Просветни преглед

Све више средњошколаца и студената ромске националности

Dragan Stefanov

Обухват ромске деце која полазе у основну школу повећао ce од осам до десет одсто годишње. Ангажовањем педагошких асистената смањен број неоправданих изостанака и побољшан успех ђака. Због кризе идентитета ромски језик се већ десет година изучава у двадесет војвођанских школа

Око хиљаду Рома студира на факултетима широм Србије и све је више основаца ромске националности који настављају школовање! У последње три године број уписаних средњошколаца расте по стопи пет до осам одсто, док се обухват ромске деце која полазе у основну школу повећао од осам до десет одсто годишње, чуло се на недавно одржаној конференцији „Добре праксе и партнерства – кључ ефикасног, квалитетног и праведног образовања“. Овом значајном напретку у инклузији ромске деце допринели су велики пројекти као што су ДИЛС, „Друга шанса“, образовање педагошких асистената, који су финансирани из европских фондова, а реализовани уз помоћ невладиних организација, цивилног сектора и, наравно, школа.
Славица Денић, државни секретар у Министарству за људска права, локалну управу и државну самоуправу је истакла да је захваљујући афирмативним акцијама у школској 2011/12. уписано 360 средњошколаца и 149 студената ромске националности који су добили једнократне стипендије. Осим Акционог плана о унапређењу положаја Рома до 2014. године због којег је, како је објаснила, у ресорном министарству образовано тринаест радних група: за расељена лица, реадмисију, запошљавање, положај жена, образовање… предвиђено је и објављивање резултата пописа спроведеног прошле године. Прецизних података још нема, а претпоставља се да у Србији има око пола милиона Рома.
– Национални Савет ромске националне заједнице обезбеђује стипендије за врло добре ученике и све ромске академце који су на буџету. У припреми су и евиденције о ромским педагозима, васпитачима и учитељима, као и Правилник о афирмативним мерама за упис у средње школе и на факултете. Савет намерава да покрене иницијативу за увођење Ромског језика са елементима националне културе, као новог предмета на учитељским факултетима – рекла је Марија Александровић и у прилог томе додала да се због кризе идентитета ромски језик већ десет година изучава у двадесет војвођанских школа. Зато је у плану и Катедра за ромски језик.
За Османа Балића из Лиге за декаду Рома највећи проблем је предшколско образовање, јер места такорећи нема, па су малишани од три до пет година „поред фуруне, или напољу“. Интересантан је и податак да трећина од 24.000 евидентираних Рома у Националној служби за запошљавање има средњу школу! Међутим, десетине Рома са факултетском дипломом не могу да се запосле што, по мишљењу Балића, ствара фрустрацију, нарочито међу женском популацијом, јер су за удају по ромским канонима престаре, а посла немају!
Према речима Божидара Николића, ментора за образовну инклузију Рома, ДИЛС пројекат је у Смедереву и Великој Плани обухватио осам основних школа и по две предшколске установе и ромске невладине организације, а учествовало је 658 ромске деце. Шест ромских родитеља је укључено у савете родитеља основних школа, 140 наставника је прошло обуку рада са ромском децом, два ромска ментора помажу ђацима у савладавању градива, док се осам директора партнерских образовних институција укључило у општинске тимове за образовну инклузију.
– Фокус је на активној партиципацији ромских родитеља на различитим новоима локалне заједнице, тако да је 275 деце опремљено потребним школским прибором, одећом и обућом, тридесет ромских ученика укључено је у продужене боравке, а одржано је и десет информативних састанака, радионица, јавних трибина са ромским родитељима – казао је Николић.
Говорећи о улози педагошког асистента, Снежана Дошић, директорка ОШ „Новак Радонић“ у Молу, истакла је да осим подршке ученицима у савладавању наставног програма и изради домаћих задатака педагошки асистент подстиче позитивну атмосферу у разреду, помаже социјализацију ђака и брине се о редовности похађања наставе.
– Такође, он саветује учитеље и наставнике у припреми и реализацији образовног процеса, а укључен је у Тим за безбедност и заштиту ученика од насиља. Његова обавеза је сарадња са родитељима, али и са другим институцијама локалне заједнице, као што су центар за социјални рад, одбор за смањење сиромаштва, организација Црвеног крста... – објаснила је Дошић и додала да се у овој школи ромски као матерњи језик са елементима националне културе предаје од 2001. године када је уведен и боравак за социјално угрожене ученике међу којима је било највише Рома. Иначе, ова школа је посебна и по томе што се у њој, како је истакла директорка, реализују три пројекта – Функционално основно образовање одраслих Рома „Друга шанса“, ДИЛС и Образовање за све.
Уз нагласак да корист од ангажовања педагошког асистента имају како ученици и родитељи, тако и школа и локална заједница, директорка Дошић је навела да је значајно смањен број неоправданих изостанака, као и да већи број Рома завршава основну школу и наставља образовање.
– На крају другог полугодишта 2006. имали смо 12.013 неоправданих изостанака и 28 ђака са негативним оценама, а прошле године 3.822 неоправдана и једанаест ученика са јединицама – казала је она.
Као одговор на изазове пред којима се налази образовање мањинских и маргинализованих популација у Србији, посебно ромске као најугроженије по свим параметрима сиромаштва, дискриминисаности и маргинализације, Мирјана Ристић, директорка Школе Моде и лепоте у Нишу указала је на значај пројекта Једнаке шансе у средњошколском образовању који се уз подршку Фонда за отворено друштво Србије и Песталоци дечје фондације из Швајцарске у овој школи спроводи од 2005.
– Помажемо деци и родитељима, посебно из најсиромашнијих породица ромске националности да добију стипендије, субвенције за превоз и исхрану, развијамо индивидуалне образовне планове, лично и тимски се ангажујемо кад видимо да им нешто тешко иде, радимо на подизању самопоштовања, на превазилажењу културолошке баријере, подржавамо иницијативе ученика у области струке – казала је Ристић. Она је додала да у школи развијају и различите сервисе као подршку породици која има тешкоће у обављању родитељске функције: мотивационе и информационе радионице пре уписа у средњу школу, саветовалишта, центар за медијацију.
Истичући да релативно неуспешна инклузија неког ученика у школски живот није увек последица личних ставова, понашања или лошег окружења, већ дисфункционалности школе, нерешених изазова у менаџменту образовног процеса, Ристић је указала да се треба позабавити променама у школи, амбијенту и средини за учење, дограђивати програм користећи вредности инклузије и интеркултуралности као оквир.
– Тако смо научили да много толерантније радимо са децом, да разумемо и оно што нам нису рекли речима, већ погледом, гестом, као и да лакше разумемо њихове родитеље – поручила је она.
Мила Вуковић

