛАЈО­ВИЋ, РУКО­ВО­ДИ­ЛАЦ ГРУ­ПЕ ЗА ПРЕ­ВЕН­ЦИ­ЈУ НАСИ­ЉА И ДИС­КРИ­МИ­НА­ЦИ­ЈЕ У МИНИ­СТАР­СТВУ ПРО­СВЕ­ТЕ, НАУ­КЕ И ТЕХ­НО­ЛО­ШКОГ РАЗ­ВО­ЈА

Нема чароб­ног шта­пи­ћа,али мора­мо реа­го­ва­ти

Гаран­ци­ја да ће се наси­ље пот­пу­но зау­ста­ви­ти јед­но­став­но не посто­ји и нема чароб­ног шта­пи­ћа за њего­во реша­ва­ње, то је про­цес у који мора­мо да буде­мо сви актив­но укљу­че­ни. Наси­ље се не сме сакри­ти и одмах тре­ба да се реа­гу­је

За роди­тељ­ство, по пра­ви­лу, нема гото­вих реце­па­та које је сасвим јед­но­став­но при­ме­ни­ти, наро­чи­то када је реч о тако озбиљ­ном про­бле­му као што је наси­ље. Вео­ма је важно да се не мини­ми­зи­ра­ју реак­ци­је дете­та које је пре­тр­пе­ло наси­ље. Емо­ци­о­нал­ни зна­ци који наста­ју као после­ди­ца наси­ља у шко­ли не пре­по­зна­ју се баш лако и дете не мора одмах да их пока­же. Обич­но деца која су пре­тр­пе­ла неку врсту вршњач­ког наси­ља избе­га­ва­ју да иду у шко­лу или се пре пола­ска жале на раз­ли­чи­те тего­бе, попу­шта­ју са оце­на­ма, пада им кон­цен­тра­ци­ја, доби­ја­ју или губе на тежи­ни, пре­ви­ше спа­ва­ју. Реч је о про­ме­на­ма које нису типич­не за дете тог узра­ста или за кон­крет­но дете. Нека деца пак не желе да при­зна­ју да је над њима вршен било какав облик наси­ља, мисле­ћи да могу сама с тим про­бле­мом да се избо­ре. Зада­так нас одра­слих је да каже­мо: „Не можеш сам, ја могу да ти помог­нем” – каже за „Про­свет­ни пре­глед” Биља­на Лајо­вић из Гру­пе за пре­вен­ци­ју наси­ља и дис­кри­ми­на­ци­је Мини­стар­ства про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја.

Она исти­че да у ситу­а­ци­ја­ма када дете дожи­ви наси­ље роди­тељ тре­ба одмах да реа­гу­је, али да је важно како то чини.

– То што роди­те­љи пажљи­во слу­ша­ју и раз­у­ме­ју не зна­чи да оправ­да­ва­ју посту­пак, али зна­чи да су спрем­ни да зајед­но с дете­том кон­струк­тив­но уче­ству­ју у реша­ва­њу било које ситу­а­ци­је. Под­јед­на­ко је важно да се у поро­ди­ци гра­ди однос пове­ре­ња и раз­у­ме­ва­ња и да дете може роди­те­љи­ма увек да се обра­ти, зна­ју­ћи да ће да га саслу­ша­ти, раз­у­ме­ти, веро­ва­ти оно­ме што гово­ри. Наси­ље над дете­том нај­че­шће додат­но поја­ча­ва узне­ми­ре­ност, страх, напе­тост и диле­му код роди­те­ља шта је нај­бо­ље да се ура­ди. Нека­да дове­де до пот­пу­но нео­д­го­ва­ра­ју­ће реак­ци­је роди­те­ља. Често се дога­ђа да кад се роди­тељ сми­ри, после неког крат­ког вре­ме­на, „хлад­не гла­ве” уви­ди да је њего­ва реак­ци­ја била пре­те­ра­на и да је можда таквим насту­пом био пот­пу­но некон­струк­ти­ван, да је унео додат­но опте­ре­ће­ње за соп­стве­но дете, што ника­ко није желео.

