ПРЕДСТАВЉЕНИ РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА ПИСА 2018 (0)

НАШИ БОЉИ ОД ВРШЊАКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ И БИХ, А СЛАБИЈИ ОД ЂАКА ИЗ ХРВАТСКЕ И СЛОВЕНИЈЕ

Сваки трећи ученик у Србији не достиже основни ниво писмености – 38 одсто на скали читалачке писмености, 40 одсто из математике и 38 одсто из научне. У ОЕЦД земљама између 21 и 25 одсто ученика се налази у овој групи, резултати су најновијег циклуса ПИСА истраживања, спроведеног 2018. године, који су представљени у Влади Републике Србије уочи закључења овог броја Просветног прегледа.

Наша држава у овој међународној студији ученичких постигнућа учествује од 2003, али је прескочен циклус 2015. године. У односу на резултате забележене пре шест година, нису уочене значајније разлике у ученичким постигнућима. Аналитичар са Института за психологију Марина Виденовић рекла je да су резултати ученика из Србија за око 50 бодова нижи од просека земаља ОЕЦД-а и држава Европске уније, што значи да им је потребно годину до годину и по дана додатног школовања да би ту разилику надоместили.

Виденовић је појаснила да ђаци који не достижу ни основни ниво писмености умеју да читају и знају таблицу множења, али да им недостаје способност да то што знају примене у свакодневним ситуацијама.

– То су ученици који имају проблем да издвоје основну идеју текста, да идеју описану у тексту пореде са сопственим искуством… Наши резултати показују да сваки трећи ђак, чак и више од тога, спадају у ову групу. Према Лисабонском споразуму план је био да до 2020. године буде само 15 одсто ученика из ове групе, а подаци показују да ни Европска унија није успела то da достигне – истакла је Виденовић.

У циклусу ПИСА 2018. учествовали су ученици стари 15 година из 79 земаља из целог света. У Србији је задатке решавало 8.442 ученика из 190 школа.

На врху листе најуспешнијих образовних система су Кина, односно различити региони те земље, Сингапур и Канада, а од европских држава Финска и Естонија, док су на зачељу Филипини, Доминиканска Република и Мароко. На нивоу просека ОЕЦД-а су Француска, Португал и Холандија, док је Србија значајно удаљена од тог просека. На ранг-листи изнад Србије су Грчка, Малта и Чиле, а испод Уједињени Арапски Емирати, Румунија и Бугарска. Што се тиче региона, ученици из Србије имају виша постигнућа од вршњака из Црне Горе, Северне Македоније и Босне и Херцеговине, а слабија од ученика из Хрватске, Словеније и Мађарске.

Марина Виденовић је као добру вест оценила податак из ПИСА студије да је социо-економски статус наших ученика мање повезан са њиховим постигнућима него у ОЕЦД земљама, што указује на већу праведност српског образовног система. У Србији је такође нешто већи број ученика који имају низак социо-економски статус, а постижу високе резултате.

Додатне анализе студије указале су и на специфичне проблеме домаћег образовног система, а један од главних је превелико изостајање. Статистика је показала да је већина ученика у Србији закаснила бар једном у школу током две недеље; сваки четврти је изостао из неоправданих разлога, док је 41 одсто њих изостало са неких часова, у периоду од две недеље. Други проблем је чињеница да ђаци из Србије мање вреднују школу од ученика из ОЕЦД земаља – сваки четврти ученик мисли да није важно трудити се у школи, док је просек на нивоу ОЕЦД-а 12 одсто.

В. Андрић

Антрфиле

БИТКА НА ДУГЕ СТАЗЕ

Коментаришући резултате ПИСА истраживања, министар просвете Младен Шарчевић је рекао да започета реформа основног и средњег образовања треба да донесе видљиве резултате у наредном циклусу 2021. године, али да ће се прави ефекти осетити тек 2024. Он је казао да ово није „кратка прича већ битка на дуге стразе” и да свој оптимизам заснива на ономе што се тренутно догађа у образовном систему. Шарчевић је рекао да наставници нису до краја задовољни, пре свега својим социјалним статустом, али да њихови коментари сведоче да је реформа видљива.