АНТРФИЛЕИ:

УВРЕДА ЗА ЦЕО ЖИВОТ

Током прошле године у Јужној Србији је забележено 46 напада на ромске ученике, навео је Осман Балић и додао да је дискриминација попримила софистицирани облик, те је зато неопходна и правна помоћ.
– Ипак, не знате како боли када вам неко са пуно презира и мржње каже Циганине – са горчином је приметио Балић, уз нагласак да је то јаче од било ког ударца и да боли читавог живота.

НЕДОВОЉНА ОБУКА

Снежана Дошић је истакла да су педагошки асистенти прошли само уводни модел обуке што, према њеном мишљењу, свакако није довољно за реализацију овако комплексног посла. Такође, један асистент не може да одговори захтевима 36 ученика којима је подршка неопходна. Због тога у овој школи, а уз помоћ локалне самоуправе и Одбора за смањење сиромаштва ангажују још једну особу, а често је то и волонтерски рад.

Истраживање о заступљености рачунара у настави за основце

Dragan Stefanov

Школарци данас живе у ери рачунара и блиско им је поимање садржаја представљених на интернету, док се наставници углавном још увек држе традиционалног приступа у настави, већим делом и зато што мултимедијална настава захтева не само пуно времена и труда већ и добру опремљеност школа. Више од половине испитаних наставника у десет београдских основних школа изразило је жељу за стручним и технолошким усавршавањем како би могли да користе рачунаре у настави, показало је истраживање које представља део мастер рада Марије Радојичић, професора математике у ОШ „Десанка Максимовић“. Она је, наиме, са још неколико колега са Математичког факултета током маја прошле године спровела истраживање у којем је учествовало 100 наставника различитих предмета и 20 ученика шестог и осмог разреда.
– Морамо да разбијемо монотонију табле и креде! Данас је све 3Д, а ми предајемо као пре 20 година – каже млада професорка и наглашава да у супротном, ако није довољно театрална и не донесе рачунар на час, ђаци куцају ес-ем-ес поруке испод клупе. Досадашња искуства анкетираних наставника везанo за коришћење информационих технологија у наставном процесу показују да само 18 одсто њих често користи рачунар на часу, а тек нешто више задаје домаће задатке за које је неопходан компјутер. Повремену употребу рачунара у настави пријавило је 46 одсто наставника, док је 36 одсто испитаних навело да на часу никада не користи компјутер.
Када је реч о технолошкој опремљености школа, 60 одсто наставника сматра да ресурси за мултимедијалну наставу постоје, с обзиром на то да скоро свака школа у Београду има информатички кабинет или пак, пројектор и лаптоп. Иако је, према речима наше саговорнице, било очекивано да наставници у таквим условима користе рачунар на часовима, истраживање је показало супротно! Интересантно је и да су наставници исте школе давали различите одговоре.
Коментаришући ове податке, професорка Радојичић каже да они потврђују да ресурси заправо и нису пресудни у спровођењу наставе са рачунарима, али да су наставници мало размажени.
– Многи не познају информатичку технологију, имају страх од новог, плаше се компјутера и не виде његову предност можда и зато што га нису користили током сопственог образовања – објашњава она и додаје како би подршка кроз тренинге, радионице, обуке сигурно променила ситуацију. Томе у прилог иде и податак да је чак 59 одсто испитаних наставника изразило жељу да им Математички факултет пружи стручну помоћ.
Међутим, Марија Радојичић наглашава да ученици, пак, истичу интернет као главни разлог за коришћење рачунара. Иако проводе доста времена на интернету и друштвеним мрежама (минимум три сата дневно), ђаци познају врло мало сајтова који се користе у образовне сврхе. Један од карактеристичних одговора гласи: „највише користим интернет када тражим нешто за пројекте. Понекад користим сајтове, Википедију, а од програма за школу само Пауер поинт“.
– Већина школараца има позитиван став према увођењу рачунара у наставни процес и указује на многе предности таквог начина рада што их није спречило да изразе сумњичавост у његову реализацију – каже Радојичић. На питање да ли су икада имали мултимедијалне часове и шта им се на њима допало, ђаци су усхићено преносили утиске са часова којих је било мало, али су остали упамћени. Кажу „да кад користе рачунар на часу више упамте зато што не морају да пишу док наставник диктира, занимљиво је, а и помаже лошим ђацима јер их мотивише на рад, компјутер држи пажњу и не дозвољава им да се искључе и одлутају у неки свој свет“. Неки истичу да много брже куцају него што пишу, а други да чак и једу уз рачунар!
Како год, евидентно је да, према речима професорке Радојичић, рачунари нуде садржаје који плене пажњу ученика па би свакако ваљало њихово интересовање усмерити и на образовне програме. Тачно је да осмишљавање мултимедијалних часова тражи додатну активност наставника, али је корист вишеструка, и огледа се како у ефикаснијем савладавању програма, тако и у квалитетнијем знању ученика, сматра наша саговорница.
Мила Вуковић

АНТРФИЛЕ:
ГЕОГЕБРА ЗА УСАВРШАВАЊЕ

– Занимљиве програме за унапређивање наставе математике и стручно усавршавање наставника нуди ГеоГебра Центар, непрофитна организација, јефтина и једноставна за коришћење, актуелна у целом свету, а код нас је држе професори Математичког факултета и неколико студената – истиче Марија Радојичић и додаје да је реч о различитим мултимедијалним садржајима, динамичком представљању математичких садржаја са посебним освртом на интерактивност.