Изу­зет­но је важно да роди­тељ сачу­ва кон­тро­лу над ситу­а­ци­јом и само­кон­тро­лу, да савла­да бес. Дакле, тре­ба увек и одмах да реа­гу­је да би се пре­ки­ну­ло наси­ље, да поша­ље јасну пору­ку да не при­хва­та наси­ље у било којим окол­но­сти­ма, да разум­но раз­го­ва­ра, да не вре­ђа и да физич­ки не наср­не на дру­го дете или роди­те­ља – наво­ди Лајо­ви­ће­ва, уз напо­ме­ну да, коли­ко је бит­но да се наси­ље не игно­ри­ше, јако је важно да се не под­сти­че осве­та, узвра­ћа­ње.

Често роди­те­љи кажу да не уче сво­је дете да се насил­но пона­ша, гово­ре­ћи му „немој први, али ако те неко дира, узвра­ти”, што није добра пору­ка, јер тако­ђе уче децу да се кон­флик­ти реша­ва­ју насил­ним путем.

Гово­ре­ћи о иску­стви­ма из прак­се, Лајо­вић напо­ми­ње да нека­да вели­ки про­бле­ми наста­ју јер се није довољ­но рано реа­го­ва­ло, али да то може да се дого­ди из раз­ли­чи­тих раз­ло­га: било што дете није свој про­блем саоп­шти­ло роди­те­љу из било ког раз­ло­га, или је рекло, али роди­те­љи нису то схва­ти­ли довољ­но озбиљ­но или нису зна­ли шта тре­ба да ура­де па су пре­шли пре­ко инфор­ма­ци­је сма­тра­ју­ћи да ће про­ћи само од себе, да је то део одра­ста­ња, да дете тре­ба само да се избо­ри.

– Уко­ли­ко је наси­ље веза­но за децу из шко­ле, сва­ка­ко роди­тељ тре­ба да се обра­ти шко­ли и да инси­сти­ра на укљу­чи­ва­њу шко­ле. Сва­ка шко­ла мора да има јасне про­це­ду­ре за реа­го­ва­ње од сва­ког обли­ка и нивоа наси­ља и Тим за зашти­ту од наси­ља, уну­тра­шњу заштит­ну мре­жу, а ту су учи­тељ, одно­сно оде­љењ­ски ста­ре­ши­на, неко од настав­ни­ка, пси­хо­лог, педа­гог дирек­тор – обја­шња­ва Лајо­вић.

Она пору­чу­је роди­те­љи­ма да није довољ­но само да при­ја­ве насил­ни­ка већ да тра­же подр­шку у шко­ли. Дода­је да има роди­те­ља који и не зна­ју да се њихо­ва деца насил­но пона­ша­ју, тако­ђе и оних који не зна­ју како да помог­ну сво­јој деци да про­ме­не пона­ша­ње, као што има и оних који се и сами насил­но пона­ша­ју.

–То су све ситу­а­ци­је у који­ма шко­ла може да оди­гра зна­чај­ну уло­гу кроз рад са свим роди­те­љи­ма, али под­ра­зу­ме­ва да и запо­сле­ни има­ју ком­пе­тен­ци­је за ова­кав рад са уче­ни­ци­ма и роди­те­љи­ма. Уко­ли­ко је потреб­но, шко­ла може да се обра­ти за подр­шку Цен­тру за соци­јал­ни рад, који је одго­во­ран за рад с поро­ди­цом, као и поли­ци­ји. Мно­ге шко­ле има­ју и школ­ског поли­цај­ца. То је дра­го­це­ни ресурс који може да буде од вели­ке помо­ћи уко­ли­ко се укљу­чи на пра­ви начин. Дакле, шко­ла тре­ба и може да укљу­чи све рас­по­ло­жи­ве ресур­се у про­цес зашти­те од наси­ља – нагла­ша­ва Лајо­вић и дода­је да шко­ла и обра­зов­ни систем не могу сами да буду реше­ње јер и нису једи­ни узро­ци про­бле­ма.