Антрфиле

БЕЗ СУШТИНСКИХ ПРОМЕНА

Координатор ПИСА истраживања у Србији Драгица Павловић Бабић указује да, то што се резултати ученика из Србије нису променили између два циклуса истраживања, сведочи да се у образовању ништа није суштински променило.

– У овој студији добијамо једну целовиту слику о стању у образовном систему, а не о актуелним дешавањима. Другим речима, на образовање би требало да гледамо као дугорочан и целовит процес, чији се ефекти акумулирају са годинама школовања, па, према томе, ни одговорност није на једном министру или једном Министаству. Погледајмо пример Пољске, која у сваком циклусу ПИСА истраживања бележи напредак у постигнућима ученика. Они од краја деведестих имају један свеобухватни реформски процес и иду у том правцу, без обзира на промене у политици. Код нас је образовни систем издељен на све могуће начине: на предмете, школске године и тромесечја и орочен на мандат једног министра. Стално радимо у условима дисконтинуитета, уместо да се сложимо око правца развоја образовања и да га гурамо свим силама – коментарише Павловић Бабић.

ПУТОВАЊЕ НОВОГОДИШЊЕГ СИМБОЛА КРОЗ ИСТОРИЈУ (0)

ЗЕЛЕНО ДРВО ЗА СРЕЋАН ПОЧЕТАК

Ближе се новогодишњи и божићни празници, а вртићи, школе, тргови, али и остале установе, а пре свега домови, украшени су маштовито окићеним јелкама. Знамо ко највише ужива у кићењу јелке и постављању новогодишњих декорација. Деца, наравно. За њих је само кићење прави догађај и сви родитељи, наставници и васпитачи то знају. И то није само зато што ће на крају добити поклоне, већ зато што је, пре свега, забавно променити изглед куће, увеселити простор вртића или школе бојама и украсима, које су често сами направили. Кићење јелке је општехришћански обичај. А да ли малишани, али и одрасли познају историју кићења јелке и зашто се она украшава?

Многе легенде говоре о зимзеленом дрвећу као симболу вечног живота, а сходно томе Христовог рођења, па и Нове године. Замимљиво је да и у источној Азији бор (pinus picea) представља дрво живота, јер и у ,,дубокој старости” делује свеже и крепко. Цене га као симбол дуговечности и брачне среће (иглице заправо означавају брак). Бор (sung) у кинеској уметности, знак је непоколебљивости. Својом постојаношћу продужава живот... Будистички свештеници једу смолу са дрвета бора, верујући да она обезбеђује добру реинкарнацију.

Према древној друидској азбуци, сребрна јела или ,,ailm”, одговара првом слову њихове азбуке. Келтски свештеници знали су да јела и током зиме остаје увек зелена; зато су је прогласили симболом вечног живота и почели да је славе и приносе дарове током зимских светковима. Наводно због тога, када су људи почели да славе Божић, јела је лако нашла своје место.

И у најсјајнија времена старог Египта јела је представљала дрво рађања и била позната једнако као и палма. У античкој Грчкој јела, односно elate, била је свето дрво Артемиде, богиње лова, заштитнице рађања. Стари Римљани су украшавали куће гранама јеле током празника Сатурналија и поклањали су једни другима њене гране као знак наилазеће среће.

И други митови говоре како су људи почели да ките младе јеле и борове. Једна нордијска прича приповеда да је Свети Бонифације уочи Божића видео пагане који су се окупљали око једног дрвета. Хтели су да управо ту жртвују дете богу Тору. Свети Бонифације притекао је детету у помоћ и исекао дрво. На месту где је некада био храст, порасла је јела, увек свежа и зелена. То је схваћено као знак са неба.

Друга легенда говори о немачкој војвоткињи, која је 1611. године припремила све за прославу Божића у свом дворцу. А онда је приметила да је један кутак у њеној пространој дворани готово потпуно празан. Погледала је у башту и видела малу јелу. Наредила је да се ископа и потом посади у велику саксију. Прву јелку у Француској наводно је окитила војвоткиња од Орлеана. Неки пак сматрају да је прва јелка окићена у Алзасу, у Стразбуру, одакле се обичај кићења јелки проширио и по Немачкој.