Превенција насиља у школама

Dragan Stefanov

Велимир Тмушић, начелник Републичке просветне инспекције, најављује формирање коалиције против насиља, уз коментар да је „насиље у порасту и да то није само проблем школа, локалних самоуправа и МПН, већ друштвени проблем који сви заједно морају да решавају“

СОС телефони, активна настава, игранке, школска медијација, прављење цртаних филмова, чишћење дворишта од снега или смећа, све су то активности и идеје које у дело спроводе просветне власти и школе да обуздају насиље у „храмовима знања“ и њиховом окружењу, а у томе им свесрдно помажу и домаћи и међународни пројекти који промовишу ненасилно решавање сукоба и баве се превенцијом.
По подацима који стижу у Министарство просвете и науке може да се закључи да школе нису безбедне, да треба неговати тимски рад и тражити нове моделе којима ћемо покушати да елиминишемо насиље у школама, упозорио је Велимир Тмушић, начелник Републичке просветне инспекције на недавно завршеној Конференцији на тему „Добре праксе и партнерства – кључ ефикасног, квалитетног и праведног образовања“.
Према речима Биљане Лајовић, координатора Јединице за превенцију насиља у Министарству просвете и науке, смањење насиља је процес и не постоји рецепт ни прекидач којим може да се заустави насилничко понашање. Она је навела да су истраживања у Норвешкој показала да након завршетка једног програма, ако се настави рад по тим садржајима, треба да прође бар три године да би се заистa виделе озбиљне промене.
На радној групи о компетенцијама школе као институције у одговору на насиље представљени су примери добре праксе из угла директора, наставника, родитеља, ученика, стручних сарадника и невладиних организација, а Велимир Тмушић је најавио формирање коалиције против насиља, уз коментар да је „насиље у порасту и да то није само проблем школа, локалних самоуправа и МПН, већ друштвени проблем који сви заједно морају да решавају“.
На то је указала и Биљана Лајовић, уз опаску да најпре треба да се мења постојећи систем вредности „што нимало није лак посао и због утицаја медија, који по правилу објављују само оно што је сензационално и негативно“.
По оцени Биљане Радосављевић, директора београдске ОШ „Мирослав Антић“, неговање осећаја припадности свих актера у школи, ђака, родитеља и запослених, има пресудан утицај у превенцији насиља, јер тада „учионица престаје да буде само место у којој се учи“. Иако школа на чијем је челу има малу зграду са 1.300 ученика, 90 запослених, по 33 ђака у учионици, у њој се заједничким снагама успешно баве превенцијом насиља.
– Скучени у простору, деца здрава и пуна енергије... Све су то предуслови да зачас избије инцидент, али захваљујући програмима као што су „Чувари осмеха“, „Школа без насиља“... и ангажовањем свих, па и бивших ђака, негујемо позитивну атмосферу која то спречава – објашњава Радосављевић.
До заједништва се стиже и тако што се у школи организују диско вечери у којима је главни аниматор наставник математике, рецимо... У примере добре праксе спада и акција у којој су ученици на крају ванредног распуста од снега очистили три и по хектара школског дворишта...
Татјана Поповић, из Нансен дијалог центра Србија, који се бави побољшањем међуетничких односа у Србији и региону, говорила је о улози медијације у мултиетничкој средини, уз опаску да је кључна реч у превенцији насиља „партнерство“. Ова локална невладина организација спроводи пројекат у Бујановцу јер су школе тамо потпуно етнички подељене. Српски и албански ученици иду у одвојене школе, а идеја водиља да се тамо организују обуке за наставнике, менаџмент и ученике за ненасилно решавање сукоба у потпуности се запатила.
Овај пројекат је спојио обе етничке групе јер су заједнички схватили да имају скоро идентичне проблеме с којима се сусрећу у школама и више тема које их повезују него раздвајају.
Наставник и медијатор у бујановачкој ОШ „Наим Фрашери“ Бурим Ферати, саопштио је да су почетком 2007. у школи отворили „Медијаторски кутак“ а већ следеће године направили су заједнички план рада за медијацију са колегама из ОШ „Бранко Радичевић“.
– Имамо заједничке припреме и обуке наставника и ученика за школске медијаторе. Овим предавањима смо успели да смањимо насиље у школи и побољшамо сарадњу са ученицима и наставницима – рекао је Ферати.
Тијана Јоцић, ученица бујановачке ОШ „Бранко Радичевић“, казала је да је кроз игрице и радионице учила о ненасилном решавању конфликата. Овакве активности, по њој, помажу у превенцији насиља, а школа постаје занимљивија.
Школски медијатор Леон Сејдини, ученик осмог разреда ОШ „Наим Фрашери“, укључио се у медијацију у петом основне и сада ради као вршњачки медијатор, свакодневно решавајући мање проблеме и сукобе међу ђацима. Дежуран је једном месечно и с поносом носи мајицу са натписом „школски медијатор“.
Цела прича о превенцији насиља не би могла да буде комплетна без учешћа родитеља. Дејан Златић, члан Савета родитеља у ОШ „Велимир Маркићевић“ из Мајданпека, одмах се укључио у програм „Школа без насиља“ и данас, после пет година, види корист од тих активности јер се сада зна коме треба да се обрате у случају насилничког понашања, што раније није био случај. Ђаци имају храбрости да саопште проблеме с којима се суочавају, а Златићу је као родитељу најважније што његово дете, али и други ученици, без страха могу да се обрате било коме у школи ако се не осећају безбедно – јер знају да их чека уређена процедура у којој ће бити заштићени.
Психолог у Десетој београдској гимназији Зорица Панић испричала је како је у школи уместо класичних секција почео да ради Школски омладински клуб (ШОК), где ђаци, и добри и лоши, али и наставници и њихови родитељи радо долазе да се „шокирају“. Пре него што се кренуло са специфичним програмом превенције насиља, међу младима у Десетој београдској владала је страшна апатија. На питање „шта радиш у слободно време“ они су одговарали са „блејим, висим, смарам се, бедачим се“. А на питање зашто, рецимо не иду у бисокоп одговарали су „с којим парама“?
– Тада смо решили да магацин преуредимо у школски омладински клуб. Ђаци су тај простор сами средили и сваког дана имамо радионице о актуелним проблемима у школи. У њима учествују и наставници и родитељи, који долазе једном недељно, седе два и по сата и траже још, што је потпуно невероватно – испричала је Зорица Панић.
О. Н.