  Д. Гаври­ло­вић

ВРСТЕ НАСИ­ЉА

Када гово­ри­мо о вршњач­ком наси­љу, обја­шња­ва Лајо­вић, може­мо да мисли­мо на наси­ље које се деша­ва изме­ђу деце раз­ли­чи­тих узра­ста која поха­ђа­ју исту шко­лу, али и на наси­ље које се дога­ђа међу децом при­бли­жног, слич­ног узра­ста, одно­сно годи­на, неза­ви­сно од тога да ли иду у исту шко­лу. Посто­је раз­ли­чи­ти обли­ци вршњач­ког наси­ља, а неки од њих су: физич­ко (уда­ра­ње, чупа­ње, гура­ње...), вер­бал­но (вре­ђа­ње, псо­ва­ње, руга­ње…), соци­јал­но (искљу­чи­ва­ње, игно­ри­са­ње, шире­ње неи­сти­на…), сек­су­ал­но (неже­ље­но доди­ри­ва­ње, при­мо­ра­ва­ње на сек­су­ал­ни кон­такт, ласцив­ни комен­та­ри...) диги­тал­но, одно­сно елек­трон­ско, кад се кори­сте савре­ме­не тех­но­ло­ги­је да би се неко увре­дио, пони­зио.

ЗАКОН­СКА РЕГУ­ЛА­ТИ­ВА

Оно што је ура­дио обра­зов­ни систем, одно­сно држа­ва јесте вео­ма сна­жна подр­шка сузби­ја­њу наси­ља кроз раз­ли­чи­те прав­це дело­ва­ња, наво­ди Лајо­ви­ће­ва. За наси­ље и дис­кри­ми­на­ци­ју је про­пи­са­на забра­на, што је нај­о­штри­ји начин реа­го­ва­ња држа­ве на ову поја­ву. Закон је омо­гу­ћио да се напра­ви и усво­ји Пра­вил­ник о про­то­ко­лу посту­па­ња у одго­во­ру на наси­ље, зло­ста­вља­ње и зане­ма­ри­ва­ње. Реч је о сна­жној нор­ма­тив­ној бази. Осим тога, има­мо Општи про­то­кол за зашти­ту деце, који је напра­ви­ла држа­ва, и Посеб­ни, који је напра­ви­ло Мини­стар­ство про­све­те, као и При­руч­ник за при­ме­ну Посеб­ног про­то­ко­ла и дру­ге при­руч­ни­ке који пома­жу да се у овој обла­сти ефи­ка­сни­је ради. Ово је плат­фор­ма од које шко­ле кре­ћу са зна­њем шта и када тре­ба да раде.

СОС ЛИНИ­ЈА 0800/200-201

Пре чети­ри годи­не отво­ре­на је СОС лини­ја Мини­стар­ства про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја за при­ја­ву наси­ља у шко­ла­ма, као израз потре­бе да се поја­ча­ју актив­но­сти Мини­стар­ства на зашти­ти од наси­ља. Теле­фон 0800/200-201 је наме­њен сви­ма који желе да при­ја­ве наси­ље у шко­ли, они­ма који­ма је потреб­на додат­на помоћ у реша­ва­њу про­бле­ма наси­ља и сви­ма који се на раз­ли­чи­те начи­не баве пита­њем пре­вен­ци­је наси­ља у шко­ли. То могу да буду уче­ни­ци, роди­те­љи, запо­сле­ни у обра­зов­ним уста­но­ва­ма. Лини­ја ради кон­ти­ну­и­ра­но током целе школ­ске годи­не сва­ког настав­ног дана од 7.30 до 15.30. Посто­ји и наци­о­нал­на деч­ја теле­фон­ска лини­ја НаДеЛ 0800/123456 и 0800/11611, где се тако­ђе може при­ја­ви­ти наси­ље и сви дру­ги про­блеми које деца има­ју, а желе са струч­ња­ци­ма да раз­го­ва­ра­ју.