Један од највећих поклоника обичаја кићења јелки био је принц Алберт, муж енглеске краљице Викторије (1819–1901). Он је краљевску енглеску јелку украсио свећама, сушеним воћем и ... бисквитима! Мириси су се преплитали с аромама и празнично дрво чинили јединственим и привлачним. То се збило у дворцу у Виндзору 1841. године. Убрзо је енглеско племство почело да подражава принчеву моду, мењајући украсе. Али, свеће су биле неизоставне.

Чарлс Дикенс је писао како су у другој половини 19. века Енглези божићне јелке китили играчкама, луткицама и мајушним музичким инструментима, комадима намештаја за лутке, бомбонама. Међутим, Италијани тврде да су још у 17. веку на Апенинском полуострву радили сличну ствар. Додуше, са гранама ловора. Украшавали су их воћним ,,куглицама”, односно сувим смоквама и комадићима обојене хартије.

Почетком 19. века у Америци није постојао обичај кићења јелки. Прво сведочанство о томе потиче тек из 1830. године. Јелку су у Пенсилванији окитили досељеници из Немачке. Догађај није примљен баш најбоље, јер су други у кићењу дрвета видели пагански обичај. Али, мало-помало, јелке су почеле да светлуцају и у Новом свету.... И док су у Европи китили мало зимзелено дрвеће, Американци су волели да секу високе јеле, стављали их у дворишта или куће, како би досезале све до таванице и украшавали.

С појавом електричне енергије јелке су се доселиле и на градске тргове, где и данас стоје као својеврсне велике светиљке. Премда их праве од различитих материјала. Чак и од тањира. Еколошка свест променила је однос према овом дугогодишњем симболу почетка године. Дуги низ година водила се борба да буде прекинут обичај сечења зимзеленог дрвећа. Онда је дошло царство пластичних јелки. Испоставило се да и пластика није најсрећније еколошко решење, премда поштеђује живот дрвећу. Сада су замене за јеле и борове многобројне. Од виртуелних до заиста креативних, направљених од бисквита, штофа, различитих нешкодљивих материја. Да не говоримо о цени која је такође врло важна. Јер окићена јелка, у време свеопштег даривања, јесте симбол, а не ствар престижа, могућност за расипање новца и одузимање онима којима је потребан.

Александра Радовановић

Антрфиле

ДАР ЗВЕЗДЕ СА НЕБА

Према руској бајци, када се родио Христос, звезда са неба је водила мудраце са Истока, показујући им пут све до пећине у којој се налазила Богородица са Христом. Изнад пећине, у којој је Христос рођен, расла су три дрвета – бор, кедар и јела. Њих је обасјала светлост Христовог рођења, па су пожелели да и они нешто поклоне. Кедар је затресао гране и пред пећину су пале иглице препуне дивног мириса. Бор је спустио најлепше шишарке. Сирота јела је горко плакала, јер она није имала мирисног уља у иглицама, нити шишарке. Јелине сузе је видела звезда, па се сажалила. Због њене велике жеље да дарује Христа, није дозволила да остане тужна у тој ноћи. Послала је једну малену звездицу да се спусти на врх јеле. Тада је она засјала звезданом светлошћу и, дубоко се клањајући, спустила звездицу пред пећину где је у јаслама на слами лежао Христос. Зато се и данас на врх јелке ставља звездица, као знак и знамен љубави према Христу.

Антрфиле:

ОБИЧАЈ У СРБИЈИ

На наше просторе обичај кићења јелке дошао је почетком 19. века. Прво је прихваћен у Војводини, као делу Аустроугарске монархије, када су почетком двадесетих година 19. века аристократске породице окитиле прве божићне јелке на овим просторима. Од тада окићено божићно дрво на велика врата улази и у грађанске породице, а тај обичај почиње да се шири по свим северним крајевима. У недостатку луксузних стаклених украса и свилених бомбона, јелка се украшавала медењацима, орасима и јабукама, а понекад и ручно прављеним украсима од глине.

Тек средином 20. века обичај кићења јелки усталио се у градовима централне Србије. Затим је почео да се шири и по мањим и јужнијим српским местима.