АНТРФИЛЕИ:

БЕЗБЕДНОСТ

Последња акција коју је организовало ресорно министарство је СОС телефон за жртве насиља, који је почео да ради 8. децембра прошле године и за само месец дана стигло је више од 600 позива, упркос редовном и ванредном зимском распусту. Надлежни су тако дошли до информација да постоји покушај скривања насиља у школама у почетној фази, кад најуспешније може да се делује превентивно.
Велимир Тмушић, начелник Републичке просветне инспекције, је, такође, сапштио да је у његовом ресору направљена електронска база података образовно-васпитних установа у Србији, груписаних по општинама. Ове године следи анализа насиља у школама, јер су сви свесни да је „безбедност у школама основа за успешну школу“.

„БУДИ МУШКО“ КЛУБОВИ

Драган Микић, ученик Пољопривредне школе из Прокупља, постао је члан „Буди мушко“ клуба из радозналости јер му се допала идеја коју су промовисали, да прави мушкарац није насилан и уме да поштује лепши пол. Другови који су похађали радионице поправили су успех у школи и постали боље особе, са више толеранције и разумевања.
– Неки од чланова су због провокација и задиркивања напустили клуб, али у међувремену су провокатори постали незанимљиви, јер су девојке почеле да нас гледају другачијим очима, а људи из околине сада нас више поштују. И професори нам дају подршку и укључују се у наше акције – испричао је Микић своје искуство.

Европа припрема трећу генерацију студентског програма Еразмо

Dragan Stefanov

Идеја је да нови програм од 2014. године обједини све текуће ЕУ и међународне програме намењене образовању, односно да замени седам постојећих програма и тако допринесе ефикасности, онемогући дуплирања или фрагментације, као и да олакша реализацију захтева за дотацијама

Програм студентске мобилности „Еразмо“ сматра се једним од најуспешнијих у оквиру ЕУ пројекта уопште. Од 2007. године до данас, у њему је годишње учествовало просечно око 400 хиљада младих људи којима је Европска унија – и уз помоћ дотација – омогућила студирање, обуку или волонтирање у иностранству. Брисел, на темељу тога, намерава да до 2014. године припреми нови и шири „Еразмо за све“, који би био глобалан и укључио чак пет милиона људи, или двоструко више но што их је учествовало до сада.
„Еразмо за све“ је нова, трећа генерација „Еразмо“ програма ЕУ намењеног образовању, обуци, омладини и спорту. Европска комисија предложила га је крајем новембра 2011. године, и засад је предмет дискусије у Савету министара и Европском парламенту, који ће о њему донети финалну одлуку. Идеја је да „Еразмо за све“ обједини све текуће ЕУ и међународне програме намењене образовању, односно да замени седам постојећих програма и тако допринесе ефикасности, онемогући дуплирања или фрагментације, те да олакша реализацију захтева за дотацијама. Седмогодишњи „Еразмо за све“ био би примењен почевши од 2014. године, финансиран укупним буџетом од 19 милијарди евра. Као и до сада „Еразмо“, нови проширени програм би омогућавао европским студентима да део високог школовања проведу у некој другој чланици ЕУ, али од 2014. и у „трећим“ земљама ван Уније, и у појединим земљама које су суседи ЕУ. Такође, студенти из трећих земаља могли би да део својих студија проведу на неком од европских универзитета.
Заснован на премиси да је инвестирање у образовање и обуку кључно за развијање људског потенцијала, те да ће тако допринети и увећању економског потецијала ЕУ у целини, „Еразмо за све“ треба да подржи три врсте акција: пружање образовних шанси појединцима (и у оквиру Уније и ван ње); институционалну сарадњу између образовних институција, омладинских организација, бизниса, локалних и регионалних власти и невладиних организација; подршку политичким реформама у земљама чланицама ЕУ и сарадњу Уније са другим земљама. Програм, при том, треба да има и два сасвим нова елемента: гарантоване зајмове који ће помоћи студентима са мастер дипломом да финасирају своје даље усавршавање у иностранству, и стварање 400 „савеза знања“ и „секторских савеза знања“, као широко заснована партнерства између институција високог образовања и бизниса.
Основни циљ новог програма не разликује се од основног циља изворног „Еразмо“ програма, а то је усавршавање и повећавање шанси за запошљавање, као и подршка модернизацији образовних система. „Еразмо за све“ ће, међутим, да замени, односно обједини седам постојећих програма: Програм доживотног учења (Еразмо, Леонардо да Винчи, Коменијус, Грунтвиг), Младе у акцији, и још пет програма међународне сарадње – Еразмо мундус, Темпус, Алфа, Едулинк и програм сарадње са индустријализованим земљама. Основне акције из оквира поменутих програма ће бити настављене, али и појачане тамо где програм има јак системски утицај и где је јасно да ЕУ добија „додату вредност“.
Европска комисија, такође, предлаже повећање буџета од чак 70 одсто у поређењу са садашњим седмогодишњим буџетом, што значи да ће за нови програм издвојити 19 милијарди евра, за период 2014-2020. Две трећине буџета намењено је дотацијама („грантовима“) који ће повећати студентску мобилност.
„Еразмо за све“ ће бити отворен за све чланице ЕУ, Исланд, Лихтенштајн, Норвешку, Швајцарску, земље кандидате и друге земље западног Балкана. Програм ће, прецизније говорећи, омогућити: грантове за 2,2 милиона студената (1,5 милиона према садашњим програмима); шансу за усавршавање у иностранству за 735.000 ученика занатских школа (350.000 према садашњим програмима); финансирање обуке у иностранству за милион предавача и другог наставног особља (досад 600.000); обуку у иностраним компанијама за 700.000 младих; зајмове за 330.000 људи са мастер дипломама; волонтерски рад у иностранству за 540.000 младих (досад 374 хиљаде); грантове за такозвану „заједничку диплому“ са најмање две иностране високошколске институције за 34.000 студената; финансирање 115.000 институција или организација укључених у образовање, обуку и разне омладинске активности, чиме ће се успоставити 20.000 стратешких партнерстава и подстаћи размена знања; 4.000 образовних институција и предузећа ће формирати 400 „савеза знања“ и „секторских савеза знања“ с циљем да се подстакне запошљавање, иновативност и предузетништво.
Г. Томљеновић