ПРЕД­СТА­ВЉЕН НАЦРТ ПРВЕ СТРА­ТЕ­ГИ­ЈЕ У ОБРА­ЗО­ВА­ЊУ ЗА СПРЕ­ЧА­ВА­ЊЕ СЕК­СУ­АЛ­НОГ ЗЛО­СТА­ВЉА­ЊА

У сва­ком оде­ље­њу

по дво­је зло­ста­вља­них

Ана­ли­зе пока­зу­ју да обра­зов­ни систем има добре зако­не и под­за­кон­ска акта у обла­сти зашти­те од наси­ља, али је бит­но да се они дослед­но, без изу­зет­ка и окле­ва­ња при­ме­њу­ју, иста­као мини­стар Вер­бић

Европ­ски дан бор­бе про­тив сексуaлног зло­ста­вља­ња деце обе­ле­жа­ва се први пут ове годи­не у свим европ­ским земља­ма. Пре­ма пода­ци­ма, јед­но од пето­ро деце у Евро­пи дожи­ве­ло је сексуaлно наси­ље. Срби­ја у томе не зао­ста­је за Евро­пом. Струч­ња­ци опо­ми­њу да се мора мно­го више ула­га­ти у пре­вен­ци­ју. У Скуп­шти­ни Срби­је на Европ­ски дан про­тив сек­су­ал­ног наси­ља над децом пред­ста­вљен је Нацрт прве Стра­те­ги­је у обра­зо­ва­њу за спре­ча­ва­ње сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња деце у Репу­бли­ци Срби­ји, коју су ура­ди­ли Мини­стар­ство про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја и „Инцест тра­у­ма цен­тар”.

На ску­пу у Скуп­шти­ни Срби­је су изне­се­ни пода­ци из Наци­о­нал­не сту­ди­је о дру­штве­ном про­бле­му сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња деце у Срби­ји, чији је носи­лац невла­ди­на орга­ни­за­ци­ја „Инцест тра­у­ма цен­тар” – да у сва­ком школ­ском оде­ље­њу постојe чети­ри ђака која су пре­жи­ве­ла одре­ђе­ни вид сек­су­ал­ног наси­ља и још чети­ри дете­та која позна­ју неко­га коме се то дого­ди­ло. Ти пода­ци су ура­ђе­ни на репре­зен­та­тив­ном узор­ку од 2.053 деце узра­ста од 10 до 18 годи­на из 97 шко­ла у Срби­ји.

„У овом тре­нут­ку дво­је деце из сва­ког школ­ског оде­ље­ња је изло­же­но сек­су­ал­ном наси­љу”, пише у том доку­мен­ту, где се наво­ди и да девој­чи­це чешће трпе ово наси­ље.

Мини­стар про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја др Срђан Вер­бић рекао је да се на кон­струк­ти­ван начин укљу­чу­је­мо у обе­ле­жа­ва­ње 18. новем­бра, Европ­ског дана про­тив сек­су­ал­ног наси­ља над децом.

– Пред­ста­вља­мо Нацрт прве Стра­те­ги­је у обра­зо­ва­њу за спре­ча­ва­ње сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња деце у Репу­бли­ци Срби­ји чији ауто­ри су Мини­стар­ство про­све­те, нау­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја и „Инцест тра­у­ма цен­тар”. Овим је Мини­стар­ство са сарад­ни­ци­ма зау­зе­ло про­ак­ти­ван однос иду­ћи у сусрет изра­ди нове стра­те­ги­је за зашти­ту деце од свих обли­ка наси­ља, сва­ка­ко и од сек­су­ал­ног. Врти­ћи и шко­ле су места где се нала­зе гото­во сва деца јед­не гене­ра­ци­је. То нам даје могућ­ност за разно­вр­сне пре­вен­тив­не актив­но­сти који­ма може­мо, осим оста­лог, да их инфор­ми­ше­мо, јача­мо њихо­ве капа­ци­те­те да се оду­пру неже­ље­ним пона­ша­њи­ма дру­гих, да се обра­те осо­ба­ма од пове­ре­ња и затра­же помоћ – рекао је мини­стар Вер­бић.

Пре­ма њего­вим речи­ма, да бисмо могли да пра­вил­но да реа­гу­је­мо, тре­ба сви, а наро­чи­то про­фе­си­о­нал­ци, да схва­ти­мо и при­хва­ти­мо чиње­ни­це, које је потвр­ди­ла и наци­о­нал­на сту­ди­ја, да сек­су­ал­но зло­ста­вља­ње деце посто­ји и код нас.