АНТРФИЛЕ:
СЕДАМ У ЈЕДНОМ

Један од досад најважнијих програма које „Еразмо за све” треба да замени јесте Темпус, који се спроводи већ две деценије, и у земљама чланицама Уније, и онима које су на путу европских интеграција. Темпус даје подршку високошколским институцијама у њиховом осавремењивању и усклађивању са европским принципима и праксом. Еразмо мундус је, пак, „задужен” за подстицање мобилности и додељивање стипендија студентима.
Програм Жан Моне првенствено даје подршку установама и активностима у оквиру европских интеграција и у њему учествује 60 земаља. Леонардо да Винчи тиче се свих аспеката средњег стручног образовања и обуке, при чему подржава националне стратегије за средње стручно образовање финансирајући низ међународних пројеката којима се стварају партнерства, унапређује квалитет, подстиче иновације и промовише европску димензију у стручном образовању.
Коменијус је програм општег образовања и разноврсних активности у школама, укључујући и средње школе. Њиме се подстичу школска партнерства, почев од једноставне размене материјала и информација, до сарадње у неким темама у настави и размене наставника и ученика. Грунтвиг је програм намењен образовању одраслих и учењу током целог живота.

Шта млади мисле о предузетништву у Србији

Dragan Stefanov

Истраживање Грађанских иницијатива указује да педесет седам одсто младих мисли да је запослење у јавном сектору сигурно запослење, а четрдесет четири одсто да је рад у државној управи најбоље професионално искуство. Млади сматрају да предузетници не зарађују довољно ни у односу на уложени рад и време, ни у односу на ризик који преузимају

Већина младих у Србији није мотивисана да се бави предузетништвом и не планира своју професионалну каријеру у тој области. Ово показују резултати истраживања Грађанских иницијатива које је спроведено у току 2011. године у шеснаест градова и општина Србије са око хиљаду и двеста младих људи између петнаест и тридесет година, а недавно представљено на конференцији за новинаре у Привредној комори Србије.
Истраживање показује да жене у знатно већем проценту предност дају сигурном запослењу без обзира на плату (чердесет два одсто) него сопственом бизнису (тридесет један одсто), док су те разлике код мушкараца знатно мање (тридесет седам и тридесет шест). Мушкарци чешће размишљају о покретању сопственог бизниса у наредних пет година: тридесет девет одсто мушкараца и тридесет два одсто жена планира да покрене бизнис, за разлику од шездесет два одсто жена и педесет три одсто мушкараца који не планирају сопствени бизнис у наредним годинама. Мушкарци су чешће и власници бизниса, односно осам одсто младих мушкараца већ има сопствени бизнис наспрам шест одсто младих жена предузетница.
Истраживање такође указује да је укупан амбијент за предузетништво негативан. То сматра педесет четири одсто младих, док чак седамдесет одсто њих мисли да је у Србији веома висок ризик за пословање. Да су млади недовољно информисани о цени покретања бизниса, показује и податак да седамдесет четири одсто њих каже да је отварање фирме скупо и компликовано.
У току свог истраживања Грађанске иницијативе је интересовало шта би младе мотивисало да се ипак окушају у предузетништву? На основу добијених резултата шездесет шест одсто би покушало да има материјалну подршку државе у првим годинама рада, педесет четири одсто би покушало када би на тржишту владала здравија конкуренција, педесет два одсто када би могли да добију повољан кредит и четрдесет шест одсто би се окушало у предузетништву када би имали могућност да стекну искуство у вођењу посла. Могућност високе зараде и жеља да „буду сам свој газда“ такође их мотивишу на предузетништво.
На основу добијених резултата истраживања наметнуло се питање како им помоћи? Дошло се до закључка да треба развијати бизнис инкубаторе при локалним самоуправама, у њиховим слободним просторима. Такође, и смањити намете у прве две-три године рада омладинског микробизниса, али обезбедити обуке у реалном радном окружењу и увести образовање за предузетнишво кроз целокупан систем образовања.
Осим што пружа јасан увид у то шта млади у Србији мисле о предузетнишву, циљ овог истраживања је да буде извор информација и препорука свим представницима приватног, јавног и невладиног сектора, односно свим релевантним актерима који својим ангажовањем и конкретним активностима могу мотивисати младе да покрену сопствени бизнис и тиме допринесу смањењу незапослености у Србији.
– Грaђанске иницијативе се вeћ неколико година баве положајем млaдих људи у Србији. Њихова незапосленост је веома висока – велики број младих са факултетским дипломама трaже посао, а број радних места у понуди је мали. Због тога млади људи треба да покрену сопствени бизнис, али истраживања показују да они, и поред напора власти и невладиних организација, нису довољно охрабрени да почну да се баве предузетништвом. И даље више желе да раде у јавном сектору него у својој фирми. Чињеница је да су они, кроз формално образовање, научили да добијају финалне, готове информације, а нису научили да сами дођу до информација и својих закључака. Држава и друштво у целини требало би више да помогну младим предузетницима – оценила је Јелена Милановић из Грађанских иницијатива.
Весна Видојевић из Министарства омладине и спорта рекла је да ово министарство жели да помогне младим предузетницима:
– Наше министарство плански ради на побољшању положаја младих у Србији. Помажемо им да покрену сопствени бизнис кроз различите обуке, семинаре, омладинско предузетништво. Када је формирано Министарство омладине и спорта 2007. желели смо да сазнамо који је највећи проблем младих. С том намером смо организовали семинаре и финансирали предавања. Треба истаћи да је предузетништво веома значајно у државама као што је Србија у којима има много незапослених. Кроз предузетништво млади људи могу да развију нове вештине, стекну нова искуства која могу да примене не само у предузетништву, већ и у другом послу. Сматрамо да је неопходно едуковати младе да предузетништво схвате као шансу и могућност за себе. Важно је информисати младе о најбољим искуствима о предузетништву у земљама Европске уније.
Биљана Димитријевић из Привредне коморе Србије указала је на веома важну улогу младих предузетника у друштву, због чега је и покренут процес успостављења партнерства на националном нивоу у који су укључене бројне институције.
Марко Стојановић из Грађанских иницијатива говорећи о овом истраживању је рекао:
– Грађанске иницијативе препознају да је предузетништво веома важно, нарочито за младе. Кроз истраживања смо прикупили податке који описују однос младих људи према предузетништву. Циљ истраживаља и јесте био да видимо шта они мисле о предузетништву, да ли постоји разлика у ставу према предузетништву у односу на пол, обрзовање, годиште, место становања и радни статус. Желелели смо и да анализирамо искуства младих предузетника, да видимо шта они наводе као предности предузетништва, на који начин би охрабрили своје вршњаке да покрену сопствени бизнис и коју би поруку упутили држави. Истраживања су спроведена у четири региона, односно у шеснест градова у Србији. Највећи број младих предузетника има у Војводини и Београду. Према резултатима истраживања, четрдесет посто младих определило би се пре за мање плаћен, али сигуран посао, тридесет три посто би покренуло сопствени бизнис, а двадесет седам посто би се определило са мање сигуран, али плаћенији посао. Када би им се указала боља прилика, њих тридесет пет посто би напустило мање плаћен, али сигурнији посао, а тридесет седам посто то не би учинило. Највећи број младих сматра да је рад у јавним секторима сигуран посао, као и да у државним установама могу на најбољи начин да стекну искуства и знања. Резултати истраживања показују и да велики број младих не планира да наредних пет година покрене сопствени бизнис. Као највећи проблем млади наводе да је покретање сопственог бизниса скупо, компликовано, али и да нису довољно информисани.
Александра Радовановић

АНТРФИЛЕИ:

ВЕЋИНА

Министарство омладине и спорта је подржало ово истраживање које каже да педесет осам одсто младих не планира покретање сопственог бизниса у наредних пет година, док је тек седам осто младих то већ урадило. Од тридесет пет одсто младих који желе да покрену бизнис, већина је са средњом стручном спремом док је четрдесет један одсто њих незапослено. Највише потенцијалних предузетника има у Београду (педесет три одсто), док је у Војводини ситуација обрнута, чак седамдесет шест одсто младих Војвођана не планира да се окуша у предузетништву у наредних пет година.

НЕДОВОЉНА ЗАРАДА

Педесет седам одсто младих мисли да је запослење у јавном сектору сигурно запослење, док четрдесет четири одсто мисли да је рад у државној управи најбоље професионално искуство. С друге стране, млади сматрају да предузетници не зарађују довољно нити у односу на уложени рад и време, нити у односу на ризик који преузимају. Скоро половина њих сматра да је предузетничка зарада мала и тек једна трећина би напустила сигуран, а лошије плаћен посао када би им се указала прилика да започну сопствени бизнис. Тридесет седам одсто испитаника, подсећамо, не би напустило сигуран посао без обзира на зараду, док двадесет осам посто није сигурно како би поступило.

Конференција о образовању

Dragan Stefanov

Просветне власти „подвукле су црту“ након четворогодишњег мандата и организовале дводневну Конференцију „Добре праксе и партнерства – кључ ефикасног, квалитетног и праведног образовања“, на којој су побројани и представљени конкретни резултати у остваривању основних циљева развоја система образовања у Србији. Први пут је представљена и Стратегија образовања до 2020. године, која предвиђа веће издвајање за образовну делатност, обавезно средње образовање, повећање обухвата деце у основним и средњим школама, већи проценат високообразованих младих људи од 30 до 34 године, усавршавање наставника и другачији систем награђивања... У присуству великог броја просветних радника 1. и 2. марта у Центру „Сава“ промовисани су пројекти, искуства добре праксе и модел новог начина финансирања по ученику, који би требало да заживи у пракси од школске 2014/15. године.
Према речима ресорног министра проф. др Жарка Обрадовића, реформама које се последње четири године спроводе у Републици Србији повећана је доступност, односно праведност и равноправност у образовању, повећан је квалитет образовања и побољшана ефикасност образовног система.
Наводећи да у Србији данас учи преко 1.200.000 ђака и студената, а у просвети ради више од 125.000 запослених, министар је најавио битку за смањење нерационалности у систему и боље искоришћавање постојећих ресурса, али је напоменуо да повећање економске ефикасности „не сме да смањи доступност нити да угрози квалитет образовања.“
Стопа наталитета је утицала на број ђака у школама, па је од 2002. до 2010. уписано 15,5 одсто мање основаца, 7,86 одсто средњошколаца и формирано девет одсто мање одељења, али то се није одразило на смањење укупног броја наставника, већ само на смањење броја запослених са пуним радним временом, навео је Обрадовић.
Он је предочио да се од 2002. до 2008. године повећао број запослених у основним и средњим школама због нових изборних предмета као што су грађанско васпитање, верска настава, „руке у тесту“, чувари природе... Поред тога, у протеклом периоду уведен је 71 огледни профил у средњим школама, други страни језик, трећи час физичког васпитања, отворене су три нове средње школе, примљено 170 педагошких асистената као подршка инклузивном образовању, преведено је девет нових огледних профила у редован систем образовања...
Обрадовић је прецизирао да, иако је угашено 1.585 одељења у Србији, још увек има око 4.000 одељења са десетак ученика и мање. То су, махом, одељења која су удаљенa од матичних школа или она у којима се образују припадници националних мањина.
Министар просвете и науке је рекао да је средином 2008. године у основним и средњим школама било запослено 109.499 просветних радника, што је у односу на септембар 2011. године само 163 радника више, односно свега 0,15 одсто више у односу на почетно стање, „што значи да смо образовни систем унапредили без значајног повећања броја запослених и да смо, с обзиром на нове послове и задатке, повећали ефикасност јер смо практично задржали постојећи ниво запослених“. Он је, такође, рекао да у школама још увек има 2.682 наставника без дела норме и око 100 нераспоређених и да се проблем са бројем запослених може појавити наредних година када почне финансирање по ученику. То питање ће се, навео је ресорни министар, решавати кроз социјални програм и даљим унапређењем система образовања, попут увођења целодневног боравка, на пример.
Он је упозорио да промене образовног система захтевају рационализацију и да истовремено „само спровођење реформе захтева, бар у кратком року, повећано ангажовање кадровских потенцијала и додатне трошкове“.
– При том треба имати у виду да је недовољно финансирање главни ограничавајући фактор развоја образовања и да је у наредном периоду неопходно повећање издвајања за образовање, и то до нивоа од шест одсто бруто друштвеног производа. За стварање модерног и квалитетног образовања битна су и већа издвајања и већа ефикасност, при чему повећање економске ефикасности не сме да смањи доступност нити да угрози квалитет – поручио је Обрадовић.
На дводневном скупу разговарало се о квалитету и праведности у образовању, доброј пракси и партнерству, међународној студији о настави и учењу, вишејезичности и интеркултуралности у српском образовном систему, добрим школама и њиховим карактеристикама, управљању школама и о улози и оснаживању директора, наставницима будућности, стручном усавршавању и напредовању у струци. На великој конференцији расправљало се и о превенцији насиља из угла наставника, директора и родитеља, о образовању Рома, инклузивном образовању, целоживотном учењу, рационализацији у школству, међународним истраживањима, матури и испитима на крају средњег образовања, предшколском васпитању и партнерству на нивоу локалне заједнице...
О. Н