– Важно је да се запо­сле­ни у шко­ли у вези с тим пона­ша­ју и реа­гу­ју про­фе­си­о­нал­но и у скла­ду с међу­на­род­ним и дома­ћим про­пи­си­ма. Ана­ли­зе пока­зу­ју да обра­зов­ни систем има добре зако­не и под­за­кон­ска акта у обла­сти зашти­те од наси­ља, али је бит­но да се они дослед­но, без изу­зет­ка и окле­ва­ња, при­ме­њу­ју. Зна­мо да је реч о изу­зет­но дели­кат­ним и осе­тљи­вим пита­њи­ма. Сто­га је потреб­но да запо­сле­ни у обра­зо­ва­њу јача­ју сво­је ком­пе­тен­ци­је у обла­сти пре­вен­ци­је наси­ља. Тре­ба добро да позна­ју про­це­ду­ре, да зна­ју шта и како могу да ура­де у окви­ру пре­вен­тив­них актив­но­сти, али и да зна­ју које кора­ке тре­ба да пре­ду­зму у ситу­а­ци­ја­ма сек­су­ал­ног наси­ља над децом – рекао је Вер­бић.

На ску­пу су, поред пред­став­ни­ка Мини­стар­ства, уче­ство­ва­ле и Души­ца Попа­дић и Љиља­на Бога­вац из „Инцест тра­у­ма цен­тра”, као и Гор­да­на Сте­ва­но­вић, помоћ­ник заштит­ни­ка гра­ђа­на за пра­ва дете­та.                              

Д. Г.

 

ТРЕ­НЕР МЕ ЈЕ СЕК­СУ­АЛ­НО ИСКОРИШЋАВАО

Шве­ђа­нин Патрик Сје­берг, носи­лац европ­ског рекор­да у ско­ку увис, од 1975. до 1992. годи­не био је жртва сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња свог тре­не­ра, који је га је у детињ­ству, од 10. до 15. годи­не, сек­су­ал­но зло­ста­вљао. Гово­рио је о свом иску­ству сек­су­ал­ног зло­ста­вља­ња у спор­ту. Пре­ма речи­ма Сје­бер­га, тре­нер га је зло­ста­вљао, као и мно­го њего­вих дру­го­ва, што је, како је навео, мрач­на стра­на спор­та, али да о томе не тре­ба ћута­ти. Он је напи­сао књи­гу „Оно што нисте зна­ли” у којој је писао о све­му, кари­је­ри нај­ви­ше, инте­ре­со­ва­њи­ма, али и о свом иску­ству дожи­вље­ног сек­су­ал­ног наси­ља.

Сјеберг је први пут о свом иску­ству гово­рио 2010. годи­не и од тада се широм Евро­пе заго­ва­ра отво­ре­но раз­го­ва­ра­ње о овим про­бле­ми­ма. Јер, сма­тра се да ће се само тако у дру­штву поди­ћи свест и пред­у­зе­ти одго­ва­ра­ју­ћи кора­ци да би се деца зашти­ти­ла од сек­су­ал­ног наси­ља.

Сје­берг је истог дана, на три­би­ни на Факул­те­ту спор­та и физич­ке кул­ту­ре, гово­рио о свом иску­ству и раз­го­ва­рао и са сту­ден­ти­ма, про­фе­со­ри­ма и настав­ни­ци­ма физич­ког вас­пи­та­ња.

 

 

 

GodineUzleta

2017 KORICE INFORMATORA ZA UPIS U SREDNJU SKOLU

Korice konkursa za upis u srednju skolu 2017

Korice konkursa za stipendiju final 2017 18

2017 Korice za domove 1 1

publikacije

1 korisni linkovi ministarstvo prosvete 200x702 korisni linkovi zavod za unapredjivanje zuto 200x703 korisni linkovi zavod za vrednovanje5 korisni linkovi savez ucitelja zuto 200x70

Актуелности

  • ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ОГЛАШИВАЧЕ У ПРОСВЕТНОМ ПРЕГЛЕДУ
    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање у ЛИСТУ Обавештавамо образовно-васпитне установе и друге институције заинтересоване за оглашавање да нам текстове огласа за прикупљање понуда за реализацију…

Пријава на имејл листу

Најновије весту у Вашем инбоксу

Контакт

Привредно друштво
„Просветни преглед”

Секретаријат:  011/3235-378
Факс: 011/3341-084
Комерцијала:  011/3239-096

</