АНТРФИЛЕИ:

ОЦЕНЕ

Шеф Делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер позитивно је оценио не само реформе у друштву, већ и промене у образовном систему. Он је навео да је задовољан оним што је учињено у модернизацији програма у средњем стручном образовању и социјалној инклузији на свим нивоима образовања и да би са реформама требало наставити. Посебну пажњу морали бисмо да посветимо смањењу броја ученика који рано напуштају школовање, спровођењу концепта целоживотног учења и повећању квалитета, „да деца у школи науче да размишљају и повезују знања“.

САВЕТИ

Како каже Лу Брефор, шеф Канцеларије Светске банке у Србији, СБ је давала и даваће и убудуће подршку Републици Србији. И он је указао на потребу да се настави са реформама, пре свега да се вештине које се стичу у школи ускладе са потребама тржишта и да се више негује тимски рад. Србија, према његовом мишљењу, каска за другим земљама у целоживотном учењу и на то би требало да усредсредимо посебну пажњу, као и на терцијално образовање, јер већина студената не постиже добре резултате и знање. Зато би, сматра, требало да постоји тешња сарадња универзитета, привреде и науке.

„Путокази“: образовање у Војводини не заостаје за светским

Dragan Stefanov

Систем образовања и васпитања у Аутономној Покрајини Војводини је, као живи организам, стално у покрету, који допире до сваког појединца и утиче на његов живот – рекао је на Сајму образовања „Путокази“ покрајински секретар за образовање, управу и националне заједнице мр Андор Дели, представљајући активности и пројекте секретаријата на чијем је челу. – Покрајински секретаријат за образовање, управу и националне заједнице се труди да подржи и буде партнер свим образовним установама у Војводини и свим другим актерима у овом значајном послу, али и да све те односе у нашој мултикултурној средини избалансира.
Говорећи о лиценцирању наставника, васпитача и стручних сарадника, што је посао којим се Покрајински секретаријат бави од краја прошле године, помоћница покрајинског секретара за образовање, управу и националне заједнице Слободанка Станковић Давидов рекла је да је до сада овај испит у Војводини положило пет стотина кандидата, и то како на српском, тако и на језицима националних заједница. По њеним речима, ово је трећина од свих пријављених, а у плану секретаријата је да до почетка нове школске године сви који су овај захтев поднели и изађу на испит.
Педагошки завод Војводине од прошле године организује стално стручно усавршавање наставника, а по речима директорке ове установе Ленке Ердељ, сваке године овај посао почиње расписивањем конкурса за програме усавршавања.
– Прошле године имали смо акредитованих 18 програма на мађарском и словачком језику, а ове године имамо 23 програма, и то на мађарском, словачком, русинском, украјинском, хрватском и ромском – рекла је Ленке Ердељ. – Поред програма које смо ми акредитовали, имамо и програме самог Завода, који су акредитовани код надлежног републичког тела, а и међу једнима и међу другима има и обавезних и изборних програма.
О успонима и падовима у образовању припадника националних заједница у Војводини у протекле скоро четири деценије говорила је др Александра Вујић.
– У периоду социјализма имали смо у овој области највише стандарде у међународним размерама, затим у периоду централизма и изолације драстично смањивање права, а у садашњем, периоду демократије, поново успостављање како ранијих правних оквира, тако и њихово проширивање укључивањем националних савета националних заједница у процес одлучивања о образовним политикама – рекла је Александра Вујић.
– И, мада је обим права осцилирао, из статистичких података се види да је међу припадницима националних заједница све мање неписмених, да се по образовној структури изједначавају жене и мушкарци те да је све више оних са завршеним средњим или високим образовањем.
И расположивост и приступачност образовања припадницима националних заједница у Војводини др Вујић је оценила високом оценом, уз напомену да не постоји дискриминација те да се оно одвија под истим условима, као и за припаднике већинског народа.
За седам година кроз пројекат Владе Војводине „Афирмација мултикултурализма и толеранције у Војводини“ је прошло више од 300.000 младих између 14 и 19 година, а по речима кординатора овог пројекта Мариуса Рошуа, ово је успешан одговор Покрајине на својевремено растуће међунационалне тензије, недовољно међусобно познавање националних заједница и страх од различитости. Спортска такмичења „Куп толеранције“, ТВ квиз „Колико се познајемо“, школске презентације „Етно-дан“, изложбе „Живети заједно“, едукативна путовања у земље чија је историја и култура блиска војвођанској само су неке од активности у потпројектима овог великог пројекта покрајинске администрације.
Д. Д.

Развој говора најмлађих

Dragan Stefanov

Преко шездесет одсто деце предшколског узраста има проблема у развоју говора. Стручњаци сматрају да узрок неправилног говора и сиромашног речника малишана треба тражити пре свега у породици, односно у недовољном времену које родитељи проводе у разговору са својим малишанима, а затим и компјутерима с којим деца и на најмлађем узрасту претерано много „комунуцирају“

Преко шездесет одсто деце предшколског узраста има проблема у развоју говора. Најчешћи проблеми с којима се суочавају су лоша артикулација гласова и сиромашан реченични склоп. Више је разлога због чега је ова појава толико распрострањена, пре свега забрињавајућа. Стручњаци сматрају да узрок неправилног говора и сиромашног речника треба тражити, пре свега у породици, односно у недовољном времену које родитељи проводе у разговору са својим малишанима, а затим и компјутерима с којим деца и на најмлађем узрасту претерано много „комунуцирају“. Од вртића и васпитача и поред великог ангажовања и труда се не може очекивати немогуће. Да би се дечји говор исправио, боље речено побољшао, сви одрасли који су у контакту са малишанима би требало да на време потраже помоћ логопеда како се ова појаве не би усталила, јер се промене могу уочити веома рано.
Међутим, да би се говорна патологија код деце свела на мунимум, у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора упозоравају да у Србији има само триста логопеда, а требало би да их буде три и по пута више.
Најважније у свему томе је да се деца јаве на време, углавном деца долазе касно са три или пет година, јер онда је много теже исправити, кориговати само стање и омогућити да дете напредује.
Треба нагласити да, како су нам објаснили, олакшавајућа је околност што сада и вртићи имају логопеде, али је веома битно да се у борбу против тепања и врскања укључе и родитељи тежећи да са децом што више причају током дана и да правилно и полако изговарају речи.
По речима логопеда Радмиле Чворовић, дечји говор се формира и пре него што је дете дошло на свет. Први месеци по рођењу су изузетно важни.
- Прва три месеца вербална комуникација је период рефлексних активности као и одговор на спољне стимулусе, беба се осмехује и гуче. Задовољавајући потребе, дете богати и вербалну комуникацију.То нарочито треба примењивати код деце чије су мајке имале ризичне трудноће. У периоду од три до шест месеци код малишана се подстиче развој фонације и артикулације. Беба придржава играчку,окреће главу према извору звука, модулира глас тоновима као да пева, каже Радмила Чворовић.
Она указује да је већ од шест до девет месеци беба способна да седи уз придржавање или самостално. Спремна је за активно учење и координисање чула, гледа оно што пипа, тражи оно што чује, започиње стимулацију гестовне комуникације. Мајка га у овом периоду учи да имитира, да посматра своје лице у огледалу,уводи га у свет звука. Ако је беба више изложена правилној вербалној стимулацији, биће више одговора на дате стимулусе. Слоговно брбљање је све присутније. Ово је период кад све више малишана због запослености родитеља долазе у јаслице и са њима раде добро обучене медицинске сестре – васпитачи.
Када се говори о најлађима од девет до дванаест месеци, ако је дете добро стимулисано, оно постаје способно да изговори и своје прве речи, разумевање је богатије, али у овом периоду наступа и тежа фаза у говору јер дете треба да говори тако што изражава своје мисли. Овде је потебна већ значајна помоћ како родитеља, тако и васпитача.
- Дететове прве речи, слогове треба узвраћати, све се именује што дете окружује и што га занима у окружењу. Треба га учити да усвоји и неке забране и да се уздржи од радње која може да изазове опасност, да извршава једноставне налоге („где је лопта, капа...”). Понављати оно што каже јер тако наставља са брбљањем и припрема се за прави говор, сматра Радмила Чворовић.
У периоду од дванаест до осамнаест месеци дете је моторички активно, препознаје изворе звука из околине, имитира оно што други кажу, тако да то личи на праве речи. Подстицање разумевања говора се развија тако што се успоставља веза између речи и предмета који окружује дете, сматра Чворовићева. Она такође указује да не треба погађати дететове жеље на основу мимике и геста јер се на тај начин не стимулише изговарање речи. Захтевати да дете објасни речима, а ако не може онда да именује јер тако се богати речник. На овом периоду треба стимулисати артикулацију и фонацију. Дететов говор не исправљати већ поновити поново исказ, али правилно.
У вртићима су групе малишана узраста од две до три године готово увек „пребукиране“. Васпитачи их марљиво уче песмицама, припремају за приредбе, причају приче. То им омогућава чињеница да дете све више прича, разуме и осећа. Потребно је са њим више разговарати, стимулисати гласове које делимично изговара, а затим оне које уопште не артикулише. А шта је са родитељима?
- Разговарајте са вашим дететом, читајте му, измишљајте доживљаје на интересантан начин, разгледајте сликовнице са разумљивим и јасним сликама. Дете не сме бити пасиван слушалац, треба повремено питати дете за мишљење. Мајка мора да покаже интересовање и да уме да слуша дете шта говори, јер му се тако пружа прилика да и само говори, каже Радмила Чворовић.
С. Радовановић

АНТРФИЛЕИ:

РАЗГЛЕДАЊЕ СЛИКОВНИЦА

По речима стручњака, већ на узрасту од осамнаест месеци до две године, дете разуме околину, поставља питања, учествује у разгледању сликовница, причању прича и кратких песмица. Учи обичне речи и реченице (дај, дођи, узми, ево, то је...). Вербална стимулација у овом периоду треба да буде обимна, али у одређеним границама. Детету треба приближити свет његовог искуства кроз слике и предмете које оно разуме.

ДЕЧЈЕ СПОСОБНОСТИ

Дете долази на свет са свим својим способностима које су индивидуалне за сваку особу и које треба равијати до максималних могућности. Осећа говор и онда када га не разуме. Од рођења учи највише од мајке која је стално присутна и која кроз разговор и песму комуницира са дететом. На тај начин стимулише говорни развој који има своје фазе, сматра Радмила Чворовић, логопед.